Natrag

Na dnevnom redu

 

Na dnevnom redu

 

Povodom posthumne nagrade za životno delo Aleksandru Tijaniću

 

Veština gmizanja

 

Udruženje novinara Srbije (UNS) uručilo je 22. decembra, na svoj 132. rođendan, novinarske nagrade za 2013. godinu. Nagrada za životno delo posthumno je dodeljena bivšem generalnom direktoru RTS-a Aleksandru Tijaniću. Njegova kćerka Zara primila je nagradu i zahvalila na priznanju. Posthumno nagrađivanje nedavno preminulog direktora RTS-a pokazuje strašno lice ništavila članova žirija i odslikava medijski mrak u Srbiji. Pokojni Tijanić je za života postao najbogatiji novinar u Evropi, a njegova nedela dugo će se pamtiti.

 I njegova pomada dugo će se osećati. Urednik Tabloida Milan Glamočanin, bivši načelnik u saveznoj policiji, opisuje lik i nedela nagrađenog i podseća na one koji su ga nagradili, uveren da iza posthumnog nagrađivanja stoje oni za koje je pokojni Tijanić opljačkao RTS za preko sto miliona evra. Nagrada treba da odvrati pažnju građana, koji plaćaju pretplatu, od jedne od najsurovijih pljački

 

Milan Glamočanin

 

Umro je Aleksandar Tijanić, uzviknula je u drugom dnevniku 28. oktobra prošle godine, skoro plačući, spikerka RTS-a Maja Žeželj, jedna od njegovih nekadašnjih kurtizana. Generalni direktor RTS-a bez ograničenja mandata, saopšteno je te večeri, iznenada je umro u 64. godini života, mada je duže od godinu dana bio smrtno bolestan.

Podguzne muve, klimoglavci, udvorice i dupelisci, koji su se, isto kao i pokojni Tijanić udvarali svakoj vlasti i njenim ključnim ljudima, divili su se njegovom novinarskom i ljudskom delu.

Počeo je kao "novinar trkač" u nedeljniku NIN, a zahvaljujući činjenici da je, kao mlad, bio predsednik partijske konferencije u dnevnom listu Politika, naučio se veštini gmizanja. I tako, gmižući, postavljan je za urednike Intervjua, Sportskog žurnala, TV Politika, BK Televizije, Građanina, RTS-a.

Bio je ministar informisanja, ispred JUL-a u Vladi Mirka Marjanovića, bio je savetnik predsednika Savezne republike Jugoslavije Vojislava Koštunice. Bio je...Šta nije bio...Služio je svakom na vlasti. Saginjao se, bio je spreman da se naguzi, a da potom na sva usta pljuje odlazeće gospodare, a preporučuje se dolazećim.

Njegova kćerka Zara, oprašatajući se od zemnih ostataka svog oca, rekla je - "Hvala ti za sve što si učinio za nas. Zbrinuo si nas. Sve si nam ostavio".

A, Aleksandar Tijanić je uzimao i šakom i kapom. Otimao je. Samo za sebe i svoje kurtizane koje su mu se divile, veličale ga. On je nagrađivao onako kako su njegovi gospodari nagrađivali njega. Stekao je stanove, džipove, automobile. Koliko je novca opljačkao, to tek istraga treba da utvrdi. A valjda će je biti. Posthumno dodeljivanje nagrade za životno delo, kako upućeni tvrde, naručeno je iz kabineta Aleksandra Vučića. Tome u prilog ide i činjenica da je promocija njegove knjige, sa bolesnim naslovom JA, i niko moj, održana u Skupštini grada Beograda.

 Vredi podsetiti da kada je Vučić postao podpredsednik Vlade Srbije u junu 2012. godine, RTS je iskazala gubitak od 12 miliona evra, a godinu dana kasnije, poslujući sa Vučićem, Tijanić je ovu javnu kuću zadužio za još stodeset miliona evra, mada ni toj brojci nije kraj. Da bi se slučaj Tijanić i RTS-a skinuo s dnevnog reda, Vučić je naručio pranje i ribanje Tijanićeve biografije, a na taj način i sebe. Poslovanje RTS-a mora se jednog dana istražiti, a i Evropska komisija traži to od srpske Vlade. I umesto tužioca, oglasilo se Udruženje novinara Srbije, koje mu je dodelilo nagradu za životno (ne)delo.

Udruženje novinara Srbije je od osnivanja služilo vlastima da kontroliše novinare, da ih kažnjava, da skraćuje njihove jezike, tupi olovke, a nagrađuju vlastima mile i drage uvlakače i pisce oda. Ni danas Udruženje novinara Srbije nije esnafska organizacija za zaštitu interesa novinarskog proleterijata, već banda koja se, štiteći se kapom i imovinom UNS-a, promoviše i preporučuje vlastima, da budu nagrađeni, unapređeni.

Predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović po drugi put je i urednica dnevnika Politika. Ona je Tijaniću posthumno dodelila nagradu po Vučićevom nalogu. Ko je ova žena, kojoj tragovi smrde nečovještvom?

 

Nasred gore Romanije, Ljiljanin se barjak vije

 

Ljiljana Smajlović (1956, Sarajevo), devojačko prezime Ugrica, odrasla je kao tipično sarajevsko dete: majka Danica bila je medicinska sestra, po činu potpukovnik, a otac Mirko civilno lice na službi u JNA. Kao mlada, ne naročito privlačna devojka, koristila je povlasticu vojničke kaste: početkom osamdesetih dobila je stipendiju za Clvlend, USA, gde je naučila engleski, a potom je pohađala francuski licej u Alžiru. U međuvremenu se udala, promenila prezime (suprug joj je bio Zlatan Zlaja Smajlović iz Srebrenice, sa kojim ima sina Nevena) i postavši spoljnopolitički novinar Oslobođenja, kao član SK BiH i pouzdani samoupravni kadar, poslata 1990. u Brisel za izveštača Oslobodenja.

U prvim danima rata 1992, Smajlovićka - bez obzira na ubitačne prilike u Sarajevu - traži i dobija platu od Oslobodenja koje se svakodnevno granatira. Dok ljudi u Sarajevu nemaju vodu i hranu, odvajaju se novci za Ljiljanu Smajlović, koji se šalju u Brisel, odakle ona podržava Karadžićeve političke planove i njegovu ratnu opciju.

U leto 1992. Ljiljana Smajlović iznenada stiže u Beograd i zahvaljujući Dragoljubu Žarkoviću, glavnom uredniku Vremena, zapošljava se preko noći. Na pitanja: odakle Smajlovićka i čime je to zaslužila - Žarković ne odgovora. Prvi joj je zadatak da pokuša da pacifikuje Stojana Cerovića i Petra Lukovića koji su u to vreme o ratu u Bosni, u Vremenu, pisali sasvim drukčije nego Smajlovićka.

Njen prvi tekst za Vreme - o novinarima Oslobođenja koji su se, tobože, priklonili islamskoj opciji - izazvao je pravi šok medu saradnicima Vremena. Vlastimir Mijović, dopisnik Oslobođenja iz Moskve, istovremeno čovek koji je pisao za Vreme, prestao je da piše za ovaj nedeljnik, revoltiran njenim tekstom. Mnogi čitaoci Vremena u Bosni nisu mogli da veruju da je to ona ista novina kojoj su toliko verovali - jer se odjednom pojavljuje Smajlovićka. Kao produžena medijska ruka Radovana Karadžćića.

Zamenik glavnog urednika Vremena bio je u to vreme Petar Luković, čovek kojeg Smajlovićka nije podnosila, i sa kojim nije govorila. Njen pokušaj da s Lukovićem razgovara o politici završio se tako što joj je Luković hladno odbrusio: "Marš u pičku materinu, više da mi se ne obraćaš", ali je njen problem bio u činjenici da je Luković vrlo često uređivao Vreme: kad se to desi, Smajlovićka je spoljnopolitičku rubriku predavala u ruke svoje tadašnje zamenice Seške Stanojlović, da bi - kad stigne Dragoljub Žarković - objavljivala najgore patriotske paškvile, uvek braneći Karadžića i njegovo rukovodstvo.

Ispostavilo se docnije - kaže Petar Luković - da je Ljiljana Smajlović, u dogovoru sa Žarkovićem, poslata u Beograd od strane Radovana Karadžića kao "ravnoteža" za tekstove Cerovića i Lukovića; tokom 1993, u nekoliko navrata, Smajlovićka je odlazila na Pale, gde se s njom razgovaralo o mogućnosti da postane glavna urednica "Srpskog Oslobođenja". U tim je razgovorima ocenjeno da je Smajlovićka "dragocenija" kao "agent na terenu" nego kao urednica, pa se od tog naimenovanja odustalo.

 

Karadžićeva promoterka

 

Njen sledeći SDS zadatak: da postane "američka miljenica", Ljiljana Smajlović je ispunila za relativno kratko vreme. Neprekidno na vezi s američkim diplomatama, a uz podršku Vremena koje je slovilo za antimiloševićevski list - Smajlovićka je dobila dve lukrativne stipendije Alfred Friendly Press i Woodrow Wilson International Center For Scholars, upravo "istražujući poreklo rata u Bosni", što znači da je pokušala da odbrani Karadžića i Mladića, svoje intimne prijatelje i tadašnje političke istomišljenike. Punih godinu dana, usred rata u Bosni, Ljiljana je sedela u Americi i lamentirala nad tužnom srpskom sudbinom, šaljući Vremenu tekstove koje je Dragoljub Žarković redovno  objavljivao.

Kad je juna 1994. Petar Luković dao intervju za ratni broj sarajevskih DANA gde je pomenuo Ljiljanu Smajlović kao jednog od medijskih zločinaca - Smajlovićka se javila Žarkoviću iz Amerike telefonom, protestujući protiv Lukovića, koji joj "ruši imidž", zahtevajući da se "već nešto učini" protiv tog "izdajnika" Lukovića koji joj "uništava karijeru".

U izdanju od 21. januara 2006. godine u Los Anđeles Tajmsu objavljen joj je članak u kome je kritikovala i NATO i srpsku vladu, jer su omanuli da uhapse Radovana Karadžića i Ratka Mladića!

Po povratku iz Amerike, Smajlovićka je u Vremenu zatekla zanimljivu, a za nju zgodnu situaciju: Petar Luković odlučio je da ode, zgađen politikom Vremena - više nije bilo prepreka za njenu karijeru!

Kad se na krilima slave već legitimisala kao "analitičar", usred Miloševicevog režima koji nijednom nije imao nikakve primedbe na njen rad i delo - a zašto bi imao kad je Ljiljana samo opravdavala Miloševića gde je i kako stigla - došla je ponuda od Slavka Ćuruvije da u magazinu Evropljanin bude spoljnopolitički urednik. Shvatajući ovu ponudu kao korak ka ostvarenju sopstvenih SDS ideja, Smajlovićka je napustila Vreme i u Evropljaninu igrala svoju poznatu ulogu: navodno, ekspert za američku politiku, navodno, ekspert za Hag, navodno ekspert za Bosnu...

Nikad ekstremna, uvek na strani "patriotskih snaga", Smajlovićka je u Evropljaninu bila u pozadini, kao što joj je naređeno, sve dok Slavko Ćuruvija nije bio likvidiran aprila 1999. Kad se učinilo da se karijera Ljiljane Smajlović završava porazom, strasni susret s glavnim urednikom Nina Stevanom Nikšićem - vraća je na medijsku scenu.

 

Koštuničina miljenica

 

Oduševljen Ljiljanom, kao budućim komentatorom i političkom zvezdom, Nikšic nije krio da je konačno otkrio profesionalnu i neku drugu ljubav svog života; priliku da lansira Ljiljanu imao je onih oktobarskih dana 2000. kad je Ljiljana Smajlović u nekoliko tekstova ispisala polne ode Vojislavu Koštunici, tvrdeći da je on najmudruji i najpošteniji od svih balkanskih lidera, tako se kandidujući za DSS ulogu, koju je započela kad se na žurci povodom pobede Koštunice nad Miloševićem pojavila, igrajući i pevajući, ne skidajući pogled s Koštunice koji tome nije odoleo. Kad se u NIN-u desio obračun: jeste li za Nikšića ili ste za Reljića - Ljiljana Smajlović je vojnički odlučila da je Nikšiću istekao ljubavni mandat.

U svom erotskom očajanju glede mršavih, ružnih i generalno muškobanjastih žena čiji je generalni sekretar upravo Ljiljana Smajlović "telo kojem se sme pristupiti samo pod jakom narkozom", predsednik Koštunica je - možete sexxy misliti - Smajlovićku novembra 2002. imenovao kao člana Komisije za istinu i pomirenje, zajedno s Emirom Kusturicom (srpskim režiserom) i Slobodanom Reljićem, urednikom NIN-a.

Kao medijska DSS zvezda kojoj Koštunica titra šiljke kao da su jaja - Smajlovićka je uzurpirala kolumnu NIN-a, da u nekoliko narednih godina ekskluzivno radi protiv Zorana Đinđića, kako joj je iz DSS/SDS naloženo.

U međuvremenu je postala izvršni direktor američke konzervativne NGO IREX  koja je, naravno, pomagala Vreme, Nin i B92, gde se Smajlovićka tokom 2003-2004 pojavljivala svakodnevno, teško optužujući DOS, a ženstveno muški obožavajući DSS, o čijem je lideru u par navrata govorila kao o "mudracu" ili "najvećem srpskom državniku". S prezirom govoreći o Đinđiću, Smajlovićka je slobodno plivala niz DSS struju, svesna da su joj sva vrata otvorena onog časa kad je Koštunica postao predsednik Vlade.

Njeno imenovanje za glavnog urednika Politike pratilo je nekoliko meseci teškog rada i finansijskih  dilova, i ona je postala  zaštićeni DSS medved, koji se ne sme pominjati. Imala je mesečnu platu od sedam hiljada evra. U list je dovela novinarke, poreklom iz Bosne, oteravši one koji su odrasli pišući za Politiku.

 

Vučićeva obožavateljka

 

Kada je, istekom mandata, smenjena sa mesta glavnog i odgovornog urednika, s lakoćom se postavlja za predsednika Udruženja novinara Srbije, terajući na ostavku dotadašnjeg, reklo bi se, doživotnog predsednika UNS Nina Brajovića, koga, zauzvrat, postavlja na plaćeno mesto generalnog sekretara.

Sa tog položaja Smajlovića čeka svoju šansu, i Aleksandar Vučić je, na predlog Tijanića, postavlja ponovo za glavnog urednika Politike, sa platom od deset hiljada evra! Ljiljana ponovo plovi, ovog puta pod Vučićevom zastavom. Ko je sledeći kome će služiti? Valjda se tome naučila od pokojnog Tijanića!

Medijski mrak nad Srbijom je sve gušći. Može se samo raketama osvetliti nebo nad Srbijom. U sledećem broju opisaćemo mračnu ulogu UNS-a u životu novinara i građana Srbije.

 

A. 1

 

Sin Neven, pas Lili i američki novinar

 

 

Ljiljana Smajlović ima sina Nevena koji je do sada već trebao da diplomira svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je živeo sa ocem u Londonu. Prema Ljiljaninom svedočenju nasledio je od nje "...strast prema knjigama, a Šekspira je čitao već sa 12 godina".

 O svom sinu i njegovom karakteru govorila je 2010. godine u listu "Blic Žena":

"...Ne priznaje nikakav autoritet. Ima neku vrstu samouverenosti i nema potrebu da dobija priznanja. Da mogu vreme da vratim, podsticala bih kod njega želju da se dopadne drugima".

Ako je tačno da se njen sin predstavlja kao samostalni umetnik na gitari, Neven Kogović, onda se on već pobrinuo da se i drugima dopadne. Naime, nedavno su se pojavile u štampi (Novosti, Blic, 24 Sata) fotografije nepoznatog mladića koji svira gitaru na ulici (u podzemnom prolazu na Zelenom vencu i drugde po centru Beograda).

Elektronsko izdanje 24. Sata, objavilo je i romantičnu reportažu o uličnom sviraču sa gitarom po imenu Neven Kogović. Jedan od čitalaca ovog internet portala prepoznao ga je kao sina Ljiljane Smajlović i poslao sledeći komentar: "...Nije on nikakav siromah, to je sin novinarke Ljiljane Smajlović...".

I misteriozni Neven Kogović, u izjavi za "Večernje Novosti" kaže da je 1992. godine došao iz Sarajeva i da živi sa majkom. Na jednoj od fotografija u društvu je novinara Filipa Mladenovića, ali i u društvu  nekoliko poznatih ličnosti sa Radio Beograda.

U intervjuu Ljiljane Smajlović za list "Blic Žena" iz 2010. godine, ona navodi da se od muža razvela 1988. "...Kaže, bio je super tip, ali voleo je da popije...".

"Nemam više nameru da se udajem, mislim da se to radi jednom. Bilo bi me malo sramota da ponovo organizujem venčanje - priča, pa reče da više od 20 godina živi s jednim američkim novinarom". Da li je  sa njim u vezi, ili na vezi, nije teško zaključiti?

Da joj nije dosadno ni u privatnom životu, postaje jasno u nastavku ove neobične ispovesti:

"...U našoj kući se priča vrlo glasno. Svađamo se oko politike, filmova... ali otkako je Lili s nama, moramo da se kontrolišemo. Kad vam u kuću uđe pas, kao da su vam došli plavi šlemovi. Majke mi, naša Lili laje i kad oseti da neko sarkastično priča. Čudo jedno."

 

 

A. 2

 

Engleska verzija

 

(Objavljujemo biografiju Ljiljane Smajlović na engleskom izdanju Wikipedije, u prevodu našeg urednika Milana Balinde)

 

Ljiljana Smajlović, rođena Ugrica, (rodila se  22. januara 1956. u Sarajevu, SR Bosna i Hercegovina, SFR Jugoslavija) je srpska novinarka i sadašnji urednik Politike, najstarije dnevne novine na Balkanu.

Od proleća 2009, Smajlović je bila predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS).

 

Mladost i obrazovanje

 

Ljiljana Ugrica rođena je u srpskoj familiji srednje klase, od majke Danice iz Bihaća (učesnik Narodnooslobodilačke borbe tokom Drugog svetskog rata, pre nego što je nakon rata ostala, do penzionisanja, sa činom potpukovnika, u sanitetskoj službi Jugoslovenske narodne armije) i oca Mirka iz Srbije (pripadnik civilne službe JNA).

Po njenom sopstvenom tvrđenju roditelji su je uzgajali u jugoslovenskom komunističkom duhu, gde religija i nacionalno poreklo nisu igrali nikakvu ulogu, ali je domaćinstvo imalo vrlo izražen politički interes oko globalnih događaja, toliko da „kao devojčica diskutovala sam kubansku raketnu krizu i odnose između velikih sila, a to mi je bilo mnogo interesantnije nego igranje s lutkama".

Kada je imala devet godina, zajedno sa majkom i sestrom, mlada Ljiljana otišla je u Alžir gde je pohađala francusku (u internatu) školu. Nakon što se vratila u Sarajevo upisala se u Prvu sarajevsku gimnaziju. Godine 1972, na kraju četvrte godine srednje škole, dobila je stipendiju od Amerikan fild servisa i preselila se u San Rafael, u državi Kalifornija, gde je živela godinu dana sa jednom „domaćinskom" familijom. Godine 2013, prisećajući se njenih prvih iskustava iz Sjedinjenih Država kada je, ranih sedamdesetih godina, imala 16 godina, rekla je:

„...Biti, u detinjstvu, toliko politički nastrojena, stigla sam tamo sa osećanjem moralne superiornosti prema Americi i njenih ljudi. Nakon nekog vremena provedenog tamo zavolela sam familiju koja mi je bila domaćin, bili su veoma liberalni i napredni, ali uprkos svemu tome, jedino čega se sećam da sam ih i dalje donekle optuživala misleći: 'Bože, kako pristojni ljudi, baš je sramota što su takvi kolaboratori sa tim strašnim ratnim zločinima u Vijetnamu'.

Tako, bez obzira što sam ih lično simpatisala, na drugom nivou i dalje sam mislila o njima kao instrumentu američke imperijalne politike. Mislim, 16 godina starosti je možda najverovatnije mnogo da bih još imala takve pogrešne zaključke, ali sam ih imala.

 Sada često razmišljam da je skoro poetska pravda da sam, u kasnijim devedesetim godinama prošlog veka, kada sam odlazila u Ameriku, doživljavala iskustvo da su me gledali kao ništa drugo već kao deo naroda koji je počinio strašne zločine tokom jugoslovenskih ratova."

Nakon što je završila srednju školu, Ugrica je započela studije novinarstva na Sarajevskom fakultetu političkih nauka. Dobila je stipendiju za dodatno studiranje u Klivlendu, država Ohajo.

 

Novinarska karijera

 

Smajlovićkin prvi posao bio je u sarajevskom dnevniku Oslobođenje, gde je postepeno napredovala do položaja urednika političke sekcije, a kasnije do dopisnika iz Brisela. Godine 1992, nakon što je izbio Bosanski rat, preselila se u Beograd, gde je dobila posao u nedeljniku Vreme. Godine 1994. dobila je stipendiju Vudrov Vilsona međunarodnog centra za studente i odlazi  na jednu godinu u Sjedinjene Države, nastavlja da radi kao strani dopisnik za Vreme.

Specijalizovala se na temama međunarodnih odnosa, postigavši dobru reputaciju, što je dovelo do toga da joj je Slavko Ćuruvija ponudio posao urednika spoljne politike u svom novom dvonedeljnom magazinu Evropljanin, 1998. godine.

Nakon tragičnog kraja Ćuruvijinog života, Evropljanin je prestao da izlazi što je nateralo Smajlović, i druge novinara, da traže novi posao. Dobila je posao u NIN-u, prvo kao komentator iz Haškog tribunala, a kasnije kao nedeljni kolumnista.

Oktobra meseca 2005. Smajlović je imenovana kao glavni urednik dnevnika Politika, zamenivši Milana Mišića. Tako je postala prva žena na tom položaju u jednovekovnoj istoriji tih novina. U izdanju od 21. januara 2006. godine u Los Anđeles Tajmsu objavljen joj je članak u kome je kritikovala i NATO i srpsku vladu jer su omanuli da uhapse Radovana Karadžića i Ratka Mladića!

Od septembra 2007. Smajlović je bila voditelj nedeljnog programa razgovora o savremenim temama nazvanom u mnoštvu dokaza na TV Avala.

Njeno otpuštanje, oktobra 2008. godine, sa pozicije glavnog urednika Politike, uzrokovalo je protivrečnosti i optužbe o političkom mešanju srpske vladajuće stranke DS.

Tokom proleća 2009. godine Smajlović postaje predsednik Udruženje novinara Srbije. Februara 2013. pojavila se informacija u srpskim medijima da se ona vraća kao glavni urednik u Politiku.

 

Druga dostignuća

 

Od 1996. do 2005. Smajlović je bila savetnik srpskog medija projekta IREX. Ova američka nevladina organizacija usredsređena je na nezavisnim medijima, ženskim inicijativama, podršci američkim studentima i lokalnim studentskim programima.

Uoči njenog otpuštanja iz Politike, 12. novembra 2008, objavljeno je da se Smajlovićeva razmatra kao kandidat za poziciju srpskog ambasadora u Kanadi. Nedelju dana kasnije, 20. novembra 2008, pojavilo se još informacija u srpskim medijima da je dogovoreno da će ona biti sledeći srpski ambasador u Kanadi.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane