Natrag

Polemike

 

Polemike

 

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (6)

 

Književnost je umrla pre nas

 

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih "državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.

   

Ratko Peković

 

Književne novine, u nizu brojeva, prenose napise iz štampe o ovom dokumentu, a u dvobroju od 1-15 januara 1987, na više strana, objavljuju stenografske beleške sa Vanredne skupštine SANU, održane 18. decembra.

U uvodnom izlaganju predsednik Akademije Dušan Kanazir objašnjava razloge i okolnosti prilikom izrade Memoranduma, tražeći od učesnika skupa izjašnjavanje o poverenju Izvršnom odboru, odnosno upravi SANU.

Podsećajući na teško stanje u zemlji koje je obavezivalo ovu naučnu ustanovu da doprinese rešavanju složenih problema u društvu, on je osudio neovlašćeno prisvajanje ovog teksta, kritike u štampi u kojima, po njemu, „nije bilo stvarne i konkretne kritike, već se u stvari vodila kampanja koja se pretežno svela na etiketiranja, što se kosi sa principima etike i slobodnog izražavanja misli".

Generalni sekretar Akademije Dejan Medaković iznosi detalje o procesu rada na ovom dokumentu i načinu na koji su Večernje novosti „obavestile javnost o postojanju još nepostojećeg memoranduma", smatrajući da se ne treba „upuštati u sholastičke rasprave o putevima i načinima na koje je tekst Memoranduma dospeo u javnost".  „Kad bismo pristali na takve rasprave", kaže on, „praktično bismo pristali i na logiku da tekst Memoranduma ne postoji, i da su oni delovi teksta koji izazivaju osudu i odbijanje javnosti, neke fantomske misli čije se poreklo i autorstvo ne zna, pa da bi, shodno tome, trebalo misliti kako te misli zapravo i ne postoje".

 

Akcija Akademija

 

Prvi učesnik u raspravi, Vasa Čubrilović izjavljuje da je od početka bio protiv toga da se SANU meša u dnevnu politiku, podsećajući da u svetu „nema akademije nauke koja piše takve memorandume", a zatim se autorima ovog dokumenta obratio rečima:

„...Prvo, podigli ste protiv sebe javnost, a drugo, i političke faktore. Prema tome, ovde se postavlja pitanje: Da li Skupština SANU uviđa pogrešku koju je napravila kada se upustila u ovu vrstu poslova koja nije u njenoj nadležnosti?

Treće, da li se SANU može ograditi od koncepta nacrta memoranduma ovakvog kakav je danas? Ja sam ga pažljivo pročitao. To je izrazito politički akt, i po metodologiji i po načinu izrade, a i po uskosti shvatanja stvari sa čisto srpskog stanovništa. Sve je to politika, a ne nauka".

„Tekst memoranduma je konglomerat, delo mnogih autora, nesređen, heterogen i jednostran", izjavljuje Pavle Savić.

 „...Memorandum ima obeležja pamfleta ili propagandnog materijala, a nije elaborat koji odgovara zadacima i stilu Akademijinih akcija."

Savić smatra da Ustav iz 1974. godine (koji je, inače, predmet kritike u prednacrtu Memoranduma, prim. R. P.) „odudara, odstupa od avnojevske koncepcije", da je smetnja našem daljem razvoju i da nipodaštavanje osnovnih ljudskih prava izaziva opravdan revolt Srba i Crnogoraca na Kosovu zbog čega je potrebno da Akademija uloži glas protesta, ali i kritikuje odnos prema ovom i drugim problemima:

„...Imam, međutim, utisak da se ovim materijalom odstupilo od tog razumnog delovanja i da se sugerišu novi krvavi obračuni dobro utisnuti u sećanje iz ne tako davne prošlosti. Tu mislim na četnike i na ustaše, kao i na savremeni teror i bezakonje koji se sprovode na Kosovu.

Umesto da se za suzbijanje tog terora angažuju milicija i vojska, koje su se svečanom obavezom prihvatile da obezbeđuju ustavna prava i poredak, u tzv. memorandumu podstiču se novi obračuni između ugroženog srpskog življa i albanske narodnosti na Kosovu, koji moraju zajedno živeti po istorijskoj nužnosti. U memorandumu SANU je promašila svoju namenu, ali u tome ima nečega dobrog: dat je alarm za ozbiljno, zabrinjavajuće stanje u kojem se nalazi cela zemlja...".

Sima Ćirković izražava sumnju u način na koji je tzv. memorandum formulisao stavove Akademije i prigovara na izboru predmeta i tema kojima su se pisci ovog dokumenta bavili. „Ponekad zaboravljamo da smo u Akademiju izabrani zahvaljujući radu i rezultatima u nekoj naučnoj ili umetničkoj oblasti, i da smo i posle toga ostali laici u drugim oblastima. Teško je uvideti razloge zbog kojih bi trebalo posebno ceniti mišljenje akademika istoričara o nuklearnim centralama, književnika o tehnici, hemičara o umetnosti."

U ime državnog i političkog rukovodstva SR Srbije, prisutni Vukoje Bulatović izjavljuje da je za raspravu od drugorazrednog značaja da li je Memorandum završen ili nezavršen tekst kao i način na koji je dospeo u javnost.

„Mi, naime, polazimo", kaže on, „od činjenice da je tekst Memoranduma, svojim sadržajem proizveo oštre, ali sasvim razumljive i opravdane reakcije u čitavoj jugoslovenskoj socijalističkoj javnosti i da je zbir ovih reakcija oblikovao određenu političku klimu i raspoloženje u zemlji koje ne smemo drugačije tumačiti nego kao odlučnu osudu i odbijanje teksta Memoranduma".

Usledile su, u toku trajanja Skupštine, veoma polemičke varnice.

Smatrajući da se „ni naučno, ni moralno" ne može raspravljati o sadržaju memoranduma ,,pre završetka obrade ovog rada kao naučnog rada", Ivan Maksimović ukazuje, kada je reč o SANU, na krizu koja nastaje već duže vreme „stavljanjem izvesnih članova, od strane politike u simbole i nosioce nacionalizma, liderskih ambicija, težnje ka partnerstvu SKJ, pripisuje im se naglašeni antikomunizam, antisamoupravljačka ideologija, leva, odnosno ultradesna orijentacija, liberalizam, a SANU se određuje kao njihov instrument".

On predlaže da se istraje na završavanju ovog projekta, da Skupština produži mandat izabranoj komisiji i da izglasa poverenje Izvršnom odboru Akademije.

Gojko Nikoliš kritikuje bivšeg dugogodišnjeg predsednika SANU Pavla Savića (koji je u Politici od 26. oktobra „signalizirao javnosti da ima neprijateljskog rada u Akademiji") zbog toga što je „dostavljao svoja zapažanja o neprijateljskoj delatnosti" članova Akademije, a zatim Vasu Čubrilovića zbog njegovog protivljenja da se u SANU diskutuje o pitanjima „vrlo delikatnog značaja ne samo s naučnog, nego i s političkog stanovišta", što je ovu zemlju skupo koštalo, kao i zbog njegovog upozorenja da se treba čuvati od bavljenja „dnevnom" politikom. Nikoliš smatra da razdvajanje politike od nauke nije naučno, jer „jedno i drugo je u međuzavisnosti".

 

Metode stare ideologije

 

Analogiju između političkog rada nekadašnjih akademika (Cvijića, Novakovića i dr.) on smatra neprimerenom i neodrživom:

„...Oni prvi su imali u svoje vreme svoje partije i glasila, pa su molgi da se izraze lično i mimo Akademije. Današnji akademici treba da izraze svoje političko mišljenje prvenstveno kroz instituciju Akademije koja može, ali ne mora, da se složi sa predloženim stavovima".

Poput Maksimovića i Nikoliša, i Predrag Palavestra govori o hajci protiv Akademije o kojoj se „...govorilo svugdje i svakojako; od vrha do dna društvene lestvice svako je govorio šta je hteo i kako je hteo, svodeći svoje najuže račune. Samo je Akademija ćutala i ovo je prilika da se nešto kaže".

Osvrćući se na „zloćudne" optužbe „da se pod okriljem SANU radilo i radi na razbijanju jugoslovenskog jedinstva i na tobožnjem napuštanju jugoslovenske ideje, da se odavde seju mržnja i nepoverenje prema drugim narodima", Palavestra podseća da srpska nauka i srpska inteligencija nikada nisu radile na rušenju i razgrađivanju Jugoslavije.

Dobrica Ćosić naglašava da cilj ove skupštine treba da bude „...odbrana istine i stvaralačkog i moralnog integriteta Srpske akademije nauka i umetnosti", odbrana od pojava u društvu kao što su obespravljenost i poniženje, samovolja, glupost i zlo, zamiranje osećanja odgovornosti za svoju sudbinu i pristajanja na neodgovornost prema njoj koja je prožela naš duh.

„...Jer, to što se ove jeseni sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti zbilo i zbiva u Srbiji i Jugoslaviji nije se zbilo u sto godina njenog postojanja, a, koliko znam, nije se zbilo nigde u svetu nijednoj akademiji nauka i umetnosti.

Proglašeni smo neprijateljima svoje zemlje, izazivačima bratoubilačkog rata, protagonistima nacionalne mržnje i prikovani na domaći stub srama. Političke sile koje po svaku cenu nastoje da očuvaju svoju dominaciju i postojeće stanje u Jugoslaviji i Srbiji, iskrivotvorile su naše namere i zloupotrebila nas za svoje ciljeve i međusobne obračune."

Ova kampanja je, prema Ćosiću, razotkrila hipokriziju vlasti nasuprot stvaralačkoj inteligenciji što je logičan čin „jedne uporne i kobne politike" i stara „metoda jedne istorijski preživele ideologije po kojoj se veruje da su njenim ciljevima sva sredstva dozvoljena".

Ćosić se posebno osvrće na mišljenje nekih njegovih kolega da bi bilo mudro biti  što dalje od politike koja, po njima, „ne može biti drukčija nego prljava":

„To bi, svakako, bilo lagodnije i lukavije, ali ne verujem da bi bilo i mudrije, ako se pod politikom podrazumeva delanje za opšto dobro, a mudrost shvata kao slabost razuma i savesti, znanja i poštenja. Ima među nama i uglednih ljudi, za koje je politika zlo samo onda kada se javno kritikuje vlast, a nije im politika zlo kad se izražava odanost i lojalnost vlasti, bez obzira na stanje u zemlji i nije im politika kad se ćuti o kancerogenom zlu koje se razrasta u našem društvu i na našem tlu. Takva 'apolitična' politika kao institucionalizovana lojalnost, mogla se nekada s razlogom pokrivati dobronamernošću; međutim, ona je ostala samo goli konformizam".

Na Skupštini su, svako iz svog ugla, i u ime svoje uže struke, govorili i Nikola Čobeljić, Pavle Ivić, Antonije Isaković i Kosta Mihailović, jednodušno osuđujući napade na prednacrt Memoranduma.

Dva meseca posle održavanja ove skupštine ljubljanska Nova revija objavljuje tekstove nekolicine slovenačkih autora pod zajedničkim nadnaslovom „Prilozi za slovenački nacionalni program" koje, na jedanaest strana, prenose Književne novine u brojevima od 15. marta i 1. aprila 1987. godine.

 

Početak kraja poslednje Jugoslavije

 

U uvodnom tekstu „Jugoslovenska 'nacionalistička kriza' i Slovenci u perspektivi kraja nacije" Ivan Urbančič se bavi načelnim pitanjima današnjeg položaja, mogućnosti i perspektive Slovenaca u Jugoslaviji i njenom „nacionalističkom" krizom kojom su zahvaćeni i Slovenci.

Urbančič smatra da je federativni oblik „zajedničke države i više manjih i takođe različito velikih nacija" „istorijski kompromis", ocenjujući da danas postoje tri tendencije u Jugoslaviji. Prva je „tendencija stapanja razlika u jednu naciju i nacionalno jedinstvenu državu, znači unitaristički nacionalizam", druga, suprotna, „jeste tendencija cepanja na više država - znači separatistički nacionalizam". „I treća tendencija je očuvanje postojećeg saveznog federativnog oblika države kao takve kompromisne (i zato u mnogo čemu naporne) državne tvorevine. U takvom slučaju, kao danas, kod nas u republikama, pokušavaju afirmisati uverenje da za nas nema alternative".

U tekstu „Civilno društvo pod slovenačkim socijalizmom" Gregor Tomc se bavi koncepcijom civilnog društva čije se tendencije jačanja zasnivaju na lošem funkcionisanju socijalističke vladavine jer je, na primer, projekat samoupravnog socijalizma doveo do „širenja kvazidruštvenosti i kvazidržavnosti". „Civilno društvo u Sloveniji prema tome", nastavlja on, „ne razvija se, nego, manje više prati promene partijske politike koja može biti više ili manje blagonaklona, a na šta snage civilnog društva imaju zanemarljivo mali uticaj".

 

U tekstu „Neprijateljstvo i pomirenje" Spomenka Hribar piše o „pozitivnom nacionalizmu", smatrajući da dok postoji nacija kao nacija, „takođe u svom federativnom obliku, njena čitava politika nije ništa drugo nego dejstvujući pozitivni nacionalizam u smislu htenja i očuvanja nacije kao sistema moći. (...) Međunarodna saradnja moguća je samo na nacionalnoj osnovi. Politika koja nije pozitivan nacionalni nacionalizam jeste unutar granica nacije samo nacionalno nefunkcionalna i vodi u katastrofu".

Slovenački nacionalni program, piše ona, obuhvata sva suštinska područja „slovenačkog bivanja", formulišući na kraju svoj lični prilog za „slovenački nacionalni program" u nekoliko hipoteza: Savez komunista Slovenije mora sići „sa pijedestala avangarde", omogućiti slobodu javnog  i političkog života u svim oblicima, treba uspostaviti autonomnost države od Partije i civilnog društva od države čime bi se oslobodili neprijateljstava koje nas „okiva i dehumanizuje" i lišili uzurpacije većine; mora se stvarno formirati slovenački nacionalni program koji danas ne postoji zasnovan na „autonomnoj osobi" i „pomirenju među nama kao ljudima"; „jugoslovenstvo (ako ovakva Jugoslavija treba da ostane) koje se proklamuje kao bratstvo, a argumentuje u boljševičkoj logici, mora izostati kao princip našeg zajedništva. Treba priznati pravo na samopredeljenje kao formalno-pravno i stvarno pravo svim narodima i narodnostima, jer se samo uz svest o tom pravu može ustanoviti suvereno ponašanje i saradnja na međunacionalnom nivou..."

Tine Hribar, u tekstu „Slovenačka državnost" podseća da se nacija u modernom, novovekovnom značenju zasniva, pre svega na državnosti, s obzirom na to da su države postojale još pre modernih nacija i da nacionalna država ne znači isto što i država naroda. „Pojmovi nacionalnih država i narod sa sopstvenom državom poklapaju se samo u izuzetnim slučajevima, tako da nacija nastupa kao jasno i prepoznatljivo jedinstvo naroda i države. Jedinstvo naroda i države je inače idealan sklop nacije, ali većina faktičkih ustava zasniva se na prevlasti jednog, državotvornog naroda nad drugim."

U svom tekstu on izlaže istoriju razvoja i formiranja slovenačke narodne i nacionalne svesti koja se odvijala u raznim fazama i sa različitim idejama - od Kopitara i Trubara, preko Prešerna i Cankara, do Kocbeka i Pirjeveca. Po njemu, postojale su dve tendencije. Prema prvoj, Slovenci su tražili i utvrđivali svoju specifičnost, pre svega, u jeziku (Trubar), a prema drugoj (Kopitar), „okretali su se ka svom univerzalnom izvoru, ka praporeklu i istovremeno - s obzirom na prostor - ka široj, slovenskoj zajednici".

Hribar posvećuje osobitu pažnju nedorečenostima i protivurečnostima prilikom formiranja federativne države, ocenjujući da je tada slovenačka vlada bila vlada sa ograničenim nadležnostima, sa ograničenim suverenitetom jer je, na primer, bila formirana „bez izuzetno važnog faktora suverenosti, bez slovenačke vojske sa autonomnim zapovedništvom".

On ponavlja teze svojih kolega o vrhovnoj partijskoj vlasti i partiji kao „stvarnom suverenu" u Jugoslaviji i naglašava: „Mi Slovenci postajemo svojina nečega iznad nas". A zatim podseća na strahove i traume prisutne u slovenačkom nacionalnom biću:

„...Mi Slovenci posedujemo kako na individualnom tako i na nivou naroda u celini niz nasleđenih strahova što na neke stvari reagujemo traumatično. Bojimo se sopstvenog bezuslovnog suvereniteta jer on implicira potpunu samostalnost i odgovornost sebi. U prošlosti pre svega zbog osećanja ugroženosti od drugih - neslovenskih naroda.

Odatle traženje oslonca kod 'bratskih' naroda i ono paradoksalno osećanje koje nas je dosad prisiljavalo da u kritičnim trenucima kad smo se našli pred tim da ćemo se ili nećemo konstituisati kao državni narod, kao nacija, uvek dosad oslanjali na transsubjektivni oslonac, sklonili se pod metaetničko okrilje. Pored toga, strah nas je državnosti, jer se bojimo već i same predstave o državi".

Na kraju, Hribar zaključuje:

„...I pored strahova i bojazni pokazuju se znaci koji svedoče o tome da ne splašnjava slovenačka želja za samostalnošću. Razlog za to je u tome što smo mi Slovenci uvek svesniji ne samo svoje samostalnosti, nego i samoprivrže-nosti. Sebe više ne smatramo predstražom slovenstva, a još manje uporištem odakle bi trebalo da započne sovjetizacija Zapadne Evrope; nemamo više zahteve za tim da se formira Ujedinjena Slovenija, kao tvorevina svih Slovenaca, ukratko prihvatili smo postojeće - posle Drugog svetskog rata proširene - granice. (...) Drukčije rečeno, u mnogim Slovencima se budi želja da se Slovenci posle oslobođenja od tuđih nacija konačno osamostale i u odnosu prema srodnim narodima" (podvukao R. P.).

Mnoge teze, objavljene u Novoj reviji docnije će sa slovenačke strane biti veoma korišćene i, kada je reč o konkretnim potezima, veoma radikalizovane i postaće predmet sporova, uglavnom između srpskih i slovenačkih intelektualaca.

U prvom dvobroju za ovu godinu (1-15. januar) list objavljuje pozdravnu reč predsednika slovenačkog PEN centra Miloša Mikelna na književnoj večeri srpskog PEN centra u Ljubljani.

Mikeln podseća na odličnu saradnju između ove dve međunarodne „slobodoljubljive" književničke organizacije, ali ukazuje i na sadašnju krizu odnosa među piscima obe nacije i traži od njih „da upotrebe svoj nesumnjivi uticaj na javno mnenje kako bismo zaustavili širenje paušalne negativne fame o Slovencima među srpskim narodom, kao i jednako negativnih klišea po kojima Slovenci počinju sve više da ocenjuju i osuđuju srpski narod". Apelujući da se svako u svojoj sredini „odupre razrastanju laži i huškanja" Mikeln posebno naglašava teškoće na ovom planu:

„Kada u slovenačkom i srpskom PEN pristupimo ovom teškom zadatku koji nam naše krizno vreme nalaže, to svakako ne činimo sa poslednjom mišlju da je nama, Slovencima, Jugoslavija, recimo, potrebna kao navodno kolonijalno tržište za Sloveniju, kao što nam podmeću upravo one paušalne fame, a i Srbi ne misle da im je Jugoslavija potrebna samo kao 'egzercir-plac' za njihovu težnju za nadvladom nad drugim jugoslovenskim narodima. U sebi ne krijemo 'podmukle misli', jer je licemerno nepoverenje strano piscu i neprijatelj njegovom radu".

Međutim, uprkos svemu što je izrekao, Mikeln na kraju rezignirano priznaje:

„Nemamo ni moć, ni instrumentarij, ni ambicije da potražimo opšteobavezni i jedino pravilni put iz sadašnjih jugoslovenskih teškoća i nevolja".

I odista, posle više od godinu dana trajanja krize jugoslovenske književničke organizacije, prestao je da postoji Savez književnika Jugoslavije.

Naime, na Skupštini, održanoj 19. juna 1987. u Varaždinu, i pored nekoliko prethodnih pokušaja, ponovo nije za predsedavajućeg izabran kandidat Udruženja književnika Srbije, Miodrag Bulatović.

Bila je to prva jugoslovenska organizacija koja je zbog nacionalnih sukoba prestala da funkcioniše. (Dve godine docnije, u junu 1989, usledio je raspad i Saveza socijalističke omladine Jugoslavije posle ostavke njegovog predsednika Branka Greganoviča.)

 

(Nastaviće se)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane