Natrag

Amerika

Amerika

 

Drama sa uspostavljanjem programa nove zdravstvene zaštite

 

Obama pod unakrsnom vatrom

 

Krajem prošlog meseca ispitivanja javnog mnenja u Sjedinjenim Državama pokazala su da samo 19 odsto Amerikanaca veruje da vlada u Vašingtonu uvek, ili skoro uvek, izvrši dobro neki posao. Poverenje građana u sposobnost, ili namere, američke vlade kruni se već nekoliko decenija. Konzervativni deo američkih glasača smatraju da je aktuelna vlada u Vašingtonu problem, a ne rešenje. Stiče se utisak da vlada pokušava da uradi istovremeno isuviše stvari, te se nameće pitanje da li je sposobna da uradi bilo šta, zaključuje Tabloidov spoljnopolitički urednik  Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.

 

Milan Balinda

 

Slučaj predsednika Baraka Obame je specifičniji po tome što je on još 2008. u predizbornoj kampanji obećavao toliko toga, a kasnijih godina je na tome insistirao, verujući da je sve to ostvarljivo, i tako je, kao svi političari u predizbornim govorima, iznosio mnoge laži. Problem sa Obamom je specifičan jer je on, pre svega, lagao sam sebe.

U svojim najvažnijim obraćanjima, Obama često govori s dosta emocije o „pametnijoj i efikasnijoj vladi". Insistira da bi u 21. veku vlada morala biti „transparentna i kompetentna". Obećavao je da će povratiti poverenje građana u američke institucije i samu vladu u Vašingtonu. U jednom govoru iz 2011. godine Obama je podvukao da „ne bi trebalo naciji dati samo jeftiniju vladu", dodavši: „Morali bi im dati vladu koja je sposobnija i efikasnija. Ne možemo u budućnost s vladom iz prošlosti". Predsednik je obećavao da vlada neće biti suočena sa neuspesima. Podrazumeva se da je mislio i na stvari kao što je oktobarski tehnološki haos kada je počelo prijavljivanje za novu zdravstvenu zaštitu. Vrlo verovatno je da je mislio i na prisluškivanje telefona stranih državnika iz prijateljskog tabora. Predsednika, koji je izabran da bi Amerika prebolela neprijatnosti iz vremena Džordža V. Buša, sada neki nazivaju „dijetalni Buš".

 

Posledice katastrofalnog plana

 

Američki predsednici provedu u Beloj Kući četiri ili osam godina, a potom odlaze iz Vašingtona. Vašingtonska elita odavno je shvatila da su predsednici u njihovom gradu samo privremeno i da čitavu predstavu vode oni. To što među njima većina nije izabrana ni na jednim izborima, već se u krugovima vlasti nalaze zbog svoje ekonomske moći, ne sprečava ih da pokušavaju da vode zemlju u pravcu koji njima odgovara, ili za koji misle da im odgovara. Obećanja i napori bilo kog predsednika da ta obećanja ispune, ni malo ne obavezuje američke moćnike. Još manje ukoliko se radi o izabranom predsedniku koji je obećao narodu da će biti bolje. Bolje za sve, a ne samo za „debele mačore".

 Obama ima još jedan dodatni problem, a to je da je hteo da reši zdravstveno osiguranje za nekih 50 miliona Amerikanaca koji nisu osigurani. I drugi su pokušavali, primer neuspeha Hilari Klinton u doba predsedništva Bila Klintona izgleda nije odvratilo Obamu od skoro nemogućeg zadatka.

Možda će ipak „na kraju balade" Obama postići uspeh sa svojim ekstremno komplikovanim zakonom o zdravstvenom osiguranju, ali, pošteno govoreći, za sada nema indikacija koje bi ukazivale ni na ostvarljivost ni na ne-ostvarljivost Obamakera (kako se zakon popularno zove). Samo će vreme pokazati da li je najbogatija nacija na svetu sposobna da zdravstveno osigura sve svoje građane. Istina je da su sve ostale industrijalizovane države to poodavno rešile, ali je Amerika ipak specifičan slučaj.

Postoje mnogi poslovni interesi kojima takvo osiguranje ne bi išlo u prilog, ali postoji i jedna američka tvrdoglava osobina: „Neće meni vlada govoriti šta ću ja da radim". Federalni zakon u nekih deset tomova, Priuštivi zdravstveni akt (ACA - Affordable Care Act), stupa na snagu prvog januara 2014. godine, ali kada je prošlog prvog oktobra počelo prijavljivanje građana preko interneta - kompjuterski program nije funkcionisao. Da li će uspeti da ga „fiksiraju" na vreme, veliko je pitanje.

ACA zakon, koji kod nekih kreira oduševljenje, kod drugih bes, ali kod najvećeg broja Amerikanaca - zbunjenost, stupa na snagu 1. januara sledeće godine i zadaje glavobolju kod svih koji pokušavaju da ga razumeju. U suštini, možda bi sledeće sumiranje najvažnijih stavki donekle pomoglo:

  1) Svako će morati da ima neku vrstu zdravstvenog osiguranja.

  2) Svaka država će imati Tržnicu zdravstvenog osiguranja (kako je samo manji broj država pristalo na to, federalna vlada ustanovljuje te Tržnice u državama koje su odbile da aktivno učestvuju).

  3) Svako se kvalifikuje za osiguranje bez obzira na svoje zdravstveno stanje.

  4) Pojedincima i familijama može biti odobrena finansijska pomoć federalne vlade.

  5) ACA ima pet nivoa zdravstvenog osiguranja (u zavisnosti od cene) - bronzani, srebrni, zlatni i platinski.

  6) Postoji dodatna opcija Katastrofalnog plana (mešani nivoi uz manju mesečnu cenu ali sa većom participacijom kod poseta zdravstvenim ustanovama).

U svakom slučaju, ovaj zakon nema paralela ni sa jednim sistemom zdravstvene zaštite iz bilo koje industrijski razvijene nacije. Takav hibrid javno-privatnog osiguranja ne samo da sada ne postoji u svetu, već nikada nešto slično nije ni postojalo. Delimičan razlog za to je što je većina industrijalizovanih zemalja ustanovila univerzalni zdravstveni sistem pre dosta vremena i to su uradili postepeno. Sjedinjene Države pokušavaju da osiguraju desetine miliona svojih neosiguranih građana u kratkom vremenskom periodu. Sredinom devedesetih godina prošlog veka Švajcarska je menjala svoje zdravstveno osiguranje u nameri da budu pokriveni četiri odsto stanovništva koje nije bilo osigurano, ali to se događalo u zemlji koja je tada imala samo sedam miliona stanovnika. U Velikoj Britaniji svi građani automatski imaju zdravstvenu zaštitu. U nekim razvijenim zemljama osiguranje je delimično obezbeđeno kroz privatne, bez profita, osiguravajuće firme.

 

"Debeli mačori" potkopavaju

 

Prema jednom nedavnom istraživanju objavljenom u Hafington postu i interpretiranom od strane Blumberga sugerira se da od 48 ispitivanih država, Amerika se nalazi na 46. mestu po efikasnosti svog zdravstvenog sistema. Jedine dve zemlje lošije kotirane od SAD su Brazil i Srbija. Stvar je još gora po Ameriku jer troši najviše novca na zdravlje svojih građana. Čitavih 17,2 odsto bruto nacionalnog dohotka, ili, u apsolutnim ciframa - 8.608 dolara godišnje po glavi stanovnika. Jedina zemlja koja više troši od Amerike je Švajcarska, ali i ona troši samo 11,5 odsto od svog BND te se tako nalaze na devetom mestu u svetu po efikasnosti. Ovo istraživanje ne utvrđuje koja zemlja ima najkvalitetniju zdravstvenu zaštitu, već samo koliko je ona efikasna u odnosu na novac koji se utroši.

Ovakav sistem koji nalaže ACA ne samo da je komplikovan, s tačke gledišta krajnjeg korisnika već, čini se, zahteva angažovanje većeg broja zaposlenih u administraciji. Sve to čini ovaj sistem podložniji političkim napadima i manipulacijama. ACA je laka meta za sve političke protivnike koji neće, naravno, da se pogledaju i ogledalo i da se upitaju zašto Amerika još nema univerzalno zdravstveno osiguranje. Osim političara, ovaj zakon, a u suštini samog predsednika Obamu koji je iz tabora Demokratske partije, napadaju i delovi finansijske oligarhije.

Njih je u svojoj redovnoj kolumni u Njujork tajmsu, krajem prošlog septembra, nobelovac Pol Krugman nazvao sociopatima. Napisao je da super-bogati nemaju prava da se žale jer ih je država izvukla iz krize na uštrb radničke klase:

 „...Kada imaš toliko novca, šta je što pokušavaš da kupiš praveći još para? … Šta zaista sad hoćeš je dodvoravanje; hoćeš da se svet pokloni tvom uspehu… To je, naravno, neverovatno nisko zadovoljstvo. Ali novac nosi moć, a zahvaljujući rastućoj nejednakosti, ovi sitni ljudi imaju mnogo novca…".

Kolonu tih „sociopata" u ovom trenutku predvode braća Koh. Čarls i David. Milijarderi Koh troše milione s namerom da osujete funkcionisanje univerzalne zdravstvene zaštite. Dele dolare i kapom i šakom na bilo koje organizacije, uključujući i Čajanku partiju, koje se suprotstavljaju Demokratima i samom Obami. Čarls i David Koh zajedno, procenjuje se, vrede, neto, 68 milijardi dolara, i sa tim novcem nastoje da korumpiraju američki politički sistem, ili makar onaj demokratski deo u njemu. Braća pokušavaju da obezbede dozvolu za naftovod između Kanade i SAD da bi na taj način sebe obogatili za još 100 milijardi dolara. Već poseduju skoro 810.000 hektara zemljišta u Alberti, Kanada, odakle bi taj naftovod, nazvan Kiston XL, trebalo da krene. Republikanski predstavnici u američkom Kongresu su takođe pokušali da u zamenu za dozvolu izgradnje Kiston XL naftovoda prekinu sa nedavnim pretnjama da parališu rad administracije, da izazovu bankrot države.

To potkopavanje američke demokratije od strane „debelih mačora" ne znači da su „sociopati" iz redova milijardera već pobedili. Niti da će. Ako se osvrnemo na nedavne događaje kada je Obama zvao na bombardovanje Sirije, većina Amerikanaca se nije „napalila" medijskim propagandama da se mora zaustaviti upotreba bojnih otrova i zahtevala je da se predsednik obrati Kongresu, da se preispitaju činjenice i da se sledi zakon. To što su Rusi bili protiv intervencije, a Francuzi bili za, nije toliko uticalo na odluku Bele Kuće, čije odluke u ovom trenutku može da promeni jedino većina Amerikanaca. Uopšte, čini se da dovoljan broj građana prepoznaje da je politički sistem nefunkcionalan i da ne služi javnim potrebama i interesima. Kada je u pitanju spoljna politika, ona se retko napada u Americi, ali protivljenje intervenciji u Siriji očigledno znači da se nešto menja.

Takođe je bez presedana da je general David Petreus meta ljudi koja se protivi ratovima. Generala u penziji, i bivšeg direktora CIA, po ulicama američkih gradova nazivaju ratnim zločincem. General Petreus je mora da izbegne pojavljivanje na nekoliko političkih okupljanja zbog protesta građana.

  Dovoljan broj Amerikanaca zna da zaposlena klasa supstituiše veliki biznis sa nekih 6.000 dolara godišnje po familiji. Ipak, umesto da prihvate takvu situaciju, radnička klasa uzvraća udarac. U Njujorku, na primer, medicinske sestre su serijom obustave rada uspele da izdejstvuju odustajanje od planiranog stezanja kaiša u zdravstvenom sektoru grada. Zaposleni u najvećem svetskom trgovačkom lancu Volmart, kao i u lancima brze hrane, neprestano se bune protiv niskih nadnica i loših uslova rada. U Severnoj Karolini učitelji, kojima nije dozvoljeno da se učlane u sindikat i/ili da štrajkuju, najavili su da će napustiti radna mesta. I kao što se u Republikanskoj partiji odvaja konzervativna desnica, tako se u Demokratskoj grupišu levičarski nastrojeni političari koji su se razočarali Obaminim skretanjem ka neoliberalizmu i njegovim popuštanjem pred zahtevima Volstrita.

 

Govor siromašnima

 

  U glavnom gradu svetskog kapitalizma, Njujorku, građani će gotovo sigurno (izbori su se odigrali u utorak 5. novembra, isuviše kasno da bi TABLOID bio u prilici da objavi tačne rezultate) izabrati demokratu Bila de Blasia. Njega je za mesto gradonačelnika podržao i Njujork tajms. De Blasio je levi-populista koji je veoma ubedljivo počistio svoje protivkandidate iz Demokratske partije da bi pred izbore protiv suparnika iz Republikanske vodio, prema svim istraživanjima, s velikom razlikom u glasovima. Bil de Blasio se direktno obraćao siromašnijima koji su posmatrali kako se njujorški bogataši razmeću svojim bogatstvom svakim danom sve više. Ostatak Amerike već se sprema da ga proglasi nacionalnim liderom levog-populizma. U svakom slučaju, on je dao glas zaboravljenim Njujorčanima, od kojih 46 odsto živi u bedi ili na ivici siromaštva. Od toga oko 50.000 ljudi žive u skloništima za beskućnike. Mada je grad napredovao za vreme gradonačelnika Blumberga, njegovo „ponovno rađanje" nije kompletirano.

  De Blasio, koji je odbijao velike donatore, sakupio je od prvog do 21. oktobra 3,7 miliona dolara za svoju kampanju. Njegov republikanski kandidat za to isto vreme sakupio je oko 700.000 dolara. Od tih donacija De Blasia jedan je milion stigao zahvaljujući aktivistima okupljenih oko Hilari Klinton. Tokom svoje kampanje insistirao je da je Njujorku potreban gradonačelnik za srednju klasu, a ne predstavnik partije Čajanka. Čajanka, to desno krilo Republikanske partije takođe je doprinelo da su na ovonedeljnim izborima u raznim američkim državama favoriti kandidati Demokratske partije. Od gradonačelničkih do guvernerskih pozicija.

 

A 1.

 

Evropski špijunski skandal

 

U subotu 26. oktobra u Vašingtonu je organizovan mnogoljudni protest protiv „masovnog špijuniranja". Demonstranti su zahtevali da Kongres ispita Nacionalnu sigurnosnu agenciju (NSA), što se i dogodilo prošle nedelja kada je pred američkim zakonodavcima direktor NSA general Kejt Aleksander morao da odgovara na pitanja kongresmena.

Sjedinjene Države špijuniraju svoje saveznike i njihove vođe, obelodanili su dokumenti koje je izneo odbegli Edvard Snouden. U početku je reakcija evropskih zemalja bila dosta blaga, ali kada više nije moglo da se sakrije da NSA već deset godina prisluškuje privatan telefon nemačke kancelarke Angele Merkel, dakle, još od vremena kada ona nije bila na najvišem položaju u Berlinu, nezadovoljstvo Evropljana je naraslo. Nesumnjivo da je Merkelovka ljuta zbog svog privatnog telefona, ali, ipak, stiče se utisak da špijunske tajne o špijuniranju i nisu bile tajne za upućene na evropskom kontinentu.

Potom je madridski dnevnik El mundo objavio saznanja da je američka NSA u toku samo jednog meseca, od decembra 2012. do početka januara ove godine, špijunirala preko 60 miliona telefonskih poziva u Španiji. Tokom samo jednog dana, 11. decembra, NSA je zabeležila 3,5 miliona telefonskih kontakta. Navodno, NSA ne snima sadržaj razgovore, već samo ko je koga zvao i koliko dugo su razgovarali.

Takođe se obelodanilo da su Amerikanci špijunirali i Francuze. A što se Španaca tiče, general Aleksander je pred američkim kongresom tvrdio da je izveštaj o praćenju španskih telekomunikacija „potpuno lažan". Naime, sve razgovore u Španiji je pratila španska agencija i podatke dostavila američkoj, kako se to već po dogovoru radi. Direktor NSA takođe je tvrdio da je isti slučaj i po pitanju Francuske.

Čini se da je brazilska predsednica Dilma Rusef istinski bila iznenađena i zaista se naljutila kada je saznala da NSA špijunira Brazil na svim nivoima. Bila je toliko ozlojeđena da je odmah otkazala svoju zvaničnu posetu Vašingtonu. Može biti da je gospođa Rusef osetljivija na špijuniranje zato što je u mladosti pripadala brazilskoj urbanoj gerili. U svakom slučaju, Brazil u dogovoru sa Nemačkom priprema jednu rezoluciju u Ujedinjenim Nacijama koja bi insistirala na ilegalnosti američkog špijuniranja prijateljskih država. Istina, u toj rezoluciji SAD se neće pominjati po imenu.

Iako su Nemačka, Španija i Francuska pozvali američke ambasadore u njihovim zemljama na zvanično „preslišavanje", stiče se utisak da se svi oni nešto dogovaraju ispod žita. Naime, Velika Britanija, Kanada, Australija, Novi Zeland i Sjedinjene Države imaju decenijski star ugovor, nazvan „pet očiju", da jedne druge ne špijuniraju. Nemačka i Francuska bi htele da se pridruže tom ugovoru, ali, kako sada stoje stvari, Amerika neće na to pristati.

Razlog za takav američki stav leži u proceni da bi onda i druge zemlje tražile da pristupe tom ugovoru koji je dogovoren nakon Drugog svetskog rata, a takođe u nameri Vašingtona da nastavi sa špijuniranjem Nemačke, jer smatraju da je to u nacionalnom interesu Sjedinjenih Država. Nemačka, kao i Francuska, imaju svoje nacionalne interese koje uključuju bližu saradnju sa Rusijom i Iranom, a Amerika smatra da mora da prikupi podatke o tim odnosima.Španski ministar inostranih poslova izjavio je da je ponašanje NSA „neprihvatljivo" i da može da poremeti odnose između Amerike i Španije. Da li će se ti odnosi poremetiti, i koliko, veliko je pitanje koje pre svega zavisi da li će se španski građani mnogo uzbuditi. U Španiji, Nemačkoj i Francuskoj političke elite dobro znaju kako to „zajedničko špijuniranje" funkcioniše, ali moraju da reaguju zbog takvog očekivanja svojih građana.

Izgleda da se u međuvremenu Barak Obama izvinio Angeli Merkel i naredio da se prestane sa špijuniranjem njenog privatnog telefona, i dalje izbegavajući da razjasni da li zaista nije znao da je NSA to radila.

Još jedna zemlja je ispoljila svoje nezadovoljstvo zbog američkog špijuniranja, ali je mala verovatnoća da će na toj ljutnji insistirati. Radi se o Meksiku koji je toliko isprepletan u zajedničkim policijsko-vojnim akcijama sa Sjedinjenim Državama da je veoma moguće da Meksiko zna više koliko Amerika zna o Meksiku nego što sama Amerika zna.

 

A 2.

 

Severna Koreja koristi gužvu

 

Dok je Obamina administracija prezauzeta domaćim problemima kao što je zakon o zdravstvenoj zaštiti, dok američka diplomatija pokušava da pokrene razgovor između Palestinaca i Izraelaca, dok se građanski rat u Siriji rasplamsava, dok se ašikuje sa Iranom, Severna Koreja ubrzano nastavlja s napretkom u svom nuklearnom programu.

Tokom poslednjih dva meseca S. Koreja je ponovo pokrenula reaktor sposoban da proizvede plutonijum za bombe, a nedavno napravljeni satelitski snimci ukazuju da Korejanci proširuju svoja nuklearna postrojenja novim tunelima i pripremaju rampe za lansiranje raketa.

Nije samo da je Vašington u poslu preko glave, već ni Bela Kuća ni Kongres ne žele da u ovom trenutku nastave pregovore sa Severnom Korejom. Skeptični su da išta može da se postigne. Amerika je izabrala varijantu da još pritegne sankcije Kim Džong Unovom režimu istovremeno dogovarajući se sa Kinom da taj korejanski veliki sused izvrši pritisak u cilju denuklearizacije Severne Koreje na miran način.

Mada je američki državni sekretar Džon Keri ostavio otvorenu mogućnost nastavku pregovora sa S. Korejom, čini se da Sjedinjene Države nemaju nameru da sa njima uskoro sednu za okruglim stolom. Režim iz Pjong Janga je pokrenuo reaktor, krajem prošlog avgusta, sposoban da proizvede jednu plutonijumsku bombu godišnje, a sve sa namerom da bi pritisnuo Vašington za pregovore jer dok se pregovara S. Koreja dobija nešto pomoći i to uglavnom u hrani.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane