Natrag

Francuska

 

Francuska

 

U susret nevoljama: uvertira Velike evropske revolucije

 

Početak  bune na evrodahije

 

Poslednjih decenija, a pogotovo od pada Berlinskog zida, svetska politička mafija je temeljno promenila pravila igre, opljačkala i izdala države i osiromašila ne samo svoje birače već i svaku pojedinačnu familiju srednjeg staleža. Oni koji su bili bogati, nafatirali su se kao nikada do sada u istoriji. Svet je postao jedna umobolna planeta, koja kao da ima za cilj da vrati čovečanstvo u ludačko-razvratničku košulju Rimske imperije, da nametne novi robovlasnički sitem. Evropa je posebno stradala. Postala je jedan veliki birokratski esnaf, u kome nema poštenih ni pravih političara, već su tu samo kancelarije pune potplaćenih i preplaćenih službenika.  Za njih su važni: plata, i uz platu gajbe, šofer i poslovna pratnja, ručak na potpis i putovanja u prvoj klasi. A niko u Briselu ne smeće s uma ni veliku buduću penziju, i obavezno uhlebljenje dece u istu firmu. Oni koji hrle ovakvoj mafiji, imaju, zapravo, na umu samo to: kako ugrabiti dobra mesta i svoje bližnje ugurati tamo gde se malo radi, a puno zarađuje. Zbog toga se poniženi, uvređeni, nasamareni pitaju: ako velika oktobarska revolucija više nije moguća-da li je moguća  bar jedna osrednja  evropska buna na evro dahije?

 

Mile Urošević

(Dopisnik iz Pariza)

 

Postoje ljudi koji su neprijatelji čovečanstva, a izgledaju normalno; čak ih narod bira za najviše funkcije. Ti ljudi su školovani za „zabavu" zvanu funkcionerski život, i za raznovrsnu rabotu, kao što je, recimo, ekonomsko nasilje sa špekulativnim finansijama i pranjem prljavih para. Ova grana privrede ima primat nad industrijskom proizvodnjom. Primeri francuskih kompanija kao što su „Peugeot", „Arcelor", i mnoge druge, živi su dokaz ove teorije.

Otpuštanja radnika su najveća tamo gde se stvara veliki estra-profit; jer je od velikog profita uvek bolji ogroman profit. Idealno društvo bi, bar prema shvatanju takvih ljudi, bilo ono gde su sirovine besplatne, a radnici rade za stan i hranu. Ovakvu demokratiju neko naziva i robovlasništvo, a ima država, i to velikih, i među najjačim, koje su vrlo blizu ovog ideala. Poredak ovakvog ekonomskog nasilja naziva se neoliberalizam, a poduprt je političkim i medijskim podvalama kao što je izmanipulisana kriza. Jedan od vladara sveta, Dejvid Rokfeler, bez ikakvog srama i stida jasno je rekao i napisao da put u novi svetski poredak mora da prođe kroz uski klanac jedne žestoke krize, da bi napokon ljudi omekšali, i kao instinkt preživljavanja prihvatili sve što im se ponudi.

Upravo se to njegovo proročanstvo ispunjava, ako je to uopšte i bilo neko proročanstvao, a ne čista logika i poznavanje ljudske psihe.Uz aktuelnu, i za neke protuve berićetnu krizu, idu sva socijalna razaranja. Političke gnusne laži su svuda deo ideološkog nasilja vladajuće klase, koja svesno koristi taj jezički zulum da bi izmanipulisanim govorancijama  korumpirali  misli i nasamarila birače. Ova vrsta nasilja baca srednju i nižu klasu građanstva u duboki fatalizam, s osedanjem da je nemoguće da se bilo šta ikada promeni. Svaki je predsednik pre svega prijatelj bogatih, a samim tim i pasivni neprijatelji svoga naroda.

Poznati francuski sociolog Mišel Pincon u svojoj poslednjoj knjizi tvrdi da se u Francuskoj aktuelnoj politici zapravo radi o akutnoj političkoj izdaji: Oland je obećao promenu, a izvršio je samo zamenu. Umesto da je promenjen sistem Sarkozija, on je samo zamenio malog Napoleona u Jelisejskoj palati.

Francuska na neki način sa višestranačkog izbornog sistema polako prelazi na binarnu verziju anglosaksonskog pridržavanja vlasti:  malo ja, malo ti, pa jopet ja. Levičari i desničari su dva vida istog terora koji će da se nametne celom svetu, jer je priča o realnoj demokratiji završena već dugi niz godina,  a pitanje je da li je ikada i postojala. Ne zaboravimo da je Evropa izmislila i fašizam i komunizam, ne samo demokratiju.

 

Uvertira evro revolucije

 

Kriza je motor mondijalizma, a Evropa je sve više nalik na mašinu za mlevenje ljudskih sudbina, na automat za otpuštanja ljudi s posla, na nezajažljivu kasu za oporezivanja radnih ljudi. Ostali vladari okolnih banana republika verno kopiraju provereni sistem dominacije bez granica  i maštaju da što pre uđu u tu mašinu, ne bi li i oni dobili male časti, koje milionče evrića za crne dane i bele noći.

Takvi, koji praznoglavo blenu u izvikane vrednosti zapadnih dobrotvora, ne vide, kroz đozluke zapadnjačke propagande, ništa drugo sem projekciju svojih pustih želja: Zapad je kultura, demokratija, garancija za ljudska prava i mali Bog za čuvanje čovekove okoline. Jedna ogromna planetarna sekiracija za šumama i gorama, morima i jezerima, kao i permanentna zabrinutost o zelenim poljima, plavim morima, žutim mravima, belim medvedima, a i da ne pominjemo njihov stav o šarenim kucama i macama svih rasa i brendova. To je Zapad iz udžbenika i sa TV emisija.

S druge strane, ovde, na licu mesta mogu da se vide i neke druge lepote i dobrote koje krase ulice svetlih metropola te zapadne Evrope. Od starih klošara i nove sirotinje, do sve veće rulje raznih ekonomskih  izbeglica iz celog sveta i lokalnih besposličara koji se guraju u redu ispred kazana narodne kuhinje. Ali plemenitost nad ilegalnom emigracijom se ne završava sa tanjirom pasulja i korom hleba. Tim ljudima zapadne vlasti  garantuju i sve druge privilegije; na račun svojih poreskih obveznika, naravno. I baš u tom grmu leži zeka.

Narod neće više da bude ovca za šišanje, jednostavno odbija da finansira besplatna lečenja i školovanja za strance bez papira, dok oni sami, ti domaći stanovnici, moraju da potegnu iz sopstvenog džepa za iste usluge.

Francuska je tipičan primer ovakve socijale na silu i protiv volje velikog dela građanstva. Pre dva meseca je u "Figarou" objavljen jedan  navodno poverljiv dokument ministarstva policije o globalnoj situaciji Francuske. Tekst upozorava da je "društvo prepuno tenzija, frustracija i besa".

Diplomatski se u tekstu i dodaje da "trenutna socijalna situacija ostavlja malo prostora za optimizam". A svima je jasno: kad nestane nade u bolje sutra, dolaze fantomi prošlosti, pa može lako da prorade kuka i motika. Ne može Francuska da primi svu bedu sveta, rekao je Mišel Rokar prvi ministar još u doba Miterana, kada je ekonomsko stanje bilo daleko bolje.

Mnogi misle da je krajnje vreme da se zatvore granice čak i u zemlji slobode, ali to nije stav zvanične vlade socijalista. Oni tvrde da je svako zatvaranje u svoju ljusku pogubno i za demokratiju i za ekonomiju. Aktuelna mržnja jednog dela Francuza prema strancima je izraz straha od budućnosti. A o nekom proširenju Evrope ovde niko ne pominje ni reč.

 

Zamena stanovništva kao metoda

 

U Francuskoj se mnogo više govori o besomučnom nametanju novih poreskih dadžbina i o nesposobnosti vlade da izvuče zemlju iz krize. Predsednik Oland je, uz svestranu pomoć svoje podaničke vlade, izdao sva predizborna obećanja i sabotirao tradicionalne vrednosti socijalizma, zbog kojih je narod i glasao za njega, tvrde razočarani birači. Prevario je milione ljudi; to je sad svima jasno, ali, narode, ni u Francuskoj posle glasanja nema kajanja. Ova podvala  Olandove administracije ima, kao kontraudar, reakciju sile ujedinjenja svih opozicija u jednu novu religiju uperenu protiv vladinih akcija, takozvani olandbašing.

Sve češće se postavlja pitanje ne samo legitimiteta svih tih povećanja poreza, koji su dostigli čak 45 milijardi više nego u vreme prethodne vlade, već i samog legitimiteta ove vlade, koja piša uz vetar. Svuda je prisutan osećaj masovne potištenosti sa primesama nezadovoljstva pa čak i mogućnostima žešće erupcije besa i iznenadnih akcija  paljenja i žarenja po ulicama gradova. Sindikati su potpuno prevaziđeni i smatraju se čak kao izdajnici, prodane duše gazdama i vlastima za malo slave i zračak političke perspektive.

I ovde, kao i svuda po svetu, svaki bi da bude neko mudo, da diriguje, makar samo u svojoj ulici ili zgradi. Zato su sad sve nove bune, sva blokiranje fabrika i puteva,  uglavom spontani i "neprskani". Hoću da kažem, nisu zagađeni sindikalnim naredbama, niti stranačkim podmetačinama. Nema veće opasnosti po svaku državu nego kad narod uzima sudbinu u svoje ruke, kao što je to nedavno bilo u provinciji Bretanji.

Nezadovoljstvo u Francuskoj nije ograničeno samo na Bretanju i crvenkape, kako nazivaju tamošnje pobunjenike protiv novog ekološkog poreza na transport, koji su kao simbol otpora vladi nabili crvene kape na glavu. U celoj državi je pometnja i ekonomsko rasulo. Francuska je i dalje bogata.Para ima al nema za sve. Kad je u pitanju raspodela na mondijalistički način, onda je jasno da tu nema dovoljno za državu, banke, stranke, krimose, tajkune i još da ostane za sirotinju raju i njenu socijalu. Zna se ko treba da ostane kratak.

I Bog je prvo sebi bradu stvorio. Samo ove godine je preko 1.000 preduzeća nestalo sa lica zemlje slobode i ljudskih prava. Perspektive za boljitak nema, jer je globalni standard života tradicionalno previsok na celom kapitalističkom zapadu, pa cene proizvodnje u takvom društvu ne mogu da konkurišu cenama u polu feudalnoj Kini. Sve ovo nije slučajno i niti j na štetu svetskih bankara i ostalih vlasnika kapitala. Upravo zbog toga u Francuskoj i raste strah od opšte pobune, koja može da odvede ne samo državu već i ceo kontinent u neviđen i nezamislivo surov građanski rat, kako je to nedavno izjavio i sam Dominik Štros Kan.

Verovatno je takva crna perspektiva pravi razlog bezgraničnoga popuštanjima francuskih, ali i drugih zapadnih institucija pred sve većim zahtevima etničkih manjina i religioznih skupina, uglavnom muslimana i afričkih crnaca. Sa svoje strane vlastodršci su spremni čak i da zamene narod, da dovedu one kojima će dati pravo da glasaju za njih, samo da ostanu na vlasti, tvrde neki politički nepodobni mediji i takozvane patriotske stranke opozicije kao što je Nacionalni Front. Naredni evropski izbori, biće jedan test u prirodnoj velični za proveravanje ove teze.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane