Natrag

Postdemokratija

 

Postdemokratija

 

Moć iz nemoći

 

Kada je pojedinac suviše moćan u jednoj državi to je siguran znak da je ta država kilava, a da je taj moćnik na najboljem putu da je učini još slabijom. Uzročno posledična veza je obostrana i proporcionalna. Što slabija država on je sve jači, a što je on snažniji država sve više slabi, čak i ako on nema takve namere.  Još ako je vredan, opasnosti i za državu i za njega su veće. Na kraju obično zajedno propadaju. I sve kreće ponovo iz početka, od nule, kao da ništa nije ni postojalo. I opet isto, dolazi novi moćnik, zato što je država nemoćna. Da li vam je tu nešto poznato, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Piše Mile Isakov

 

U zemlji Srbiji, smenjuju se moćnici kao godišnja doba. Kad god dođe novi, bude malo proleća, kad sve počinje da cveta, zatim dolazi vruće leto i suše, pa jesen, kad sve počinje da vene i opada, a onda nastupa zima, duga i hladna. Posle zime, nema šta drugo da bude nego novo proleće. I dolazi sa svakim novim vladarom, bar na kratko.

Svaka moć proizilazi iz nemoći drugih, a ne iz snage i kvaliteta onog koji postaje moćan sticajem okolnosti. Tako je bilo i sa Miloševićem, i sa Koštunicom, i sa Tadićem, tako je sada i sa Vučićem, nisu nam oni doneli proleće, nego je ono došlo kao prirodna posledica ledenog doba koje su proizveli prethodni moćnici, koji su, uzgred, bili moćni zato što su ovi drugi bili nemoćni. Tako je svuda i u svemu u ovoj zemlji.

Na primer, nije Partizan moćan nego su Zvezda i ostali fudbalski klubovi toliko nemoćni da godinama nema nikakvu konkurenciju u zemlji. Ali, kad izađe u Evropu, nema nikakvih šansi i uredno gubi sve utakmice. To, naravno, znači da je naša liga loša, ali još važnije da je fudbalska organizacija očajna.  To se vidi i po rezultatima naše reprezentacije kojoj su na raspolaganju fudbaleri dokazani u najboljim evropskim klubovima i ligama, ali to u našem sistemu bez sistema ništa ne vredi. Zbog toga neki ni ne žele više da nose dres reprezentacije Srbije, a neki ne mogu jer ne znaju da pevaju himnu, mada umeju i žele da igraju.  

Nisu Farma i Veliki brat toliko moćni magnet za gledaoce, koliko je njihova popularnost rezultat nepostojanja kvalitetnije konkurencije, pre svega zbog lošeg programa RTS, koji sa beskonačnim reprizama praistorijskih serija, prosto tera gledaoce na druge kanale.

Da ne govorimo da sa bajatim programom ne može da ponudi neke nove vrednosti za novo vreme. Tu prazninu koriste privatne televizije, koje u trci za zaradom, povlađujući najnižim strastima gledalaca, nameću i takve standarde i kulturne obrasce. To je paradigma za sve nedaće ovog društva.

Sve u svemu, ni u fudbalu, kao ni u medijskoj sferi, problem nije samo u klubovima, odnosno medijima, nego u sistemu u kojem nije važno kako ko igra, nego kako peva. Re

ju, stanje u fudbalu i medijima je isto kao i u državi,  kao u pravosuđu, u kulturi, kao u društvu u celini. Država ne funkcioniše kako treba i sve pojave moći su rezultat nečije nemoći, posledica su nepostojanja sistema i nefunkcionisanja njegovih institucija.

Svakim danom u novinama može se nabasati na brojne dokaze o tome, bilo koju stranicu da okrenete, jer prisutni su u svim oblastima života. Čitam, tako, nedavno je Specijalni sud oslobodio višestruke ubice Sretka Kalinića i Željka Milanovića, koji služe kazne od po 40 godina robije, od optužbe  za pokušaj bekstva iz zatvora.

Časni sud je ustanovio da nema dokaza da su upotrebili silu ili pretnju prilikom pokušaja da pobegnu iz ćuze. Pa dobro majku mu, zar taj specijalni sud nema pametnija posla.

Zar nema mnogo važnijih stvari i većih problema od nediscipline robijaša, kojima puca prsluk da li će dobiti još koju godinicu na onih četrdeset.  Da se ne upuštamo sad u stoga potpuno besmislenu raspravu o tome šta je razvaljivanje čeličnih vrata na ćeliji i rešetaka na prozorima, ako ne upotreba sile, odnosno, zar nije pretnja, već sam pokušaj bekstva iz zatvora okorelih kriminalaca i ubica. Najveća moguća pretnja, za čitavo društvo.

I onda kažu da onaj ko ima moć ne treba u sve da se meša, da očita lekciju tom sudu, pa i drugim sudovima, uključujući i Ustavni, jer nisu ništa bolji.  Ali neko mora, a on jedini može i nešto da promeni.  Ako se ne umeša, sudovi i druge institucije će se i dalje baviti glupostima, biće sve gori i beznačajniji, a on u poređenju sa njima sve bolji i važniji. 

Ali i kriv zbog lošeg funkcionisanja sistema. A ako se umeša i sam će doprineti  njihovom degradiranju, mada će steći nove poene kod građana i još veću moć.  Kako god se okrene dupe mu iza leđa. Njegova moć raste dok država i sistem propadaju, da bi na kraju i njega povukli u provaliju.

To je tako u politici, a onda i u vlasti, još od početka tranzicije, odakle, zapravo, proizilaze svi problemi u državi. Kako je DOS došao na vlast porazom Miloševića, a ne svojom pobedom, tako se i nastavilo. Nije Nikolić pobedio Tadića, nego je ovaj izgubio. Nije SNS zadivio birače svojim programom i kadrovima, nego ih je DS teško razočarao. Nije Vučić postao najmoćniji u zemlji zato što je posebno sposoban i harizmatičan, nego zato što su drugi toliko zabrljali, da je bilo daj šta daš, samo da se ovih rešimo.

Postao je moralna gromada, ne zato što je to posebno dokazao u svojoj političkoj karijeri, nego zato što su svi ostali debelo kompromitovani. Već samom činjenicom da se upustio u otvorenu borbu protiv korupcije, koja decenijama kao kancer izjeda državni organizam, stekao je oreol pravednika, ne zato što je posebno čestit i pravedan, nego zato što drugi dokazano to nisu. A ti drugi su dve decenije bili država, na vlasti ili u opoziciji svejedno, tako da se može reći da je Vučić danas jak, zato što je država slaba.

Njegova moć je zapravo najbolji dokaz nemoći države. I to se svakodnevno ponavlja i uveličava. Čak i kad ne bi želeo da se u sve meša, ako želi da nešto bude urađeno, mora to i lično da pogura jer nema ko drugi. Oni koji bi trebalo to da rade prosto ne rade svoj posao dok ne dobiju direktivu, a onda se žale da se na njih vrši pritisak. Naši vajni analitičari vole da kažu da se ništa ne može promeniti bez političke volje, a kad politička volja jasno iskaže, to spremno proglašavaju za nedemokratsku tiraniju, partokratiju ili diktaturu.

Ne bave se suštinom, a suština je u nepostojanju alternative, jer bez mogućnosti izbora nema slobode i nema demokratije. Ako prihvataju, a očigledno prihvataju, tezu da je put u evropu jedini put, da ćemo tragično propasti ako ne uđemo u EU, onda nemamo šta da biramo. Ako se prihvata stav da od ekonomije sve zavisi, da ekonomija odlučujuće utiče na sve, onda ne može biti demokratije, jer građani nemaju o čemu da odlučuju.

Ne treba mnogo pameti pa da se uoči velika sličnost sa prethodnim svemoćnim vladarom Srbije, Borisom Tadićem, a onda ni da se zaključi kuda sve to vodi. Razlika je samo u tome što je Tadić bio zaljubljen u sebe, dok je Vučić zaljubljen u svoju "patriotsku misiju". Za razliku od Tadića, koji je želeo baš tako, da se za sve pita i o svemu da odlučuje, Vučić tvrdi da nema takve ambicije, ali nema ni sistem, ni saradnike koji bi posao obavili bez njegovog učešća. Međutim, ni Tadić u početku nije ni znao šta sve može, ni kako.

Verovatno nije ni slutio kakva će ga moć snaći, niti to planirao. Jednostavno desilo mu se i ponelo ga. Njegova je sreća što nije odviše vredan, što je više voleo da se slika nego da radi, pa nije lično odrađivao sve poslove, ali to je otvaralo mogućnosti još većih zloupotreba njegovih preterano ambicioznih i zato zločestih poslušnika. U tom smislu Vučić je u većoj opasnosti, jer je radoholičar, potpuno posvećen poslu i spreman da ga obavlja danonoćno bez ostatka. U toliko je opasniji i za sistem.   

Kako moć ume da omami, moglo se videti na pregovorima u Briselu, kad se Vučić posvađao sa Tačijem, nenaviknut na sagovornike koji ga ne poslušaju kad on lupi šakom o sto i kaže tačka. Najpre nije trebalo tamo ni da ide, bez obzira na specijalne pozive koji golicaju sujetu, a koji su zapravo navlakača. Podelom posla u vladi to je preuzeo Dačić sa kojim je, kako obojica tvrde, u potpunom saglasju, pa nije imao ni jednog razloga da se i on uključuje u te pregovore. Uzgred to nije ni pametno, jer time se samo diže cena suprotnoj strani i tim pregovorima daje veći značaj nego što treba.

A sve se može tumačiti i kao znak slabosti, kad idu dva na jednoga. U svakom slučaju time je doprineo stvaranju atmosfere da se bez njega ništa ne može. Zato sad mora i na Kosovo, da ubeđuje tamošnje Srbe da izađu na izbore, ali i u Priboj, da rastera radnike FAP-a sa pruge, jer i oni su shvatili da samo sa njime vredi pregovarati. 

Shvativši da to nema kraja, zapretio im je da niko ne može da ucenjuju državu, tojest njega, naročito ne FAP kojeg država izdržava godinama. Malo se, međutim, zaneo, jer nije njega tamo pozvao FAP, nego gladni radnici koji nemaju šta da izgube. Nisu radnici upropastili FAP, nego sistem, a trenutno on je sistem. 

Da bi sačuvao imidž moći, možda im neće otići na noge, ali zna se, štagod da im bude učinjeno zauzvrat, da bi oslobodili prugu, on će to odobriti. A onda će mu se javiti i drugi. I tako redom. Sistem će nastaviti da se kruni, ali njegova moć. Do novog proleća.     

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane