Mafija

 

Kako zarađuju stečajni lešinari na groblju upokojenih preduzeća

 

Čerupanje već očerupanog

 

Stečaj preduzeća u Srbiji uglavnom znači organizovanu pljačku. Od stečaja jedinu korist imaju stečajni upravnici i stečajne sudije koji osim plata i naknada od pljačkaša dobijaju još i visoke novčane nagrade. Na ovom principu dokusurena su preduzeća Valjevska pivara, JKP Pijace Niš, Ugostiteljsko preduzeće Tri grozda iz Beograda, tekstilna industrija Beko...

 

Igor Milanović

 

Preduzeća koja su u stečajnom postupku, nekadašnji ponos srpske privrede, prvo su temeljno opljačkana, a zatim gurnuta u ponor bankrota. Njihovi radnici ponekad godinama ne primaju plate, ne uplaćuju im se nikakvi doprinosi, mnogi poverioci su takođe otišli u stečaj jer nisu mogli da naplate svoja potraživanja od kojih im je zavisila likvidnost... Opšta propast, može se reći, ali zvuči gotovo neverovatno da i u takvoj situaciji postoje ljudi koji izvlače materijalnu korist za sebe.

Kada se radi o preduzećima koja imaju izuzetno atraktivne nekretnine, primenjuje se posebna procedura njihove likvidacije. Po pravilu, kada se raspiše konkurs za javno nadmetanje za kupovinu njihove imovine, niko se ne pojavi. Ako se neko slučajno (ne znajući za nepisana pravila igre) i prijavi, onda se konkurs poništava iz nekog benignog razloga. Posle nekoliko meseci konkurs se ponavlja, pa opet poništava ako se neko prijavio. Konačno, taj koji misli da u ovoj zemlji može nešto i pošteno da se kupi, odustaje od daljeg nadmetanja kako bi bar oslobodio sredstva koja je položio kao depozit za učešće na konkursu.

Pošto dva puta ne uspe javno nadmetanje, stečajni upravnici su u mogućnosti da imovinu prodaju direktnom pogodbom. Tada u igru ulaze povlašćeni tajkuni. Sve je po zakonu, samo para nema.

Prodaja imovine znači da kupac ne preuzima kompletno preduzeće, sa sve njegovim dugovima i obavezama. Novac prikupljen ovakvom prodajom u većini slučajeva ne pokriva ni mali deo dugovanja stečajnog poverioca, pa radnici ostaju uskraćeni za neisplaćene lične dohotke.

Osim tajkuna koji na ovaj način dolaze povoljno do skupe imovine, na stečajevima odlično zarađuju i pojedini stečajni upravnici i sudije privrednih sudova koje sa njima čine dobro uigrane tandeme. Bez obzira na potraživanja koja imaju stečajni poverioci, stečajni upravnici imaju prioritet u naplati svojih i honorara svojih saradnika.

Jedan od onih koji su se dobro snašli u umrtvljavanju srpske privrede je i vršilac dužnosti direktora Valjevske pivare Zoran Božić, koji je i stečajni upravnik u 10 preduzeća, za šta takođe prima novčanu nadoknadu. Postupak stečaja u Valjevskoj pivari obustavljen je 22. marta 2011. godine, a dotadašnji stečajni upravnik Božić, na osnovu odluke poverilaca, određen je za vršioca dužnosti direktora do izbora organa upravljanja. Božić je za sprovođenje stečaja dobio novčanu nagradu od 5,5 miliona dinara u neto iznosu, a sve vreme v. d. direktorovanja prima platu. On je ovlašćen za praćenje realizacije "Plana reorganizacije Valjevske pivare", koji je sam sačinio, što je bio osnov da Privredni sud obustavi stečaj. Tako je Božić sebe nametnuo kao kontrolora samog sebe?!

Nejasno je kako je Božić po okončanju stečaja, bez odluke novog vlasnika te firme, države Srbije, upisan u nadležni registar, 12. maja 2011. godine, za v. d. direktora. Agencija za privredne registre je u dva navrata, 4. jula i 11. septembra 2012, odbila da upiše promene podataka o preduzeću koje je podneo Božić.

Uprkos odbijanju APR-a da registruje promene, Božić ostaje direktor Valjevske pivare, a u međuvremenu mu je predsednik Skupštine akcionara Danijel Nikolić omogućio da kao zastupnik pivare bude upisan i u APR-

Apsolutni rekorder po broju stečajnih postupaka koje je vodio istovremeno je Ljubomir Kostić iz Niša, koji je u jednom trenutku bio stečajni upravnik u čak 30 preduzeća, gde je uredno primao naknadu, a pri tome je bio i direktor Javnog komunalnog preduzeća Pijace iz Niša.

Nasuprot ovakvim "sistemskim" stečajnim upravnicima (nazvanim tako, jer su deo odlično uhodanog sistema pljačke) većina ih je poštena i - gladna. Stečajni upravnici u Srbiji, naime, nemaju platu, već naknadu za svoj rad mogu da naplate jedino iz sredstava preduzeća koje vode, ako isto uopšte ima neku imovinu. Uprkos tome, oni kao preduzetnici imaju fiksne mesečne troškove na osnovu potraživanja države, tako da su mnogi od njih postali socijalni slučajevi.

Jedan od stečajnih upravnika koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju je Dragan Perković iz Beograda, koji čini uigrani dvojac sa sudijom Upravnog suda u Beogradu Milevom Misailović.

U stečajnom postupku preduzeća Tri grozda A.D. Perković je u periodu od 1. januara 2013. do 31. maja 2013. ostvario prihod od 750.000 dinara, na advokate potrošio 480.000 dinara, a za sudske troškove uplatio 2.238.255 dinara, tako da su ukupni troškovi njegovog rada u tom periodu iznosili 3.468.255 dinara. Istovremeno je Perković za Tri grozda ostvario prihod od samo 3.244.588,30 dinara, pa se postavlja logično pitanje čemu služe stečajni upravnici kada zaduženo preduzeće još više zadužuju.

Služe, očigledno, za to da se do kraja, detaljno očerupa preduzeće koje je već ranije opljačkano. Da bi Perković to mogao da ostvari, sudija Misailović izmišlja čak i članove zakona koji ne postoje, bar ne u obliku u kome ih ona citira i primenjuje. Primera radi, ona 4. januara 2013. donosi rešenje kojim razrešava postojeći Odbor poverilaca, koji je smetao stečajnom upravniku, i imenuje novi pozivajući se na član 38. stav 1. Zakona o stečaju.

U pomenutom članu, međutim, nigde ne stoji da sud može da smenjuje izabrani Odbor poverilaca i postavlja novi, već da je to isključivo pravo Skupštine poverilaca, pa tako Privredni apelacioni sud u Beogradu u veću sastavljenom od Miroslava Nikolića, Tatjane Matković Stefanović i Nebojše Markovića rešenjem od 21. februara 2013. ne samo da ukida Misailovićkino rešenje, već joj drži i pravo predavanje o primeni pravnih propisa.

U međuvremenu je Perković raskinuo sve ugovore o zakupu, time lišivši Tri grozda neophodnih prihoda i sada čeka da vreme odradi svoje i firma ode u bankrot, da bi onda mogao da rasproda njene lokale kojih još uvek ima oko trideset i to u centru Beograda.

Željko Pešut je još jedna zvezda stečajnih upravnika koji rade na štetu preduzeća koje vode. On je 2007. godine grčkoj kompaniji Lambda prodao zgradu fabrike Beko kod Kalemegdana, iako je bila predmet imovinskog spora, obavezavši kompaniju koju je vodio kao stečajni upravnik da kupcu do 31. decembra 2007. godine omogući ulaz u posed. Pošto to ni danas nije moguće Beko po ugovoru Lambdi plaća 55.000 evra za svaki dan čekanja, a to u međuvremenu iznosi preko 60 miliona evra, daleko više nego što vredi ceo preostali Beko koji je, uzgred budi rečeno, sve svoje poverioce namirio još 2009. godine, ali je uprkos tome ostao u stečaju.

Ovakvo postupanje stečajnih upravnika je omogućeno potpunom blokadom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika koju vode ljudi koji nemaju licencu, pa samim tim ni ne znaju šta je pravi posao stečajnog upravnika. Od 1. marta 2013. članovi disciplinskog veća Agencije su Dušan Vuković, diplomirani pravnik, Aleksandar Voštić, diplomirani pravnik, u odsutnosti Dušana Vukovića, vrši dužnost predsednika disciplinskog veća, Mirjana Glojer, diplomirani ekonomista, Jovica Todić, diplomirani pravnik i Dragan Pešić, dipl. ing. tekstilne tehnologije, jedini među njima licencirani stečajni upravnik.

 Osim toga, Centar za stečajeve Agencije za privatizaciju potpuno je van svake kontrole Agencije za licenciranje, jer stečajni upravnici privatizovanih ili za privatizaciju spremljenih preduzeća račune polažu Agenciji za privatizaciju, glavnom krivcu zašto su ova privredna društva uopšte u stečaju.

Po podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika u ovom trenutku u Srbiji je 2299 preduzeća u postupku stečaja.

 

A 1.

 

Stečajni postupak u rukama organizovane grupe

 

Kada su u pitanju posebno atraktivne delatnosti kojima se bavi neko preduzeće, onda mafija direktno postavlja svoje stečajne upravnike.

Euroluxpetrol (ELP) je jedinstven slučaj u svetu da bankrotira lanac benzinskih pumpi. Odlazak u stečaj je, međutim, za vlasnike posebno atraktivan posao, jer na taj način sebe oslobađaju dugova, a prihodi im ostaju. Prvobitno preduzeće ELP je prvo uzelo desetine miliona evra kredita od poslovnih banaka, zauzvrat kao zalog položivši svoje benzinske pumpe koje je iznajmilo svom nezvaničnom nasledniku, jednom iz lanca od preko 16 preduzeća koja nose naziv Euroluxpetrol. Kada banka pokuša da naplati svoja potraživanja, shvata da ne može da istera zakupca koji plaća simboličnu kiriju.

Taj zakupac, zatim, uzima nove višemilionske kredite kao zalog polažući svoj ugovor o zakupu koji u međuvremenu prepušta novoj ELP firmi-naslednici, a sam odlazi u stečaj bez ikakve imovine -  i tako u krug. Vlasnik prvog Euroluxpetrola, danas u stečaju, je Europen Group, takođe u stečaju, čiji je jedini vlasnik Branivoje Lazović. Vlasnik Euroluxpetrola broj 16 je Master Time d.o.o. iz Beograda iza koga se nalazi Radich Enterprise Ltd sa Kipra.

Stečajni postupak u slučaju beogradskog ELP-a vodi Branko Jugović iz Jagodine (?!) koji je na tu funkciju dospeo po želji organizovane grupe koja stoji iza stečajnog dužnika.