(P)likovi

 

Dominik Štos Kan, čovek trećeg tipa

 

Zver na putu za Srbiju

 

Po nekim glasinama, srpska vlada se otvara za Legiju stranaca, bar u intelektualno-finansijsko-ekonomskom smislu: u vladi priznaju da bi jedan iskompromitovan čovek mogao da bude angažovan kao vodič Srbije u Evropu. Da nas u Evropu uvede na mala vrata. Verovatno u Evropu sa crvenim fenjerom na ulazu, kako primećuju zlobnici. Svi dobronamernici,  koji se nose mišlju da treba da se ovde zaposli jedna ispušena muštikla, i još strani plaćenik, treba da znaju i to da u CV-ju kandidata za mesto ministra ima, osim brutalnog seksa, što je najmanje bitno, još i puno više prevara nego pohvala, više protekcije nego ekonomije, kao i više sudskih parnica nego u državnoj kasi parica. Uostalom, neke kolege bivšeg direktora MMF-a otvoreno osporavaju titulu najboljeg, pa čak mu ne dopuštaju ni titulu dobrog ekonomiste Dominika Štros Kana, ili skraćeno DŠK-a.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

 

 Da je Dominik Štros Kan popularan, to jeste, i Peđa d' Boj je, slično, postao popularan. Dokaz je i novi film Abela Ferara "Dobrodošao u Njujork", u kome će Žerar Depardije odglumiti ulogu zavodnika sobarica i mogućeg srpskog ministra ekonomije. Uspeh zagarantovan. Osim filma koji će verovatno podgrejati celu aferu Štros Kan, bilo je i literarnih poteza koji su uzbudili publiku i napunili sudnice. Reč je o jednoj provokativnoj knjizi koja je, pod naslovom "Lepotica i zver", izašla prošle zime sa potpisom novinarke Marcele Jakub. Autorka opisuje bivšeg šefa MMF-a kao "pola čovek, pola svinja". Na sudu je gospođica priznala da je ljubav sa matorcem, u stvari,  bila novinarska patka, kako bi mogla konkretno da razume odnos okrivljenog sa ženama i sroči knjigu o njegovoj patki, koja je jača od razuma. Seks-kaskaderka je i pored svoje iskrenosti osuđena da plati za ljubavne igrarije u krevetu i literarnu klevetu 25 000 evra, dok je izdavač basne "Lepotica i zver" dobio duplo, 50 soma.

 

Podvala

 

DŠK, ili Duško, kako ga skraćeno nazivamo, je bivši francuski ministar ekonomije i eks-profesor na Fakultetu političkih nauka u Parizu koga je 2007-e godine u MMF namestio ili, bolje rečeno, udaljio sa političke scene njegov najbolji neprijatelj, Nikola Sarkozi. DŠK-o je sa zadovoljstvom prihvatio mesto svetskog računovođe sa pogledom na Belu kuću i ne sluteći da su mu uvalili bebu koja će da propišti samo nekoliko meseci kasnije. Naime, već sledeće, 2008. godine izbila je kriza nenaplaćenih kredita, subpajmsa, koja je iznenadila samo naivne. Svim upućenim stručnjacima opasnost je bila nagoveštena godinu i po dana ranije. Treba naglasiti i to da su Rusi bili protiv kandidature DŠK-a, jer su podržavali Jozefa Tošovskog, bivšeg češkog premijera, koji je u međuvremenu zdimio u Švajcarsku. Česi su munjevito reagovali tako što su obelodanili da je taj lik bio jedan od najžešćih pandura tajne službe koja je lovila opozicionare. Tako je DŠK imao slobodan put ka Vašingtonu. Jedino se "Financial Times" otvoreno usprotivio nameštaljci Sarkozija, ali bez rezultata. DŠKo se u oktobru 2007. uvalio u fotelju šefa MMF-a sa platom od 500.000 dolara godišnje, plus stan, hrana i riđokosa mađarska sekretarica Piroška Nađ.

Zbog ove poslednje privilegije u naturi DŠK je pokleknuo i uhvaćen je u šteti samo nekoliko meseci kasnije. Izvukao se zahvaljujući dobrom advokatu i strahu lepe Piroške, koja je priznala da je kres bio na dobrovoljnoj bazi. Ne treba zaboraviti mentalitet Amerikanaca i posledice predhodne afere u svetu visokih finansija. Naime, DŠKo je bio postavljen za direktora MMF baš u vreme kada je šef prijateljske Svetske banke, Paul Wolfowitz, bio najuren zbog  svoje ljubavnice kojoj je dao sve od sebe i plus sve što Svetska banka može da pruži jednoj seksi dami sa velikim prohtevima. Vraćen na posao posle prve seksi afere, DŠKo je verovao da je dorastao svom poslu i da je novonastala finansijska kriza samo pitanje organizacije, te da se može otkloniti tehnikom privatizacija, restrukturacijom javnog sektora i finansijskim injekcijama u stražnjicu velikih bankara. Pored ove klasične metode mučio ga je jedan projekat, star skoro sto godina, koji je pokrenuo čuveni Lord Kejnz.

 Reč je o stvaranju nove svetske valute koja bi imala solidnu podlogu i bila stabilna da bi se njome vršile sve finansijske transakcije. Kako je znao da je to ogroman posao, jer Ameri drže do dolara, iako je to lova bez pokrića, Strauss-Kahn je u senci sarađivao sa Gadafijem. Libijski vođa je prihvatio ideju i nameravao da svoje petrol bogatstvo uloži u jednu novu valutu, konvertibilnu u zlato. Po nekim pisanjima, DŠK-o je trebalo da objavi ovu vest u junu 2012-te na sastanku u Dovilu. Nakon toga trebalo je da najavi i svoju kandidaturu za mesto predsednika Francuske. Možda nije suvišno napomenuti i to da je samo mesec dana pre svog hapšenja umro od srčane kapi i pronađen mrtav u jednom hotelu u Njujorku Richard Descoings. Ovaj bivši direktor Fakulteta političkih nauka u Parizu, gde je predavao DŠK, bio je njegov najbolji prijatelj i favorit za prvog ministra u slučaju da DŠK-o pobedi na francuskim izborima. Mnogo slučajnosti postaju sumnjive podudarnosti, ali kako nema dokaza da je smrt bila nasilna, tako je sve ovo ostalo u senci. Onda je došao 14. maj, hotel "Sofitel", bubuljičava sobarica, oralno silovanje, buvara i kućni pritvor, velika kaucija, skupi advokati i oslobađanje. Tako je počeo silazak u deveti krug pakla čoveka koji je danas toliko iskompromitovan da jedino može da bude ministar aktuelne srpske vlade i ništa drugo.

 

 

Lažne pare svetske ekonomije

 

Sa svoje strane, Ruska tajna služba tvrdi da cela ova nameštaljka nema veze sa francuskim izborima, već da je DŠKa najverovatnije sklonila CIA, jer je Francuz gurao nos po podrumima ispražnjenih rezervi američke federalne banke, i da je verovatno video da tamo više nema ni prebijenog centa. Bilo kako bilo, uvek su u pitanju neke pare, i dolar je Amerima važniji od karijere jednog seksualnog manijaka, koji je i postavljen na mesto direktora da bi mu se o leđa obila isprogramirana kriza. Zvuči neverovatno, ali da bi stvar bila jasnija, treba da se podsetimo na neke bitne događaje iz bliže istorije mondjalizma, odnosno  američkog imperijalizma, što mu dođe isto. Još od 1944. i dogovora u Bretton Woodsu, kao obračunska jedinica međunarodnih rezervi bio je stabilni dolar definitivno težak 35 unci zlata.

Onda je polovinom 1971. godine bankarska mafija, uz pomoć predsednika Niksona i CIA-e, odlučila da se ubuduće bavi falsifikovanjem zelenih novčanica, a da zlato upotrebi u vojne svrhe i slične mutne radnje. Od tada američka federalna banka štampa onoliko dolara koliko hoće, a vrednost falšare mora da bude onolika koliko im treba. Garancija naplate će umesto zlata biti uranijum, smešten u atomskim glavama pametnih raketa. Sila zakon ne pita. Problemi Svetske banke i MMF-a, kao i problemi svih banaka sveta su direktno povezani sa odlukom da se tako obezvređen dolar računa kao najvažnija valuta svetske ekonomije.

Misija Štros Kana je tako bila stisnuta između dve vatre. S jedne strane nova sila, Kina, koja je pokupila sve bogatsvo sveta i ne zna šta da radi s tolikim parama i, s druge strane, Amerika, koja je okupirala pola planete i topuzinom potpisuje fakture i obveznice. Kako u takvim uslovima da se promovše međunarodna monetarna saradnja, da se osigura finansijska i ekonomska stabilnost članica, olakšala međunarodna trgovina i doprinese opštoj zaposlenosti u svetu koji ima svega više nego što mu treba, pa je nove artikle teško prodati. A kad nema kupaca, nema ni proizvodnje. Kad nema proizvodnje, nema zaposlenosti. 

Lako je sve lepe planove napisati u tefter uloge MMF-a ali u realnosti se već prve godine mandata sve svelo na panično spašavanje banaka i bezumnu privatizaciju po svim siromašnim državama. Kao da više ništa ne bi smelo biti besplatno niti kolektivno. Voda, vazduh, zemlja, prevoz, sigurnost, zdravlje, sve ima svoju cenu i sve mora biti u rukama nekog gazde. Sve što velike firme proizvode, mora biti zabranjeno pojedincima ili sitnim esnafima da rade. Svačije je ničije, po filosofiji novog svetskog poretka i mondijalizma, čiji je najbolji đak bio upravo Dominik Štos Kan. U Aprilu 2009. on je otvoreno rekao da mondijalizam nema alternativu i da je svet globalno selo. Jedan narod, jedan zakon, jedna valuta. Nije ni znao u šta je ugazio ni kako da očisti cipele od takvih problema.

 

Kineski sindrom

 

 Jedan od najupućenijih u svetske finansije je svakako  i drug Zhou Xiaochuan, guverner Kineske centralne banke. Ovaj azijski  Štros Kan  je u vreme opšte panike oko gašenja finansijskog požara planete  izbacio malu knjižicu velike težine. Od crvene knjige Mao Ce Tunga pa do 24. marta 2009. ništa jače nije izašlo ni u Kini ni na Volstritu. U knjizi pod naslovom "Reforma Međunarodnog monetarnog sistema" on je ne samo uspostavio precizne procene globalne krize već je i našao rešenje u tri slova: SDR, što je skraćenica za Special drawing rights, u prevodu posebno pravo izvlačenja. O ovome će tek biti reči. Kinez dalje objašnjava svetu da je sadašnji međunarodni sistem baziran na upotrebi jedne nacionalne valute, dolara, bez presedana u istoriji sveta. On zaključuje da je pod hitno potrebno da se razdvoje jedinice računa u rešavanju međunarodnih dugova  od jedinica nacionalnih računa. Stabilnost vrednosti međunarodne nove valute mora zavisiti od nekog međunarodnog bankarskog sistema a ne od federalne banke Ujaka Sema.

Zhou Xiaochuan vidi MMF kao početke međunarodne centralne banke koja bi upravljala kešom i kreditima. Predlog da se SDR uzme kao jedina zvanična valuta je prava atomska bomba u svetu finansija. Amerika bi time izgubila primat a možda bi i bankrotirala. Vrednost SDRa bi bila prosečan kurs  nekoliko  nacionalnih valuta koje ga sastavljaju. Četiri valute, dolar, evro, jen i funta sterlinga bi svoje prosečne vrednosti utvrđivale svakih 5 godina i to bi bila zvanična vrednost SDR-a. S obzirom na to da je predsednik MMF-a pročitao ovu knjigu i da se lično založio da se ostvari  ideja kineskog bankara, negova sudbina je bila zapečaćena. Nakon javne intervencije na jednom predavanju u korist ideje da MMF usvoji SDR dogodilo se što biti mora, puškaranje u hotelu "Sofitel", i kraj bajke. Princa su pretvorili u svinju.

 

 

Svinja, ovca ili vuk

 

Pogrešno je ipak misliti da je naivni DŠK-o bio samo ovčica koju su namestili kurjaci bankari da ič odradi krizu ili da mu je neko nabacio Crnkinju kako bi ga eliminisali kao kandidata za predsednika Francuske. Bivši direktor MMF-a je i pre svoje svetske karijere bio strasni navijač Evropske unije i globalnog mondjalizma kao i sveopšte lokalne privatizacije pa je u svojoj burnoj prošlosti  pa je tako bio i vrlo čest gost Palate pravde. Već 1999. DŠKo je upleten u nekoliko afera, od korupcije i prikrivanje fiktivnih radnih mesta do falsifikovanja i lažnih faktura. Na suđenju priznaje da je slučajno promenio datum na fakturama ali tvrdi da stvarno nije imao namere da mućka. To je vrlo moguće i dešava se u biznisu. Sud mu veruje. Krajem 2001. godine proglašen je nevinim i beo ko sneg krenuo u nove radne pobede. Ostale optužbe su voljom novog tužioca bile neosnovane i povučene. Ali ni tu nije kraj priče. DŠK-o je igrom slučaja takođe bio umešan u aferu jedne video-kasete na kojoj pokojni biznismen Meri, objašnjava kako je Žak Širak organizovao reket velikih firmi da bi finansirali svoju stranku RPR.

Posmrtna poruka je izavala veliki skandal, pa je i sam Širak bio osuđen 2009-te godine za fiktivna radna mesta, ali tek nakon što je izgubio predsednički imunitet. U toj aferi, DŠK je takođe bio saslušan, jer je kao ministar finansija smanjio porez poznatom modnom kreatoru Karlu Lagerfeldu za nekih 160 miliona franaka a u zamenu dobio od nemačkog super šnajdera pomenutu kasetu sa napomenom autora "Ako mi se nešto desi".

DŠKo je priznao da je dobio neku kasetu, ali da ju je izgubio a da je nije ni odgledao. Što je opet vrlo moguće, takve stari se dešavaju svima. Ali ljudi su zavidni i ljubomorni, pa su neki smatrali da takav DŠK-o "više ne zaslužuje da bude član" Socijalističke partije, dok je ambiciozna Segolena Royal izjavila da su političari tu "da služe a ne da se služe". Tako su počele nedaće.

Treba biti bar malo u svetu finasija da bi se shvatio ko je i odakle dolazi naš DŠK-o.  Kao  student on je pod uticajem škole u Čikagu. Njegov diplomski rad iz 1977. je ocenjen kao vrsta plagiranja ideja Garija Bekera,  kontraverznog stručnjaka koji je ipak nosilac nobelove nagrade, 1992. godine. 

Ne samo da DŠK-o nije ekonomista već taj nije ni socijalista iako se tako prodaje. Od njegove socijale se bogati još više bogate a siromašni skaču sa mosta. Nema većeg liberala od njega, tvrdi se među socijalistima.  Sve ovo nisu lična mišljenje već prevodi izvoda iz  nekih članaka francuske štampe. Ta ista štampa podseća da je DŠK-o  već 1997 kao ministar ekonomije podržao stvaranje Evra i već tada razmišljao o jedinstvenoj svetskoj valuti koja bi jednoga dana mogla da zameni i evro i dolar i dinar i kunu.  Kao francuski ministar učinio je sve da bi njegov prijatelj i istomislilac Jean-Claude Trichet zauzeo  fotelju direktora  Evropske centralne banke.

Ovim je sva vlast prepuštena nezavisnim bankama koje nemaju nikakve obaveze prema demokratiji. Da se ne bi primetila prava namera oni su svoje odbore za privatizaciju prekrstili u  komisije za prenos. Tako je taj DŠK-o (nazvan serijal privatizor) preneo sa narodne u lične svojine sve firme koje donose profit: France Télécom, Thomson-CSF, Thomson Multimédia, Air France...

Neke od tih privatizacija su se pokazale kobne po francuske poreske obveznike.  Kada je 2000 te godine novi gazda France Telekoma kupio engleski Orange za 50 milijardi evra,  Telekom je postao najzaduženija kompanija sveta sa preko 75 milijardi duga.  Država se isprsila sa 15 milijardi a novi direktor Thierry Breton, je tada pritegao kaiš službenicima da su na njih vršili samoubistva zbog uslova rada i terora koje je direkcija uvela nad radnom rajom.

To je ta velika stručnost i to su ti ljudi koje treba da dovedemo da i nama pokažu kako se trenira strogoća po velikim firmama i kako se bogati još više bogate preko grbače radnika.

DŠKo nema dušu ni čovečnosti kada je biznis u pitanju. On korača preko leševa i pozdravlja svaku privatizaciju. Kada je Aerospacial privatizovan on ulazi u igru ne bi li dodelio veliku firmu Erbasa jednom nestručnom preduzeću kao što je Matra koja pravi rakete i naoružanje.

 Ova firma je jaka al sa civilnom avijacijom  nema neke veze osim što je njen direktor Jean Luc Lagarder desna ruka našeg Duška. U toj operaciji ćiri-bu ćiri-ba, odobren je risturn na akcije od oko 4 milijarde francuskih franaka. Država je po stručnim savetima ministra prepustila Matri svu vlast i čak zabranila sebi mešanje u biznis iako je imala 15% akcija u Erbasu. Odluke je donosio direktor  Matre Jean-Luc Lagardre koji je imao celih 0,9% kapitala u ovoj sočnoj aferi. 

Nije dugo profitirao jer je već u maju 2003 bio je ubijen od strane ruske mafije, bar kako tvrde njegovi prijatelji. Nasledio ga je sin Arnaud Lagardre, opet jedan plej boj kome devojka može da ruča sa glave i koji se ponosi svojim švalerskim podvizima u isto vreme kada baca u očaj tehničare i inženjere Erbasa.  Možda je baš u ovoj aferi naš DŠK-o  napravio svoj najveći podvig. Za pet godina akcioneri ove firme su nabili 70 %, vrednosti akcijama. Otkupili su za nekih 7 milijardi i potom  u jesen 2006, ladno otpustili 10.000 radnika širom Evrope. Na pitanje kako je to moguće Lagarder je odgovorio da je on bio pošten ali verovatno malo nestručan za taj posao. Bravo majstori. Duško je znači nestručnom čoveku poverio najstručniju firmu Evrope. Da se ne bi zamerio bogatašima DŠK-o takođe u to vreme smanjuje porez na akcije i sa 40 odsto spušta na 26 % te je tako oštetio državu za 4 milijarde.

 

Spasilac koji ubija

 

Da bi spasao Grčku, on je 2010 godine ponudio kredit od 110 milijardi dolara i za uzvrat tražio da se napravi velika reforma i to takve terapija od koje je pacijent umro. Grčka je propala ko Grčka i postala prva žrtva najboljeg ekonomiste sveta DŠK-a. 

Ne samo da su uslovi reforme bili pogubni po narod već je i sam način pregovora sa Evropskom centralnom bankom i evropskom komisijom,  oko pomoći bio tako vođen da su sve banke i investicioni fondovi u Grčkoj imali vremena da sklone  i da sve brige ostave državi ili samoj EU. Dve godine kasnije Grci su morali da uzimaju novi kredit i još više stegnu kaiš. Da je DŠK-o na vreme ublažio dug i poništio jedan deo ne bi bili gde smo sada tvrdi Poul Thomsen koji je šef misije MMF u Grčkoj.

Isti lek su popili i Portugalci i još uvek su u komi. Tako pucaju Španci, Portugalci, Irci, Italijani a uskoro će i Slovenci, a možda i sama Francuska tvrde upućeni pariski mediji. S obzirom na sve afere koje kruže oko imena Dominika Štros Kana, mnogi se pitaju da li je DŠK tata-mata svetske makroekonomije ili samo stručnjak za self-reklamu. Pitanje je šeksprovske prirode i ekonomista DŠK o ostaje misteriozni lik koji je poznatiji po svojim seksualnim perverzijama nego po stvarnim ekonomskim podvizima, ako je takvih podviga i bilo dok je harao i karao na čelu svetskog monetarnog fonda.

Nove optužbe i nova suđenja za podvođenje u jednom francuskom hotelu su u toku, tako da je teško reći gde je prava istina i kako će se na kraju završiti karijera jednog potencijalnog makroa koji za malo nije postao francuski predsednik. Krajem juna ove godine francuski Senat je pozvao Dominika da održi predavanje o finansijskoj krizi i uputi senatore na neko rešenja.

Rezultat ove kontraverzne akcije je bio veoma skroman za imidž  optuženog i prosečna analiza nekoliko prisutnih novinara je manje više porazna za veličinu na koju pretenduje najbolji ekonomista sveta. Citirati teorije makroekonomije  engleskog lorda  Kejnza od pre sto godina, to može svaki student prve godine ekonomije. Pitamo se šta je objavio DŠK-o  na čemu je istraživao i koju je genijalnu ideju imao u svojoj karijeri. Zna li ko bilo šta novo da je došlo od profesora. Ne, jer ništa nikada nije ni uradio. Od svih obmana najveća je ova koja ga predstavlja kao velikog stručnjaka za ekonomiju. On možda i jeste  dobar, ali za bogataše i tajkune. 

Da je zaista svetski ekonomista ne bi taj već dvadeset godina plaćao agenciju marketing svog bla bla biznisa koji ga predstavlja kao legendu. Njegov bi rad bio dovoljan da mu obezbedi ne samo novu titulu ministra već i nobelovu nagradu za ekonomiju. Jedan je novinar izrazio svo svoje lepo mišljenje o Dominiku Štros Kanu tako što je javno apelovao na sve njegove bivše saradnike da odgovaraju pred sudom pravde za silovanje, ali ne neke sobarice već svih načela i pravila međunarodne trgovine, kao i prostituciju finansija i ekonomije zbog čega je pao  jad i čemer ne samo na Grke, već i na veliki deo Afrike, Azije i  južne Amerike. Po svemu navedenom ispada da je bivši direktor MMF-a zreliji za Hag nego za Dedinje.