Natrag

Istra`ivanje

Istraživanje

 

Preko kretenizacije muzike, do droge, alkohola, agresivnosti, satanizma i homoseksualnosti 

 

Štimovanje po Rokfeleru

 

Možete li da zamislite da je rokenrol kao najpopularniji muzički žanr već 60 godina u stvari perfidno smišljena psihološka operacija koja je milione ljudi širom sveta povezala u globalno uniformno. Agresivno  i histerično "humano krdo" . U međuvremenu sama muzika je nestala.

 

Piše: Ivona Živković

 

Verovatno ste primetili da kad god uključite radio i nasumice vrtite radio skalu na UKT opsegu, gotovo devedeset posto muzike koju možete da uhvatite je anglo-američka popularna muzika opšte poznata kao rok muzika. Ako ste malo starija generacija, iznad četrdesete ili pedesete, za vas će to biti uglavnom nepoznati izvođači, a ni ova muzika više nije  tako laka i pevljiva kao što je ranije bila.  Na protiv, u njoj je sve više govora, sa gotovo hipnotičkim repeticijama istih stihova nekih čudnih elektronskih zvukova koji uopšte nisu melodični, a najveći deo ove muzike je postao samo deo takozvanih muzičkih spotova, pa se samo u kompletu sa slikom može "slušati".

Bez slike ova muzika nema isti smisla. Iako su ga  "rok stručnjaci" podelili na razne podžanrove, uopštena odrednica rokenrola je: laka melodija sa čestim repeticijama, korišćenje izrazito brzog ritma, električnih gitara, bubnjeva i klavijatura, mikrofona i gromoglasnog ozvučenja, pa je neophodno na isto tako gromoglasnim uređajima ga i slušati.

Pevanje koje bi ovu buku moralo da nadvisi preraslo je u svojevrsno dranje i vrištanje, a stvarne glasovne sposobnosti su zbog korišćenja pojačala sasvim nebitne.

Praktično rok može da "peva" ili vrišti svako. Ni melodija više nije bitna, jer tekst sa repeticijama i ritam imaju dominantnu ulogu. Vizuelni deo ove audio-video simbioze postaje, po zakonima opažanja, sve dominantniji, pa se rok muzika danas sluša više očima nego ušima. U stvari, naše uši su postale kao slabi zvučnici sa jakin pojačalom jer rok zaglušuje naše uši, pa se ova muzika (tj. vibracije) tako "preliva" preko zagušenih ušnih kanala do svake ćelije u organizmu sve dok i poslednja ne počne da treperi.

Prisustvovati nekom rok događaju danas znači prepustiti se delovanju upravo ovakve zaglušenosti, nakon čega slušaoci izlaze ne samo gluvi već i zaslepljeni od besomučnih svetlosnih efekata. I oni praktično predstavljaju masovni trans koji još dugo nakon koncerta ostaje da odzvanja u vodenim kristalima čitavog organizma. Ako ovu rok muziku slušate u kolima, obuzme vas  neka čudna uznemirenost  koja vas tera na ubrzano delovanje, na pokret i imate potrebu da dodate gas.

 

U stvari, odavno je poznato da rok muzika podstiče aktivnost i agresivnost i da ima razorno delovanje na sva čula. Danas je rok muzika toliko daleko otišla sa svim ovim karakteristikama, da muzike u rokenrolu više i nema.

Šta u stvari beše muzika? Muzika (od grčke reči muza) je zvučni sklad koji izaziva neko prijatno duševno nadahnuće. Muzika ovo čini tako što se njenim slušanjem (vibriranjem tonova) ove vibracije mešaju sa vibracijama svih molekula u našem organizmu (jer svi vibriraju pod strujnim naponom bioenergije) posebno oni koji se nalaze u kristalnoj rešetki koju formiraju molekuli vode.

Oni se pod dejstvom muzike (a to su frekvencije koje formiraju stojeći talas koji je zarobljen u rezonantnoj kutiji) oblikuju tako da stvaraju određeni raspored ovih kristala. I taj raspored može ostati još dugo nakon što smo prestali da slušamo muziku i mi tako i muziku i sve drugo pamtimo. I ako je muzika prijatnija raspored kristala je simetričan.

Naučno ispitivanje kako ove čujne, posebno muzičke frekvencije deluju na molekule u organizmu, posebno na vodu i može li se sa njima na naki način manipulisati, počelo je da se vrši još krajem 19. veka. Ovaj vek je inače doneo najveća naučna otkrića, koja su onda u 20-tom usavršavana i komercijalizovana. Najintenzivnija su bila između dva svetska rata u Nemačkoj i SAD.

Tako su ova hidrasonična istraživanja izbacila neke  teorije o tome da je pomoću raznih muzičkih frekvencija koje su bliske frekvencijama na kojima osciliraju molekuli DNK, na primer, a to je 528Hz, moguće delovati na održavanje zdravlja i zaceljivanje bolesti. Potrebno ih je samo dovesti u harmoničan sklad. Ali, na isti način je onda moguće muzikom i poremetiti ovaj prirodan oscilirajući sklad svih molekula u organizmu pod uslovom da se deluje frekvencijom koja ovo može da zairitira . Tako bi se remećenjem ove bioharmonije mogle podstaii i neke bolesti. Psihosomatske bolesti u poznate. Danas se zato u medicini umesto biohemije sve više koristi termin elektrobiohemija, jer ni jedan hemijski proces nije moguć bez prethodnog pokretanja elektrona. A to je decenijama izgleda bilo namerno izostavljano. Razvoj elektromedicine je godinama sprečavan i zataškavan.

 

Zašto je američka vojska eksperimentisala sa zvukom

 

Logično je onda bilo da izučavanje svetlosnih i zvučnih efekata i njihovo delovanje na ljudski organizam zaintrigira vojne stručnjake. Možda nije dovoljno poznato, ali najveći broj naučnih istraživanja se vrši za vojne potrebe, pa ih onda vojska zadržava ili pušta da se komercijalizuju. Na primer, mobilna telefonija je dobila zeleno svetlo za civilnu upotrebu tek kada je vojni establišment to odobrio, iako je bila moguća još pre Drugog svetskog rata.

Svetlost i zvuk se tako danas mere matematički prema učestalosti vibracija pojedinih molekula, pa je tako svaka vibracija dobila svoju tabelarnu vrednost koja se naziva frekvencijom. Čujni deo ovog zvučnog frekventnog opsega koristi se i za precizno štimovanje instrumenata.

Naučno istraživanje upravo muzičkih frekvencija vršeno je veoma intenzivno između dva svetska rata. Iz arhiva Fondacije Rokfeler se tako nailazi na podatke (prema američkom profesoru Džemsu Tobajasu) da je postojalo akademsko istraživanje akustične energije koju je ova privatna fondacija  finansirala, a vršeno je u saradnji američke mornarice (US Navy) i američkog Nacionalnog saveta za odbrambena istraživanja (National Defense Research Council). Tu je angažovan bio i jedan audio inženjer i instruktor drame, Harold Baris-Mejer iz nju Džersija iz Instituta za tehnologiju Stevens. On je tada najviše bio poznat kao konsultant "Muzak Corporation" gde je "koristio svoje znanje da optimizuje zvučne instalacije u fabrikama tako da emocionalna motivacija radnika bude postignuta kroz muziku i da ne deluje nepovoljno zbog fabričke buke". Trebalo je, dakle da uklopi buku i muziku. Nema sumnje da su Rokfeleri nastojali da putem muzike podignu produktivnost radnika. Ali, studija je imala još jedan zadatak, a to je da  ispita mogućnost njenog delovanja na emotivno stanje mase, pa se kao odlična podloga za ovo pokazao film.

 

Popularna muzika otvara fantastično tržište hemijskom kompleksu

 

Suština studije je da se uvođenjem muzike, koja bi sa slikom bila u kontrapunktu, pojača delovanje na publiku i to tako što bi muzika koja bi bila jednostavna mogla da da emociju slici, koja je sama po sebi nije imala. Ali, zašto bi Rokfeleri koji zarađivali na nafti finansirali studiju o filmskoj muzici kao sredstvu uticaja na mase? U stvari Baris-Mejer je  nakon istraživanja postao uveren da je "audio kontrola ljudskih emocija moguća za veliki deo slušalaca kako bi se nad njima mogla sprovoditi kontrola ponašanja kao kod krda". Oni su verovatno i pošli od činjenice da sve ovce ili sva goveda u krdu (ili ptice u jatu)  reaguju na određenu stresnu situaciju (informaciju) koja je evidentno pogodila jednu životinju, a odreaguju svi. Kod pasa je takođe poznato da nastaje jaka kolektivna uznemirenost. Dakle, muzika je mogla da se koristi i za masovno podizanje tenzije i izazivanje uznemirenosti i kod mase ljudi. I to je za američku vojsku bilo veoma zanimljivo.

Upravo je Baris-Mejer doprineo svojim radom u američkom Ministarstvu odbrane za vreme Drugog svetskog rata: "...uključujući gradnju zvučnih delova koji su stavljani na avione tako da se neprijatelsjkim vojnicima moglo obraćati iz vazduha kako bi se stvarala masovna histerija"

A ono što je zanimalo Rokfelere bilo je verovatno vezano za izazivanje određenih emocionalnih stanja putem zvuka koja bi za posledicu imala možda i somatsku bolest. Na ovakav zaključak navodi i razmišljanje dr Leonarda Horovica koji  otkriva da je u pomenutim istraživanjima o filmskoj muzici učestvovao i pomoćni direktor Rokfeler Fondacije za humanizam, Džon Maršal, koji je zajedno sa autorima knjige „Komponovanje za film" (Hansa Islera i Teodora Adornoa 1947)  bio poznati izvođač u muzičkim projektima koji su služili vojsci i komercijalnim interesima sa umetničkim i „filantropskim  ciljem".

On je na ovoj funkciji bio od 1933. do 1940. u vreme kada je Fondacija Rokfeler nastojala da preko svojih  ljudi, pre svega Abrahama Fleksnera, da vrši uticaj na američki kongres kako bi Fondacija dobila zakonsko eksluzivno pravo da filantropski doprinosi nacionalnom zdravstvenom sistemu, zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenoj edukaciji. (Prosto rečeno hteli su da korumpiraju sve što je imalo veze sa zdravstvom kako bi čitavu medicinu stavili u dilersku službu svog hemijskog i farmaceutskog kompleksa).

Abraham Fleksner iz Rokfeler Fondacije snabdevao je zato Kongres raznim falš izveštajima  iz Američke lekarske asocijacije kako bi se preko njihovog ugleda uticalo na  reforme u zdravstvu koje su odgovarale Rokfelerima. Kongres je najzad i prihvatio Fleksnerov izveštaj i današnja alopatska medicina je tako produkt interesa hemijsko-farmaceutske industrije.

Razvoj muzičke industrije nakon Drugog svetskog rata, pored prodaje audio sistema (gde su monopol preuzeli Rokfeleri i to opet u saradnji sa američkom vojskom skrivajući se iza opšetag nacionalnog interesa) omogućio i prodaju BASF i drugih magnetofonskih traka, kao i vinilskih ploča na kojima  je urezivana muzika.Tako je poslovna simbioza kapitalističke filozofije Rokfelera i američke vojske, koja je u muzici videla mogućnost psihološke manipulacije masa, imala logičan zajednički interes. Za kapitaliste bilo je korisno izazvati kod masa bolest koja će rezultirati stvaranjem ogromnog broja ovisnika od rok muzike, dok će za vojsku biti odličan posao da se preko ove masovne zabave provuče kult koji će modelirati univerzalnu „mirotvoračku" , ali veoma agresivnu i histeričnu generaciju koja želi samo slobodu, mir, seks, tj. „slobodnu ljubav" i rokenrol.

„Ubio bih majku zbog rokenrola, prodao bih dušu" izjavio je jednom prilikom rok muzičar Bon Džovi.

Kako se u ovo novu masovnu kulturu vremenom uvlačila droga, alkohol, agresivnost, satanizam, homoseksualnost i konačno čist kretenizam (jer je ova muzika danas postala upravo to sa svojim glavnim promoterom izvesnom Lejdi Gagom) upravo je posledica ovih vojnih eksperimenata i potom vešto smišljene psihološke operacije koja se već punih 60 godina uz pomoć svih najuticajnijih medija  sprovodi nad milionima ljudi širom sveta. Ali, o ovome kasnije.

 

Promena standardne frekvencije štimovanja instrumenata

Jedan posebno zanimljiv detalj u čitavoj priči koja je prethodila pojavi rokenrola je i promena standardne frekvencije štimovanja koja je zvanično uvedena 1953. u anglo-američku muziku. Naime, još je drevnim Grcima bilo poznato da različiti tonski modaliteti utiču na raspoloženje i stanje emocija kod slušalaca. Ovi različiti modaliteti (zapravo frekvencije na kojoj je štimovan muzički instrument) razlikovali su se u različitim grčkim kulturama i bili su poznati kao jonski, dorski, frigijski, eolski, miksolidijski, lidijski...

 

Aristotel je, na primer, smatrao da dorsko štimovanje podstiče razum i ublažava ekstremna raspoloženja.  Platon je smatrao da je dorsko štimovanje idealno za vreme ratova i kriza jer podstiče disciplinu i uzdržanost. Moguće je da je upravo štimovanje na A=440 Hz bio stari dorijanski modalitet. On je pogodan za vojsku jer izaziva izvesnu nategnutost u odnosu na štimovanje sa nižom frekvencijom na istom tonu.

 

Štimovanje  A=432 Hz je moguće bio stari lidijski i jonski modalitet i on nas čini opuštenijim i deluje više hedonistički po zapisima  drevnih Grka. A=432 Hz je u stvari najbliža frekvencija koja omogućava  sazvučje instrumenta  sa opsegom ljudskog glasa. Oba filozofa su na tako smatrala  da lidijski i jonski modalitet deluju relaksirajuće i mekano, dok je Platon smatrao da čak zaglupljuje ljude, jer im opušta mozak.

 

Modaliteti po kojima se štimuju instrumenti bili su vekovima različiti u mnogim kulturama (mada se nisu znali matematički izračunati kao danas) , a zavisili su i od samog instrumenta i od ukusa muzičara. Ali, vremenom sa povezivanjem tržišta i razmenom kultura i muzike krenulo se u njihovu standardizaciju. Tako je za klasičnu muziku usvojen standard štimovanja orkestra po tonu A = 432Hz ili A=433Hz. U ovom modalitetu je svirana muzika Baha, Betovena, Mozarta.

Ovaj štim se i danas u kontinentalnoj Evropi smatra standardnim. Ali, u Americi i Britaniji je neko iz nekog razloga godinama nastojao da ovu frekvenciju podigne na ono što je možda bio dorski modalitet, a to je A= 440 Hz. Šta je bio razlog za to? Zanimljivo je u svemu da je ovaj novi anglo-američki štim ustanovljen u isto vreme i od istih agentura koje su se bavile studijama izazivanja ratne histerije putem akustike. A to je opet bila vojska.

Iako je zvanično A=440Hz prihvaćen kao standard 1953., u Britaniju je uveden još 1939. i kako tvrdi publicista dr Leonard Horovic,  Britancima je to predložio baš Gebels.  

U stvari predlog da se uvede standardno štimovanje na A= 440 Hz potekao je od američke Muzičke federacije još 1910.,  ali u Evropi ovo nije prihvaćeno  jer je ta frekvencija smatrana kao manje ugodna za slušanje tj. bila je više tmurna u poređenju sa A=432 Hz.

Tako je ova frekvencija (A=440Hz) prvi put formalno uvedena u vreme priprema za Drugi svetski rat koji je finansirala i Rokfelerova banka. Kao glavni finansijeri Hitlerove nacističke armade, Rokfeleri su postali nakon Drugog svetskog rata veoma omraženi u SAD, ali su zato iz Nemačke preuzeli kompletnu hemijsku industriju IG Farben i preneli je (raznim kupoprodajnim finansijskim transakcijama) u SAD. Ovako transformisani IG Farben  omogućio je Rokfelerima i njihovom farmaceutskom kartelu da monopolišu čitavo zdravstvo i danas drže pod kontrolom Svetsku zdravstvenu organizaciju.

Jozef Gebels je navodno smatrao da je veoma važno da se propaganda vrši i preko muzike i to tako što bi ona zvučala kao muzika „više rase"što bi nategnutiji vojnički štimung više odgovarao. I to je izgleda stiglo i do nekog značajnog mozga u Britaniji, mada nije isključeno ni ono što tvrdi Horovic da je lično Gebels nekoga u Britaniji savetovao. Ovo nije isključeno ako se zna da je britanska agentura bila glavni podstrekač u naduvavanju nacističke ideologije Trećeg Rajha, pa neki istoričari smatraju i da je sam Hitler bio njihov agent. Britanija je znala da joj na putu da postane svetska imperija broj jedan smeta upravo Nemačka, pa je njeno vojno industrijsko „naduvavanje" , a onda „pucanje" bilo je unapred inscenirano. Sva najnaprednija tehnologija kao i nemačko zlato završili su nakon rata u Britaniji, SAD, Švajcarskoj i Vatikanu.

Tako je i Rokfelerov konzorcijum nacističkih stručnjaka za  zvuk promovisao uvođenje ovog standarda za štimovanje u SAD.

 

Štimovanje ne po sluhu već po elektronskoj sintetičkoj frekvenciji

 

Ovaj standard je za Britaniju usvojen1939. u Londonu na jednoj konferenciji Britanskog Instituta za Standarde. Tu su se navodno složili da ovaj standard bude kompromis ranijih nastojanja za standardizacijom jer je navodno bio blizak sa A=439Hz što je navodno bio modalitet  štimovanja Kraljevske filharmonije, a što je zaista teško dokazati. Ali to su onda nastojali da uvedu i kao međunarodni standard.

Tako je BBC počeo da promoviše za štimovanje standardni ton od A=440Hz, koji da bi bio što tačniji zapravo proizveden elektronski (!) Tako su instrumeniti u Britaniji počeli da se štimuju po sintetički napravljenoj elektronskoj frekvenciji. 

Ovaj frekventni modalitet, piše Horovic,   je dobijen iz oscilatora čiji rad kontroliše jedan  stisnuti električni kristal koji vibrira sa učestalošču od milion Herca. On je onda smanjen na frekvenciju od 1,000 Herca elektronskim razdeljivačem, nakon čega je umnožen 11 puta i podeljen na 25. I tako je stvorena elektronska željena frekvenciju od navodno preciznih A=440 Hz. Iako je 439 Hz  primarni broj na tonskoj skali sa frekvenciijama za ton A, ona  nije  prihvaćena kao takva već je još podignuta. I za to zaista ne postoji drugi razlog osim umišljaja.

Raniji evropski standard, gde je A= 432 Hz,  0,3 polutona je niži od anglo-američkog standarda i on nudi vokalima veću fleksibilnost i manje agresivnosti.  Niža frekvencija traži kod tako naštimovane gitare, na primer, i manju rezonatorsku kutiju i ima daleko mekši zvuk i prijatniji zvuk. A=440Hz oseća se kao oštriji i pomalo "metalan" zvuk. Na primer, Džon Lenon je pesmu "Imagine" komponovao i svirao na klaviru naštimovanom na A=432 Hz.

Neki muzikolozi tvrde da anglo-američko štimovanje izaziva kod ljudi agresivnost jer više isteže ljudski glas,  te da je relativno mučan i da više pogoduje vojnoj i komercijalnoj upotrebi. Ali ovakvo štimovanje je bilo  idealna „podloga" da se svira anglo-američka muzika koja će tek stići da „pokori" čitav svet: rokenrol!

Zanimljivo je, i možda ne slučajno, što je interval između A=440Hz (analogan sa  povišenom tonom F(is)=741Hz) i on u akrodu sa A=444Hz  što je analogno sa C(5)=528Hz u drevnoj solfeđo lestvici čini harmonijski spoj povišene kvarte (tritonus) i koji je poznat u muzici kao „đavolji interval" zbog izuzetno protivne (dis)harmonije (C-Fis) koja nastaje kada se ova dva tona zajedno odsviraju. Iako po muzičkoj teoriju svaka dva tona čine harmoniju, ova dva su kao rogovi u vreći. U renesansnoj muzici je zato ovaj "đavolji interval" kompozitorima bio zabranjen.

U to vreme komponovanje muzike je obavljano u čast Bogu. Zato je ona morala da bude lepa i lepršava. Sporni C-Fis ili tritonus koji koji obuhvata  tri cela stupnja u skali, jedan je od najdisonantnijih muzičkih intervala. Smatrao se  neprijatnim i ružnim i nazvan je "muzička dijabola" tj. đavo u muzici - i, naravno, nije bilo prihvatljivo tako nešto čuti u počast Bogu", objašnjava jedan muzikolog. Dakle, u čast bogu išlo je sve što je lepo i prijatno, a sve ružno i neprijatno smatrano je đavoljim. Ali, vremenom su upravo đavolske karakteristike polako počele da ulaze u muziku i to upravo preko rokenrola pa je tako i ovaj đavolji tritonus bio često prisutan kod gitarista poput Džimija Hendriksa, Džimija Pejdža, ali i grupe Deep Purple i drugih.

 

(U sledećem broju: Đavolja rok muzika - okidač za masovnu histeriju)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane