Kontranapad

 

Godine prolaze, menjaju se stranke i režimi, a mafija u srpskom sportu uspešno opstajava

 

Ko će da odsvira kraj?

 

Sa Tabloidom i njegovim vernim i mnogobrojnim čitaocima sam drugovao, bezmalo, 200 brojeva. Devet meseci bez sportskih tema u Tabloidu je brzo prošlo. Sport u Srbiji je tamo gde je bio i u vreme kada je Tabloid ostao bez tekstova sportskog sadržaja. Sport je dno sa koga ga nisu pomerile ni ni nove vlasti. Naprotiv, utisak je da se dno produbljuje ispod donje tačke za koju smo smatrali da je najniža, i ispod koje se ne može dalje. Gde su razlozi sve dubljem ponoru? O tome ne postoje analize, kritička i objektivna sagledavanja. I niko od institucija se ne bavi ovim pitanjem. Kao da ih ne interesuje, ili ne žele odgovor. Nema ni dijagnoze, niti eliminacije uzrok ovakvom stanju, navodi u svojoj kolumni Miroslav Vislavski

 

Miroslav Vislavski

 

Niko od zvaničnika u Ministarstvu, Olimpijskom komitetu, Sportskom savezu Srbije, granskim savezima, u naučnim institucijama, medijima ne otvara i ne insistira na pitanjima materijalne osnove sporta u njegovom osnovnom obliku organizovanja – u klubu. Bave se visokom politikom, pričaju o Strategiji razvoja, Zakonu, Akcionom planu… Pozivanje na dokumenta koja je malo ko pročitao, još manje razumeo, je manipulacija nemoćnih koji ne vide i ne nalaze puta koji vodi iz zapleta u kome se nalaze

"Kultni" predsednici granskih saveza su u svojim rupama – na položaju! Na sreću, nema više Ministarke Snežane Samardžić Marković, ali i nekih polupanih urednika sportske štampe uz koje su se dnevno pojavljivali u programima ili na fotografijama u dirigovanim medijima. Na žalost, minulih devet meseci nije ih bilo ni na stranicama Tabloida. To ne znači da su ministarkine pudlice i miljenici bolje ili lošije radili. Pre bi se reklo da to više govori da su od njih digli ruke oni u čijem su se krilu baškarili zaštićeni birokratskom hijerarhijom, ali i oni koji su nastojali i borili se da skrenu pažnju javnosti na njihove marifetluke. Nastavili su da varaju.  Njihove prevare ne moraju biti samo u otuđenju ili krađi materijalnih dobara i ostvarivanju lične koristi. Mnogo su teže one koje zloupotrebljavaju sistem, jer su im posledice dalekosežnije. Prevare su i tada kada nema pravih rešenja, vizije i ciljeva, kada se razori, a ne gradi bolji sistem, kada se duboka zabluda nudi kao iluzija…  

Kadrovska politika ne postoji. U klubovima ili savezima se stihijski sprovodi. Poslednji slučajevi nas ponovo vraćaju na ovu temu. Ima ih dosta. Veoma ilustrativan je primer nebuloznog Zorana Babića u Vaterpolo savezu Srbije. Iako visoko kotiran u Srpskoj naprednoj stranci, nije znao da će mu Stranka zatražiti da se razreši dužnosti predsednika najtrofejnijeg loptačkog saveza, već nakon dva meseca od izbora! Razuman deo javnosti je shvatio da je na tu prestižnu poziciju izabran zahvaljujući stranačkoj pripadnosti! Jasno je bilo da je izbor za predsednika Vaterpolo saveza Srbije bio političkog karaktera, koji je dao odgovor i na pitanje našeg morala. Kako drugačije objasniti da je Babić imao značajnu većinu u odnosu na "politički" kompromitovanog, ali zato jednog od najvećih u istoriji vaterpola, Aleksandra Šapića? Babić i SNS su se poigrali i svojim postupcima ponizili ulogu i autoritet vaterpolo sporta u Srbiji, uprkos tome što su u poređenju sa ovom sportskom organizacijom moralni i institucionalni pigmeji. Njihova perspektiva je poput svih prolaznih političkih partija i stranaka koje bljesnu pa nestanu! Vaterpolo na ovim prostorima živi stotinu godina od kojih je u zadnjih pola veka predvodnik svetske elite! 

Za široku javnost, sada su najaktuelnije prilike u fudbalu. Postojali su ozbiljni razlozi da se Tomislav Karadžić skloni sa pozicije predsednika FSS nakon neuspelih kvalifikacija za završni deo, prvo Evropskog prvenstva 2012, a potom i Svetskog prvenstva 2014, nakon loših poteza oko imenovanja selektora nacionalnog tima, ili nasilja na utakmicama koje nas je učvrstilo u rizičnoj kategoriji evropskog fudbala. Istine radi, uspešno je realizovao projekat Nacionalne kuće fudbala i poboljšanja uslova na stadionima u Srbiji. Pošto je uskraćen za blanko podršku državnog sistema, pod stalnom presijom iz redova Crvene Zvezde, moraće da odstupi. Ko je rešenje za naslednika? Šta to preporučuje Dejana Stankovića da nasledi fotelju koju je čvrsto držao Tomislav Karadžić. Njegova igračka veličina i vrednost, ne može biti garancija da će uspeti da ponese teret koji nose takmičarski zahtevi nacionalnog tima i klubova u evropskim takmičenjima, ispunjavanje zahteva FIFA i UEFA u vezi standarda stadiona za program takmičenja koje vode ove organizacije, borba protiv nasilja… Ona je dovoljna (možda) da se dođe do rešenja koje će omogućiti tihi odlazak Tomislava Karadžića, da se umiri (ne)jaka opozicija, postigne saglasje oko funkcije koja, od kako je na "demokratskom" tržištu stalno donosi previranja i sukobe.

Stanković sigurno nije plod vizionarskog sagledavanja i planiranja kadrovskih rešenja. Njegov igrački autoritet je tu da primiri i spreči mogući požar. U isto vreme, da odlazeći predsednik ne bude pod udarom svog naslednika bez obzira kakve je rezultate ili brljotine ostavio za sobom. Stanković je, kao rekorder po broju nastupa u nacionalnom dresu, godinama bio pod Karadžićevim vođstvom. Kao vaspitan i moralan čovek, verovatno neće dozvoliti sebi da čeprka po prošlosti i Toletovim radovima. Sa te strane, Karadžić može da bude miran u predstojećim preostalim penzionerskim danima.

U čemu je onda interes da se Deki Stanković nađe iznenada na čelu fudbalske organizacije? Zar iskustva koja smo prošli sa velikim imenima na najvažnijim položajima u fudbalskoj organizaciji ne potvrđuju opravdanu sumnju u promene koje može da pokrene i donese mlada i neiskusna ličnost, bez obzira na nesporni, ogroman igrački autoritet i predispozicije koje takav profil može da ostvari u komunikacijama unutar organizacije u zemlji i inostranstvu, ali i na širem planu.  Iskusan lisac, prevejani Karadžić, dobro je spoznao i shvatio da u državi koja je bez jasne i dugoročne strategije, reda, odgovornosti i plana, ne može očekivati potporu u nekome ko nije u državnom aparatu ili na jakoj privrednoj poziciji. Takvi u današnjim uslovima gledaju da izbegnu nepotreban teret. Tajkunima nije do slikanja i medijske pompe, a državnim funkcionerima je partijski status svetiji od društvenih dužnosti. Zašto bi se izlagali suvišnom riziku? Uz ove razloge, presahla finansijska sredstva u državi kao i na računima Fudbalskog saveza Srbije su najveća barijera u prihvatanju izazova kakav je predsednički mandat u FSS. Izgleda toga nisu svesni samo neostvareni ili potrošeni fudbalski opozicionari. 

Ako je garancija svetla i ničim neokaljana igračka karijera Dejana Stankovića jedini validni razlog u ovom trenutku da mu se poveri kormilo plutajućeg fudbalskog broda, onda bi Novak Đoković morao odmah da bude predsednik države kakva je Srbija! Zašto najbolji sportista na planeti ne bi mogao biti uspešniji predsednik države od nekih psihologa ili magistara? To je hipotetičko pitanje, ali, očigledno je da to ne može i ne ide. Do nekog dana kada za to dođe vreme. Tako je to i u fudbalu!

Zar su izbledela sećanja kako su se u grotlu pakla našli i kako su prošli, jednako legendarni Dragan Stojković kao predsednik FS SCG ili Dejan Savićević kao selektor nacionalnog tima? Zar Siniša Mihajlović nije bio karta na koju je igrao Tomislav Karadžić kada ga je nakon više promašaja doveo na selektorsku klupu, bez obzira na prethodnu (skromnu) trenersku karijeru. Karadžić je sa odabirom Siniše Mihajlovića napravio manevar kojim je u javnosti primirio protivnike za neuspeh u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini 2012. Ubeđujući naciju da je strateški cilj odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazil 2014. Glavni cilj nije ostvaren zahvaljujući pre svega Mihajlovićevoj tvrdokornosti i "principijelnosti". Eliminisao je nekoliko istaknutih igrača iz konkurencije i zavodio nesuvisli režim. Neuspesi na početku kvalifikacionog ciklusa su promenili ploču koju je vrteo Karadžić, relativizacijom strateškog cilja. Tada je plasirana teza da je važno napraviti tim za naredne cikluse u najzančajnijim takmičenjima. I sada umesto da Mihajlović nastavi i dokaže osnovanost manipulišućih teza, otišao je u  svoju Italiju. Ma kakav da je patriota, po čemu se uz vanredne igračke kvalitete nebrojeno puta pozicionirao, Srbija je za njega ipak samo država u kojoj ne želi da živi niti dugoročno da radi. Više mu je kao prolazna stanica. Da je drugačije, nastavio bi sa igračima koje je selektirao. Dokazao bi da je bio u pravu. Umesto Srbije, on je odabrao status Tomislava Karadžića i time uslovio svoj eventualni ostanak. Pošto Tole odlazi, Siniša je smatrao da je to dovaljan razlog da se vrati Latinima i ostavi Srbe.Toliko o njegovom patriotizmu!

Šta su Piksi, Dejo, Miha ostavili nakon svojih zabludelih mandatnih perioda? Dodatnu razvalinu! Javnost ih i dalje pamti i drži u emociji kao nanadmašne fudbalere, pa im je oprostila grehe koje su učinili (ne)svesno kada su preuzimali kukavičje jaje koje su im podmetnuli prevejani. A oni su u svom zanosu svojih briljantnih igračkih karijera pomislili da je rukovođenje organizacijom kao napraviti fintu, odigrati dobar pas, asistirati ili postići pogodag… U prenosnom smislu, to jeste to! Ali uspešni rukovodioci nisu znali ono što su oni imali i činili kao igrači na fudbalskom igralištu. Za razliku od zelenog polja, fudbalska organizacija je krvavo polje u kome su neke druge sposobnosti na delu! 

U poređenju sa svojim (pre)ambicioznim prethodnicima, Dejan Stanković je ne odbijajući mogućnost da se kandiduje za predsednika FSS, bez velike najave i kampanje prošpartao fudbalskom Srbijom, razgovarao sa postojećom infrastrukturom kadrova i nakon svega doneo SAMOSTALNO i ODGOVORNO jedinu moguću odluku.

Racionalno i trezveno je saopštio radoznaloj javnosti da je odustao od kandidature nakon što je izmerio: očekivanja javnosti, stanje i probleme i mogućnosti koje su na raspolaganju za radikalne rezove. Ovi utisci su pretegli njegovu veliku želju da pomogne svojoj organizaciji. 

Ovakav stav bi mogao biti moralni kriterijum svakom drugom potencijalnom kandidatu za Karadžićevog naslednika. Kamo lepe sreće da je odluka Dejana Stankovića primer zrelosti, odgovornosti i poštenja aktuelnih nosilaca javnih, posebno državnih funkcija. Možda bi Srbijom zasijalo svetlo na kraju tunela!