Rocky Stars Club

 

Uređuje... Rajko Roki Dvizac

 

Hleb i čokolada…

   

Dvorske lude za šaku dinara

 

Sa 38-39 godina profesionalnog rada u novinarstvu  i pisanja za preko 50 listova od Beograda, preko Frankfurta do Čikaga, saradnje na TV Beograd, pionirskih početaka na Radio  Beogradu, mesta gl. urednika regionalnog Mega Radija itd. itd - preturio sam svašta preko glave. Bio sam i ostao rok novinar. A biti roker u vreme Titoizma smatralo se svetogrđem. Rok grupe i svi mi ostali koji smo živeli život rokenrola (novinari, slikari, režiseri, pisci itd.)  predstavljali smo bunt protiv crvenog režima, trn u oku partiji na vlasti, otpor jednoumlju…Danas je, kako vidim, slika drugačija.

Mnoge „velike" rok grupe (pevači/pevačice) dobrovoljno su postale dvorske lude,pardon,dvorski zabavljači. Partijski drugovi im nameštaju tezge. Fuj. Sram vas bilo. Za šaku dinara pljunuli ste sve koji su se časno decenijama unazad borili za rokenrol. Zbog  vas je umro rokenrol u Srbiji!

Lokalna Radio Inđija slavi 40. rođendan. Ja sam novinarsku karijeru počeo u Radio Beogradu a vežbao glas u Radio Inđiji. Izmislio sam nekoliko emisija (od top-lista, hita dana pa do  emisije za romantičare „Slomljena srca" itd). E ,upravo ta emisija izazvala je prvu pometnju u Radiju. Jednog dana dobili su razglednicu/pohvalu čak iz „dalekog" Zrenjanina za emisiju „Slomljena srca". U Radiju je to dočekano kao čudo neviđeno. Ej,zamisli, slušaju nas čak u Zrenjaninu. Istog dana dobio sam zvaničnu ponudu od gl.urednika za stalno zaposlenje. Na nagovor sam pristao i raspisan je konkurs. Ja sam se na audiciji koja je bila formalnost pojavio pola sata kasnije po isteku vremena da im kažem da sam se predomislio i da ipak odlazim za Beograd. Ovog puta ubeđivanja nisu pomogla..

Ja sam otišao da sreću potražim u Beogradu a Radio Inđija je nastavila svoj život sve do danas.A sada,ovom slavljeniku preti gašenje..Dugovi su veliki,nerazumevanje vlasti još veće,pravila RRA surova,diktat iz EU neumoljiv a kupca nema…Po prvi put sam siguran da je onda moj izbor bio pravi.

Vojsku sam služio u Ajdovščini (Slovenija)u nekoj vrsti kažnjeničke jedinice. Naime, moja četa, kad sve saberete, imala je oko 140 godina robije! U četi su bila dvojica sa završenim fakultetom  (Beograđanin je završio dizajn u Nemačkoj a Slovenac trubu na Sorboni - oni su bili najsumnjiviji, zato Slovenac nije mogao čak ni da bude trubač u četi), nas četvorica sa nezavršenim fakultetom i dvojica sa srednjom školom. Ostalo - sačuvaj me Bože. Go kriminalac,lopov…

Tu sam upoznao i Roberta Nemečeka koji je vodio razglasnu stanicu i biblioteku. Pošto je on bio klasa ispred mene, pripremao me je da preuzmem njegovo mesto kad on ode u civile. No, kapetan je bio sumnjičav i stalno odugovlačio moje premeštenje iz ljute pešadije. Ovde moram da napravim malu digresiju. Ne mogu a da ne spomenem dodelu naoružanja. Ostao je još samo jedan puškomitraljez a ispred mene je bio grmalj od čoveka. Bio sam siguran da će njemu pripasti da grdosija od naoružanja ali, gle čuda. On je dobio malu pušku a meni je dodeljen mitraljez uz glupavo obrazloženje: - U tebe imam poverenja.

Znaš,on je bio gastarbajter u Nemačkoj zato je sumnjiv tip. Džaba sam se ja bunio da je mitraljez i teži i veći od mene, da ne mogu da ga nosim itd itd. Naređenje - izvršenje. Kasnije za vreme nekih vežbi jedan stasiti Nišlija koji se hvalio da je bio legionar,nosio je osim svog meitraljeza i mene i moj mitraljez. I danas sam mu zahvalan za to.Elem,to je bio razlog više da se domognem radnog mesta.Smišljao sam način kako da obrlatim kapetana.Sasvim slučajno primetio sam da čita „Politiku Ekspres". Pošto sam imao jednog prijatelja u tom listu pisao sam mu da mi učini uslugu. Iako nije pisao za vojničku, već muzičku stranu on je sredio da se pojavi moj tekst gde na sva usta hvalim moju jedinicu na čelu sa kapetanom. I na dan kada je izašao tekst odmah sam prebačen na radno mesto. U poslednjem trenutku.Par dana kasnije Nemeček je skinuo uniformu i vratio se u Beograd.

U vojsku sam otišao kao novinar „Džuboksa" a kada sam se vratio u Beograd zatekao sam dva ljuta rivala - „Džuboks" i list „Zdravo" (Politika).Mnogo mojih kolega predvođenih Pecom Popovićem prešlo je iz „Džuboksa" u „Zdravo". Ja sam svratio prvo u „Džuboks" gde su me dočekali raširenih ruku a par dana kasnije otišao sam i u „Zdravo". I tu sam primljen da pišem. Tako se desio presedan. Ja sam bio jedini novinar u Jugoslaviji  koji je istovremeno pisao za oba rivala, i za „Zdravo" i za „Džuboks"!!! 

Blago rečeno,to je bilo isto kao da jednu utakmicu igrate za „Partizan" a drugu za „Zvezdu".To je bilo ono najbolje a najgore je kad god bih kročio u redakciju „Džuboksa" odmah sa vrata su me pitali „Šta rade oni pederi u Zdravo"? A kada bih došao u „Zdravo", pitali su me „šta rade oni pederi u Džuboksu"?

 I tako iz dana u dan, sve dok me jednog dana na razgovor nije pozvala glavna urednica lista „Zdravo". Mudra žena brzo je shvatila „igranku" u koju sam upao a pošto je volela moj stil pisanja i tačnost, dala mi je ponudu - da napustim pisanje muzike i potpuno pređem u „Zdravo" ali kao filmski kritičar. Bio sam istovremeno iznenađen, počastvovan ali i zbunjen. Urednica je očigledno saznala da sam je veliki filmofil i da sam ustvari trebao da studiram režiju a ne novinarstvo. No, postojao je jedan problem. Rekao sam joj : - Kako da pređem na film kada o filmu piše moj kolega Milomir Marić? Urednica se samo nasmejala i odmahnula rukom : - To je najmanji problem. Marić je mnogo neozbiljan, neodgovoran i stalno kasni sa tekstovima. Očigledno je da njega mnogo ne interesuje film.Možda mlade glumice ali film,sigurno ne! Nego ti da pređeš na film i to odmah a za Marića ću se ja pobrinuti.Verujem da će mu čak i laknuti.

Zatečen ovim argumentima na trenutak sam se dvoumio. Ipak mi je bilo neprijatno da kolegi „zabadam nož u leđa". Da je on u to vreme bio već odustao od filma, možda bih i pristao. Ovako...Bilo mi je neprijatno, nekolegijalno i nečasno pa sam brže-bolje smislio neubedljivo objašnjenje da ja ipak ne treba da prelazim iz muzike u film strogo pazeći da ne spomenem Marića. Da ga ne uvredim? Nisam siguran da bi on isto postupio da je bio na mom mestu? Možda se varam a možda i ne?? Bilo kako bilo, naš razgovor se završio savetom urednice „Da još malo razmislim i da me mesto filmskog kritičara čeka"...

Napustio sam „Zdravo"  sa dilemom šta mi je činiti - da li da iskoristim ponuđenu priliku ili da ostanem u muzici? Dve-tri nedelje nisam odlazio ni u „Zdravo" ni u „Džuboks"  a onda sam prelomio - nastaviću da pišem o muzici ali neću više da pišem ni za jedan od dva rivalska lista! Tako je i bilo. Za samo mesec dana,istovremeno sam pisao čak za osam listova od Ljubljane, preko Zagreba do Beograda a istovremeno imao (in)direktni uticaj na još 2-4 lista u Sarajevu, Skoplju, Zagrebu, Novom Sadu…

U tim trenutcima po prvi put od kada se bavim novinarstvom osećao sam da imam veliku medijsku moć.Bez problema sam mogao da uništim koga god sam hteo ili pak da od potpuno anonimne osobe preko noći napravim zvezdu. A bio sam nezaposlen,slobodan novinar a sa ogromnom medijskom moći! Nikad je nisam zloupotrebio i zato mi je i danas savest mirna…A što se tiče Milomira Marića, urednica lista „Zdravo"  bila je u pravu - napustio je pisanje o filmu. Ipak su ga samo glumice zanimale.To je OK.