Natrag

Druga strana

Druga strana

 

Neoosmanistička provokacija na Kosovu: na koga je turski premijer u Prištini isukao sablju

 

Ako bude Murata, biće i Miloša

 

Povodom nedavne izjave turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana da je "Kosovo Turska", i da je "Turska Kosovo", oglasio se i naš poznati islamolog, profesor dr Darko Tanasković, demantujući tvrdnje zvanične Ankare, da je u pitanju samo "vađenje reči iz konteksta" ili loš prevod. Profesor Tanasković objašnjava širinu i dubinu Erdoganovog "konteksta", te njegove neskrivene ambicije da vidi moćnu Tursku od Kabula do Sarajeva.

 

Profesor dr Darko Tanasković

 

U političkoj kulturi Turske izvinjenje se smatra znakom slabosti. Zato se Turci nikome ne izvinjavaju, ali ne prezaju od toga da traže izvinjenja od drugih. Zato je malo verovatno da će trilateralni susreti, bar u dogledno vreme, biti nastavljeni. Kad se sve uzme u obzir, možda je to za Srbiju i bolje.

Najsporniji deo političkog govora turskog premijera Erdogana u Prizrenu tačno je preveden. Pokušaj njegovog (Erdoganovog) prevodioca Bekima Muftarevića da Erdoganov težak verbalni ispad relativizuje svođenjem na nesporazum usled, navodno, netačnog prevoda, lišen je svake osnove.

Nedemantovane verzije Erdoganovog izlaganja koje prenose turske agencije i portali, kao i uvid u video zapis sa skupa na Šadrvanskom trgu, potvrđuju da je on, pored ostalog, rekao: „Ne zaboravite, Turska je Kosovo, Kosovo je Turska".

Turski premijer pre toga jeste saopštio i  da se on i članovi njegove delegacije na Kosovu osećaju kao kod kuće, na šta u svom neuverljivom i nategnutom „razjašnjenju" upućuje Muftarević, ali taj segment izlaganja neposredno nije ni u gramatičkoj ni u smisaonoj vezi sa tvrdnjom koja je s razlogom izazvala oštro političko reagovanje zvaničnog Beograda.

 Erdoganovo istupanje u Prizrenu je u odnosu na Srbiju dovoljno nekorektno da bi moralo naići na odgovarajući politički odziv. Otkud na bini premijer Albanije Edi Rama? Da li je Kosovo, pored toga što je Turska, već i Albanija?

 Zašto je Erdogan, obraćajući se stanovnicima Kosova, pomenuo Albance, Turke, Bošnjake, Gorance, Egipćane, Rome, ali ne i Srbe? Moglo bi se postaviti još mnogo sličnih pitanja.

 Treba podsetiti da je ministar  inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu  u jednom razgovoru s novinarima 2005. godine najavio „proaktivnu politiku Turske od Kosova do Palestine, od Abhazije do Sirije i do Irana".

Turska jeste značajan regionalni činilac, ali bi želela da postane i makroregionalna sila i, kao takva, ravnopravni partner svetskih centara moći u aktuelnoj preraspodeli uticaja na globalnom planu, a posebno u evroazijskim koordinatama. Ankaru sadašnji politički uticaj na Balkanu ne zadovoljava i ona nastoji da ga uveća.

Turska nastoji da se muslimanske zajednice na Balkanu, a to su, relativnom (a na KiM i apsolutnom) većinom Albanci i Bošnjaci, što stabilnije državotvorno i politički organizuju i institucionalno konsoliduju, jer ih smatra trajnim uporištem svog ukupnog uticaja na Balkanu. O tome ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu, inače ugledni profesor međunarodnih odnosa, nedvosmisleno piše u svojoj programskoj knjizi „Strategijska dubina" (2001). Jasno je onda zašto Turska ima naglašen interes za nezavisnost Kosova i njeno što šire prihvatanje u međunarodnoj zajednici.

Turska nema uticaja na proces evrointegracije Srbije. Ona nema preveliki uticaj ni na proces sopstvenog priključivanja EU, od koga je objektivno sve dalje. Ankara, međutim, u licemernom i diskriminatorskom odnosu EU prema Srbiji može sagledati šansu da joj uverljivije ponudi svoje „dobre usluge", u smislu stvaranja neke alternativne ekonomsko-političke agregacije na Balkanu, u kojoj bi Turska, objektivno i logično, bila stožerna i dominantna.

Ne verujem da Turska ikada može postati Iran ili Saudijska Arabija, što je ireverzibilni civilizacijski učinak Ataturkove modernističke i sekularističke revolucije. U njoj će se, po svoj prilici, perspektivno ostvarivati neki vid muslimanske demokratije, pri čemu će sfere porodičnog života, delom pravnog poretka i naročito javnog morala postepeno poprimati većma islamski pečat.

Krutom ideološkom kemalizmu je, u svakom slučaju, odzvonilo. Mnogo će zavisiti i od toga kako će tokom narednih godina ponašati danas neosporni lider Turske, premijer Redžep Tajip Erdogan, u čijim postupcima pažljiviji analitičari zapažaju neke simptome naglašene sklonosti ka autoritarnosti. Prošlogodišnje hapšenje bivšeg načelnika Generalštaba Ilkera Bašbuga podgreva ovakve slutnje.

Pre nešto više od godinu dana, Redžep Tajip Erdogan je držao politički govor na jednom prijateljskom iftaru, u svetom mesecu ramazanu, dakle o verskom prazniku, za šta se ne tako davno u sekularnoj Turskoj išlo u zatvor (i on je to lično iskusio). Zatim, počeo je besedu time da mu zameraju što se bavi Gazom, Sarajevom i Kabulom, a zapostavlja stanje u nekim turskim gradovima.

Kritike je otklonio tvrdnjom da je, blagodareći Alahu, Turska "povezala sve što je u prošlosti imala - 81 pokrajinu" (to je, inače, obavio Ataturk), ali da je kadra da se paralelno brine i o "Šemidinliju, Damasku, Gazi i Sarajevu, Hakariju i Arakanu, Kabulu i Dijarbekiru, Trabzonu i Čankiriju". Očigledno, ovom spisku sada je dodao i Kosovo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane