Natrag

Postdemokratija

 

Postdemokratija

 

Fenomen Vučić

 

Vučićeva popularnost raste vrtoglavom brzinom, toliko da se i njemu zavrtelo u glavi, a njegova zvezda zaslepljuje sve veći broj građana, pa ne vide kako se topi maska sa kojom je uzleteo. Ne zna se šta je čudnije, kako je Vučić izveo taj salto mortale, iz jedne u drugu krajnost, ili kako je narod na to naseo, ali njegov meteorski uspon svakako jeste fenomen za ozbiljnu analizu. Kako je moguće da je samo nekoliko hapšenja viđenijih tajkuna i političara, dovoljno za takav preokret jedne političke karijere. Tim pre što je tako nešto već viđeno, kada je posle povika "niko ne sme da vas bije" i hapšenja Vlasija, jedan komunistički aparatčik postao nacionalni vođa sa gotovo plebiscitarnom podrškom. I tragičnim posledicama. Temom se bavi Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Piše: Mile Isakov

 

Uspon i pad Slobodana Miloševića, svima su dobro poznati, ali je prosto neverovatno da niko ne prepoznaje  sličnosti sa aktuelnim fenomenom Aleksandra Vučića. Najrazličitiji analitičari, kada raspravljaju o Vučiću, radije povlače paralele sa Đinđićem, mada sa mnogo manje podudarnosti. Glavni argument su reforme, koje i Vučić sada najavljuje, ali zar ih i Milošević nije ozbiljno započinjao, bar dva puta, sa Deda Avramom i Milanom Panićem. Sa druge strane, Đinđić nije imao ni približno takve veleobrte u svojoj politici, kakvi povezuju Vučića i Miloševića, mada u obrnutom smeru. Dok se Milošević od miroljubivog socijalističkog internacionalizma okrenuo nacionalizmu i ratu, Vučić je krenuo u suprotnom pravcu, od ratnohuškačkog šovinizma, ka miru i evroatlanskim integracijama.

Istina i Đinđić se obračunao sa svojim političkim mentorom,ali Mićunovićeva sudbina se ne može porediti sa sudbinama Ivana Stambolića i Vojislava Šešelja.  Na kraju, Đinđić nikad nije bio ni toliki neprijatelj, ni miljenik zapada, kakvi su bili Milošević i Vučić, koji je sada postao novi "garant mira i stabilnosti". Ne želim da branim Đinđića, naprotiv, zameram mu mnogo toga, ali prosto ne vidim njegovu vezu sa Vučićem, posebno ne u odnosu prema korupciji, koja je glavna Vučićeva preporuka, a prema kojoj je Đinđić bio indifirentan, u najmnanju ruku. To što ga sad ovaj kopira u nekim stvarima, nije dokaz njihove sličnosti, nego Vučićeve prevrtljivosti, jer mu je do juče Đinđić bio glavni negativni junak.

I to je upravo tema ovog osvrta, koliko se može verovati nekome ko je sklon takvim zaokretima, od krajnosti, do krajnosti. Možemo li biti sigurni da se neće opet premonduriti, kao što je to Milošević činio više puta, ili se možda već naziru znaci da će nam se upravo tako nešto ponoviti, samo možda u drugačijoj formi.

 Bilo je i dosad simptoma stare škole, u ponašanju Šešelja u prahu, ali smo se pravili da se to ne vidi i da nije važno. Želeli smo da verujemo da su to samo recidivi bolesti, koja je prošla. Ali ko je pažljivije pratio njegove nastupe u poslednje vreme, posebno u izbornoj kampanji u Vrbasu, uverio se da toj boljki nema leka.

Lično, nemam prava da kukam,  jer sam i sam tome doprineo. Javno sam tražio,

ak ubeđivao čitaoce "Tabloida" i nekih portala,  da Tadić mora biti zamenjen, a onda i svi njegovi poslušnici, koji su se osilili i ogrezli u korupciji. Bez obzira ko će umesto njih doći. Istina, ni nova vlast nije bila baš po mom ukusu, ali ne bi valjalo ni kad bi sve bilo kako ja hoću. Stoga sam zdušno podržao, pre svega borbu protiv korupcije, za koju verujem da je ključna za oporavak i obnovu društva i države. Kao što sam, jedno vreme,  prećutkivao slabosti i propuste prethodne vlasti, kojoj sam još i više kumovao nego ovoj, rešio sam da i ovoj dam fore, da se snađe i pokaže. Kad je postalo očigledno da pokvarenost i mojih naslednika, vodi direktno u našu kolektivnu katastrofu, morao sam reagovati.

Očigledno kasno, jer bolest je uzela maha toliko da su država i društvo pali u komu. Sad još nije došlo dotle, još nije gore nego što je bilo, ali nije ni bolje. Stoga, odlučio sam da ovog puta na vreme ukažem na prve simptome, koji pokazuju tendenciju pogoršanja.

Nisu to, još uvek, alarmantni slučajevi, ali ako se ovako nastavi doćićemo, sasvim sigurno,  i do zapomagajućih vapaja za novim promenama.  Zato je poštenije sada, posle godinu dana grejs perioda, datog novoj vlasti, otpočeti sa kritikom uočenih nepodopština, koje opominju.

Naprimer, jeste li primetili da se u ovoj zemlji ništa ne događa dok Aleksandar Vučić to ne kaže, ne uradi ili ne odobri.

Dan je prosto dosadan, u vestima nema ničeg važnog, ako je Vučić odsutan ili bio zauzet. Bude tu i važnih tema i predloga, čak i od premijera ili nekih ministara, recimo o Kosovu, TV pretplati, budžetu, platama i penzijama, ali sve se prenosi nekako uslovno, u maniru "mož' da bude al' ne mora da znači", sve u iščekivanju da se Vučić o tome izjasni. Tek onda je jasno šta je i kako je. I kako će sigurno biti. Kad je Vučić rekao da pretplatu za medijski javni servis treba ukinuti, to je bilo rešeno.

Posle, kad je obavešten da za to nema para u budžetu, i sam je pokušao da reterira, ali bilo je već kasno jer je i ono malo građana koji su dotad uredno plaćali TV pretplatu, prestalo to da čini, ubeđeni da je to svršena stvar, čim je on tako rekao. Slično je bilo i sa platama i penzijama, kao i sa istragama i hapšenjima. Najavljivano je i ovo i ono, ali svi već znaju, tek kad Vučić kaže, to će biti baš tako. I samo to čekaju, samo je to vest.

Mogu Krkobabići da viču koliko hoće da se penzije ne smeju dirati, radili su to i ranije, pa su ipak bile smanjivane. Ali, ako Vučić to kaže, penzioneri mogu mirno da spavaju.

Dakle, Vučić je najjača i ujedno najslabija karika ove vlasti. Ako on pukne, sve će se raspasti. E sad, ima li znakova, da se on gubi? Ima. Malih, ali na malim se stvarima ljudi najpre otkrivaju.    

Pažljivim gledaocima i čitaocima njegovih izjava, nije moglo da promakne da Vučić neprestano govori o sebi i sve izjave počinje sa JA. Čak i na direktna pitanja odgovor počinje objašnjavajući sebe, te ja sam ovakav, te nisam onakav. Recimo, na pitanje šta misli o zamrzavanju plata i penzija on kaže: "Ja sam čovek koji je spreman na bolne rezove, ali"... Ili na neko drugo: "Ja nisam političar koji će"… "Ja neću da lažem građane"... Ili "Ja nikad nisam"... I tako dalje i tome slično. Čuli smo i primetili to svi, ali, tešili smo se činjenicom da je još mlad, da je ponesen iznenadnim uspehom, zatečen, bez liderskog iskustva...

 Hiljadu izgovora smo bili spremni da smislimo, samo da ga ne zbunimo i obeshrabrimo u nameri da se obračuna sa korupcijom, koje nam je svima preko glave,  pri čemu gotovo da ne može pogrešiti, ma kakav on bio. Na koga god da nasrne, nema greške, jer svi su umešani, pa neka ga, neka i preteruje, jer zapravo, sa hapšenjima lopova nije ni moguće preterati. Toliko su oni preterivali u pljački ove zemlje. 

 Bio je još dete kada ga je Šešelj nagovarao na ovo ili ono, nije razmišljao, nije ni mogao sve razumeti. Sad je sazreo, a nije ni glup, ni neobrazovan. I shvatio je sve greške, ali mu treba vremena. Mada, nije ni Šešelj naivan, nije on bez razloga odabrao i prisvojio baš njega.

Dakle, moglo se primetiti i ranije, ali smo okretali glavu, nismo hteli da vidimo, odnosno, videli smo ali nismo hteli da tome pridajemo veći značaj. Hteli smo da verujemo, da se zavaravamo i da se nadamo da će proći i te dečije bolesti. Ali, to je jače od njega. To je zapravo on. 

Očigledno ima i mudre savetnike, koji ga uče da ne srlja, da ne žuri sa izjavama i ocenama, da nije obavezan uvek i odmah da javno iznosi svoje mišljenje i stavove. Da treba da sačeka, da razmisli, pa i da odloži izjašnjavanje. Da čak tako i kaže: Ne znam još, videću. To osvaja simpatije, deluje iskreno i ljudski, i sasvim je drugačije od  uobičajene prakse naših političara, koji su odnekud ubeđeni da u svakom trenutku moraju da znaju sve i na sve imaju odgovor, čak i o stvarima o kojima ne znaju ništa i o kojima nisu ni razmišljali.

Ali, on je prosto takav, pa nije mogao dugo da izigrava skromnog početnika, koji može da prizna da nešto i ne zna, da o nečemu treba da razmisli. Čak i kad kaže tako nešto, po savetu stručnjaka za marketing, već u sledećoj rečenici to i demantuje, pretvarajući lažnu skromnost u samohvalisanje: " Nije me sramota da priznam da nešto ne znam". Ili predstavljanjem kao žrtva: " Ja ću to tako, mada znam kako ću skončati". 

Pri tome, ne treba biti naivan, nije to samo zato što je i on čedo srpske liderske mitomanije, po kojoj vodeći političari imaju rešenja za sve situacije. Ima u tome i neke moderne samoreklame, koja ima za cilj da preduhitri druge da ga ocenjuju i definišu.   

Dve izjave, u tom smislu, posebno bodu oči. Prva, pred odlučujuće izjašnjavanje EU o pregovorima sa Srbijom je glasila: "Ako ne dobijemo datum, Ja ću biti kriv"!? Vrlo opasna i drska prevara.Tobož, spreman sam da preuzmem odgovornost, mada znam da meni to niko ne može zameriti, zato što svi znaju da, objektivno, za to  ne mogu biti kriv. Sa druge strane, to znači i obrnuto, ako dobijemo datum Ja sam i zaslužan. 

Druga, simptomatična izjava je slična. Na pitanje kako to da ste već dva puta donosili budžet i tvrdili da će sve biti u redu, a sad kažete da smo pred bankrotom, odgovor je ponovo u istom maniru: "Ja sam za to kriv, jer se nisam bio dovoljno udubio u sve cifre, nisam stizao od drugih poslova... Dakle, ja sam kriv, ali sad kad sam proučio sve to, sad je jasno...".

 Znači, sve je luk i voda, svi ti ekonomski eksperti i fiskalni saveti, dok se on lično ne "udubi u te cifre", dok ne odvoji jedno popodne da rastumači te finansijske trice i kučine. I sad kad je to uradio, sad je jasno. I tačka. 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane