Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibbenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (7)

 

Proces i montaža

 

Nemački novinar Georg Fon Hibbenet (Jorg von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

   

Georg fon Hibbenet

 

Čedomir Jovanović se svojim privatnim posetama kidnaperima oligarha Miškovića i bosovima zemunske mafije Dušanu Spasojeviću Šiptaru i Miletu Lukoviću u beogradskom zatvoru pobrinuo da budući organizatori atentata na Đinđića ne budu kažnjeni u krajnje nepovoljno vreme, i da se nakon kraćeg pritvora oslobode iz zatvora kako bi ostvarili planove o atentatu. Bez obzira na to kako se danas ocenjuje to inscenirano ispitivanje u srpskom parlamentu, nazire se očigledna pozadina. Ono je bilo neophodno kako bi se položio temelj za novi Čedin imidž.

On je, dakle, namerno ispitivan o posetama mafijaškim bosovima u beogradskom zatvoru i o saradnji sa njima. Članovi odbora, najčešće Čedine partijske kolege, postavljali su, naime, pitanja sa očiglednom namerom da se dobiju državnički odgovori, i da se makar spolja da svemu tome privid legalnosti. Naravno da su članovi odbora želeli da dobiju informacije o cilju Čedinih poseta kod, u međuvremenu pobijenih, bosova Šiptara i Kuma, o svrsi njegovih poseta Šilerovoj i Surčinu, kao i da saznaju detalje o susretima sa bivšim komandantom Crvenih beretki Legijom. Ovo ispitivanje, koje je sam Čeda inscenirao, ticalo se njegovih aktivnosti u sivoj zoni, van okvira zakona.

Ovaj deo Čedinog svedočenja je sada, iako bez namere i mogućnosti da važi kao celokupna istina, dobio zvaničan karakter. Ono je bilo u službi države - tako je trebalo da se to sve razume. Ali, ukoliko se ovaj zvanični okvir ne uzme u obzir, ništa se nije promenilo. I dalje niko ništa ne zna šta se zaista dešavalo u Surčinu, Zemunu, i u zatvoru. Nije se govorilo ni o prijateljstvu sa mrtvim i živim kriminalcima, nastalih iz Čedine obaveze prema državi. A kako je Čeda isticao svoje ekskluzivno pravo na nastavljanje i negovanje Đinđićevog političkog nasleđa, morao je i da u javnosti dobije prihvatljiv status. Zato je za cilj imao pranje „prljavih ruku".

 

 

Boljševički jakobinac i slobodna ljubav

 

 

Ova ocena stiče potvrdu i time što Čeda više nije hteo da preuzima zadatke koji se odvijaju po mračnim ulicama i uglovima, već samo one koji su zvanično definisani prema inostranstvu. Na taj način je trebalo da se stavi tačka na opšte mišljenje da je on mladi čovek koji bez znanja svojih partnera, ali uz Đinđićevu saglasnost, nešto šibicari u trouglu između Haškog tribunala, Crvenih beretki, sa Legijom na čelu, i surčinskog i zemunskog klana. Kada je kasnije oligarh Mišković javno pitao u novinama o mestu isplaćivanja sedam miliona maraka koje je dao za svoju otmicu 2002. godine, od boljševičkog jakobinca Jovanovića stigla je reakcija koja je u Beogradu u takvim slučajevima normalna: „Tužiću vas zbog klevete!" Ni do danas se Čedina pretnja nije ostvarila.

Đinđić je bio drugačiji. On je nakon 5. oktobra bio u stanju da ovu misteriju prizna: „Pod predsednikom Miloševićem neko kao ja nije mogao da preživi bez prijatelja i u raju i paklu."

Za Čedu je, međutim, bilo najvažnije da, uz pomoć odbora za odbranu, bezbednost i pravosuđe preformuliše svoje kontakte sa „paklom", u smislu državnog ovlašćenja. Pri tom se trudio da promeni ugao posmatranja, kako bi svemu dao zajednički imenilac: atentat na Đinđića je izvršio „antitaški" lobi.

Međutim, Čeda ne pominje „prohaški" lobi, kome i sam pripada. Ovim jednostranim prebacivanjem krivice, Čeda hoće da kaže da je vreme da se odvoji od jednog dela „pakla", koji je bio korišćen za obaranje Miloševića i za održavanje DOS-a na vlasti, nakon njegovog isporučivanja Hagu. A eksponente iz preostalog dela „pakla" on hoće da koristi kao pomoćnu snagu u predstojećem procesu za ubistvo Đinđića kao krunske svedoke. Jer, oni znaju samo „njihovu" istinu koja im pomaže da se izvuku sa što nižim kaznama kao krunski svedoci. Obe strane bi, u tom slučaju, bile obavezane na ćutanje, jer bi njima naškodile pojedinosti čitave ove konstrukcije ako bi ugledale svetlo dana.

Međutim, Čeda namerno proširuje krug krivaca za Đinđićevu smrt na „antihaški lobi", definišući ih na novi način. On tu „pakuje" sve što iz političkih ubeđenja sasvim otvoreno mrzi, pre svega velikodostojnike Srpske pravoslavne Crkve, a pre svih mitropolita Amfilohija Radovića, izvornog Crnogorca. Ovaj je studenta i ateistu Čedu Jovanovića, nakon studentskih protesta 1996/96, krstio i učinio hrišćaninom.

Nedugo nakon što je u intervjuu na televiziji upitan kako se oseća kao verujući hrišćanin, Čeda je bez uvijanja izjavio da više ne ide u crkvu i da sa njom nema više ništa, a onda dodao: ,,Za to je kriv Amfilohije. On ne trpi slobodnu ljubav." To je već bilo nešto drugo: Čeda Jovanović u jednoj veoma konzervativnoj zemlji, u kojoj ne samo većina građana već i SPC progoni „slobodnu ljubav" kao greh, on ukršta koplja za slobodno polno opštenje.

 

 

Legijino "Stop Hagu"

 

 

Dana, 22. novembra počeo je proces stoleća, kako se u Beogradu naziva sudska tužba protiv kriminalnog udruživanja građana koji su planirali i realizovali smrt premijera Zorana Đinđića. Međutim, pravi vrhunac ovog procesa zbio se tek 25. decembra 2003. godine, jednog četvrtka, samo tri dana pred parlamentarne izbore u Srbiji 28. decembra. Jedan od sudija je opomenuo javnost, a pre svega novinare, da nikome ne sme da se pripiše krivica za neko krivično delo dok ona ne bude potvrđena ili dokazana na sudu. Nakon toga, sudija počinje da čita priznanje pukovnika Crvenih beretki, strelca Zvezdana Jovanovića:

„...Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije, lično sam likvidirao. Legija je insistirao da se Đinđić mora ubiti iz razloga vanrednih okolnosti. Na taj način bi se omogućila promena u zemlji u bezbednosnoj politici, kao i po pitanju raspoloženja za procese izručenja Hagu i sprečilo rasturanje JSO, koje se realizuje prema posebnom planu. Rekao sam mu da ako to mora da se dogodi, onda prihvatam. Ja sam veliki protivnik sudskih procesa u Hagu. Ja sam za sudske procese u Srbiji. Srbija je moja zemlja, ali ne želim u Hag. Ovu akciju je Legija nazvao Stop Hagu!"

Zvezdan Jovanović zatim u svom priznanju opisuje sam atentat koji čita sudija:

„...Aci (ime saradnika) javljaju da dolazi Đinđić. Sedam na hoklicu na prozoru u jednoj kući ukoso preko puta sporednog ulaza u zgradu Vlade. Ne mogu da me vide. Samo cev viri napolju. Stiže kolona automobila. I Đinđićev auto se zaustavlja, a dečko iz obezbeđenja mu donosi štake. Zbog ovog mladića ne mogu da pucam na Đinđića. Prva mogućnost za pucanje nudi se tek kada Đinđić dođe u blizinu ulaznih vrata u zgradu Vlade. Đinđić je u poziciji malo pored vrata.

Ne znam tačno njegovu poziciju, trenutak za pucanje je u deliću sekunde. Pucam prvi put, potvrđujem ovaj pucanj i pucam po drugi put. Prvi metak je siguran. Moja namera nije bila da pogodim onog dečka. Moguće je da je dospeo u putanju drugog metka. Nisam imao vremena da pogodim Đinđića u glavu, jer je samo kratko bio nezaštićen."

I posle ovog dana kada je pročitano priznanje Zvezdana Jovanovića, u nastavku procesa nije izdato nikakvo saopštenje od strane suda. To je bilo sve. Izgledalo je da je sve u redu. Pročitana izjava direktnog atentatora, snajperiste, ispunila je svoj politički zadatak. Proces se prekinuo na nekoliko nedelja. I ovom akcijom na koju se čekalo od 12. marta ove godine, trebalo je da se reše dva zadatka. Prvo: vladajuća DS Zorana Đinđića, koja i dalje daje premijera Srbije, sve više se cepala u rukovodstvu. DS se nadala pomoći od naroda.

 

Odugovlačenje suđenja

 

Premijer Zoran Živković želi da parlamentarnim izborima reši i rastuće poteškoće na državnoj ravni. Svedeno na najkraće: bilo je dosta funkcija i mesta u državi i privredi koja je trebalo da se zauzmu, ali premalo kvalifikovane radne snage. Svaki član DS-a i DOS-a koji ima šta da kaže u koaliciji i u rukovodstvu, misli da je samo on pozvan da preuzme ovu službu ili ono mesto. To posebno važi za državno rukovodstvo. Predsednica parlamenta gospođa Nataša Mićić, koju po spoljašnjosti porede sa Nikol Kidman, ali koja samo sebi svojstvenim dijalektom ne uspeva ni da se približi vrcavom šarmu Amerikanke, niti da izmami poverenje Srba. I predsedniku Vlade Zoranu Živkoviću ne uspeva da ispuni intelektualni vakuum stvoren nakon odlaska njegovog prethodnika Zorana Đinđića.

Neposredno pred parlamentarne izbore započeti proces protiv optuženih za ubistvo Zorana Đinđića trebalo je u glasačima ne samo da probudi veru da im predstoji bolja budućnost već i da uveri građane u sposobnost države po pitanju bezbednosti - gotovo je sa kriminalnom paralelnom vlašću koja prema sopstvenim potrebama i zamisli stvara pravo u državi Srbiji. Od početka procesa javnost je pratila, međutim, sasvim drugačiju sliku, sliku bez sunca i nade, koja postaje sve mračnija iz dana u dan zbog teškoća sa sudskim dokazima.

Prva se na suđenju probila do moralnog prava na pravdu majka Zorana Đinđića, Mila Dušanić. Ona je smatrala da je za žaljenje ova vrsta zajedničkog procesa za sve prekršaje koje su ubice njenog sina napravile.

Prema optužnici, trebalo je da osumnjičeni pred sudom odgovaraju i za druga počinjena ubistva. Đinđićeva majka, gospođa Mila Dušanić, zahtevala je zato odvajanje procesa:

 „...Moj sin je bio - to što je bio - i ne može se proces za ubistvo predsednika Vlade na ovaj način zloupotrebljavati, kao da je istovremeno korpa za otpatke, za sva ona ubistva kriminalnog podzemlja, navedena u optužnici. Moj sin nije kriminalac, on je bio ličnost. ...Moj sin sada leži pod zemljom samo zato što je voleo svoju domovinu i svoj narod, ali vidite i sami na kakav nečasan cirkus liči ovaj proces. Ne mogu da govorim, tako sam potresena."

Gospođa Mila Dušanić je uspela da se probije sa svojim zahtevom. Iz zajedničke optužnice za Đinđićevo ubistvo iz samog procesa je izdvojeno dvadeset devet članova zemunskog klana kojima se, osim toga, pripisuje sedamnaest ubistava. Postojao je pokušaj da se neprestanim pregovorima suđenje odugovlači do apsurda. Time bi se broj optuženih za Đinđićevo ubistvo znatno smanjio, i to na manje od dvadesetoro. Na početku je izostao rezultat intervencije Đinđićeve majke. Predsednik Suda, Crnogorac iz dijaspore Marko Kljajević, sudija sa malo iskustva u vođenju postupka, dopustio je neizvesnost po pitanju svoje odluke.

Nikako mu se nije dopala intervencija Mile Dušanić. I njegov brat, predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević hteo je da izbegne ovu oštru podelu na direktne i indirektne ubice Zorana Đinđića koje je izdejstvovala Mila Dušanić.

 Iz procesa stoleća bi u tom slučaju nastao proces milenijuma, zbog izuzetno velikog broja optuženih, dužine njihove odbrane i izvođenja svih svedoka. Intelektualci su rekli da se postavlja pitanja da li je namera Tužilaštva da se ne dođe do presude. Oglasila se i supruga Zvezdana Jovanovića.

Njen muž je na početku istražnog postupka dao izjavu za zapisnik da je ubio Đinđića, ali je potom ćutao nekoliko meseci, da bi na kraju ipak rekao da on nije ispalio smrtonosni pucanj na Đinđića.

Međutim, gospođa Jovanović je u Sudu želela da proširi ovu novu istinu o svom mužu, iako nije objasnila zbog čega je htela da prošvercuje lovački nož u sudnicu, niti da kaže ko je trebalo da bude njena žrtva kada je uhapšena na ulazu u Sud. Na kraju je ipak došla do suštine rečima: „...Moj muž nije ubica. Uopšte nije tačno ono što je rekao tužiocu iz taktičkih razloga nakon svog hapšenja. Istina je da je Zveki hteo da puca na Zorana kao što je bilo dogovoreno, ali neko ga je preduhitrio. Odmah nakon toga je besan upucao Veruovića u dupe da ga ovaj nikada više ne pretrčava."

Takvim narodnim izrazima je u stručnim krugovima raširena nova legenda o postojanju drugog strelca prilikom atentata na Đinđića. Istovremeno je javnosti prezentovana teorija o tri, a ne više o dva metka ispaljena na Đinđića, no izjave očevidaca iz istrage govore o postojanju tri hica.

 

Uklanjanje tragova, na svim nivoima

 

Nakon više od godinu dana skrivanja pred poterom, predaje se i prvooptuženi Milorad Ulemek Legija, koji se od dana atentata na Đinđića nalazi u bekstvu, mada sasvim sveže obrijan, okupan i lepo friziran. I on ima pri ruci svoju „legendu". Naime, Legija uverava novinare da je skoro godinu dana proveo u podrumu vlastite kuće.

Niko nije posumnjao da je tamo, čak ni policajci koj su danonoćno stražarili pred njegovom kućom. Ipak, odlučio je da se dobrovoljno preda jer više veruje ovoj novoj vladi Vojislava Koštunice. Ne plaši da će ga ubiti pre nego što na sudu ponudi svoj odgovor.

Pri tom je mislio na ubistvo svojih bivših kompanjona Spasojevića i Lukovića, koji su se u vikendaškom naselju Meljak predali, a malo nakon toga bili su streljani, i to ne u bekstvu, kako se zvanično tvrdilo, već ubijeni na takav način kao da se neko „odozgo" plašio njihovih izjava i njih kao svedoka. Međutim, uklanjanje tragova atentata na Đinđića još nije dovršeno, ono traje i danas, na svim nivoima.

I Legijina žena Aleksandra Ivanović je odlučila da mu pruži podršku i da se na Sudu pokaže kao hrabar borac protiv daljeg brisanja tragova. Doduše, najpre je bila prisiljena da samo ćuti i sluša, da ništa ne čini, savladavajući samu sebe nakon razmene reči u sudnici prepunoj Čedinih svedoka. Prostor za publiku bio je hermetički razdvojen od sudnice neprobojnim, debelim staklom.

Bez ozvučenja koje bi sudski poslužitelji povremeno namerno isključivali, kako bi publici uskratili određene izjave koje Sud želi da zadrži za sebe, u gledalištu se ništa nije čulo od onoga o čemu se u sudnici raspravljalo.

Na licu Aleksandre Ivanović i u nervoznom vrpoljenju na klupi ogledalo se njeno unutrašnje stanje. „Đubre pogano! Gad! Skot! Ljudski izrod! Lažovčina!" psovala bi uvek poluglasno i flksirala pri tom Čedu pretećim pogledom, dok je on odgovarao na pitanja sudije Marka Kljajevića.

Najviše se uzbudila kada je Čeda, koji je i inače zaplitao u govoru, sada kao iz automata napao njenog supruga salvama reči, poput ovih: ,,Ti si ubica Zorana Đinđića, ti si biološko oboljenje čovečanstva, ti živiš bez časti!", i kažiprstom uperenim ka Legiji posebno žestoko vrištao: „Ono tamo nije ljudsko biće!"

Legija, na koga je Čeda toliko vrištao, pokušao je da izigrava džentlmena: „Savetujem vam da kontrolišete svoje ispade, inače će morati da vas odvedu u bolnicu da biste se smirili. U protivnom će sredstvo prerano da izgubi dejstvo na vaše raspoloženje." Nije bila nikakva tajna da Čeda, po svemu sudeći, uživa narkotike. Ali usledilo je još jedno iznenađenje. Ne samo da se Legija u okršaju rečima pokazao kao inteligentniji i spretniji već još samopouzdaniji i drskiji sagovornik.

Legijina žena Aleksandra Ivanović se ustručavala da reaguje tokom verbalnog okršaja svog muža sa bivšim prijateljem Čedom, sve do kraja ispitivanja za taj dan, odlažući izlazak iz sudnice onoliko dugo dok nije videla Čedu na stepeništu, a onda se ustremila na njega i počela da ga udara svojom tvrdom tašnom po glavi, pri tom ga psujući glasno i jasno:

„Sram te bilo, lažovu jedan, ti si bruka za čovečanstvo!"  Kada ju je policija pitala za razlog njenog ispada, Aleksandra Ivanović je odgovorila: „Čeda me je iritirao već dva dana vređajući neprestano oca moje dece, a posebno jer je toliko lagao."

Ovu tvrdnju je kasnije bolje obrazložila okupljenim novinarima sledećim rečima: „On je pred sudom lagao da meni i mojoj deci, kada smo se vratili iz Grčke, nije omogućio da odemo u zatvor, gde je Milorad bio trenutno zbog neke tuče. Osim toga, Čeda je lagao i sud, otkad je sudiji rekao da nikada nije privatno posetio porodicu Ulemek."

Na kraju je Aleksandra Ivanović još zapretila: „...Imamo mi i druge podatke o Čedi, ali čekamo povoljan trenutak da ih prezentujemo javnosti, pa makar i godine protekle do tada."

 

Navodno samoubistvo

 

 

Posebna vrsta duhovno-političkog incesta u srpskom pravosuđu i društvu vidi se i po personalu koji učestvuje u procesu za ubistvo Đinđića. Ružica Đinđić nije uopšte to krila: „Moram da se držim podalje odavde zbog svoje dece". Osoblje koje je učestvovalo u procesu Đinđiću, dakle mnogi akteri, sudije, tužioci, svedoci i ostali eksperti insistirali su da se postavi mnoštvo pitanja, čak i pitanja iz domena bezbednosti. Međutim, iza kulisa ovog procesa stoleća bila se očigledno neka druga bitka, nasuprot onoj predstavi koja se igrala za javnost.

Pravo je ovde imalo samo podređenu ulogu. Tome u prilog govori i pojavljivanje odgovarajućih interesnih grupa, odnosno klanova sa svojim jednostranim interpretacijama pozadine ubistva. Pri tom pada u oči da se u potpunosti ignoriše Zoran Janjušević, koji je kao poslednji premijerov šef za bezbednost, pre i tokom atentata na Zorana Đinđića, raspolagao obimnim informacijama o stanju bezbednosti.

Ni specijalni tužilac Jovan Prijić, koji se naročito isticao svojim trudom da pridobije krunskog svedoka kriminalnog kuma Ljubišu Buhu Čumeta, niti predsedavajući sudijskog kolegijuma u ovom procesu Marko Kljajević, nisu pokazivali interesovanje da Janjuševića u bilo kom pogledu iskoriste za razotkrivanje lica iz senke, odnosno nalogodavce ubistva.

Janjušević je čak i kao veštak nepoželjan. Janjušević tvrdi da je savetnik za prirodu a drugi svedoci tvrde da je bio savetnik za bezbednost, ali o tome nema pismenih dokaza.

Važne pokazatelje zavere, koja se odavno spremala protiv Zorana Đinđića, policija sama iznosi na svetlo dana. Ona nije smogla snage u mnogobrojnim neuspelim atentatima na premijera, pa ni pred sam kraj, na autoputu kod sportske hale Limes u februaru 2003, da otkrije tragove organizovanog pokušaja ubistva kamionom na premijera.

Neuspešni atentatori su, nakon dva ili tri dana, puštani iz pritvora. Prema pretposlednjem atentatoru Bagziju sudija je čak pokazao samilost i osećanje za socijalne probleme - trgovački putnik Bagzi bi morao što pre da nastavi da se bavi poslom, kako ne bi materijalno ugrozio svoju porodicu. Kako se uopšte moglo zamisliti takvo „socijalno i ljudsko" sudijino saučestvovanje u Bagzijevom životu?

Na to može da odgovori sastav sudskog veća. Jedno vreme su Crnogorci iz dijaspore i oni izvorni držali u šaci i tužioce u ovom procesu. Oslabljeni hapšenjima zbog kriminalnih radnji u sudu i samoubistvima, Crnogorci su u ovoj oblasti pravosuđa nevoljno pravili Srbima mesto. Pri tom je dobilo na težini hapšenje zamenika javnog tužioca i pravog autora tužbe u procesu za ubistvo Đinđića, Crnogorca iz dijaspore Milana Radovanovića (Radovanović je umro od srčanih smetnji).

 

"Dušan i Legija su isto"

 

Druga dva tužioca koja su u početku bili zadužena za ovaj proces odustala su od svojih zadataka iz nepoznatih razloga. U vezi sa tim, izbor krunskih svedoka potvrdio je nameru glavnog sudije da i dalje zataškava ostale tragove onoga koji je stvarno vukao konce u procesu za Đinđićevo ubistvo. Zato su bili izabrani kriminalci iz surčinskog klana i mafija srpskih kumova iz Zemuna. Na kraju ih je ukupno bilo četvorica.

Delom su njihove izjave unapred pripremane, pred sudom u pritvoru ili po zatvorima u inostranstvu, od strane američkih stručnjaka, gde su iz bezbednosnih razloga čekali na prebacivanje ili isporučivanje u Beograd. Kao prvi krunski svedok je priznat pred sudom dotadašnji bos surčinske mafije, kum Ljubiša Buha Čume, i to upravo u trenutku dok se još nije znao ni zvanični početak suđenja.

Kriminalac Čume, kome se pripisuju i neka ubistva, ne samo da se mogao slobodno kretati kad god bi mu se prohtelo, već je vodio i poslove, uterivao dugove od svojih dužnika i bavio se hobijem, konjskim trkama, zbog čega je morao da putuje u Hrvatsku i Nemačku. Neprekinute kumovske veze sa biznismenom Dragoljubom Markovićem i sa Vladimirom Bebom Popovićem, koji je iz pozadine operisao po unutrašnjoj politici, omogućavale su kriminalcu Čumetu normalan i dobrostojeći život u slobodi.

Kao drugi krunski svedok nastupio je Zoran Vukojević. On je do svog hapšenja bio šef ličnog obezbeđenja Dušana Spasojevića i znao je izuzetno mnogo o kontaktima svog poslodavca sa spoljnim svetom, i u vezi sa tim o kontaktima sa premijerom Đinđićem, Čedom Jovanovićem i Bebom Popovićem.

Međutim, na njega je iznenada iz potaje pucano na brutalan način, slično kao što su, nekoliko dana nakon ubistva Đinđića, njegov šef  Dušan Spasojević i Mile Luković Kum u njihovoj vikendici u Meljaku, pogubljeni od strane tajne policije kada su izašli iz svog skrovišta želeći da se predaju specijalnoj policiji.

Time se postepeno, ali sistematski realizovala namera onih iz senke da šefove zemunskog klana pobiju po svaku cenu i tako spreče da se nađu pred sudom kao svedoci. Treći krunski svedok Miladin Suvajdžić držao je u potpunosti stranu tužilaštva, s obzirom da je unapred bio spreman da potvrdi sve što se od njega tražilo.

Izjave ova tri svedoka date su bez uvida javnosti; shodno tome potvrđivale su, bez razlike, da su Legija i Šiptar bili tvrdo i neraskidivo jezgro organizatora ubistva Đinđića. „Dušan i Legija su isto. Oni su zajedno odlučili da ubiju Đinđića", rekao je ubijeni krunski svedok Vukojević. Memoari Dušana Mihajlovića „Povlenske magle" objavljuju fotokopiju iskaza Zorana Vukojevića iz istražnog postupka koja ne postoji u spisima predmeta a u kojoj se pominje Čeda Jovanović, što znači da su iskazi zamenjeni, suprotno zakonu.

Drugačije se oblikovala borba oko izjave četvrtog svedoka iz neposredne blizine Šiptara i Legije, Dejana Milenkovića Bagzija kome je omogućeno bekstvo iz Meljaka u inostranstvo, pre nego što su ubijeni njegovi šefovi Spasojević i Luković.

 Bagzi je bio glavna tema razgovora među političarima i diplomatama u Beogradu. On je mogao biti ključ za onaj „pakao" koji je nosio život Zorana Đinđića na savesti, a koji se nije ticao samo organizovanog kriminala. Kada je postalo poznato da je Dejan Milenković Bagzi uhapšen u Solunu i da je prebačen u najsigurniji i najbrutalniji zatvor Koridalos kod Atine, počela je trka i pravno nadgornjavanje oko Bagzija. Na poseban način su se, pri tom, eksponirali kriminalni krunski svedok iz Surčina, mafijaški bos Ljubiša Buha Čume i njegovi prijatelji koji su mogli imati pristup Bagziju preko zvaničnih kanala.

Čume je čak ponudio svom bivšem kompanjonu garanciju za njegov status krunskog svedoka. Drugim rečima, on je mogao nakon saradnje sa sudom da živi kao normalan građanin, bez materijalnih ograničenja, od svog imetka stečenog kriminalnom delatnošću, i to bez obzira što presuda još nije izrečena. Preduslov koji je Čume postavio svom odbeglom „kolegi" bio je da ovaj mora da potvrdi sudu da su Legija i Spasojević istovremeno i organizatori i inspiratori atentata na Đinđića.

Novinski izveštaji koji su vrveli od ovih vesti, počeli su da sumnjiče novu vladu Vojislava Koštunice da, navodno, ne pokazuje interesovanje da se Bagzi prebaci iz Atine u Beograd. U ovom kontekstu je bilo reči i o borbi za prevlast stranih tajnih službi. Politička atmosfera u Beogradu bila je vrlo zatrovana.

Pa ipak, ova borba u kaljuzi oko Bagzija bila je više nego dobrodošla prilika za štampu da se intrigama i poluistinama umeša u „veliku politiku", kako sam utvrdio kada sam nakon dužeg vremena svratio kod Ive u Klub književnika. Doduše, Dalmatinca Ive odavno više nije bilo ali klub i pod novim vlasnikom, Srbinom Budom, ništa nije izgubio od svoje intelektualno-konspirativne atmosfere...

 

Ko će da plati Bagzijev luksuz?

 

 

Moji gosti su bili Vladeta Janković, blizak prijatelj i saradnik dr Vojislava Koštunice i grčki ambasador. Objasnio sam im svoju odluku da napišem knjigu o uticaju „pakla" na političke događaje u zemlji i bio bezmalo iznenađen kada je grčki ambasador, bez mnogo diplomatskog ustezanja, odmah udario u jezgro dnevnih razgovora široke javnosti u Beogradu. „Zašto je vaša vlada nezainteresovana za to da se Bagzi isporuči u vašu zemlju?", upitao je Grk. I odgovor Srbina bio je brz. ,,To nije istina", reče ovaj ništa manje direktno, dodajući: ,,Od našeg Specijalnog suda, koji vodi proces o Đinđiću, stalno slušamo kako ni zatvor u Koridalosu, ni ministarstvo pravde u Atini, ne žele da nam izađu u susret i isporuče Bagzija."

Nisam se umešao u razgovor svojih gostiju koji je dobijao na jasnoći argumenata i odlučnosti obe strane da se rasvetle međusobna pitanja. Janković je stalno navodio argumente Specijalnog suda u svoju odbranu, kako sam primetio, svaki put kada bi ga ambasador Spinelis zatrpao pitanjima o navodnom pomanjkanju interesovanja Beograda za Bagzijevo isporučenje. Klupko se razmrsilo onda kada je Grk prekinuo sa oštrim pitanjima mom srpskom gostu i počeo da precizira sadržaj činjenica kojima je raspolagao.

Pre svega, morali su da se namire troškovi za višemesečno dugovanje u vezi sa Bagzijevim smeštajem. A oni su bili znatni, jer je Bagzi živeo u hotelu sa sedam zvezdica. Naravno, nije se tu radilo samo o materijalnom luksuzu koji ga je okruživao.

Izuzetno komplikovane i nepropustive mere bezbednosti koštaju jako puno. A ovo mora da se nadoknadi upravi zatvora jer se plaća iz njihovog budžeta. „Ako to nadoknadi srpsko ministarstvo pravde, onda ni naše ministarstvo neće više imati primedbe po pitanju transfera Bagzija."

Vladeta Janković je indirektno stavio do znanja da predsednik Specijalnog suda, Crnogorac iz dijaspore, Marko Kljajević ne obaveštava ih u potpunosti o pravom stanju stvari. Naš razgovor utroje počeo je opet da luta, ali je onda opet dobio ozbiljan ton. Grčki ambasador je sasvim zvanično rekao mom gostu Jankoviću: ,,Ja sam zadužen od strane svoje vlade da vas zamolim da predsedniku Vlade gospodinu Vojislavu Koštunici lično saopštite sledeću informaciju: prošle noći su neke osobe prešle preko granice Srbije kako bi izvršile atentat na premijera Koštunicu."

Dalja zvanična obaveštenja Vladeta Janković nije dobio. Pa ipak, tokom našeg obeda, ambasador je više privatno nego zvanično dodao: "Stvar je ozbiljna. Koštuničina lična sigurnost je ugrožena. U pripremi je još jedan atentat na njega. Prvi nije uspeo u julu pre dve godine."

Naš ručak se održao u novembru 2004. Ni četiri meseca kasnije, skoro dve godine nakon atentata na Zorana Đinđića, Dejan Milenković Bagzi nije izručen Beogradu.

Pa ipak, do njegovog prvog izlaska na sud došlo je tek početkom septembra 2005. Marko Kljajević je postavio Bagziju branioca po službenoj dužnosti, advokata Aleksandra Đorđevića, bivšeg načelnika gradske uprave DB-a Beograda (Odeljenje za zaštitu najviših državnih funkcionera).  Po Aleksandru Đorđeviću je Petog oktobra, Mira Marković poslala načelniku Generalštaba Nebojši Pavkoviću spisak od 36 imena za egzekuciju. Prvi na listi bio je Zoran Đinđić.

 

(Nastaviće se)

 

 

O autoru

 

Georg von Hiibbenet (Jorg von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine. Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada Adenauera. Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da napusti SSSR i postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd, kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk". Na tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche welle", koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je svojoj knjizi - testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i  u Srbiji. Sve informacije o tim osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo onima iz političkih krugova.

 

.......