Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (3)

 

Saglasni oko propasti

 

Nemački novinar Georg Fon Hibenet (George von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

 

Georg fon Hibenet

 

Preko reke, na drugoj strani Dunava, u Beogradu, počinje, kako mnogi stari Zemunci kažu, „slovenski orijent". Poneki Beograđani koji se više zalažu za uređene odnose slažu se, u suštini, sa ovom nacionalistički obojenom „degradacijom" kada, uz uzdah, ovu suprotnost iskazuju kratko rečima: „preko reke". Sve u svemu, životni običaji u Zemunu ipak su drugačiji.

Osećanje upućenosti jednih na druge stvorilo je filozofiju preživljavanja ,,ja tebi - ti meni", koja je glavna pretpostavka za nastanak jedne kriminalno organizovane mafije srpskih kumova na različitim socijalnim i društvenim nivoima u Zemunu i Surčinu, u početku poznate kao surčinski klan. Nije nikakvo čudo što se i ovi delovi proleterizovanog Surčina jedva razlikuju od perifernih delova Zemuna koji se ne zanimaju ni za civilizaciju ni za kulturu.

Oni su nastali ni iz čega, iz materijalne nužde stanovnika da sebi obezbede mesto za stanovanje gde se gotovo besplatno moglo graditi.

 I mladi autobravar, Dejan Milenković Bagzi, izradio je jednostavnu automobilsku garažu i radionicu. Napadno mnogo automobila iz Beograda, Srbije i drugih delova Jugoslavije, kao i iz inostranstva, kroz nju je prošlo. Radilo se vredno čak i noću.

U zatvorenim krugovima Bagzi je, međutim, važio za mladog čoveka spremnog da uvek priskoči u pomoć budući da je naročito dobro upućen u „divlje tržište automobila", gde svakodnevno, samo u Beogradu, oko sto do sto pedeset ukradenih automobila menja vlasnika. Naročito su omiljene nemačke marke kola. To što je jednog dana ukraden i Ksenijin Golf, dalo je mojoj poseti Zemunu i Surčinu i jednu ličnu notu. Ali organizovana krađa automobila nije bila pravi izvor velikog novca za zemunsku mafiju, kao što se uskoro ispostavilo, već samo neka vrsta premije za vernost, odnosno napojnica za niže saradnike. Kokain i druge droge, kao i oružje, najviše je zanimalo šefove mafije i njene probrane članove, i to je, kako se tada verovalo, i bio njihov glavni posao, samo se nije radio tako otvoreno kao krađa automobila. Međutim, ova pretpostavka je bila samo delimična istina...

 

 Bagzijeva tarifa

 

Razgovarao sam sa Dejanom Milenkovićem Bagzijem. Ovom tihom, povučenom autobravaru, koji je spolja delovao tako skromno kao da u ovom grubom životu podzemlja ne bi mogao ni „vodu da zamuti", objasnio sam svoj, tačnije Ksenijin slučaj, i tutnuo mu novčanicu od sto maraka u ruku, uz molbu da me nazove ako sazna nešto o ovoj krađi. Bagzi je najpre odbijao da primi novac. Međutim, posle izvesnog vremena stavio ga je u džep i poluglasno rekao, kao da ga se to uopšte ne tiče i kao da moliocu želi da učini uslugu, veoma škrto: „Nadam se da će mi poći za rukom da vam pomognem. Otvoriću oči."

Samo nekoliko sati kasnije javio se nepoznati glas na Ksenijin telefon. Tražio je protivuslugu od pet hiljada maraka i ostaviće njen automobil na parkingu na drugom kraju grada. Na moje pitanje, koje su garancije da ćemo automobil tamo zaista i naći ako pre toga traženi novac damo jednom srebrnom audiju koji će proći u određeno vreme na određenom mestu, odgovor je glasio: „Imate moju časnu reč" .

Budući da je Ksenijin auto bio pod punim kasko- osiguranjem, na ovu ponudu nismo pristali već smo ponudili da, ukoliko ostavi automobil negde u blizini našeg stana, spremni smo „pronalazaču" da isplatimo „nagradu" od dve hiljade maraka, po principu: prvo roba, onda novac. Od tog posla nije ispalo ništa. Postepeno smo dolazili do jedne druge važne spoznaje. Kad god bi u beogradskom podzemlju kulminirala borba za vlast, situaciju bi mecima razrešio izvesni smrtonosni srebrni audi.

Iz tog automobila, sa osam cilindara, ispaljeni su smrtonosni hici (i to često više rafala iz automatskog pištolja iz kola u pokretu) na neposlušne članove mafije ili na šefove iz kriminalnog podzemlja, koji su na svoju ruku došli do novca širenjem svojih „poslova" više nego što im je pripadalo na osnovu interne mafijaške podele tržišta.

Uskoro se ispostavilo da je ovaj neupadljivi Dejan Milenković Bagzi ipak nešto više od običnog kurira velikih bosova Koza Nostre srpskih kumova koja je nastajala u Zemunu. On nije bio samo specijalista za totalno zbrinjavanje kola koja bi bila razneta ili zapaljena od strane srebrnog audija. Bagzi je imao zadatak da učini neprepoznatljivim, odnosno uništi sve direktne i indirektne tragove vlasnika ili putnika tih automobila, kao što su broj na šasiji i broj motora.

Tihi i neupadljivi Bagzi, koji sve sluša spuštene glave kao da ga osim njegovog posla autobravara ništa više na svetu ne zanima, postao je tako poverenik mafijaških šefova, čiji je zadatak bio da unapred pripreme neophodnu infrastrukturu za jedan težak atentat, naročito za kasnije sprovođene otmice ili ubistva. Bagzi je tako, to je bila stvarnost, bio upućen u najintimnije planove dvojice šefova, još uvek jedinstvenog, surčinskog klana, Ljubiše Buhe Čumeta i Koza Nostre srpskih kumova - Spasojevića u Zemunu. Kada je reč o tim mestima, izgledalo je kao da stanovnici Zemuna i Surčina nemaju nikakve veze s prljavštinom kriminalnog podzemlja. I kada se pređe otvorena pruga gde stoji tabla s natpisom Surčin, tu više gotovo ničega nema što bi podsećalo na velegrad i na posao komunalnih službi. Samo livade i duge, sive jednospratne zgrade u nizu (štale) dokle pogled seže. Turobna slika. A ako bi iznenada vetar promenio pravac ili stao u vrelom letnjem danu, odmah bi postajalo jasno šta to ovde daje pečat svakodnevici i od čega ovo mesto zapravo živi. Tu je najveće uzgajalište svinja i proizvodnja jaja na Balkanu.

 Juče siromah, danas bogataš

 

Nije mnogo nedostajalo, pa da Zemun i Surčin postanu i administrativno samostalni deo grada u mafijaškoj državi srpskih kumova. Međutim, njihovo međusobno administrativno ujedinjenje, u poslednjem trenutku, sprečilo je neočekivano razdvajanje do tada dominantne surčinske mafije na dva neprijateljska klana, na surčinski i zemunski klan.

 Moć mafije srpskih kumova je to teoretski sprovela. U pravu je onaj ko bi sebi mogao da priušti da sudiji doda nešto na njegovu „mršavu" mesečnu platu. Sudijska mesečna plata iznosila je, preračunato u nemačke marke, između četiri i osam maraka, i uz sve to isplaćivala se na dva meseca. Ali, oni su bili zaduženi još samo za pojedinačne slučajeve. Mreža korumpiranih u sudstvu, dakle državnih tužilaca, kao i sudija viših sudova u Beogradu, može se reći da je bila proširena i veoma tesno povezana.

Kriminalni svet počeo je da se organizuje, doduše još uvek na vlastitu ruku, uglavnom na osnovu kumovskih odnosa, kao i korupcije pojedinih visokih službenika. Kasnije, kada je izbio građanski rat u Bosni i Hercegovini, enormno je porasla krađa privatnih automobila, jer je uz sve to delovala i mafijaška mreža armije bosanskih Srba, generala Ratka Mladića i predsednika Radovana Karadžića. Ona je učestvovala u ovom složnom poslu i opsluživala tim ukradenim plenom iz Beograda ne samo srpsku vojsku već i vojsku svojih neprijatelja Bošnjaka, i to za visoku novčanu nadoknadu.

Uskoro je Koza Nostra srpskih kumova, posle uzajamne pomoći bosanskim Srbima, proširila svoj posao na ilegalnu trgovinu narkoticima svih vrsta, pre svega preko Kosova i Bosne za Evropu. Građanski rat je, i na ovaj način, dodatno finansiran, a zavisnost Mladića i Karadžića od Miloševića je tako bila manja.

„Internacionalizacija" ovog posla koji je, imajući u vidu sve veći haos u državi, nužno proširen i na oružje, gorivo i heroin, kao i druge droge, bila je pravi razlog za cepanje surčinske mafije na dve rivalske mafije, jer ni jednoj ni drugoj strani nije bilo dovoljno. Obe strane su se bojale da će drugi partner zaraditi više novca nego što zaslužuje. Međusobno nepoverenje postalo je preveliko. Pojavilo se i Kosovo, u međuvremenu, kao važno tržište i mesto tranzita za trgovinu drogama i ženama, u čemu je i Koza Nostra Crne Gore u priličnoj meri učestvovala. Naročito „drčni" momci iz zemunskog klana, zapravo infrastruktura mafijaškog biznisa, nisu više bili zadovoljni ulogom „vodonoša velikih", pre svega oligarha iz Titovog vremena koji su se opet ubacili u posao, nadajuči se da će uz Đinđićevu pomoć i u politici moći da kažu koju važnu reč.

Naravno, to ni izdaleka nije sve. Država je za kratko vreme naučila mnogo toga o novčanim poslovima „bogom obdarene" srpske majke Dafine, i uskoro je prevazišla i njenu maštu kada je način nabavljanja novca u pitanju. Političko uređenje komunističkog režima u raspadu preobrazilo je Jugoslaviju u zemlju dembeliju privredno neograničenih mogućnosti. S jedne strane, prevarantsko nabavljanje deviza od strane države sprovodilo se sada sistematski i bez ikakvih moralnih skrupula. Pri tom još i javno. Vikendima, subotom i nedeljom, broj uličnih prodavaca deviza odjednom bi u selima i gradovima jako narastao. Oni su, po nalogu države, i u novoodštampanim dinarskim novčanicama, nudili mnogo više dinara za jednu nemačku marku ili dolar nego što su to banke činile prethodnih radnih dana.

Ovakva predstava preko vikenda ponavljala se, u manje ili više intenzivnom obliku, skoro čitave dve godine. Toliko dugo je trajala prva agonija Miloševićevog režima.

Ponedeljkom bi taj bauk s novim dinarskim novčanicama najčešće već prošao. Država bi tokom nedelje opet štampala novac, kako bi ga sledećeg vikenda ponudila na ulicama radi pokrivanja svojih najprečih deviznih potreba. Na svojoj strani imala je nekoliko banaka, kao i uvek, sa vlastitom mrežom deviznih uličnih prodavaca. Ali samo bi nekolicina privilegovanih među njima obavljala pravi posao, obeležavajući tako rađanje novčane mafije.

S druge strane, ako je neko imao dobre veze, taj je kod Narodne banke mogao taj obezvređeni i gotovo potpuno bezvredan dinar u većim količinama da zameni po oficijelnom kursu za devize i tako, bez ikakvog rada i investicionog kapitala, postane milioner, kao nekada oni srećnici u Americi, zemlji neograničenih mogućnosti.

Čak je i neki prosjak koji izaziva sažaljenje kod prolaznika mogao, barem teoretski, ukoliko je raspolagao dobrim partijskim ili kumovskim vezama u državnom bankarstvu, i ako je pratio šta se u svakodnevnom životu događa, daleko da dogura sa novcem koji je preko dana isprosio.

To, svakako, nije bio mali novac, jer su Srbi u davanju milostinje, iako u za njih bezvrednim novčanicama sa velikim brojem nula, bili veoma darežljivi, i ni izdaleko onako škrti kao što su to, na primer, Slovenci. Za nekoliko časova u Beogradu mogla se isprositi suma koja bi bila dovoljna da se započne veliki posao. Građaninu pritisnutom nestašicom bilo je dovoljno da isprosi samo trideset dinara, što je u to vreme bila sitnica.

Da bismo bolje razumeli kako je ovaj zlatni rudnik mogao biti korišćen, daćemo pojednostavljen primer: ako bi se jedna nemačka marka kupila po službenom kursu za trideset dinara i prodala po „crnom" kursu za tri stotine dinara, onda bi dobitak iznosio čak dve stotine sedamdeset dinara. Sa tim ostatkom novca prosjak je kod Narodne banke mogao da dobije bar devet maraka. Ukoliko bi ih zamenio na crnom tržištu, imao bi na raspolaganju dve hiljade sedam stotina dinara. Ko je hteo, mogao je i da nastavi. To bi bio samo početni kapital jednog prosjaka. A onome ko se ovim poslom bavio kontinuirano, i uz odgovarajuće ulaganje kapitala konsenkventno, njemu je materijalna budućnost bila otvorena kao nekada goničima stoke na Divljem zapadu, ili kao u vreme organizovanog kriminala Al Kaponea u Čikagu. Tako bi mogao da izgleda san malog čoveka.

Međutim, i za visoke funkcionere partije, vlade i tajnih službi, koji su bili privilegovani od strane Miloševićevog režima, kao i za poslovne ljude koji su, poput usamljenih i gladnih vukova u šumi i gustišu rata na razvalinama države Jugoslavije, vrebali debele žrtve, to je bio pravi plen koji su i našli. Njima su tada na raspolaganju stajali jaki izvori novca primarne emisije dinara kod Narodne banke, odnosno ni krediti ni razmena dinara u stabilnu valutu nisu bili opterećeni nikakvim manipulacionim troškovima drugih banaka ili države, što bi ih znatno više koštalo. Glavna smernica je bila: teoretski i suštinski viši kurs dinara prema američkom dolaru, jer se na taj način, prema spolja, stvarala lažna slika o teoretskoj snazi jugoslovenske privrede.

Stvarni trik privilegovanog sloja sastojao se u tome da se gotovo bez troškova, često nepokrivenim plaćanjima, dobijene devize iznesu iz zemlje i stave na neki račun na Dalekom istoku ili u Rusiji, sve dok se ne ukaže prilika da se iz inostranstva opet reinvestiraju u Srbiji i na Balkanu. Danas, neki od njih, nisu samo multimilioneri, već i milijarderi po svetskim merilima, ravni nekim ruskim magnatima. Oni danas direktno ili indirektno određuju politiku u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i na Kosovu.

 

Krmivoje i drugi kumovi

 

Tako se i mladi milioner iz beogradskog predgrađa Surčin, sin jednog tamošnjeg opštinskog partijskog sekretara, Dragoljub Marković, „snašao" kao biznismen krajem osamdesetih godina. Već u 21. godini raspolagao je ogromnom imovinom koja mu je omogućila da ostvari sve materijalne prednosti jednog mladog bonvivana, da svet gleda iz vazduha iz vlastitog aviona, da ploveći na svojoj jahti upozna svetska mora, Jadran pre svega, i da u ekskluzivnim odmaralištima visokog društva u snežnim brdima i na sunčanim morskim plažama uživa i širokogrudo ugošćava prijatelje, kumove i političare na svoj račun.

Kada su beogradski mediji tog mladog poslovnog čoveka, zbog ne sasvim jasno preciziranog porekla imovine, proglasili kontroverznim biznismenom, on je na televiziji samo rekao da nije plaćao poreze i da je poreskim vlastima uvek govorio da on radi za druge. Poreznici su ga ostavili na miru. Tako je došao do svog bogatstva, ali i zahvaljujući svom intenzivnom radu.

Bleštavi kompleks belih kuća, među njima jedna country house, seoska, podignuta sasvim u stilu engleskih lordova, odnosno veleposednika, sa mermernim bazenom ispred. Ovaj privatni posed Dragoljuba Markovića, njegova stambena idila nedaleko od reke Save, može se videti kao i kod britanskih lordova, zato što uprkos svojoj arhitektonski naglašenoj jednostavnosti ona štrči ekskluzivnim građevinskim materijalom, mermerom pre svega.

Građevinska promena je očigledna i može se dovesti u vezu sa položajem Dragoljuba Markovića, kao i njegovim planovima koji bi trebalo da njegovom društvenom životu daju nove dimenzije. Njegov Surčin koji, u arhitektonskom pogledu, još uvek ne postoji onako kako ga Dragoljub Marković zamišlja, mogao bi, očigledno, jednog dana, pošto evidentno za to ima novac, da postane središte sveta glamura, kao i raznorodnog džet seta. Aluzije na ovu skorojevićku, ali do sada još neostvarenu nameru, prosto bodu oči: ergela trkačkih konja i trkačka staza za galop već su tu. Dvadeset trkačkih konja najvišeg kvaliteta, među njima tri pobednika derbija, dobio je na poklon od kuma svog kuma, Ljubiše Buhe Čumeta i šefa zemunske mafije srpskih kumova, Dušana Spasojevića.

Doduše, još uvek nedostaju neke pikantne pojedinosti koje u ovom društvu predstavljaju začin bez koga se ne može. Pokrivene tribine, kao i mali i veliki prateći objekti kao što su barovi, kafei i mali kiosci, koji bi životu poznatih, uz čašu šampanjca, dali željeni društveni sjaj. Dotle, ovde, još se nije stiglo. Ali imamo konkretne snove u ovoj oblasti novog sveta. Vremenom stiže i mudrost, govori u poslovnoj kući Kotobanja, kum - Ljubiša Buha Čume. Da li će ovaj plan moći da se ostvari, pa da se preko Save, u drugi kraj Beograda, premesti profitabilni hipodrom, to za sada ostaje neizvesno. Dosadašnji svet škrtog pseudokomunizma, doduše, jeste razbijen, ali još uvek nema konkretnih pokazatelja kako će budućnost izgledati. O društvenom sjaju sanjaju samo oni koji su danas magnati novca, ili oni koji raspolažu odgovarajućom političkom infrastrukturom i mogu poslovno da pomognu tamo gde se njihovi partneri još intenzivnije snalaze. Tome se očigledno nada i Dragoljub Marković.

Kritički marksista, kako je Zoran Đinđić sebe nazivao u vreme vanparlamentarne opozicije u Nemačkoj, sa kojom je bio u aktivnoj vezi, hteo je u svojim mladim godinama, kada je na levoj resici uha još uvek nosio alku a svoju revolucionarnu glavu ukrašavao malim perčinom, da kod svog kuma Dragoljuba Markovića, ovde na Savi, u najudaljenijem i najneprivlačnijem kutku sveta, kasnije, kad sve prođe, gaji paradajz posebne vrste i piše knjige filozofskog sadržaja.

Ovo je Đinđić izjavio, doduše, u svojim mlađim danima, kada još uvek nije hteo da vidi da izvan kritičkog i birokratskog marksizma, kao i najrazličitijih vrsta društvenog vlasništva, u ostalom svetu postoje i drugi oblici kritičkog mišljenja, ali i materijalnog vlasništva, i da jedan drugi kvalitet života ne mora obavezno da pripada marksističkoj svakodnevnici i da postoje još bujniji izdanci luksuznog života nego što ih je Đinđić pronašao ovde u Surčinu, kod kuma Dragoljuba Markovića, koji je Đinđića toliko impresionirao.

Đinđićev kum, Dragoljub Marković, ranije mladi komunista, bio je najbolji primer za to kako materijalistički svet u životu većine ljudi razvija vlastitu filozofiju i privlačnost, znatno drugačije nego što to stoji u udžbenicima koje je i njegov kum, Zoran Đinđić, kao kritički marksista nekada tako žestoko kritikovao, a kome na kraju ipak nije mogao sasvim da odoli i u kome je počeo postepeno i sam da uživa.

Rođen kao sin jednog kapetana JNA iz provincijskog grada Bosanski Šamac i, delom, tamo i odrastao, Đinđić u to vreme nije imao nikakve realne šanse da otkrije svoje afinitete prema životnom stilu svog kuma Dragoljuba i razmišlja o posledicama materijalno nejednakog kumovskog odnosa sa jednim ambicioznim biznismenom iz Surčina koji, sa svojom brzo zarađenom imovinom, sada nije imao ništa drugo u glavi osim da sebi obezbedi priznanje i u visokom društvu elite političara, i to putem uticaja na velike. Sa Đinđićevim političkim razvojem rasle su, na početku, i Markovićeve šanse da lakše dođe do ovog cilja. Život je, na osnovu prošlosti Dragoljuba Markovića, tako uredio da i njegov školski drug, jedan od najmoćnijih šefova surčinskog klana, Ljubiša Buha Čume bude njegov kum, a time i kum Zorana Đinđića!

Seoski raskošni letnjikovac Dragoljuba Markovića je, zbog toga, bez obzira na stara i nova poznanstva, kao i prijateljstva, i bez obzira na društvene promene, i dalje otvoren za sva poznanstva iz vremena mladosti i školovanja, ali i sadašnjosti, postavši tako mesto najrazličitijih susretanja i interesenata najrazličitijih slojeva društva. Između ostalih, i za Markovićeve kumove, Zorana Đinđića, ali i za tada siromašnog mladog studenta dramaturgije, Čedu Jovanovića, koji se profilisao kao Đinđićeva desna ruka u unutrašnjopolitičkim pitanjima bezbednosti, pre svega kao veza sa „sivom zonom društva".

Čeda je zapravo bio most između „neba" i „pakla" u političkom svetu, kako ga je Đinđić definisao, u kome jedan političar kao što je on mora da sarađuje i sa kriminalnim podzemljem da bi bio uspešan. Čeda Jovanović je tako u svetu, koji je Zoran Đinđić ovako misaono konstruisao, kum dobra i zla. Ova funkcija kuma u korist politike može se videti i po nečemu drugom. Neko vreme, neposredno posle svoje ženidbe, Čeda Jovanović je, kao i Zoran Đinđić, postao kum Markovića i stanovao u jednoj njegovoj kući. Ali u nju je zalazio još jedan intimni prijatelj Zorana Đinđića, brutalni kreator i kontrolor javnog mnjenja oko Zorana, Vladimir Beba Popović. On je, osim toga, bio zadužen da pronalazi novčana sredstva za finansiranje političke aktivnosti svog mentora Đinđića. Marković je uskoro postao drugi najvažniji finansijer Demokratske stranke. Kada neko brzo stekne ogroman imetak, kao što je to na primer Marković, on stiče i svoje neprijatelje. Zato su mu potrebni moćni prijatelji i zaštitnici, kako ne bi neprekidno bio na oprezu i u bekstvu.

U surčinskoj vili Dragoljuba Markovića, koju je podigao posle prisilnog boravka u Engleskoj zbog turbulentnih odnosa tog vremena, rado je boravio još jedan „zaljubljenik u trkačke konje", šef generalštaba jugoslovenske vojske, general Nebojša Pavković, optuženik Haškog tribunala za ratne zločine na Kosovu.

U vilu Dragoljuba Markovića rado su svraćali i drugi čelni političari Demokratske opozicije Srbije (DOS) koji su se pripremali da obore Miloševićev režim. Od egzotičnih susreta kraj bazena i uživanja u viskiju nisu odustajali ni šefovi mafija srpskih kumova, kao i Koza Nostre iz Surčina i Zemuna, Markovićev kum Ljubiša Buha Čume i Dušan Spasojević, šef autobravara Bagzija, kao ni drugi kompanjoni, kumovi kumova, a među njima i nekadašnji komandant zloglasne specijalne jedinice državne bezbednosti, pukovnik Milorad Ulemek Legija.

Šefove ove mafije srpskih kumova, koji su susretali Đinđića i deo njegove najbliže okoline, u prisustvu kuma Markovića, u igru je uveo šef tajne policije, Jovica Stanišić, Crnogorac iz dijaspore. Njegova služba državne bezbednosti kontrolisala je i tako direktno, ali i indirektno, upravljala političkim razvojem opozicije koja se grupisala protiv Miloševićevog režima. Obe mafije srpskih kumova, surčinska i zemunska, bile su jezgro kriminalnog podzemlja koje je Stanišić, radi bolje kontrole, otcepio od nadzora Crnogorca iz dijaspore, kriminalca Željka Ražnatovića Arkana, koji je uživao poverenje Slovenca, Staneta Dolanca, inače Titovog šefa državne bezbednosti.

Stanišić je kontrolisao posao trgovine drogama, oružjem, benzinom, dizelom, ali i krađe privatnih automobila, ucene, pa i trgovinu ljudima Koza Nostre srpskih kumova u Surčinu i Zemunu. Drugim rečima: šef državne bezbednosti Jovica Stanišić sedeo je, jedno vreme, indirektno, ne samo kraj bazena Dragoljuba Markovića već i u službenom predsoblju premijera Zorana Đinđića!

Dragoljubu Markoviću nije bilo sasvim pravo što se njegova oba kuma, Zoran Đinđić i Čeda Jovanović, u javnosti predstavljaju kao ateisti. Njihova provokativna bezbožnost više nije bila u modi. Nisu samo srpski kumovi, već i drugi građani u Surčinu, kao u Srbiji uopšte, u vreme kada je socijalističko-marksistički svet propadao, otkrili da im je potreban novi zaštitnik. Bila je to Srpska pravoslavna crkva, koja je svakoga dana postajala sve uticajnija. Uz njenu pomoć i posvećenost srpskih kumova religioznosti, odnosi s mafijom dobili su jedan novi kvalitet i sa aspekta lične sigurnosti. Kumovima se može verovati samo ako dolaze od Boga, kaže se inače i u Srbiji i u Crnoj Gori.

 Miloševićeva bračna politika

 

Milošević, inače Crnogorac iz dijaspore, u to vreme se prikazivao više kao srpski nacionalista, a manje kao doktrinarni jugo-komunista. Za tako nešto, rukovodstvo armije nije htelo ni da čuje. Ono je, imajući u vidu vlastitu egzistenciju, i dalje ostalo na opštejugoslovenskom kursu koji je zacrtao Tito. „Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo", tako je glasila njihova zakletva, često ponavljana u javnosti. Ali osim glasnog pevanja u šumi, kako bi potisnula strah za svoju egzistenciju, vojsci ništa drugo nije preostalo. I Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića, koja je po prvi put javno pokazala ambicije u politici i tako dokazala da bračni par Milošević politički sarađuje kao tandem, morala se zadovoljiti samo prividnim uspehom. Uspelo joj je, doduše, da unutar JNA osnuje takozvanu generalsku partiju, i da umesto u međuvremenu formalno raspuštenog Saveza komunista (SKJ) postavi jedan marksističko-mondijalistički kontrolni organ sa starim ideološkim sadržajima i političkim ciljevima - Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju (SK-PJ). Međutim, one „ideološke betonske glave" na vrhu JNA prozrele su tu igru. Armija za to još nije bila spremna.

Ni Miri Marković nije zbog toga pošlo za rukom da, poput svog supruga Slobodana Miloševića, u to vreme stavi JNA pod svoju kontrolu. To je bila Ahilova peta njegove politike. Komunističko- doktrinarni vrh JNA ostao je, kako su analitičari procenjivali, zbog samoodržanja i dalje projugoslovenski orijentisan i teoretski protiv hrvatskog i srpskog nacionalizma. Rukovodstvo JNA još uvek nije primetilo da se na osnovu sve većeg etničkog raspada Jugoslavije, smanjuje i osnova za njihovo postojanje kao vojske. To nije bila nikakva osnova, ni za Tuđmana, koji je izgrađivao svoju politiku na nacionalizmu Hrvata, ni za Miloševića, koji je u to vreme, takođe uz pomoć srpskih nacionalista, utvrđivao svoju moć sistematski, korak po korak, iako u JNA još uvek nije imao vladajući uticaj. Pa ipak, njegova nada bazirala se na činjenici da se većina oficira i vojnika sastojala od Srba. Posle intervjua sa Tuđmanom, shvatio sam da postoji neočekivana saglasnost interesa između dvojice glavnih rivala, Miloševića i Tuđmana, u borbi za vlast u jednoj zemlji bez političkog vođstva.

 

Danica i Mira

 

Na konferenciji za štampu opozicionog političara Vuka Draškovića (predsednika nacionalističkog Srpskog pokreta obnove - SPO) susreo sam, posle duže vremena, sovjetskog novinara Sergeja. Drašković je, kada je reč o fizičkoj provokaciji Miloševićevog režima, bio više nego hrabar, ali u političkoj proceni situacije kao i uvek konfuzan i neretko nelogičan, samim tim i nestalan. On se u hodu prilagođavao svakom aktuelnom trendu političkih događaja, kao i vlastodršcima. Srbi žigošu improvizacije političara i veoma retko nude upotrebljive alternative. I kod Draškovića je politički raspon njegove prilagodljivosti bio veliki, od napadno opozicionog i sve rečitog srpskog nacionaliste, a na kraju i do prozapadno orijentisanog demokrate, čemu je prethodila bliska saradnja sa srpskom vladom pod Miloševićem. Jednom je pretio svakome ko u ruke uzme zelenu zastavu Muslimana da će mu tu ruku odseći, a onda je išao na barikade protiv ekstremnih nacionalista, da bi na kraju postao monarhista.

Budući da na moje pitanje, zašto je njegova dnevna politika tako haotična i nepregledna, kao i nestalna, nije bio u stanju da da uverljiv odgovor, preporučio sam Draškoviću, kao uspešnom piscu, životnu filozofiju njegovog poljskog kolege Adama Mickjeviča (1798-1835). „Moramo naučiti da je zlatna epoha prošla", tako je glasio Mickjevičev životni moto.

 Sergej je moj savet prokomentarisao šapatom: „Bolje bi bilo da Drašković prestane da sluša savete svoje žene Danice, Crnogorke iz dijaspore, i njenih kumova, crnogorskih advokata". Drašković je slušao Danicu slično kao što je Slobodan Milošević u svojim političkim odlukama zavisio od svoje krajnje kapriciozne žene Mire Marković. Njoj bi povremeno polazilo za rukom da, uvređenog lica, uopšte ne odgovara na pitanja svog Slobodana, jedan dan ili više dana. I sve dok on ne bi promenio svoju taktiku prema njoj i počeo da joj se obraća brižno i s ljubavlju, kao na primer: ,,Ti si moja maca, ili moja draga bubica", ona ga je kažnjavala svojim ćutanjem, što je u Srbiji normalno i uobičajeno. Sasvim je ignorisala njegovo prisustvo. Tek kada bi Milošević svoje ruke sklopio poput kandži grabljivice i stavio ih pred Mirino lice, a istovremeno je gledao nežno i uporno poput hipnotizera, Mira bi prestajala da bude tvrdoglava i bila spremna da se pomiri.

Supruge ove dvojice političara, obe jake volje i krajnje ambiciozne, Crnogorka iz dijaspore Danica i Srpkinja Mira, koje su jedno vreme čak i prijateljski komunicirale jedna sa drugom, u narodu nisu uživale dobar glas, samim tim što se na Balkanu smatra da žene u politici nemaju šta da traže. U javnosti su ih zato često upoređivali sa ženom nekadašnjeg samodršca Rumunije, Nikolaja Čaušeskua, Elenom. I ona je svojim mužem upravljala iz pozadine, kao što su to činile Mira i Danica.

 

Bosansko jagnje u Klubu književnika

 

Sergej i ja smo se dogovorili da se uveče nađemo u Klubu književnika. Poručio sam specijalitet kuće, jagnjeće pečenje. Kako mi nešto nije bilo baš ukusno, intervenisao sam kod vlasnika: ,,lvo, pa ovo je jedna dama u godinama a ne jagnje".

Ispitavši u kuhinji moju reklamaciju, Ivo se izvinio, objasnivši: „Molim vas, gospodine Georg, izvinite što je došlo do zabune. Servirali su vam ovčetinu na bosanski način. To je unapred poručio jedan visoki političar iz Sarajeva koga danas očekujemo. Napravio nam je velike probleme."

Odmah sam upitao Ivu u čemu je razlika. Ne skrivajući grimasu, odgovorio je: „Razlikuje se vreme klanja životinja. Bosanski sladokusci insistiraju na tome da se ovce kolju na vrhuncu vremena parenja. U vreme parenja, hormonske žlezde životinja luče jedan specifičan miris da bi se međusobno privukle, a on stvara hiperprodukciju izvesne materije u njihovim organima. Ovo meso se vama nije dopalo, ne samo zato što drugačije miriše već i zato što je previše masno. Za Bošnjake, Turke i Arape to predstavlja, međutim, naročitu poslasticu. Naše ovce imaju drukčiju, oskudniju ishranu, jer dolaze iz brda Srbije i Crne Gore i ne kolju su u vreme parenja".

Uz jelo smo pili manje alkohola nego prošli put. Zadovoljio sam se jednom bocom piva. Sergej je uzeo i votku. Glavna tema našeg razgovora nametnula se sama po sebi. Beograd je bio preplavljen glasinama, ali i indirektnim indicijama, da predstoji vojni puč. „Šta misliš o tome", upitao sam Sergeja. Odmah je odgovorio. Dobijeni odgovor me je kasnije zbunio: ,,U Beogradu je sve spremno za vojni puč, ali do njega će doći samo ako se Vašington složi i zadrži kontrolu. Pre toga se mora isključiti KOS - general Vasiljević, inače će se JNA vratiti na raniji staljinizam Titove interpretacije."

Mislio sam da Sergej samo prepričava teorije o zavereničkim planovima Amerikanaca, o čemu se u Moskvi stalno govorilo. I pri tom je prevideo jednu drugu, sasvim zamislivu mogućnost: puč JNA protiv protagonista raspada Jugoslavije nije morao biti praćen povratkom na doktrinarnu komunističku Jugoslaviju. Za to ni Amerikanci, koji su u ovo vreme još uvek podržavali celovitu Jugoslaviju, ne bi bili zainteresovani.

 

(Nastaviće se)