Natrag

Svedo~anstvo

 

Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibbenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (9)

 

Koalicija pomirenih

 

Nemački novinar Georg Fon Hibbenet (Jorg von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

   

Georg fon Hibbenet

 

Čemu tolike godine rada tribunala u Hagu kada je tako lako popraviti i ispraviti odgovornost za žrtve sopstvenog naroda i zločine nad drugim narodima? Saradnja sa Haškim tribunalom još nije završena. Brojni procesi još predstoje. Ali u Srbiji ne bi o tome trebalo više razmišljati. Diktatura i predstava o zapadnoj demokratiji se više ne isključuju u dnevnoj politici. Borba za moć ponovo navodi Srbe na duhovni incest, koji je zapravo oduvek vladao u zemlji i sve opraštao. To nije ništa novo u zemlji Srbiji.

SPS-PUPS-JS koalicija sa svojih dvadeset poslanika dospeva tako u središte političke svakodnevice u Srbiji, iako je već pregovarala sa koalicijom DSS-NS i sa SRS, naizgled iz opreza, kako ne bi sedela na dve stolice. „Boris Tadić još nije sasvim naučio kako se skače", objašnjava nam oprezno drug iz SPS-a, ,,on će već popustiti."

Teoretski, pomenute partije su u stanju da daju Dačiću više vlasti nego proevropljani, jer bi u tom slučaju u vlasti učestvovalo samo pet manjih partija i jedna dominantna SRS, čime bi ucene manjih, nesigurnih mini partija postale suvišne. Ali postoji razlika zadovoljiti političke zahteve šest partija i petnaest partija proevropske koalicije, kako se misli u političkim krugovima. Međutim, i koalicija SPS- PUPS-JS, koju sada tako napadno prosi predsednik Tadić, sastoji se od partnera koji bi obavezno hteli da imaju poneka ministarska mesta, makar tri. To širi krugovi stanovništva doživljavaju kao moralni problem, jer je reč o velikom novcu u privredi. Borba oko upravnih odbora i materijalnog plena se često žešće vodila nego ona oko ministarskih stolica.

 

 

Profiter "socijalnog genocida"

 

 

Ivica Dačić, predsednik SPS-a sa 12 poslanika u skupštini, nekada markantan ateista, moguće da je, nakon propasti Miloševićevog režima usled unutrašnjeg preobražaja ili vlastitog sazrevanja, postao ubeđeni hrišćanin. On se verovatno, tek pre nekoliko godina kao odrastao političar krstio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne zna se da li se pre toga ispovedio, kako bi prema hrišćanskim pravilima položio račune o svom dosadašnjem životu.

Srpska pravoslavna crkva nije ni izdaleka onako dogmatična kao rimokatolička. Možda ga je njegova baba kao bebu krišom krstila, što je Ivica tek u ovim godinama pustio da dođe do izražaja, a što je inače bio čest slučaj kod komunista. Tek nakon 5. oktobra počeo je da se krsti u javnosti. Slično je bilo i kod ubijenog Đinđića, kako je tvrdila njegova majka Mila neposredno nakon sahrane. Negde i nekada ga je njegova majka krstila u Italiji, ali je Zoran Đinđić i nakon pada komunističkog režima ostao ateista, i to nije krio.

U vreme njegovog prvog gospodara, Slobodana Miloševića, Dačić je bio prvi portparol SPS-a. Završio je fakultet političkih nauka kao najbolji na godini. Ovom studentu generacije je pričinjavalo posebno zadovoljstvo da se potkači sa zapadnim dopisnicima iz „principijelnih" razloga. On je vraški pazio da bude pisana, s njegove tačke gledišta, isključivo istina o režimu. U to vreme je za njega današnja Evropa bila još uvek tabu tema. Odatle su, po njegovom nazoru, dolazili pre svega belosvetski špijuni.

Drugi čovek u savezu socijalističke koalicije, predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije, Jovan Krkobabić je penzioner u poodmaklom dobu.

Sa svojih 80 godina i sa njegova četiri penzionera - poslanika u skupštini on nema nameru da bude jednodnevna muva, kao nekada u Nemačkoj tamošnja penzionerska partija „Sivi vukovi".

On, naime, želi da ostavi vlastiti trag i da dovrši delo koje su Mira i Sloba u domenu socijalnih reformi uvek nagoveštavali, ali nikada nisu ispunili. Njima je Krkobabić služio do svoje duboke starosti, verno i odano. Na izbornoj listi SPS-JUL je za njega uvek postojalo sigurno vodeće mesto, jer je sa Mirom pokazivao duhovnu srodnost. On je bio takođe tumač zvezda, astrolog i političar svemira, isto kao i Mira, traživši nadahnuće i impuls za svoje vizije o socijalističkom globalizmu. „Vuk predvodnik" srpskih „sivih vukova", Krkobabić, mamio je u poslednjoj izbornoj borbi penzionere obimnom reformom penzija i momentalnim dizanjem koeficijenta za penzije na 70 posto prosečne plate. Na taj način je trebalo da se stavi tačka na „socijalni genocid" penzionera u Srbiji, koji je počeo 1995. pod Miloševićem i traje do danas. Ali u vezi sa tim negativne posledice za ionako duboko prezaduženu državu bio bi skok već i tako visoke inflacije.

Uz to bi došlo do nezaposlenosti i gubitka vrednosti novca. U Srbiji trenutno ima skoro 30% nezaposlenih, 2,7 miliona zaposlenih i 1,6 miliona „sivih vukova", penzionera. U tom slučaju, ono što bi zaposleni danas od svog prihoda morali da uplate u penzione fondove ne bi bilo dovoljno ni za normalnu isplatu penzija.

Odakle bi inače novac dolazio ako ne od države, koja je još uvek u socijalnom, kulturnom i materijalnom pogledu ekonomski razrovana ruina Miloševićevog režima. Ovu ruinu još više, međutim, razvlače partije na vlasti. Korupcija, nepotizam, i njihova drskost da se koriste državnim vlasništvom se nastavlja neprestano, dobijajući čak na intenzitetu. „Vuk predvodnik" srpskih „sivih vukova" Krkobabić sasvim jasno kaže:

 „...Predvečerje života svih ovih građana mora se naknadno popraviti i to radikalno, svih njih koji su tokom vladavine Slobodana Miloševića radili u ime socijalizma, a nakon promene od 5. Oktobra 2000. postali siromašni."

Ako se ovo ne dogodi onda on i njegova četiri preostala „siva vuka" neće sarađivati u skupštini, a predsednika Tadića će omesti da obrazuje manjinsku proevropsku vladu, pretio je Krkobabić. On može sebi da priušti da postavlja tako nerealne zahteve u srpskom parlamentu dokle god proevropska manjinska vlada nema nikakvu zamenu za ovih ,,pet sivih vukova".

Međutim, potvrdila se teza, da ,,što manje poslanika imaš, to veće zahteve možeš da postaviš koje po pravilu svi slušaju." Ali posebno drastično je ovu devizu potvrdio treći u savezu SPS-PUPS-JS u srpskoj skupštini, Dragan Marković Palma. Predsednik Jedinstvene Srbije ima, naime, još manje poslanika nego „sivi vuk predvodnik" Krkobabić, naime samo trojica njih na čelu sa Palmom. Sa ovolikom političkom moći on beskompromisno hoće, i to bez ali i ako, da dovede Srbiju u Evropu, i da direktno od EU počne da dobija novac za svoju opštinu Jagodinu, stoga zahteva da parlament odmah ratifikuje SSP i privremeni trgovinski ugovor, a onaj ko neće da prihvati sve ove uslove, taj je upravo protiv njega.

Palma zato želi da izdejstvuje prekid već započetih pregovora između SPS, DSS i SRS i da krene na stranu proevropske koalicije, jer za razliku od Koštuničinih demokrata, Šešeljevih radikala i Dačićevih socijalista, Marković najednom počinje da zauzima isto stanovište kao i koaliciona lista oko Tadića.

Ali sa ratifikovanjem SSP-a moraju da se isporuče još preostala trojica osumnjičenih za ratne zločine: general Ratko Mladić, Radovan Karadžić i Goran Hadžić. U protivnom, oni iz Brisela neće dozvoliti ništa. Nedavno je Palma u vezi sa tim tvrdio: ,,Ko hoće da ih uhvati, taj mora sam da dođe u Beograd." Tako je na rečima Palma pokazivao mišiće i iznova potvrđivao srpski radikalni pogled na svet, na način koji je po agresivnosti i nacionalnoj isključivosti bacao senku čak i na radikala dr. Vojislava Šešelja.

U trenutnoj („samo što nije") poziciji, međutim, Palma je račundžijski ne samo jezičak na vagi unutar koalicije SPS-PUPS-JS, jer bez Palmine dozvole ne može doći do okretanja socijalističke koalicije drugim koalicijama.

 

 

"Udarni evropejac"

 

 

Dragan Marković Palma se nudi sada kao divlji i odlučni političar, ali on je po svojoj prirodi i ličnom obrazovanju iznikao iz lokalno- intimističkih balkanskih sfera Srbije. Nije li, međutim, i on bič u rukama određenih mentora nepoznatih široj javnosti? Ovo pitanje je na osnovu Palmine biografije itekako opravdano, jer su prećutane određene epizode iz njegovog života, a mnogi konteksti su ostali nedorečeni.

Dragan Marković Palma nije bio samo jedan od najbližih prijatelja Željka Ražnatovića Arkana, Crnogorca iz dijaspore, koga je zbog teških dela počinjenih u zapadnoj Evropi tražio Interpol i koga su pripadnici mafije ubili 15. januara 2000. u Beogradu. Palma je, osim toga, bio i posebno angažovan saborac Arkanove paravojne jedinice - Tigrovi, koje je šef Miloševićeve tajne policije Jovica Stanišić angažovao tokom rata u Bosni i Hercegovini, a zatim bezobzirno „počistio" u zoni angažovanja, obrazujući kasnije jezgro „Crvenih beretki". Njihov komandant i organizator atentata na premijera Đinđića 12. 3. 2003. bio je Milorad Ulemek Legija.

Palmina privrženost Arkanu ne može se pokazati jasnije: „Srpska dobrovoljačka garda pod Arkanovim vođstvom nije počinila nijedan ratni zločin, već je štitila vekovima staru srpsku otadžbinu, pazeći pri tom na međunarodne konvencije. Naravno da sam ponosan što je jedan takav čovek poput Arkana bio moj prijatelj."

Realnost kojoj je Arkan stremio, a što je Milošević podržavao, izgledala je, doduše, drugačije nego što Palma danas tumači. Ona je tada imala jednu agresivniju dimenziju. Sem u Srbiji, svuda u svetu se i danas smatra za militantnu, religioznu i nacionalističku osnovu na kojoj je trebalo da nastane velika Srbija, nezavisno od toga šta se pod tim smatra.

U Titovo vreme još ni punoletan, pod šefom DB-a, Slovencem Stanetom Dolancem koji je bio na vrhuncu despotske vladavine, o Arkanu se govorilo kao o agentu na koga se moglo posebno osloniti. On bi uvek pronalazio put da izađe iz zatvora u Nemačkoj i Švedskoj.

 Tamo je Arkan trebalo da odsedi svoje kazne za provale, iznuđivanje i učestvovanje u ubistvima. Ali zašto ponos na svog pokojnog prijatelja Arkana Palmu danas ne sprečava da se Srbima i EU prikazuje kao „udarni Evropejac", to pak moraju znati britanski, američki i ambasadori drugih zemalja. Sa svojim prenaglašeno prijateljskim i kontinuiranim posetama Palmi, oni su Jagodinu pretvorili u političku Meku.

Kad je u javnosti Palma počeo da uporno ponavlja svoj zahtev za neodložnom ratifikacijom SSP-a, dospeli su u ćorsokak pregovori Miloševićevih socijalista sa Koštuničinim demokratama i Šešeljevim radikalima o obrazovanju nove vlade, kao i formiranju beogradske vlade. Zapad mu je zato podario politički aplauz: „Važan korak u pravom smeru".

Time je ispunjena Palmina želja koja je vodila ka prekidu pregovora SPS-a sa DSS-om i SRS-om, dok se s druge strane pojavljuje zainteresovana strana, DS, velikodušna i prepuna poklona.

 

 

Predsednik države psiholog, predsednik parlamenta psihijatar

 

 

Bio je to izuzetno povoljan trenutak. Predsednik Tadić je objavio deklaraciju u pogledu „istovremenog" ali ne i prirodnog zajedničkog bola zbog ubistva jednog demokrate i smrti jednog samodršca, koji navodno još uvek pogađa njegovu i partiju druga Dačića. Demokrate odjednom imaju puno razumevanje za sav jad koji su naneli Slobodan Milošević i njegova supruga Mira Marković na Balkanu, posebno Srbima.

I veliki delovi građanstva su to osetili na vlastitoj koži. S druge strane danas Tadićeve demokrate deluju kao da nemaju ništa protiv da nekadašnji ubeđeni nosioci komunističke diktature postanu stubovi demokratske obnove Srbije. Nekada „grobari" slobodnog društva, koji su zemlju ekonomski ruinirali, sada bivaju ovlašćeni da učestvuju u preoblikovanju građanskog života ka slobodi i blagostanju, kao i u oblikovanju temelja slobodne trgovine, što su na silu već jednom pokušali ali bez uspeha. Trenutno od toga građani Srbije ne bi trebalo da se plaše.

Upleteni političari pružaju uveravanja javnosti da bi ona trebalo da okusi kakvo je to blagostanje čeka u budućnosti nudeći joj određene delove ovog scenarija nacionalnog spokoja i harmonije. Međusobno tapšanje po ramenu i prijateljsko ljubljenje obraza počinje čim se Tadić i Dačić pojave u javnosti. Pri tom se elokventni predsednik- sportista pokreće gipko i elegantno, dok mu odgovara zadrigli i omanji drug Dačić nesigurno, kao na štulama.

Verovatno će mu trebati vremena da nauči da prilagodi svoj nastup u javnosti shodno novoj političkoj ulozi. On nije više Savle srpskih Miloševićevih komunista, već je postao Pavle koga slave Brisel i Vašington, predsednik Socijalističke internacionale, Grk Anndreas Papandreu, ponudio je u Atini Dačiću mogućnost da svoju partiju SPS uvede u međunarodnu zajednicu socijalista, ako se očuva politički. Iz Brisela i Vašingtona Dačić ne dobija samo reči podrške, već i pohvale za svoju sklonost da se oproba i u ovoj pravoj demokratiji, jer SPS ipak ne mora da ostane Miloševićeva partija.

Međutim, najvažnija stvar jeste što je Srbija sada na demokratskom putu ka Evropi. Za nekoliko nedelja, najkasnije do kraja godine, biće i zvanično priznata kao kandidat za ulazak u EU, uverava Brisel.

Samo nekoliko dana kasnije srpska skupština je izabrala za predsednika parlamenta njenu prijateljicu, profesorku psihijatrije, Slavicu Đukić-Dejanović. ,,Mi se nikada nećemo odvojiti od Miloševića" uveravala je ona nakon toga. Osim toga Slavica Đukić-Dejanović je objasnila: jedini uzor u njenom životu i politici bila je za nju uvek spisateljica Mira Marković.

Srbiji sada više ništa ne može da se desi, to se mora prihvatiti. Predsednik države je psiholog, a predsednica parlamenta psihijatar.

Srbi su se u međuvremenu našli pod njihovim terapeutskim nadzorom. Da li će ova mentalna briga parlamentaraca biti dovoljna, to je već drugo pitanje. U skupštini, koja je i inače temperamentna i puna nervoze i sastoji se od preko petnaest partija, sigurno na poseban način će doprinositi i ova terapeutska konstelacija. Ali ipak, stvarni junak je Dragan Marković Palma. Njegovim pretnjama da će pocepati koaliciju SPS- PUPS-JS ukoliko ne budu vladali proevropljani, sa još svoja dva poslanika JS-a on se pokazao kao najjači političar u zemlji.

 

 

Beli medved na čelu vlade

 

 

Inače, ni Boris Tadić ni Ivica Dačić, kao ni novoevropejac iz srpske provincije Dragan Marković Palma nisu baš tako autonomni. U ekskluzivnom klubu milionera „Privrednik" u Beogradu pada prava odluka da se Palmin preskok i vera u Evropu osigura odgovarajućim prilivom novca od pojedinih oligarha iz pozadine. Među njima su i dva („samo što nisu") milijardera, koji su u Mirino i Slobino vreme negovali sa njima bliske poslovne i lične kontakte, održavajući ih i danas sa bivšom šeficom Jula i mecenom.

Oni su se sreli sa ambasadorima Velike Britanije i SAD. Posao je brzo sklopljen. Sve je bilo pregledno i precizno. Oligarsi koji su skoro svaku političku partiju držali u šaci od demokratskog proboja 5.oktobra 2000. do danas, trebalo bi da osiguraju put do vlasti proevropskoj koaliciji. Za uzvrat im se stavlja u izgled dozvola za akcije njihovih preduzeća na londonskoj berzi, kao i uklanjanje svih prepreka prilikom ličnih putovanja i poslovnog saobraćaja sa SAD.

Nakon toga sve je išlo kao podmazano. Samo nekoliko dana nakon izbora psihijatra Slavice Đukić-Dejanović za predsednicu srpskog parlamenta i novi premijer se potvrđuje na svojoj funkciji. Predsednik Tadić je pre toga autoritarnim kažiprstom pretio svojim partijskim drugovima: „Onaj ko ima nešto protiv, imaće sa mnom posla!"

Poslanici proevropske koalicije su se pokazali još uvek disciplinovanim, ali već počinju da bivaju vidljivi prvi znaci nezadovoljstva. Novi predsednik vlade Mirko Cvetković sa svojom negovanom belom kosom, bradom i brkovima izgleda, a i reaguje na događaje na polju politike kao neki dobroćudni polarni medved, neposredno nakon zimskog sna, ili možda kao profesor veronauke, pre nego kao politički aktivan i odlučan šef vlade. Nekako neće stvarno da se dohvati politike.

 

Sistematski, Tadić počinje da osniva nacionalne savete kao onaj za odbranu, za nacionalnu infrastrukturu, za privredu, kao i  za nacionalni investicioni plan, rukovodeći lično njihovim radom. Oni se polako razvijaju u ostrvska carstva njegove lične političke moći, jer odgovorni ministri Cvetkovićevog kabineta i sam premijer moraju da prihvate Tadićev direktan uticaj na njihove funkcije. Istovremeno se mreža Ustavnog suda sve uže plete.

Tadić je u međuvremenu direktno izabrao pet sudija Vrhovnog suda, za šta kao predsednik ima ovlašćenje. Zatim je, međutim, na sopstvenu inicijativu predložio još pet sudija, te tako raspolaže dvotrećinskom većinom. Ne postoji više opasnost od sasvim zamislive višeznačne interpretacije prava. Time se smanjuje mogućnost da se ponište odluke nižih sudova za koje bi država bila zainteresovana. Sada su sudovi stvarni nosioci „upravo ove" pravne države.

Pokojni Đinđić je uveo u Srbiju kancelarsku demokratiju, kakva postoji u Nemačkoj. U elitnom klubu Privrednik, već je diskutovano o predsedničkoj demokratiji kakva postoji u SAD i Francuskoj, a koja počinje da se nazire i u Srbiji, mada bez odgovarajućih izmena ustava.

Za prvog zamenika premijera sa posebnim ovlašćenjima bio je izabran drug „generacije" Ivica Dačić. On je preuzeo resor Ministarstva unutrašnjih poslova. Dva bliska saradnika Slobodana Miloševića i visoka funkcionera SPS-a su takođe postali ministri: Milutin Mrkonjić za infrastrukturu i Petar Škundrić za energetiku. Inače, oni su spadali u Miloševićevu prvu garnituru. To, međutim, još nije sve. Dačićev koalicioni partner, „sivi vuk" srpskih penzionera Jovan Krkobabić, dugogodišnji i odani sledbenik Mire i Slobe dobio je mesto još jednog potpredsednika vlade, doduše bez ministarskog portfelja. Sa njegovih 80 godina trebalo bi ga sačuvati za naredne zadatke u budućnosti i zato ne sme previše da radi.

Kako god bilo, Krkobabić je zahvalan za platu koju dobija dodatno uz svoju penziju - postao je, naime, najbolje plaćeni penzioner u zemlji. Njegova najviša penzija od oko 800 evra, zatim plata zamenika premijera 1500 evra su zajedno skoro dupla u odnosu na primanja predsednika države. U proseku je mesečna penzija „sivih vukova" oko 24.000 dinara, pri čemu trećina njih - oko 500. 000 penzionera - prima samo 11.000 dinara, dakle 130 evra!

 

(Nastaviće se)

 

 

 

GLOSA

 

Zašto ponos na svog pokojnog prijatelja Arkana Palmu danas ne sprečava da se Srbima i EU prikazuje kao „udarni Evropejac", to pak moraju znati britanski, američki i ambasadori drugih zemalja. Sa svojim prenaglašeno prijateljskim i kontinuiranim posetama Palmi, oni su Jagodinu pretvorili u političku Meku.

 

GLOSA

 

On (Dačić) nije više Savle srpskih Miloševićevih komunista, već je postao Pavle koga slave Brisel i Vašington

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane