Natrag

RTV Svetac

 

RTV Svetac

 

uređuje Rajko Roki Dvizac                            

                                                                                                              

Hleb i čokolada

 

Šale male, vole festivale

 

Oduvek sam voleo festivale. Za proteklih 38/39 godina ni sam ne mogu nabrojati gde sam sve bio i šta sam sve na njima radio.

Od raznih „Gitarijada", preko prvog rok festivala „BOOM", zatim „Beogradskog proleća, "Mesama","Opatijskog","Štipskog","Splitskog" ,"Jugovizije" itd itd. Retko sam na njima bio samo novinar- izveštač. Uglavnom sam bio (in)direktni učesnik, bilo kao član žirija, bilo kao deo organizacije (a ponekad i jedno i drugo, pa i treće!).

Geslo svakog festivala je bilo: „Jebeš festival ako se unapred  ne zna pobednik"!

  A, pobednika retko ko da se seća, osim ako nije sačuvao festivalski bilten...Spisak je podugačak, ispričaću samo neke avanture...

Recimo, za početak ,"Jugovizija" u Prištini. Birao se jugoslovenski predstavnik za „Pesmu Evrovizije". Favoriti su bili Lepa Brena i Neda Ukraden, a pobedila je, sasvim „(ne)očekivano" (za naivce) Doris Dragović. Tokom priprema za festival, najčešće sam čuo rečenicu „Nema probljema" a probljema koliko hoćeš.

Ali glavna zabava je nastala posle proglašenja pobednika. I dok Brena i Neda nisu znale šta će sa silnim flašama viskija pripremljenog za slavlje, Rajko Dujmić koji je znao da će njegova štićenica  Doris Dragović sigurno pobediti - započeo je urnebesno slavlje.Pošto sam bio poznat u novinarsko/muzičkim krugovima kao neko ko pre početka tačno pogađa pobednika (jedino je moj foto-reporter Vojislav Danilov) pre proglašanja slikao Doris za naslovnu stranu) Dujmić je krenuo u potragu za mnom da zajedno „proslavimo pobedu nad favoritima".

Prvo je u sali „Grand hotela" napravio krš i lom a onda krenuo u pravcu mog stola.Pošto sam predvideo rasplet događaja (a morao sam ujutro rano da predam tekst za „TV Novosti"), išunjao sam se iz sale i otišao u sobu da odspavam bar sat-dva. Moj imenjak je krenuo od vrata do vrata hotelskih soba,lupao po njima glasno me dozivajući.

Lupao je i na moja vrata ali se nisam odazvao. A onda mu je neko pogrešno pokazao na sobu do moje, objasnivši mu da se tu nalazim ali da neću da izađem. On i njegovi pajtaši su lupali na vrata nemilice ali pošto se nisam javljao, odlučili su da izvale vrata iz ragastola! Rečeno - učinjeno.

Kada su se uverili da me nema u „pogrešnoj sobi", okrenuli su se i otišli ostavljajući za sobom lom.

Mi, novinari sa kontineta, najviše smo voleli morske festivale. Jedan od najluđih je svakako bio Opatijski festival. Tu su se žurke smenjivale jedna za drugom, od podneva do ranih jutarnjih sati...Sve je bilo dozvoljeno osim - spavanja. To je bilo čisto gubljenje vremena.

Na jednom od festivala, ekipa sastavljena od beogradsko/sarajevsko/skopskih novinara pozvana je na ručak u obližnju Rijeku.

 Iako smo prethodne noći dočekali zoru, dogovorili smo se da se okupimo oko 10 sati i krenemo u Rijeku na provod.

Pola sata pre dogovorenog vremena svi smo bili tu, osim urednika i foto-reportera sarajevskog „As"-a. Tačno na vreme pojavio se foto-reporter, crven u licu od nervoze. Pitali smo ga gde je Senad Prašo urednik „As"-a  a on nam je uzbuđeno odgovorio da je toliko „komiran" da ne može da ga probudi!

 Urednik „Ven"-a se ponudio da ga zajedno probude. Polivali su ga hladom vodom, drmali krevet, vikali, psovali ali - ništa nije vredelo. Senad je onako mokar spavao kao jagnje.

Bližilo se podne a on ni da mrdne. A onda je uredniku „Ven"-a sinula genijalna ideja. Na užas konobara i stranih turista, Senada su izneli zajedno sa krevetom pravo na terasu. I, mrtvi ladni naručili hladno pivo a za Senada jaku kafu - da ga čeka kad se probudi. Nije bilo druge, nego da im se pridružimo a u Rijeku smo umesto na ručak, otišli na večeru - drugarski smo sačekali Senada da se naspava…

Za Splitski festival je specijalista bio Milovan Ilić Minimaks. On je smislio neviđenu foru.

U restoranu gde su uglavnom boravili pevači,novinari i ostali učesnici festivala on bi došao sat vremena ranije i strpljivo do pola, odvijao sve šrafove na stolovima.  Pevači bi sedali za stolove i bez problema dobijali predjela ali čim bi konobari pokušali da stave na sto glavno jelo - stolovi bi se rušili kao domine jedan za drugim lomeći posuđe i čaše  i prskajući hranom goste.

Konobari bi se hvatali za glavu od muke dok se restoranom orio smeh, vriska i cika pevačica. Pošto je ovaj ritual ponavljao godinama uprkos zamkama šefova restorana,na kraju je odlučeno da se Minimaksu zabrani dolazak u hotel „Marjan" gde su uglavnom bili smešteni svi učesnici Splitskog festivala. Nekoliko dana uoči festivala, sreo sam Miću u klubu Radio Beograda. Pošto mi je rekao da neće da ide na festival jer mu je zabranjen boravak u „Marjanu", odlučio sam da ga osvetim...Da ponovim njegov štos, nije bilo šanse, jer je šef iz predostrožnosti postavio konobara da dežura po ceo dan…

Srećom, sasvim neočekivano u hotel je počela da dolazi jedna sredovečna, punačka Splićanka koja je počela da „davi" sve - od pevača do novinara. Uvrtela je sebi u glavu da ona kao rođena Splićanka treba da nama/gostima bude domaćin i pokaže sve lepote Splita. Čim bi je videli - svi su bežali. Sinula mi je lampica. Pozvao sam je za sto i ponudio joj da nam te iste večeri bude domaćica. Ideja je bila da posle festivalske večeri, okupi što više pevača, pevačica i novinara i da ih pozove na „noćno kupanje".

Splićanka se oduševila i zaista okupila poveću grupu učesnika festivala ispred hotela „Marjan". Svi su mislili da idemo na gradsko kupalište ali ja sam joj „objasnio" da nas je previše,da nemamo dovoljno automobila te da je najjednostavnije da se kupamo tu, ispred hotela , među barkama. Svi su pristali. Kada su počeli da se skidaju, šapnuo sam joj pravu ideju - da se svi kupamo goli! Ona se oduševila i prva je gola skočila u vodu a za njom i ostali. Ja sam se tiho povukao do terase, naručio piće i posmatrao šta će se desiti.

Noćno kupanje nudista u sred Splita, ispred hotela „Marjan" - čudo do tada neviđeno! Jedan od konobara je primetio šta se dešava i odmah pozvao šefa hotela koji je alarmirao miliciju.

U roku od 2-3 minuta stiglo je nekoliko plavih milicijskih tristaća i „marica". Naterali su noćne kupače da odmah izađu ali pošto im je „ domaćica" objasnila ko su kupači - sve se završilo samo opomenom i brzopoteznim oblačenjem. Bio sam zadovoljan. Uspeo sam ipak da osvetim svog prijatelja Miću Minimaksa. Pa ništa loše nisam uradio. Šale male vole festivale...Da nije njih, ko bi i zašto pamtio festivale?!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane