Natrag

Francuska

Francuska

 

Progon Roma u Evropskoj uniji: policije svugde-zakona nigde (2)

 

Pad Romskog carstva

Pre osam godina je osam evropskih država potpisalo program za integraciju Roma. Ideja je da se uz pomoć Svetske banke sve cigan-male, sva ciganska naselja pretvore u romske rajeve i da tako Romi odustanu od ideje letovanja po bogatom inostranstvu. Od 2007. do 2013. ovoj etničkoj grupi, koja svuda smeta, trebalo je da se posveti čak 13 milijardi evra, pod uslovom da se predstave efikasni projekti za njihovo usidrenje tamo odakle su. Vrlo je malo onih koji su taj novac tražili. Kao da nema tih para za koje bi dotični zadržali svoje Cigane. Sada Evropljani sa zebnjom iščekuju 1. januar 2014. - dan kad se evropsko tržište rada otvara za sve građane Rumunije i Bugarske.

Mile Urošević

(Dopisnik iz Pariza)

 

Zakon o slobodi kretanja je anđeosko slovo u matičnoj knjizi venčanih članica Evropske unije, ali je to ujedno i pravo prokletstvo, koje ljude pretvara u đavole. Oni koji sede po tim rajskim oazama zapadne Evrope, ti domoroci, starosedeoci, ne vole da im se dođoši muvaju po kraljevstvu. Sloboda kretanja da, ali sloboda zaustavljanja i parkiranja, to nikako. Samo, dođi, vidi pa idi. Teraj dalje, i brigo moja pređi preko grane, pa da nam opet svane.  Jer, kako neko reče, a mnogi sve češće ponavljaju, otkako se napravi ova nova mapa Evrope, Rumunija više nije u Rumuniji, ona je sada svuda gde su Romi. Evropa postaje Evroma.

Doduše,  pomalo se zakače i Bugarska, Mađarska ili Slovačka, ali tek koliko da se ne baca krivica na samo jednu stranu. Romi su najmnogobrojnija manjina u Evropi. Ima ih koliko i Srba, ali su drugačije raspoređeni. Oni su već tamo gde nas na silu tek uguravaju: u negostoljubivoj Evropskoj uniji. Interesantno je primetiti da su romsko-ciganski problemi najveći u zemljama gde je njih, Roma-Cigana, najmanje! Objašnjenje nije matematičkog smera, nego čista cvikologija. Sve velike i bogate zemlje privlače sirotinju ove planete, a kako su u bogatstvu  mesta veoma ograničena, dolazi do gužve i opšteg haosa, kao u prepunom autobusu. Svi se više pipkaju za vlastite džepove nego što se drže za štangle, pogotovo ako ima garavih lica iza leđa.

I tako Evropa, koja broji 20 miliona nezaposlenih, poručuje bez stida i srama: - Dragi Romi, braćo i sestre, daćemo vam pare, i sve što vam treba, samo ne dolazite! Ostajte nam zdravi i veseli u vašoj rodnoj Rumuniji.

Iako u EU postoji  pozamašan fond za smanjenje romskog turizma,  Rumuni ipak ne diraju u tu kesu, kao da je osinje gnezdo. Više vole da se Romi asimiliraju u evropskim državama. Na pitanje zbog čega niko ne predlaže projekat za asimilaciju Roma u samoj Rumuniji, najčešći je odgovor da je procedura komplikovana i da za traženje tih para ima mnogo raznih hartija da se popuni, kao i da ima puno obaveza koje treba da se ispune, ili da treba najpre uložiti znatnu gotovinu, da bi se ispunili uslovi za dobijenje sredstava EU. S obzirom na to da Romi slabo glasaju, ni političari nisu zainteresovani da se bilo šta menja. Ako je moglo 15 vekova ovako, može i dalje.

 

 

Strah od stranaca i borba za fotelje

 

Poznata nevladina organizacija za borbu protiv rasizma, MRAP, podigla je tužbu protiv francuskog ministra policije Manuela Valca zbog njegovog nedavnog govora i vređanja Roma kao naroda - nesposobnog da se uklopi u francusko društvo, zbog čega je najbolje da se vrati odakle je došao, kako se izrazio. Ovo nije prvi, a  verovatno ni poslednji put da se francuski zvaničnici ovako postavljaju povodom romskog pitanja. Ulazak Rumunije i Bugarske u Evropsku klapu izazvao je veliku odbojnost Zapada prema novim švorc dođošima. Francuska je više navikla na nemačke ili holandijske „karavane" po azurnoj obali nego na ciganske prikolice i karton-ćumeze po predgrađima velikih gradova.

Viviane Reding, koju neki nazivaju romska keva, već se u prošlosti proslavila kada je vukla neke paralele između Hitlerove Nemačke i Sarkozijeve Francuske. Posle je izrazila svoje žaljenje što joj je jezik bio brži od mozga pa je lupetala kô otvoren prozor. Doduše, tom prilikom ni Sarkozi nije ostao mutav, pa je evropskoj činovnici predložio da otškrine vrata svoga rodnog Luksemburga.  Tamo ih ni danas dani gotovo uopšte i nema, iako je država bogata i zgodno plasirana.

Nalazi se na putu za Slovačku, Mađarsku i Rumuniju. Jean Asselborn, luksemburški ministar je oštro reagovao i tako se prepucavanje nastavilo neko vreme. Dolaskom Olanda na vlast, u boj na Rome je napujdan njegov glavni pandur, Manuel Valc. Ovaj ambiciozni ali i veoma popularni ministar za miran san poštenih građana je verna kopija Sarkozija iz svetlih vremena, kada je bio otrov za sve beskućnike i besposličare. Da bi smejurija bila veća, država je tim nepoželjnim Romima davala i do 600 evra za putne troškove i srećan put.

Ali kako je sloboda kretanja zagarantovana svim članovima EU, i kako Romi vole da čergare, tako su se nezvani gosti brzo vraćali po nove pare i tako sve ukrug. Ovakva igra mačke i miša daje vrtoglavicu, pa čak i nesanicu celoj francuskoj vladi.

Nikada nijedan predsednik nije bio tako malo podržavan kao Oland ovih dana, a lokalni i evropski izbori su sve bliže. Poslednje merenje javnog mnjenja čak daje kao pobednika nacionalističku partiju porodice Le Pen, koja po pitanju stranaca, i Roma posebno, ima radikalne ideje. Strah od stranaca i borba za fotelje su tako postali baza francuske realpolitike. Zbog toga je i stav Brisela prema Parizu izazvao tako burnu polemiku, i to ne samo među nacionalistima.

 

 

Evropske packe

 

Klod Bartolon, predsednik skupštine, pobesneo je pred pretnjama Brisela da kazni Francusku za prekršaj običaja gostoljubivosti prema Romima.

- Sve ovo nas navodi da ne volimo Evropu, kaže on. Ovakvu Evropu bauka i babaroga. Niko ne proverava na terenu posledice odluka koje se donose  po briselskim kancelarijama. Smučila nam se ta Barozova Evropa komesara i njihovih učenika koji kao jedinu viziju imaju jednu Evropu sankcija i udaranja packi, zaključuje predsednik najvažnije institucije Francuske. Deputat Filip Menie, u svom članku pod provokativnim naslovom „Degaž", piše: Nismo se mi oslobodili 1945. da bismo se sada pokorili diktatu neke činovnice iz Brisela.

Sa svoje strane, mali ali strogi ministar policije nastavlja akciju deromizacije prigradskih smetlišta, napuštenih parkinga i fabrika koja se preko noći pretvaraju u karton-siti.

Ovaj bivši kandidat za predsedničku fotelju ne krije svoje lične ambicije da jednoga dana rukovodi Francuskom državom i tako se oduži što ga je ugostila i dala mu svoje državljanstvo još davne 1982. godine. Po mnogo čemu njegova putanja podseća na karijeru bivšeg francuskog predsednika. Isti principi, podudarne ambicije i slična tehnika, samo je politička etiketa druge boje. Interesantno je i to da su Sarkozi i Valc stranog porekla, jedan mađarskog, drugi španskog. Mada u principu u današnjoj Evropi to više i nema nikakve posebnosti niti značaja. Uostalom, i naša vlada sve više angažuje strance u nedostatku sposobnih i školovanih domorodaca. Ipak, da bi se dobila prava slika o trenutnom stanju u samoj Francuskoj i o razlogu romofobije, treba pre svega razbiti famu o nekom boljitku ekonomije i pričama za malu decu kako je Oland rešio problem zapošljavanja. Tačno je da je nekoliko desetina hiljada mladih dobilo nekakvo zaposlenje.

Uglavnom tamo gde ne postoji potreba za bilo kakvo novo radno mesto. Ovakve skupe akcije subvencioniranog smanjenja statistike nezaposlenosti su prašina u oči biračima i ujedno nož u leđa poreskim obveznicima. Oni koji dobijaju izmišljena radna mesta uglavnom su problematični mladi ljudi sa periferija, i mahom stranog porekla. Tako bar opozicija hvali Olandovu dimnu zavesu koja ima za cilj da se maskira prava dubina ekonomske i moralne krize.

I, dok se Olandova vlada prsi nafilovanim podacima o nekom hipotetičkom poboljšanju globalne ekonomije, dotle nezaposlenost i otpuštanja nikada nisu bili veći. U zemlji koja već ima oko pet miliona nezaposlenih, i gde od 500 do 1.000 ljudi dnevno gubi zaposlenje, svaka nova i jeftina radna snaga se smatra kao invazija, pa čak i kao okupacija. Drugim rečima, kupuje socijalni mir, podmazuju birači, a Romi su tu za potkusurivanje.

Pravi problem ilegalne imigracije i islamizacije države niko ne pominje. Bar ne oni koji su na vlasti, dok je opoziciji to glavni i jedini argument za pridobijanje  glasova i eventualni povratak na vlast. Strah od invazije Roma je, zapravo, samo izgovor ili opravdanje za sve ostale kukavičluke trulog Zapada. Problem u Francuskoj ne mogu biti samo Romi ako se zna da ih je 15.000, a da Afrikanaca i Azijata ima više miliona. Rešenje takvog obračuna je jajarska filozofija. Mnogo je lakše udariti tamo gde je mekano i nema opasnosti od odmazde, nego se nameriti na sto puta veći priliv stranaca nerumunskog porekla, koji čak nemaju ni ono fiktivno pravo slobode kretanja i pripadnosti uniji bratskih naroda, i koji sve više postaju braća po materi.

Junački napad na Rome, u stvari,  samo skriva strah jednih i prevarantske namere drugih, da bi se biračkom telu išlo niz dlaku. Jer da se narod stvarno nešto pita, ne bi nikada bilo siromašnih stranaca u bilo kojoj bogatoj državi. Problem je, znači, mnogo komplikovaniji ako se zna da je samo u  toku prošle godine preko raznih granica, u Evropu je upalo oko 100.000 ilegalaca sa sve četiri strane sveta. Prema zvaničnim podacima, najviše je bilo Sirijaca, zatim Albanaca i Avganistanaca. Osim po zlu znanog ostrva Lampeduza i kontinentalne Kalabrije, u Evropu se bespravno ulazi najviše preko Grčke, oko 50%  slučajeva. Na desetine hiljada izbeglica bede dolazi preko Gibraltara ili direktno preko Albanije, Hrvatske i Rumunije do Pariza, Štokholma ili Amsterdama i velikih gradova Nemačke. Ali to je već priča za sebe i novi dopis u perspektivi.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane