Feljton

 

Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja (2)

 

Politika špijunskog menadžmenta

 

Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson) služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a  zatim postao pisac i komentator specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.

Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog dela.

 

Džon Hjuz Vilson

 

„Istina je da SAD još uvek ne mogu pravilno da koordiniraju rad svojih obaveštajnih agencija u krizi, bez obzira na to koliko informacija prikupe. One ne mogu iskoristiti svoje preimućstvo. Kao srednjovekovni baroni, velike američke obaveštajne agencije su u međusobnoj zavadi zbog moći i uticaja na predsednički dvor."

Ovaj citat iz prvog izdanja knjige Promašaji vojnoobaveštajnih službi napisan je 1999, dve godine pre strašnih događaja od 11. septembra. On pogađa samo srce pitanja da li će ikada biti bolje. Sramni katalog propuštenih šansi, zanemarenih informacija i propusta da se kaže drugima ono što se zna, koje je prethodio smrtonosnom udaru Al kaide, izgleda da je pokazao kako se malo promenilo u načinu na koji se sistem SAD odnosi prema obaveštajnom radu još od Perl Harbora, šest decenija ranije.

Međutim, problemi s kojima se suočava obaveštajni svet u XXI veku su se promenili. Velike birokratije i agencije možda se nisu mnogo pomerile, ali teren na kome one igraju promenio je izgled. Tri posebna nova faktora koja menjaju izgled obaveštajnog rada u budućnosti jesu: tehnologija, globalizacija i „politizacija obaveštajnog rada".

Tehnologija je napredovala tako brzo, čak i u poslednjoj deceniji, da je teško setiti se da pre samo 22 godine faks-mašine nisu bile univerzalno sredstvo. Danas, internet i skeneri čine da faks-aparati izgledaju gotovo staromodno. Mada je lako postati zaluđen tehnologijom samo radi noviteta, činjenica je da ubrzani tempo promena znači da nove tehnologije revolucionišu i zadatke obaveštajnih službi i način na koji one dostavljaju korisnicima svoje proizvode.

Na primer, eksplozija interneta i tekstualne komunikacije s kompjutera i mobilnih telefona - o čemu se nije moglo sanjati samo deset godina ranije - znači da su obaveštajne agencije, kakve su američka NSA i britanska GCHQ, sada suočene s ogromnim izazovom ako žele da rade svoj posao - njuškanje privatnih razgovora miliona ljudi u ime države.

Međutim, tamo gde tehnologija postavlja izazov, tehnologija nudi i rešenja. Američko-britanska organizacija za presretanje kompjuterizovanih signala, „Ešelon", upregla je modernu kompjutersku tehnologiju da pokuša da razmrsi teškoće koje je sama ta tehnologija proizvela. Ovaj sistem ne nastoji da sluša elektronske veze; on jednostavno snima sve što čuje. Osetljivi kompjuterski programi zatim pregledaju materijal, tražeći ključne reči koje su interesantne za obaveštajce: „špijuni", „bombe", „terorista", „Al kaida", „kalašnjikov", „Hamas", „nuklearni", itd. Samo razgovori koji sadrže ove ključne reči se pregledaju, najpre kroz drugo, a zatim i kroz treće, još detaljnije elektronsko skeniranje, radi daljeg otkrivanja ključnih reči - možda „industrijska špijunaža", „žuti kolač", „crvena živa" i „nuklearna bomba". Onda i samo onda ako postoji dovoljno kompjuterskih poklapanja, taj snimak se odvaja za pregled na kompjuterskom ekranu obaveštajnog oficira. U budućnosti, tehnologija će odrađivati sve više posla.

 

"Kako se nosimo s fanatizmom koji je udružen sa silom?"

 

Tehnologija nije rešila samo problem velikog broja prikupljenih obaveštajnih podataka. Dalje niz obaveštajni ciklus, ona nudi rešenja za premorene analitičare i čak rešava neke od najvećih problema dostavljanja informacija. Za analitičara, moderna informatička tehnologija znači da se količine materijala o kojima njegovi prethodnici nisu mogli ni sanjati mogu skladištiti - i još važnije, ponovo povući radi korišćenja - a pri tome zadržati potreban nivo tajnosti. Programi „elektronski mozak" mogu za analitičare pamtiti informacije, upoređivati stare činjenice i naglasiti svaku promenu; a onome ko sređuje podatke o ciljevima, kompjuterski programi mogu poslati i prikazati podatke o aktivnom cilju, u realnom vremenu, u pilotsku kabinu bombardera dok leti da istovari svoja ubojna sredstva, pretvarajući „obaveštajne podatke" direktno u „ciljeve".

S druge strane, globalizacija obaveštajnog rada jeste mnogo komplikovaniji problem. Ovo znači da su zahtevi da države razmenjuju obaveštajne podatke postali veći nego ikad u istoriji. Tamo gde je država nekad strogo čuvala svoje tajne, danas njeni saveznici, kolaboracionisti i međunarodni partneri očekuju da ona razmenjuje raspoložive informacije. Ne može se očekivati od koalicionih partnera da se bore i rizikuju živote svojih vojnika bez raspolaganja svim podacima o neprijatelju koje treba znati. Izuzetno važni podaci i vitalne informacije moraće se daleko više razmenjivati u budućnosti.

Problem je u tome što je razmena tajni prava anatema za većinu obaveštajnih organizacija. Monopol velikih agencija na moć i uticaj, njihov budžet, njihov celokupan razlog postojanja, zasniva se na čuvanju njihovih bezbedno zaključanih tajnih bisera i na samo diskretnom pokazivanju tih tajni dobro poznatim, redovnim korisnicima, iza zatvorenih vrata. Iznenada, ispalo je kao da skoro ceo svet želi pristup tajnama koje su suviše osetljive da budu pokazane čak i onim ljudima koji su platili za njih, poreskim obveznicima, da i ne govorimo o nekim pričljivim strancima. Pitanja zaštite izvora, kriterijuma „ko treba da zna" i operativne tajnosti postaju veoma značajna.

Dok se obaveštajni oficiri mogu trzati kao nervozne gazele kod izvora kada osete opasnu pretnju svom monopolu na tajne podatke, ipak ne mogu pobeći od mnogo širih zahteva za podacima. U globalizovanom svetu, gde su zajednički međunarodni poduhvati sa stranim partnerima sada vojna, isto kao i komercijalna norma, obaveštajni podaci će sve više biti razmenjivani, bez obzira na to da li obaveštajci to vole ili ne vole. Operacije sa UN, koalicionim partnerima, stranim vladama i čak nevladinim organizacijama (NVO), kao što su Crveni krst i UNHCR, zahtevaju da se vitalne informacije proslede. Ali nije uvek bilo tako.

Tradicionalno, čak i u NATO-u, razmena obaveštajnih podataka bila je jedna od najtežih i najspornijih oblasti Alijanse tokom prošlih pola veka. Na sreću, osetljive i pažljivo primenjivane NATO procedure i sistemi koji su se razvili za spajanje obaveštajnih podataka iz različitih tajnih i delikatnih državnih izvora, mogu se sada primeniti tako da se u operacijama stvore podjednako efikasne, sveobuhvatne informacije za organizacije kakva je UN.

Sa NVO, to je potpuno druga stvar. Ne tako davno, velike međunarodne NVO, kao što su Crveni krst i UNHCR, ne bi imale apsolutno nikakva posla s „obaveštajnim svetom", bez obzira na sve. Tradicionalno, međunarodne agencije za pomoć vešale su ogrlice od belog luka oko vrata, držale „fige" da oteraju zle oči i podizale odbrambene zidove oko svojih štabova; bilo šta što će oterati zlog i opasnog vampira iz sveta obaveštajaca. NVO su bile spremne da učine bilo šta kako ne bi bile kontaminirane od strane obaveštajaca, iz straha da ne kompromituju svoje vrednosti, a nevolja bi zadesila nesrećnog obaveštajnog oficira koji bi pokušao da cilja agencije UN, ili još gore, pokušao da se uvuče unutar njih i iskoristi NVO za svoj zaobilazan posao. Krici besa - često sjedinjeni - širili bi se niz diplomatske koridore i još jedan previše entuzijastičan obaveštajni oficir bio bi otpušten s posla, kao dokaz žrtvovanja.

Sve ovo je sada promenjeno. Globalizacija nas je sve uvukla u stvari koje su nekad bile ograničene geografskom udaljenošću. Globalni rizik od proliferacije oružja za masovno uništavanje (OMU), međunarodni šverc droge, masovne selidbe azilanata, prevencija konflikata i potreba za međunarodnom saradnjom, danas znače da su NVO u velikoj meri deo združenih napora da se suočimo s ovim zajedničkim problemima.

Međunarodne agencije i NVO sada priznaju da imaju potrebu da znaju najmanje onoliko koliko zna država u kojoj rade i bilo koje državne snage koje sarađuju s njima, kako bi pravilno obavljale svoje poslove i zaista zarad svoje lične zaštite. Ako NVO nemaju pristup najboljim raspoloživim informacijama, to znači da praktično rade naslepo. NVO sada očekuju da imaju udela u obaveštajnoj debati.

Sva ova razmena obaveštajnih podataka pokreće ogromne probleme pitanja tajnosti i, zaista, etičnosti špijunskog obaveštajnog rada. U svetu međunarodne saradnje, treba li još uvek da posvećujemo toliko pažnje špijuniranju i tajnom prikupljanju podataka? Međutim, kao pandan ovoj dilemi, u modernoj informatičkoj eri pojavljuje se pitanje - koliko je zapravo podataka stvarno tajno.

Jer, istina je da su javni podaci iz otvorenih izvora sada daleko najveći pojedinačan obaveštajni izvor. Ovim nećemo da kažemo da nadalje ne postoji potreba za tajnama. Naprotiv, uvek će postojati tajne; ali mediji sada obezbeđuju najveću količinu informacija. Za NVO i za one koji imaju zadatak da snabdeju NVO podacima, ova poplava materijala iz otvorenih izvora jeste apsolutni blagoslov. Satelitske fotografije koje su ne tako davno bile najveća američka tajna, mogu se danas otvoreno kupiti na internetu od privatnih kompanija koje imaju satelite. Bolje organizovane NVO sada čak imaju direktan link za „snimke iz vazduha", kao deo budžeta u okviru priprema za angažovanje. Većina obaveštajnih informacija ili zahteva koje imaju NVO može se sada obezbediti bez izvrdavanja, negiranja ili komplikovanih procedura „čišćenja podataka". U svetu koji je globalizovao trgovinu i, zahvaljujući Osami bin Ladenu i Al Kaidi, takođe globalizovao terorizam, tehnologija i zahtevi postepeno globalizuju i obaveštajni rad.

 

Upravljanje vestima ili kontrola istine

 

Treća velika promena za obaveštajni svet jeste njegova „politizacija". Domaća politika i „vladina gledišta" su, u Britaniji svakako, počeli da nagrizaju dugu obaveštajnu reputaciju nepristrasnosti i objektivnosti. Još od formiranja Združenog obaveštajnog komiteta (JIC), 1936. godine, britansku državnu obaveštajnu procenu izrađivala je nepristrasna komisija koju su činili šefovi agencija (MI6, MI5, GCHQ, Odbrambeno-obaveštajni štab, plus Forin ofis i Ministarstvo finansija), pod predsedavanjem neutralnog predsednika, kako bi pregledali sve raspoložive podatke i izvestili ministre i donosioce odluka. Cilj ovako uzvišenog skupa bio je da se sačini najbolja moguća obaveštajna procena iz svih izvora i da se prosledi korisnicima koji su imali potrebu da je znaju. Mada je ovaj sistem bio originalan britansko-američki izum - Francuska i Rusija imale su različite sisteme - bio je široko prihvaćen sa mnogo strana kao državni model za izradu najbolje usaglašenih obaveštajnih procena za donosioce odluka.

Ovaj sistem je imao i svoje kritičare, i svoje greške. Za mnoge Amerikance koji su naviknuti na vašingtonski napadan, takmičarski, dijalektički proces argumentiranja i pozicija rivalskih agencija, proizvod JIC-a je često izgledao blag, dogovoran i, prema rečima jednog ministra britanskog kabineta, „jednostavno dosadan". Kombinacija britanske suzdržanosti i prirodnog opreza uspešnih birokrata često je rezultirala u obaveštajnim procenama JIC-a koje su više izgledale kao „najmanji zajednički sadržalac" nego kao „najveći zajednički činilac". Kritičari su takođe isticali greške JIC-a: na primer, njegova slaba i jednostavno pogrešna procena argentinske odlučnosti da napadne Foklande 1982. godine, uprkos svim podacima koji su ukazivali na suprotno, kao i njegova greška da predvidi kolaps komunizma i Sovjetskog Saveza.

Jedna karakteristika JIC-a koja je posebno razbesnela američke korisnike bila je navika da se skiciraju neodlučne procene u blagom, umirujućem stilu koji dozvoljava svaku mogućnost. Donosioci odluka u SAD mogu brzo da uoče CYA sindrom, mnogo više ceneći svoje procene koje su bile napisane jednostavnim rečnikom i jasnim jezikom, bez dvosmislenosti i vrdanja. To se sve promenilo izborom britanske vlade novih laburista, 1997. godine. Administracija premijera Blera (Blair) uspela je u opoziciji tako što je vešto upravljala medijima. Zbunjujuću tvrdnju Maršala Mekluena (Marshal Macluhan) iz šezdesetih - „medij je poruka" - naučila je napamet nova administracija, koja je bila odlučna da kontroliše izveštaje o sopstvenom imidžu i prezentaciji. Kritičari su vrlo brzo počeli da ukazuju na to kako će ova opsesija svakim aspektom javnog lica Vlade jednog dana imati ozbiljne posledice za objektivnost državnih službenika. Bili su u pravu.

Imenovanje aktiviste Laburističke partije, novinara Alistera Kempbela (Alastair Campbell), za premijerovog predstavnika za medije u Dauning stritu imalo je posledice u celom Vajtholu. Razljućen onim što je on smatrao slabim i neodlučnim postupanjem državnih činovnika u korist  Vlade, Kempbel je tražio i dobio pravo da rukovodi karijerom državnih službenika. Godine 2001, svakog predstavnika za medije u svakom ministarstvu u Vajtholu je ili postavila, ili je njegovo postavljenje odobrila „mašina za spinovanje" iz Dauning strita, a naređenja su dobijali od Kempbela i njegovog tima. Upravljanje vestima bilo je centralizovano i kontrolisano tako da bude poruka koju je Vlada želela da pošalje, i ništa više. Negde duž koridora Vajthola, istina je postala još jedna žrtva politike i „uspešnog menadžmenta".

 

"Gluposti u novinama"

 

Stvari su uskoro dostigle vrhunac u pitanjima obaveštajnog rada. Ovo je bilo predvidljivo, jer je proces odlučivanja JIC-a bio osmišljen tako da bude potpuno nepristrasan i objektivan, sa zadatkom da predstavi neutralne obaveštajne procene svojim korisnicima, ostavljajući donosiocima odluka u Vajtholu da iskoriste materijal u nacionalnom interesu. Problem je bio u tome što su nepristrasnost i objektivnost bile poslednje stvari koje je menadžment vestima iz „Broja 10" želeo u svom javnom predstavljanju. Ono što su oni želeli bile su činjenice, samo predstavljene i okrenute na način koji podupire šta god da Vladina politika zahteva. Spin-doktori bili su u suštini Vladini propagandisti i nesvesne pristalice doktora Gebelsa.

Do vremena pre drugog iračkog rata, u proleće 2003, obaveštajna delatnost je uspela da izbegne konflikt s propagandistima novih laburista. Većina obaveštajnih procena bila je visoko klasifikovana i stoga od male koristi za predstavljanje Vladinih poruka široj javnosti. Osim čudne prepirke zbog izjave premijera Blera o bombardovanju tenkova bivše Jugoslavije u kosovskom ratu 1999, obaveštajci Vajthola su gunđali zbog „gluposti u novinama", ali su nastavili da tiho rade svoj posao. Ali, sve se to promenilo u leto 2002. godine.

Jedan od naknadnih šokova bombardovanja WTC-a bila je odlučnost predsednika Buša da pokrene ono što je nazvao „rat protiv terorizma". Do sredine 2002, talibansko gnezdo fundamentalističkih fanatika u Avganistanu bilo je zapaljeno, što je primoralo talibane i Osamu bin Ladena da žurno umaknu preko kamenitih prolaza, kako bi izbegli osvetničke Amerikance.

Predsednik Džordž Buš je tada usmerio pažnju na jedan deo nezavršenog posla koji je ostao iz 1991. godine, za vreme mandata njegovog oca u Beloj kući - ugnjetački i diktatorski režim Sadama Huseina. U aprilu i avgustu 2002. odlučeno je da se počne s pripremama za invaziju na Irak.

Premijer Bler je brzo vezao Ujedinjeno Kraljevstvo za odluku SAD. Ako je želeo da zadrži ekskluzivne obaveštajne i nuklearne veze koje su u stvarnosti predstavljale „specijalne odnose" sa SAD, britanski premijer, kao i svi njegovi prethodnici, nije imao mnogo izbora.

Vest da će UK podržati SAD u agresivnom napadu na drugu suverenu državnu teritoriju nije pozdravljena s opštim odobravanjem u Britaniji. Mnogi Britanci su izražavali ozbiljne rezerve i prema legalnosti bilo kakvog napada na Irak, i takođe prema razlozima koji stoje iza toga. Uvaženi bivši generali, političari i politički komentatori i, najvažnije, BBC, pitali su kakva je svrha nekog rata. Kakvu pretnju Sadam Husein zaista predstavlja za UK? Britanska vlada je snažno osećala da nema mandat za rat bez odobrenja UN, tako da se Toni Bler okrenuo svojim spin-doktorima i menadžerima vesti da izmisle neki razlog za rat.

Dok je premijer Bler pokušavao (neuspešno) da prikupi podršku i saveznike iz skeptične Evropske unije, diplomate su pokušavale da pridobiju podršku za rat u UN. Uzalud su britanski i američki diplomati tvrdili da Sadam Husein izvrdava rezolucije SB UN i da lukavi Sadam na svakoj krivini sprečava i vara inspektore UN za kontrolu naoružanja koji traže iračko oružje za masovno uništavanje. Američke i britanske kolege u SB UN odlučno su glasale „ne" za svaki pokušaj da se iskoristi rezolucija UN kao legalni smokvin list za napad na Irak. Ovo nije značilo mnogo za jastrebove u američkoj administraciji, koji su bili odlučni da napadnu Irak i promene režim po svaku cenu.

Međutim, za premijera Blera i njegovu vladu, odbijanje UN da prihvati, a da i ne govorimo o tome da podrži planirani napad na Irak, bilo je katastrofa. Skeptična britanska javnost nije verovala u još jedan rat. Oni nisu videli nikakav razlog da se obavežu na slanje britanskih trupa u još jednu nepotrebnu stranu avanturu bez jasne pretnje britanskim interesima. Još gore, premijerova partija je bila duboko odbojna prema bilo kakvom agresivnom ratu protiv Iraka. Taj rat je bio protivan svim tradicionalnim vrednostima stare Laburističke partije, koja je bila ukorenjena na konceptu socijalizma, bratstva među ljudima, pacifizma i, iznad svega, duboko antiamerička, posebno prema republikanskoj administraciji, koju su videli kao jedva legalnu.

 

(Nastaviće se)

 

GLOSA

 

Tri posebna nova faktora koja menjaju izgled obaveštajnog rada u budućnosti jesu: tehnologija, globalizacija i „politizacija obaveštajnog rada".

 

GLOSA

 

Britanska vlada je snažno osećala da nema mandat za rat bez odobrenja UN, tako da se Toni Bler okrenuo svojim spin-doktorima i menadžerima vesti da izmisle neki razlog za rat.