Svedočanstvo

 

Nepoznata istorija Hladnog rata: Vladimir K. Volkov: "Staljin je hteo drugačiju Evropu"(1)

 

Nemačku je podelio Zapad

 

Poznati ruski istoričar Vladimir K. Volkov u knjizi  "Staljin je hteo drugačiju Evropu", demaskira jednu višedecenijsku podvalu koju je Zapad servirao svetu - da je do podele Nemačke došlo isključivo zbog Staljinove volje. Volkov donosi do sada nepoznate činjenice koje govore suprotno. Staljin nikako nije bio za podelu Nemačke! U dva nastavka Tabloid iz ovog izuzetnog dokumentarnog dela objavljuje ključne detalje o senzacionalnom otkriću koje baca novo svetlo na posleratnu podelu Evrope.

 

Vladimir K. Volkov

 

U godinama „Hladnog rata", o nemačkom pitanju napisan je veliki broj knjiga, a neki njegovi aspekti i dalje su sporni. Najveći deo spora odnosi se na motive sovjetske politike, a posebno na Staljinova viđenja „nemačkog pitanja" i na realne ciljeve koje je sebi bio postavio. Arhivski materijali koji su u proteklim decenijama učinjeni dostupnim u Sovjetskom Savezu, Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) i drugim bivšim socijalističkim zemljama, nisu potpuno rasvetlili ova pitanja.

Među publikacijama koje se bave ovom temom, treba istaći dve: delo Vilfrida Lota „Staljinovo nevoljeno dete. Zašto Moskva nije želela NDR",: koje se pojavilo 1994. godine na nemačkom, a 1998. godine na engleskom jeziku, i publikaciju američkog istoričara Najmana „Rusi u Nemačkoj: Istorija sovjetske okupacione zone. 1945-1949" („The Rusians in Germany: A History of the Soviet Zone of Ocupation. 1945-1949") objavljenu 1995. u Velikoj Britaniji. Obe knjige su dobro potkrepljene dokumentima.

Obojica autora učestvovala su u izradi dva toma dokumenata koji su, kako možemo pretpostaviti, trebalo da pruže odgovore na mnoga pitanja koja su postavili njihovi pisci. Tako je Lot zajedno sa Rolfom Badštibnerom objavio 1994. godine političke beleške Pika koje je on napravio o toku i rezultatima susreta rukovodstva SED-a (Sozialistisće Einheitspartei Deutsćlands - Jcdinstvena socijalistička partija Nemačke) sa Staljinom i drugim sovjetskim rukovodiocima.

 Najman je 1998. godine zajedno sa nemačkim istoričarem Bonvečom i ruskim istoričarem Borđugovom priredio dokumente jednog od vodećih organa sovjetske vojne uprave u Nemačkoj, Odeljenja za propagandu (informisanje). Istraživači imaju na raspolaganju dokumente o kojima su ranije mogli samo da sanjaju. Njihovi radovi obogaćeni su novim činjenicama; mnoge očne dobile su time sigurnu podlogu u dokumentima. Istovremeno je postalo jasno da je nemali broj ranijih shvatanja bio zasnovan na pojednostavljivanju, da su bila suviše pravolinijska i nisu uvek odgovarala realnosti.

Ipak: dokumenti koje su obradili Lot i Najman nisu bili od prvorazrednog značaja. I nisu dopuštali konačnu ocenu stvarne Staljinove strategije u vezi sa „nemačkim pitanjem".

Lot je konstatovao Staljinovo saglašavanje sa idejom o jedinstvenoj demokratskoj Nemačkoj i izneo je mišljenje da je osnivanje NDR-a predstavljalo rezultat kako politike Zapadnih sila - koja je principijelno sledila ideju o osnivanju zapadnonemačke separatne države - tako i sistema koji je predložio Staljin. Drugim rečima: po pitanju NDR-a, radilo se o „nevoljenom detetu".

Nasuprot tome, Najman je utvrdio da Sovjetski Savez nije u prvi mah imao plan okupacione politike u sovjetskoj okupacionoj zoni. Sovjetska vojna administracija u Nemačkoj nije dobila nikakve konceptualne direktive. Ona se rukovodila osnovnim principa komunističke ideologije i praktičnim iskustvima odgovornih pojedinaca. „Mnogo toga još ne znamo o Staljinovim viđenjima po pitanju Istočne Nemačke", zaključio je.

Radovi Lota i Najmana predstavljaju najznačajnija uopštavajuća istraživanja objavljena posle otvaranja istočnonemačkih i sovjetskih arhiva. Istovremeno su se pojavili i drugi eseji i knjige o specifičnim problemima, između ostalih i ruskih autora.

 

 

Talenat kremaljskog proroka

 

 

Adam B. Ulam je početkom 1999. objavio rezime postojećih istraživanja. U svom eseju je takođe došao do zaključka da su motivi sovjetske politike u odlučujućem periodu. "Hladnog rata" ostali nejasni, naročito oni koji se odnose na blokadu Zapadnog Berlina 1948/49, i na „Staljinovu notu" od 10. marta 1952.

 Njihova tumačenja se još nalaze u okvirima „folklora Hladnog rata". On pak gaji nadu da bi novi materijali mogli da objasne motive Staljinovih postupaka, koji za sada nisu dostupni istraživačima.

U red teško dostupnih dokumenata spadaju i beleške sa Staljinovih sastanaka održanih sa rukovodiocima SED-a i NDR-a između 1947. i 1952. Oni se nalaze u Predsedničkom arhivu Ruske federacije. Neki izvodi su poznati. Ali samo upoznavanje sa celokupnom dokumentacijom omogućava celovito obuhvatanje stvarne Staljinove pozicije u odnosu na „nemačko pitanje".

Pikova zapažanja i beleške sa tih razgovora bili su objavljeni 1994. Beleške korektno reprodukuju sadržinu rasprave. U Pikovoj interpretaciji pak nijanse u Staljinovim stavovima jedva da su igrale neku ulogu, niz detalja i konkretan tok razgovora nije dat. To se da jednostavno objasniti: Pik je nastojao da zabeleži za njega, kao političkog vodu, najvažnije ideje. Konkretne izraze i preporuke. Nasuprot tome, zapisnike sa razgovora vodile su profesionalne diplomate. Može se pretpostaviti da su ti zapisnici bili pregledani i ispravljani, ako ne od strane Staljina lično onda od njegovih saradnika i pomoćnika. Oni autentičnije i preciznije odslikavaju Staljinova razmišljanja, a u nekim slučajevima otkrivaju i stvarne motive njegove političke linije.

Staljinovi razgovori sa vrhom SED-a u mnogo čemu liče na analogne susrete sa vođama drugih istočnoevropskih komunističkih partija. Svi oni podsećaju na hodočašća vernika na sveto mesto. Kremaljski prorok je imao svojevrstan talenat da utiče na sagovornika tako što je svojom pažnjom, jednostavnošću u pojavi i političkim iskustvom ostavljao skoro mističan utisak.

Utisak koji je Staljin ostavljao na svoje goste višestruko je posvedočen. Očigledno obdaren glumačkim talentom, bio je u stanju da kod njih stvori osećaj da je do instrukcija, koje je davao u obliku saveta, došao zajedničkom razmenom mišljenja.

Prema Knjizi poseta Staljinovog kremaljskog kabineta, u poslednjoj ratnoj godini i u periodu posle rata, a to znači od 1944. do 1952, bilo je 140 susreta i razgovora sa pojedinim ličnostima, kao i sa partijskim i državnim delegacijama zemalja Istočne Evrope i sovjetske okupacione zone u Nemačkoj (docnijoj NDR).

Ovom prilikom nisu uzeti u obzir prijemi i razgovori u Staljinovoj dači u Kuncevu i na drugim mestima, koji nisu mogli biti obuhvaćeni. Staljin je najviše susreta imao sa posetiocima iz Poljske, ukupno 59.

Susret je često imao značajan, uglavnom neizbežan uticaj na odluke u ovoj ili onoj zemlji, a uz to je svaki razgovor imao i dugotrajne posledice. Susreti su predstavljali jedan od elemenata sovjetizacije Istočne Evrope, a time i konsolidacije sovjetskog bloka. Tim je čudnije što verovatno svaki drugi razgovor nije bio protokolisan i iza sebe nije ostavio nikakav trag - osim upisa u knjigu posetilaca.

Slična praksa može se zapaziti i u aktivnostima drugih sovjetskih rukovodilaca.

U Knjizi poseta Staljinovog kabineta, zabeleženi su sledeći susreti sa Istočnim Nemcima: 4. jun 1945 - Ulbriht, Akerman, Sobotka. Prisutni su bili Molotov i general Serov. Razgovor je trajao sat i 45 minuta (18.45-20.30).  Sedmi jun 1945 - Pik, Ulbriht, Akerman, Sobotka. Prisutni su bili Molotov, Dimitrov i Maljenkov. Razgovor je trajao oko 4 sata (21.35-1.30). 19. Jun 1945 - Ulbriht. Prisutni su bili Molotov, Galjakov, Garšenin, Afanasjev, Višinski. Razgovor je trajao sat i 20 min. (1.40-3.00)...

 

 

Staljin bio za ujedinjenu Nemačku još u Teheranu

 

 

Iz literature je poznato da je delegacija u istom sastavu (Vilhelm Pik, Oto Grotevol, Valter Ulbriht, Fred Elzner) boravila u Moskvi u periodu od 16. do 28. septembra 1949, što znači neposredno pred proglašenje NDR-a. Po Lotu se ovde radi o susretu sa Staljinom, pri čemu se poziva na istočnonemački arhiv. U to se može sumnjati. U to vreme Staljin se nalazio van Moskve, na godišnjem odmoru.

Naravno, može se zamisliti da je jedan deo delegacije (Pik je oboleo i bio vezan za krevet) otputovao na jug kod Staljina. Ipak je verovatnije da je delegacija razgovarala sa drugim sovjetskim vođama, koje su prenele Staljinovo mišljenje. Tako se, prema mom mišljenju, ne može sa izvesnošću reći da li se nemačka delegacija sredinom septembra 1949. sastala sa Staljinom ili ne.

Prema Knjizi poseta, bilo je jedanaest susreta sa istočnonemačkim političarima. Među njima samo tri sa Valterom Ulbrihtom i osam sa delegacijama koje su bile gotovo uvek u istom sastavu. Zapisnici sa šest sastanaka (31. januar 1947, 26. mart i 18. decembar 1948. 4. maj 1951. i 1. i 7. april 1952) nalaze se u Predsedničkom arhivu, izdvojeni u posebne mape. Za njih je bio nadležan lično Staljin. Mape sadrže oko 150 kucanih strana.

U mnogim slučajevima, zapisnici sadrže napomenu da je belešku napravio Semjonov (u jednom slučaju zajedno sa Korotkevičem). U dva slučaja autor nije naveden, ali se može naslutiti da je to takođe bio Semjonov. On je prisustvovao svim sastancima. Nedostatak beleški o drugim susretima može da znači da nisu bili protokolisani, iako se ne može isključiti ni mogućnost da se pojedini dokumenti čuvaju u drugim „specijalnim mapama", koje do sada nisu pronađene ili koje još nisu postale dostupne istraživačima.

Ipak, postojeći zapisi dopuštaju bolji uvid u Staljinovo viđenje nemačkog pitanja i u motive pojedinih njegovih odluka.

Zapisi sa pomenutih susreta nažalost nisu praćeni dokumentima ili drugim materijalima. Takođe, pri očni pojedinih Staljinovih izjava mora se uzeti u obzir da je sasvim u skladu sa njegovim karakterom da svoje stvarne planove i namere ne otkriva čak ni najbližim saradnici- ma.

Dokumenti potiču iz perioda od 1947. do 1952, što znači samog početka Hladnog rata. Staljinovo poimanje „nemačkog pitanja" dobilo je svoje obrise već tokom ratnih godina protiv Hitlerove Nemačke, i za vreme konferencija "velike trojke". Poznato je da Staljin nije delio mišljenje zapadnih saveznika da Nemačku treba podeliti.

Istovremeno su te namere u sovjetskom Ministarstvu spoljnih poslova naišle na podršku. Najveći zagovornici te ideje bili su Litvinov i Majski, dvojica zamenika ministra spoljnih poslova. Oni su predložili slične planove.

Staljin se, doduše, nije neposredno izjasnio protiv podele, kada su Ruzvelt i Čerčil u Teheranu po prvi put načeli ovu temu. On je samo indirektno ukazao na to da se podela ne mora bezuslovno dogoditi. Doslovno je rekao: "Ne postoje takve mere koje bi isključile mogućnost ujedinjenja Nemačke".

 Iz ovako uzdržanog stava može se zaključiti da je on tu problematiku posmatrao u kontekstu opšteg uređenja međunarodnih odnosa u Evropi.

Na konferenciji u Jalti 1945, sovjetska pozicija nije još bila jasno iskristalisana. SAD i Velika Britanija su i dalje zahtevale podelu Nemačke. Sovjetska diplomatija se saglasila da se u uslove kapitulacije Nemačke unese odgovarajuća formulacija, prosledivši to pitanje radi provere specijalnoj tročlanoj komisiji pod rukovodstvom Entoni Idna.

 

 

Staljinovi sastanci sa nemačkim rukovodstvom

 

 

 Karakteristično je da se Staljin na Jalti nije konačno izjasnio, iako je signalizirao spremnost da izađe u susret Saveznicima. Njega su više interesovali uslovi kapitulacije, i da li je dopuštena bilo kakva centralna vlada u Nemačkoj. On postavlja to pitanje, rekao je, kako bi razjasnio šta tri sile nameravaju da urade, da ne bi bile zatečene brzim razvojem događaja.

Prelaz iz rata u mir nije ostao bez uticaja na sovjetsko držanje u odnosu na „nemačko pitanje". Te promene su svakako povezane sa Staljinovim imenom i proistekle su iz uređenja sovjetskog okupacionog režima u Istočnoj Nemačkoj i priprema novog susreta „velike trojke". Zbog toga je 25. maja 1945. u Moskvu došao Hari Hopkins, Ruzveltov lični savetnik. U to vreme Staljin se tri puta sastao sa vodama KP Nemačke. U Predsedničkom arhivu nema dokumenata o tim susretima. Staljinova pozicija se može utvrditi na osnovu Pikovih beleški i dnevnika Georgi Dimitrova koji je 7. juna 1945. učestvovao u razgovorima.

Dimitrov je posle raspuštanja Kominterne 1943. postao rukovodilac Odeljenja za informisanjc inostranstva u CK KPŠ-a. On je bio odgovoran za odnose sovjetskog rukovodstva sa drugim komunističkim partijama. U svoj dnevnik 4. juna 1945. beleži: „...Ulbriht je stigao iz Berlina u Moskvu. Pošto je poseta delegacije bila u vezi sa reaktivira- njem KP Nemačke i radom programske orijentacije za posleratnu Nemačku. Posle razgovora sa Staljinom došlo je do susreta sa Dimitrovom." Za 6. jun 1945. on beleži u svoj dnevnik:

 „...Pik, Ulbriht, Akerman, Sobotka - kod mene. Video sam nacrt poziva CK KPN-a upućen nemačkom narodu i predlog osnivanja partije trudbenika u Nemačkoj preko Š...Ć. Redigovani tekst poslao sam Staljinu."

Dimitrov je juna 1945. prisustvovao Staljinovom sastanku sa nemačkom delegacijom. Susret se odigrao uveče i trajao je oko četiri sata.

Nekoliko rečenica u Dimitrovljevom dnevniku izražava najbitnije za taj razgovor:

„Sastanak kod Staljina (i Molotov). Dogovarali smo se oko poziva KPN-a. Unete su bitne izmene. (Učestvovali Pik, Ulbriht, Akerman, Sobotka)."

Staljin je predložio: određeno objasniti da u datom trenutku uvođenje sovjetskog sistema u Nemačkoj nije ispravno, nužno je formiranje antifašističkog demokratskog parlamentarnog poretka. KP predlaže osnivanje bloka antifašističkih partija sa jedinstvenom platformom. Ne govoriti preterano pohvalno o Sovjetskom Savezu itd.

Iz ove kratke beleške proizlaze najosnovnije crte Staljinovog pristupa ,,nemačkom pitanju" u predvečerje Potsdamske konferencije „velike trojke". Faktički, radi se o programu za osnivanje neke vrste narodnog fronta u Nemačkoj. Ovaj program se nije ograničavao na teritoriju unutar sovjetske okupacione zone.

Iako pitanje jedinstva Nemačke nije bilo neposredno postavljeno, ono je posredno igralo sasvim određenu ulogu. U Staljinovoj formulaciji. Onako kako ju je Dimitrov interpretirao. Sasvim je vidljiva linija Kominterne koju je zastupala u prvoj fazi rata posle napada Nemačke na Sovjetski Savez. Ona podseća na uputstva koja su tada data komunističkim partijama zapadnih država.

 

 

Spremnost za velike ustupke

 

 

Kominternovski stil, koji je došao do izražaja u uputstvima i predlozima upućenim na adresu nemačkih komunista o "nemačkom pitanju" i dalje je igrao ulogu u razgovorima koje je Staljin vodio sa vođama SED-a. Beleške o Staljinovom razgovoru sa Ulbrihtom od 19. juna 1945,  2. februara 1946, i 26. decembra 1949. nisu se mogle pronaći u Predsedničkom arhivu. Svi docniji susreti bili su protokolisani.

Materijale i dokumente sa sastanaka koje je Staljin imao sa vodama SED-a 31. maja 1947. objavili su iste godine Bonveč i Bordugov. Poređenje tih publikacija sa zapisnikom razgovora koji je napravio Semijonov pokazuje da oba dokumenta egzaktno reprodukuju razgovor, ali se interpretacija tretiranih problema razlikuje po obimu.

Publikacija reprodukuje tok susreta u velikim blokovima (izlaganje Grotevola primedbe Molotova. Govor Staljina, različita pitanja i opaske). U publikacijama je pozicija nemačke delegacije o različitim problemima (o kojima je nemačka strana unapred dala tri dokumenta) data opširnije.

Dok je zapisnik Semjonova egzaktnije reprodukovao tok razgovora, Staljinov govor je unet doslovno. U celini posmatrano. Ovaj zapis je poslužio kao osnova rekonstrukcije Staljinovih namera i planova za rešavanje "nemačkog pitanja". To je bilo jedno od centralnih pitanja u njegovom globalnom strategijskom planu (na Istoku su to bili Japan i Kina).

Staljin je nedvosmisleno bio zabrinut zbog pravca zapadnih sila koji se postepeno ocrtavao. One su od leta 1946. ciljano išle za tim da se britanska i američka okupaciona zona ujedine u jednu bi-zonu. a da se u perspektivi stvori jedna separatna tvorevina u Zapadnoj Nemačkoj. Ovo strahovanje bilo je potvrđeno na zasedanju Saveta ministara spoljnih poslova u Parizu (od 25. aprila do 12. jula 1946) i Njujorku (4. novembra do 12. decembra 1946).

Tokom priprema za planirano zasedanje Saveta ministara spoljnih poslova u Moskvi (mart 1947) Staljin je testirao mogućnosti ostvarenja svojih geostrateških namera u Evropi. U središtu se nalazilo etabliranjc jedne neutralne Nemačke, što znači države koja neće ulaziti u politička savezništva sa Zapadnim silama, i zato bi trebalo da bude neka vrsta tampon zone između njih i Sovjetskog Saveza i njegovih interesnih sfera u Istočnoj Evropi.

U Staljinovoj svesti ostalo je sećanje na Vajmarsku republiku koja je predstavljala polaznu tačku njegovih planova. Realizacija te namere je, doduše, nužno pretpostavljala stvaranje jedinstvene Nemačke i jedne centralne nemačke vlade, kao i zaključenje mirovnog ugovora. U jednom takvom mirovnom ugovoru sve bi te tačke trebalo da budu utvrđene. Staljin je bio spreman da u realizaciji tog plana učini velike ustupke.

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Verovao je u jedinstvo nemačkog naroda

 

U neutralnoj Nemačkoj, na primer, ne bi trebalo da bude stranih trupa - to znači: ni sovjetskih. Staljin je bio spreman da ih povuče. Zapadne sile za tako nešto nisu bile spremne.

Na to je Staljin, kao prividni trijumf, uveo u igru jedinstvo Nemačke. On je verovao da su nacionalna i patriotska osećanja nemačkog naroda jača od bilo kakvih tendencija podele. Staljin je sebe smatrao poznavaocem i teoretičarem nacionalnog pitanja, i bio je uveren da će imati uspeha. To je bio maksimalni program.