Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

Nobelom protiv izbora

 

Zajednički predlog srpskog i albanskog Kokusa u američkom Kongresu, da Nobelovu nagradu za mir dobije Ivica Dačić, zajedno sa Tačijem i Ketrin Ešton, jasna je poruka SAD da se protive prevremenim izborima u Srbiji. Nije da oni više vole Dačića od Vučića, ne vole ih podjednako, ali još više ne vole da neko od njih suviše ojača. A, posle izbora, čije rezultate nije teško predvideti, Vučić bi mogao da se osili i možda otrgne kontroli.  Nobelova nagrada za mir, odavno, još od njene dodele Ahtisariju i Obami, nije više priznanje za učinjeno, nego više služi za slanje političkih poruka, po principu šta je babi milo. A i Kokusi u Kongresu, koji bi trebalo da u SAD lobiraju za one koji ih plaćaju, uveliko služe za delovanje u suprotnom pravcu, da jačaju uticaj Vašingtona u državicama koje oni navodno zastupaju. Ovaj njihov predlog, da Nobelovu nagradu, dobije Dačić, nije samo opomena, nego i uvreda za Vučića. Kakav je, nije isključeno da baš zbog toga izađe na izbore i time najavi zaokret u svojoj politici. Ako to ne uradi, to će značiti da je debelo zaglibio u kandžama vladara novog svetskog poretka, za koje su i on i Srbija samo monete za potkusurivanje, zaključuje  Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše: Mile Isakov

 

Očigledno, u Vučićevom štabu sazrelo je uverenje da je vreme za izbore i apsolutno preizimanje vlasti, ali to nije tako jednostavno izvesti kao što izgleda. Naime, lakše mugu da pobede na izborima, nego da ih raspišu. Jeste da imaju takvu podršku da mogu sa sigurnošću da računaju na ubedljivu pobedu, takvu da posle sami preuzmu sve poluge vlasti, ali osim tog motiva, nemaju nijedan drugi razlog, ni opravdanje da zatraže izbore. Dakle, moraju  da ih izazovu.  A za to im je potreban nekakav skandal sa Dačićem, jer ovaj je u pravu kad pita, zašto sad izbori, kad je sve u najboljem redu. Naravno da ne mislim da je tako, naprotiv, mnogo toga ne valja, ali Vučić ne može tako da odgovori na Dačićev zahtev da mu se objasni, šta to nije urađeno baš onako kako su Vučić i njegovi hteli. Zaista, šta može da zameri vladi onaj koji zapravo upravlja njome. Doduše, mogli bi se pronaći razlozi za nezadovoljstvo prvog potpredsednika u vezi sa potezima koje vlada tek treba da povuče, kao što su, naprimer, novi zakoni o radu i penzijama, kojima se protivi Dačićeva koalicija, najviše penzioneri, ali on sa time ne sme da ih ruši, jer za lakše otpuštanje zaposlenih  i smanjenje penzija, nema razumevanja ni većina birača.

 Moglo bi se pronaći nešto i za Dačića lično, kao što je činjenica da pri rekonstrukciji vlade nije pristao da napusti mesto Ministra policije, mada mu je Vučić dao primer svojim povlačenjem sa mesta Ministra odbrane, ali za to je sad kasno, kad mu to već nije nabijeno na nos odmah, kad je bilo aktuelno. Znate već one uobičajene parole o akumulaciji funkcija i slične žvake za naivne. A moglo bi mu se ozbiljno zameriti i što je praktično ucenio Vučića,  kad je onomad proterao Dinkića iz vlade, znajući da prvi potpredsednik u tom trenutku nije bio spreman za izbore. Ali, nije baš preporučljivo zbog Dinkića rasturati vladu, jer taj bi sa svojim hipotekama mogao za sobom u provaliju povući i onog ko ga otvoreno uzme u zaštitu.    

Bilo je prilično očigledno da je tom prilikom Dačić saterao uza zid Vučića i naprednjake, svestan da ni Evropa, ni SAD ne žele izbore u tom trenutku, ali on je isključivanjem Dinkića iz vlade, bez pravih argumenata, istovremeno obavio jedan neprijatan posao za SNS. Time ne želim da kažem da Dinkića nije trebalo izbaciti, naprotiv, nije ga trebalo ni uzimati, jer se znalo da je beskrupulozan i prljav igrač, sa previše putera na glavi. Za njegovo odstranjivanje iz vlasti uvek  postoji dovoljno argumenata, pa se upravo zbog toga uvek može postaviti i pitanje zašto baš sad, šta je pravi razlog. Tako je bilo i pri poslednjoj rekonstrukciji vlade, jer nije bilo nekog posebnog povoda. Kakvih je sve ekonomskih i finasijskih promašaja imao i sumnjvih poslova obavio, u kakvim je sve skandalima bio pominjan, u kakvim sve prljavim političkim igrama učestvovao, to je izgledalo kao kazna za pogrešno parkiranje automobila, sa kojim je prethodno nekažnjeno projurio kroz crveno svetlo i pogazio nekoliko pešaka. 

Očigledno neke druge su kombinacije uticale da se kola prelome na Dinkiću i URS-u. Rekonstrukcija vlade, koja je svima delovala samo kao zamajavanje javnosti, dok se vlast ne odluči šta i kako dalje posle otvaranja pregovora sa EU, za koje će joj trebati nova i veća hrabrost, energija i sposobnost, ispala je mnogo ozbiljniji poduhvat. Nisam siguran da je sve to što se izdogađalo tim povodom, bilo baš tako i planirano, ali je sad jasno da je već tada bilo više različitih a prikrivenih namera za obračune među koalicionim partnerima. Svakako je bilo u planu da se pod firmom rekonstrukcije značajno razvlasti i degradira Dinkić, ali i Dačić, a onda su se njih dvojica sukobila, zbog toga što su se obojica osetili ugroženim, pa su pokušali da prođu sa manje štete na račun onog drugog. Verovatno i zato što su obojica verovala da je baš onaj drugi veća Vučićeva meta.

Kada je Vučić  saopštio da se povlači sa mesta ministra odbrane, postalo je jasno da će i druga dvojica lidera morati i lično da se nečeg odreknu,   a ne samo da žrtvuju neke svoje ministre. Nisu to očekivali, pa su reagovali prilično panično, pokazujući sve svoje slabosti. Nestalo je samopouzdanja sa kojim su suvereno i odlučno branili svoje partijske kadrove u vladi, pa su da bi sačuvali svoje pozicije i ovlašćenja, počeli da pristaju na sve uslove, čime su otvorili novi front unutar sopstvene partije.

Pošto su Dačićevi ministri znatno bolje pozicionirani u SPS-u, on je pod njihovim pritiskom pre shvatio da je napad najbolja odbrana, pa je nasrnuo na Vučića, preko Dinkića kao najslabije karike u vladi. Kad njega eliminiše on postaje nezamenljiv, do izbora. A za izbore je potrebno mnogo više od najveće popularnosti. Mada riskantno, Dačić je dobro je procenio da Vučić neće smeti da se zamera zapadu raspisivanjem izbora, samo zbog toga što nije u stanju da materijalizuje svoju popularnost i stavi sve pod svoju kontrolu, uključujući i koalicione partnere, pa ga je ucenio sa uslovom, ili Dinkić ili izbori. Tako je sačuvao i mesto ministra policije, odakle počinju sve istrage, pa i ona potencijalna protiv njega, što je sad postala najveća Dinkićeva noćna mora. Međutim, eliminacija Dinkića, koštaće Dačića još dosta blamaže, ako ne i direktnih optužbi sa podacima iz njegove fioke. Zamerio se time i Vučiću, mada mu je tako omogućio da se oslobodi jednog partnera sa brojnim hipotekama, bez da lično uprlja ruke i izazove njegov gnev. Tako će taj bes, najprljavijeg igrača na srpskoj političkoj sceni, ubuduće biti usmeren isključivo prema Dačiću i SPS-u. Ako ne može da ih pobedi, Dinkić, može da im nanese veliku štetu, naročito Dačiću sa kojim je godinama bio u vlasti i o kome mnogo zna i čuva dokaze.  Kad to uradi,  on će olakšati Vučiću da se otarasi i Dačića, kad se za to stvore uslovi, a nema sumnje da to vreme dolazi. Stoga, sad treba očekivati otvaranje starih i možda nekih novih afera sa Dačićem u glavnoj ulozi. To je jedini način da se izbori nametnu kao rešenje.

Međutim, to je račun bez krčmara, jer se u svim tim kombinacijama nije računalo sa onima spolja, koji zapravo odlučuju. Odnosno, znalo se da se oni neće sa time lako saglasiti, ali se nije moglo ni predpostaviti da će biti spremni da idu toliko daleko, da čak i Nobelovu nagradu potegnu, da bi to sprečili. Znalo se, naime, da su oni protiv izbora, jer ovako sve funkcioniše baš kako njima odgovara, a boli ih uvo za Vučućeve ambicije.

Znalo se, takođe, da njima ne odgovara da se vlast u Srbiji konsoliduje i ojača, naravno ne zbog toga što bi time eventualno bila ugrožena demokratija u zemlji, nego zato što bi mogao biti ugrožen njihov uticaj, ali se verovalo da se Vučić pred njima dovoljno dokazao i da je stekao dovoljno poverenja. To je bila najveća greška, posle one kad je pristao da im služi. Trebalo bi da zna da njima nikad nije dovoljno poslušnosti i da nikad nikome ne veruju dovoljno. Uostalom, ko još, osim Vučića, veruje preletačima, koji obožavaju i služe novog gazdu jednako revnosno, kao što su ga do juče mrzeli i pljuvali. Koji osvajač uvažava dojučerašnje neprijatelje, koji su poraženi, iz nužde postali veliki prijatelji. Njih trpe samo dok ih ne iskoriste, dok ne obave najprljavije poslove za njih, a onda ih odbace kao opušak.  Pa još nagaze i malo zavrnu đonom, da bi bili sigurni da se sasvim ugasio i da nikad više neće moći da izazove požar.  E,tako nekako izgleda ova situacija sa nominacijom Dačića za Nobela, kao da su ugasili pikavac Vučiću na sred čela, kao tetovažu, umesto kokarde. U tom smislu, ne bi ni Ivica trebalo da se zanosi, da su mu zaboravili Slobinu petokraku.

 I nema tu ništa lično, još manje ideološki. Just bussiness. Kao što ni oni koji sede u Kokusu za Kosovo, nisu tu zato što im je stalo do prava Albanaca, nego zbog love. Isto kao što su i oni u Kokusu za Srbiju borci za suverenitet i teritorijalni integritet Srbije do poslednjeg dolara. Mogli bi komotno da zamene mesta, a da se ne primeti nikakva razlika. Oni su politički profesionalci i njihov biznis je da obezbede američku dominaciju u zemljama koje ih angažuju za lobiste, tako da jednako mogu zastupati i Srbiju i Kosovo, pa čak i u isto vreme, kao što se vidi iz ovog predloga za Nobelovu nagradu.  Time je Vučuću udaren šamar, a njegova reakcija će se videti upravo po odluci o izborima, koji su do juče bili gotova stvar. Posle prvih reakcija, u kojima dominira očigledna ljubomora, čini se da je podvio rep. Ali i razvalio vrata svog kabineta, navodno zbog trinaeste plate nekih državnih firmi.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane