Natrag

Misija

Misija

 

Džulijan Asanž: Sajferpank, sloboda i budućnost Interneta (2)

 

Slučaj "strateškog presretanja"

 

Diskusije heroja antiglobalizma, Džulijana Asanža, koje je vodio sa svojim saborcima, Džejkobom Apelbaumom, Endijem Milerom-Magunom i Džeremijem Cimermanom, objavljene su 2012. godine u knjizi "Sajferpank". Knjiga je štampana istovremeno i u Njujorku i u Londonu. Zahvaljujući izdavačkoj kući Albion Books iz Beograda, koja je objavila 2013. godine srpsko izdanje "Sajferpanka", Tabloid donosi najznačajnije delove iz ovog značajnog svedočanstva o borbama za medijsku slobodu i savremenim oblicima informativnog porobljavanja.

 

Džulijan Asanž

 

Tviter je 14. decembra 2010. Godine primio „administrativni nalog" od Ministarstva pravde Sjedinjenih američkih država sa zahtevom da ih daju informacije u vezi istrage protiv Vikiliksa. Navedeno je da je nalog u skladu sa USC 2703(d), delom Zakona o pohranjivanju informacija - tzv. „2703(d) nalog". Američka Vlada tvrdi da u skladu sa ovim zakonom ima pravo da bez potrebe za sudskim nalogom zahteva razotkrivanje privatne elektronske komunikacije - i time bi stvorili pravni osnov za izbegavanje Četvrtog amandmana koji štiti građane od proizvoljnog pretresa i oduzimanja imovine.

  Nalogom su zahtevana korisnička imena, arhiva prepiske, adrese, brojevi telefona, informacije o bankarskim računima i brojeve kreditnih kartica svih onih koji su povezani sa Vikiliksom, uključujući i Vikiliks, Džejkoba Apelbauma, članicu Parlamenta Islanda Birgitu Jonsdotir i holandskog biznismena i internet pionira Ropa Gonggrijpa. Nalogom je takođe zabranjeno Tviteru da obavesti osobe koje su pod ovim merama da postoji ovaj nalog. Tviter se uspešno žalio protiv ove zabrane i ostvario je pravo da obavesti sve osobe da su traženi njihovi podaci. Tviter ih je obavestio 5. januara 2011, tako da su 26. januara Apelbaum, Jonsdotir i Gonggrijp, koje su predstavljali Keker i Van Nest, American Civil Liberties Union i Electronic Frontier Foundation, angažovali advokate i zajednički su podneli zahtev za poništavanje naloga. Ovaj slučaj je postao poznat kao „Slučaj Tviter naloga". Apelbaumov advokat je podneo dodatni zahtev da se otpečate još uvek tajni sudski spisi Vladinih pokušaja da prikupi privatne zapise od Tvitera i drugih kompanija koje su primile zahteve za informacijama od Vlade. Sudija američkog Magistrate suda je odbio oba zahteva 11. marta 2011. godine. Podnete su žalbe na ovu odluku.

Vol Strit Džurnal je 9. oktobra 2011. Otkrio da je imejl provajder iz Kalifornije Sonic.net je primio sličan nalog sa zahtevom za svim Apelbaumovim podacima. Sonic se borio protiv vladinog naloga i izgubio ovu bitku, ali su se izborili za dozvolu da Apelbauma obaveste da su primorani da predaju informacije o njemu. Vol Strit Džurnal je takođe objavio da je Gugl dobio sličan nalog, mada nema informacija da li je Gugl pokušao da ospori taj nalog na sudu.

  Sudija Federalnog suda u Okružnom sudu u Aleksandriji u američkoj državi Virdžinija je 10. novembra 2011. godine je odlučio protiv Apelbauma, Jonsdotir i Gonggrijpa, nalažući Tviteru da preda informacije američkom Ministarstvu pravde. Oni su se opet žalili 20. januara 2012. godine pokušavajući da ospore novembarsku odluku o odbijanju „objavljivanja svih naloga koji su poslati drugim kompanijama, pored Tvitera, kao i bilo kojih sličnih naloga". U vreme objavljivanja ove knjige slučaj je još bio na sudu.

 

 

Pojačana komunikacija protiv pojačanog nadzora

 

 

DŽULIJAN: Ako se vratimo unazad do ranih 1990-ih kada je Sajferpanks pokret bio u usponu kao odgovor na državne zabrane kriptografije, mnogi ljudi su se okretali internetu da bi obezbedili komunikaciju koja nije cenzurisana poput mejnstrim medija. Međutim Sajferpanks su oduvek uviđali da je uz ovu moć interneta dolazila i moć da nadgledanja celokupne komunikacije koja se tu odvijala. Sada imamo pojačanu komunikaciju protiv pojačanog nadzora.

Pojačana komunikacija znači da dodatnu slobodu u odnosu na ljude koji pokušavaju da kontrolišu ideje i da stvaraju saglasnost, dok pojačani nadzor podrazumeva suprotno. Nadzor je sada mnogo očigledniji nego što je bio kada su ga uopšteno sprovodili Amerikanci, Britanci, Rusi i još neke druge vlade, poput Švajcarske i Francuske.

Sada je zbog komercijalizacije masovnog nadgledanja sprovode svi i skoro sve države.

I sada je sveobuhvatna jer ljudi na internet stavljaju svoje političke ideje, porodičnu komunikaciju, kao i svoja prijateljstva. Samim tim se ne radi samo o pojačanom nadzoru komunikacije koja se već nalazi na internetu, već sada ima mnogo više komunikacije na interbnetu. I ne radi se samo o povećanom obimu komunikacije, već i o povećanom broju tipova komunikacije. Svi ti novi tipovi komunikacije, koji su ranije bili privatni su sada predmet masovnog presretanja.

Sada je na snazi borba između ovih informacija koje su prikupili insajderi, ovih informativnih država iz senke koje se razvijaju, razmenjuju međusobno informacije, razvijajući međusobne veze, kao i veze sa privatnim sektorom, i rastućeg obima komunikacija na internetu kao uobičajenog sredstva ljudi da razgovaraju međusobno.

Želeo bih da razmislimo o tome kako ćemo predstaviti svoje ideje. Kao neko ko je ušao u svet državnog nadzora i ko razume kako se transnacionalna bezbednosna industrija razvijala poslednjih 20 godina i samim tim sam previše upućen u ta pitanja, ja sam imao veliki problem kako da to razumem iz perspektive običnog čoveka. Naš svet nije svet ostalih ljudi, jer su drugi ljudi ostavili srž svojih života na internetu. Moramo nekako da iskomuniciramo ono što znamo dok još možemo.

ENDI: Predlažem da ne gledamo na to pitanje iz perspektive građana već iz perspektive onih koji su na vlasti. Pre nekoliko dana sam bio na nekoj čudnoj konferenciji u Vašingtonu i sreo sam ljudi koji su nosili značku nemačke ambasade. Prišao sam im i rekao „vi ste iz Nemačke ambasade", a oni su mi odgovorili „ne baš iz Ambasade, mi smo iz okoline Minhena". Ispostavilo se da su iz obaveštajne službe tako da sam ih tokom večere pitao „Šta je fokus tajnosti?" Rekli su mi da je u pitanju „usporavanje procesa da bi mogli bolje da ih kontrolišu". To je suština ove vrste obaveštajnog rada, usporavanje procesa oduzimanjem mogućnosti ljudima da ga razumeju.

Kada nešto proglasite tajnim znači da ograničavate broj ljudi koji znaju da ti procesi postoje i samim tim ograničavate broj ljudi koji mogu da utiču na njih.

 

Centralizovanje tehnike

 

  Ako internet posmatrate iz perspektive ljudi na vlasti onda je poslednjih 20 godina je bilo zastrašujuće. Za njih je internet bolest koja ih sprečava da definišu realnost, da definišu šta se dešava, što posle koriste da definišu ono što će ljudi znati o tome što se dešava, kao i njihove mogućnosti interakcije. Ako na primer pogledate Saudijsku Arabiju gde su, kao posledica neke vrste istorijske nezgode, verski lideri i ljudi koji imaju vlasništvo nad većim delom zemlje su isti tako da je njihov interes za promenama ravan nuli. Možda čak i u minusu. Oni internet smatraju bolešću i svoje konsultante pitaju „da li imate neki lek protiv toga? Moramo da budemo imuni ako ta stvar pogodi našu zemlju, ako taj internet dođe." I njihov odgovor je masovni nadzor. Oni kažu „moramo potpuno da ga kontrolišemo, moramo da filtriramo, moramo da znamo sve što rade". I to se dešava poslednjih 20 godina. Došlo je do masovnih investicija u nadzor jer se ljudi na vlasti plaše da će internet uticati na njihov način vladavine.

DŽULIJAN: Ipak, uprkos tom masovnom nadzoru, masovne komunikacije su dovele do toga da milioni ljudi brzo postignu konsenzus. A ako od normalne situacije stignete do masovnog konsenzusa veoma brzo, onda država, iako vidi kako se situacija razvija, nema dovoljno vremena da formuliše adekvatan odgovor. Na primer, u Kairu je 2008. godine održan protest koji je organizovan uz pomoć Fejsbuka.

Taj protest je iznenadio Mubarakovu Vladu, a kao posledica toga ljudi koji su učestvovali su praćeni putem Fejsbuka.

Već 2011. u priručniku, koji je bio jedan od najvažnijih dokumenata korišćenih tokom egipatske revolucije, na prvoj strani piše „Ne koristite Tviter ili Fejsbuk" da biste prosleđivali priručnik, a na poslednjoj strani piše „Nemojte koristiti Tviter ili Fejsbuk" da biste prosleđivali priručnik. Ipak, mnogi Egipćani su koristili Tviter i Fejsbuk.

A oni su preživeli zato što je revolucija uspela. Da revolucija nije uspela ovi ljudi bi bili u veoma, veoma teškoj situaciji. I ne treba zaboraviti da je predsednik Mubarak veoma rano odlučio da blokira internet. Pitanje je da li je ova blokada interneta pomogla ili škodila revoluciji. Neki ljudi veruju da je ova blokada pomogla revoluciju jer su ljudi morali da izađu na ulicu da bi saznali šta se dešava, a kada jednom ljudi izađu na ulicu oni ostaju na ulici. A ljudi su bili direktno pogođeni jer njihovi mobilni telefoni i internet nisu više funkcionisali. Tako da ako želite uspeh mora da postoji kritična masa, sve se mora odvijati brzo i morate pobediti, jer ako ne pobedite onda će ista infrastruktura koja je omogućila da dođe do brzog konsenzusa će biti upotrebljena da se pronađu i marginalizuju svi ljudi koji su bili uključeni u stvaranje konsenzusa.

  To je bio slučaj u Egiptu, koji, iako je američki saveznik, ipak nije deo obaveštajnog saveza sa engleskog govornog područja u kojem se nalaze SAD, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland i Kanada.

Hajde da sada zamislimo da je egipatska revolucija započela u Sjedinjenim državama - šta bi se desilo sa Fejsbukom i Tviterom? Preuzela bi ih država. I ako ne bi bili uspešni odmah bi ih pritisli, kao što i jesu, CIA i FBI da im daju informacije o tome ko su bili ključni učesnici.

DŽEREMI: Veoma je teško odvojiti nadzor i kontrolu. Moramo obratiti pažnju i na jedno i na drugo. Mene to više interesuje - kontrola interneta, bilo da se radi o kontroli koju sprovode vlade ili korporacije.

DŽEJKOB: Mislim da je prilično jasno da je, generalno govoreći, cenzura nus proizvod nadzora, bilo da se radi o samocenzuri ili o tehničkoj cenzuri, ali mislim da je važan način da se ovo prenese običnim ljudima ne-tehnički. Na primer, ako bismo gradili puteve na isti način na koji gradimo internet, svaki put bi morao da ima kamere za nadzor i mikrofone kojima ne bi mogao da pristupi niko osim policije ili nekog ko se uspešno pretvara da je policija.

DŽULIJAN: Već je došlo do toga u Britaniji.

DŽEJKOB: Kada gradite put nije neophodno da svaki centimetar bude pokriven savršenim nadzorom koji je dostupan samo nekoj tajnoj grupi ljudi. Ako objasnimo ljudima da je to način na koji se gradi internet, kao i da se onda od njih zahteva da koriste te puteve - to je nešto što ljudi mogu da razumeju, kao i da shvate da obični graditelji puteva nisu uvek oni koji imaju kontrolu.

ENDI: Ali neki ljudi čak ni ne grade puteve. Otvore baštu i pozovu sve da dođu goli. Govorimo o Fejsbuku! Njihova poslovna politika je da ljudima postane prihvatljivo da otkrivaju svoje lične podatke.

DŽEJKOB: Tačno. Ljudi su dobili nadoknadu ako su bili u Štaziju, staroj istočnonemačkoj državnoj bezbednosti, a dobijaju i nadoknadu što su na Fejsbuku. Samo što je na Fejsbuku nisu plaćeni direktno, već je nadoknada u društvenim kreditima - da te jebe komšija! Veoma je važno ukazati na ljudski aspekt, jer se u ovom slučaju ne radi o tehnologiji već o kontroli kroz nadzor. To je na neki način savršen panoptikon.

DŽULIJAN: Ja sam veoma zainteresovan za filozofiju tehnike. Tehnika ne podrazumeva samo neki tehnološku spravu već i, recimo, većinsku saglasnost ili parlamentarnu strukturu - to je sistematizovana interakcija.

Na primer, mislim da je feudalni sistem nastao od tehnike mlinova. Kada su centralizovali mlinove, što je zahtevalo ogromne investicije i što nije moglo da izbegne fizičku kontrolu, onda je postalo potpuno normalno da kao posledicu imamo feudalne odnose. Čini se da smo uspeli da razvijemo sve sofisticiranije tehnike kako vreme prolazi. Neke od ovih tehnika se mogu demokratizovati, mogu se proširiti na sve. Ipak većina, zbog svoje složenosti, su tehnike koje su stvorene kao rezultat snažno povezanih organizacija poput Intel korporacije.

Moguće je da je tendencija u osnovi tehnike da prolazi kroz ove periode otkrivanja tehnike, centralizovanja tehnike, demokratizacije tehnike - da bi znanje kako da se ostvari procurilo kroz sledeću generaciju koja se obrazuje. Ipak mislim da je opšta tendencija za tehnike da centralizuje kontrolu kod ljudi koji kontrolišu fizičke resurse tehnike.

 

Retroaktivni imunitet

 

Reportere Njujork Tajmsa kontaktirao je anonimni uzbunjivač iz NSA. Kasnije se sumnjalo da se radi o Tomasu Tamu, zastupniku američkom Ministarstva pravde. Izvršni urednik Njujork Tajmsa u 2004, Bil Keler, se saglasio sa zahtevom Bušove administracije da se priča povuče na godinu dana, dok Buš ne bude reizabran. Međutim, požurili su da objave ove priču kada su, 2005. godine, saznali da postoji mogućnost da administracija izdat nalog o zabrani. Bušova administracija je negirala da su počinjene bilo kakve nezakonitosti u okviru ovog NSA programa. Ministrastvo pravde je sprovelo hitnu istragu o tome odakle je procurila informacija, i u nju je bilo uključeno 25 federalnih agenata i pet tužilaca. Viši zvaničnici iz krugova Republikanske stranke su tražili da u skladu sa zakonom o špijunaži bude podignuta optužnica protiv Njujork Tajmsa.

Kada je Njujork Tajms objavio priču, medijima su počeli da se javljaju i drugi uzbunjivači, time detaljno pokazujući stepen bezvlašća na najvišim nivoima NSA. Aktivističke grupe poput ACLU (American Civil Liberties Union) i EFF (Electronic Frontier Foundation) su podnele gomilu tužbi. U jednom od slučajeva, ACLU protiv NSA, tužiteljima je odbijena tužba jer nisu mogli da dokažu da su lično oni bili predmet špijunaže. U drugom slučaju, Hepting protiv AT&T, uzbunjivač iz redova kompanije je istupio podnoseći izjavu u kojoj je razotkrio stepen do kog je AT&T sarađivao sa programom za domaće špijuniranje. Videti Hepting v. AT&T odeljak na EFF sajtu https://www.eff.org/cases/hepting

Mark Klajn je učestvovao u slučaju Hepting protiv AT&T. Ovaj bivši radnik AT&T-a koji je radio u Folsomu kod San Franciska je u izjavi koju je u ovom slučaju dao EFF razotkrio postojanje „Sobe 641A", objekta za strateško presretanje koje je AT&T vršio za NSA. Objekat je omogućavao pristup optičkim dalekovodima koji su činili osnovu internet saobraćaja i tako omogućavao nadzor celokupnog internet saobraćaja koji prolazi kroz tu zgradu, kako domaćeg tako i inostranog. Još jedan NSA uzbunjivač, Vilijam Bini, je procenio da postoji oko 20 takvih objekata, koji su postavljeni na ključnim mestima telekomunikacione mreže SAD.

Klajnova izjava, a koju je potvrdio i NSA uzbunjivač,  pružila je važne informacije u prirodi programa za nadzor Agencije. To je očigledan primer „strateškog presretanja" - celokupan internet saobraćaj koji prolazi kroz Sjedinjene države se kopira i pohranjuje na neodređen rok. Sa sigurnošću znamo da se i sav domaći saobraćaj presreće i pohranjuje, jer, ako posmatramo čisto inženjerski, kada se radi o ovom obimu saobraćaja, nemoguće je nadzirati samo onaj saobraćaj koji pokriva FISA nalog. Zvanična pravna interpretacija FISA sada kaže da je došlo do „presretanja" samo u slučajevima kada je domaćim komunikacijama koje su već bile presretnute i pohranjene od strane NSA pristupljeno u arhivi Agencije, i samo u toj fazi je neophodan nalog. Američki državljani treba da pretpostave da je njihov celokupni saobraćaj (uključujući razgovore, SMS poruke, imejl i pretraživanje na internetu) nadgledan i pohranjen u centrima NSA.

Kao odgovor na veliki broj tužbi koje su usledile posle razotkrivanja ove afere prisluškivanja, američki Kongres je 2008. usvojio amandmane na FISA zakon iz 1978. Godine, a predsednik ga je odmah potpisao. Ovo je dalo osnov veoma kontroverznom „retroaktivnom imunitetu" od podizanja tužbi zbog kršenja FISA zakona. Senator Barak Obama je, tokom svoje predsedničke kampanje, promovisao „transparentnost" kao deo svoje platforme i obećao je da će zaštititi uzbunjivače, ali kada je 2009. došao u Belu kuću njegovo Ministarstvo pravde je nastavilo politiku Bušove administracije, što je postepeno dovelo do heptingovog poraza, na osnovu „retroaktivnog imuniteta" koji je AT&T dobio ovim amandmanima.

Iako istraga Ministarstva pravde nije dovela do otkrića ko je bio izvor prvobitne priče u Njujork Tajmsu, otkrila je ko su bili naknadni uzbunjivači koji su pružili dodatne dokaze u ovoj aferi. Jedan od njih je Tomas Drejk, bivši visoki zvaničnik NSA, koji je godinama Komitetu za nadzor obaveštajnih službi u Kongresu ukazivao na korupciju i rasipništvo u okviru programa „Pionir" (Trailblazer) koji je sprovodila NSA.

 Ove interne pritužbe su bile suzbijane, kao i bilo koji radnik u državnoj administraciji koji bi poželeo da ih istraži. Nakon priče u Njujork Tajmsu, Tomas Drejk je Baltimor Sanu razotkrio priču o Pioniru. Protiv njega je pokrenuta Istražna porota, proglašen je „neprijateljem države" i optužen u skladu sa Zakonom protiv špijunaže. Videti „Tajni delilac", New Yorker, 23. maj 2011. www.newyorker.com

Optužnica protiv Drejka se srušila pod pritiskom javnosti u junu 2011, kao i nakon neuspešnih pokušaja da nateraju Drejka da prihvati nagodbu da se izjasni krivim u zamenu za manji prekršaj, koju mu je ponudilo Ministarstvo pravde. Drejk je dobio jednu godinu uslovno. Još uvek se nastavlja borba sa ostacima NSA skandala. ACLU pokušava da ospori ustavnost FISA amandmana iz 2008 godine kroz slučaj Amnesti protiv Klapera, videti „Osporavanje FISA amandmana", ACLU, 24. septembar 2012. http://www.aclu.org

U slučaju Džuel protiv NSA, EFF je zahtevala obustavljanje nadzora bez naloga koje sprovodi NSA. Slučaj je odbačen 2009. Nakon što im je Obamina administracija dala imunitet iz razloga nacionalne bezbednosti. Više informacija na EFF sajtu https://www.eff.org/cases/jewel. Međutim, nakon žalbe slučaj je ponovo otvoren u decembru 2011. godine. Tomas Drejk i ostali uzbunjivači, Vilijam Bini i Dž. Kirk Veb svedočili su u slučaju Džuel protiv NSA. Obamina administracija - koja promoviše politiku transparentnosti vlade - u skladu sa Zakonom protiv špijunaže, sudski progoni veći broj uzbunjivača nego sve prethodne administracije zajedno.

 

A 1.

 

Elektronska pošta na meti tajnih naloga

 

Vol Strit Džurnal je pisao da: "...Po dokumentima u koje smo imali uvid, Vlada SAD je nabavila neku vrstu kontroverznog tajnog sudskog naloga da bi primorala Google Inc i malog internet provajdera Sonic. net da im predaju informacije o imejl nalozima Vikiliks volontera Džejkoba Apelbauma. Slučaj Vikiliks je postao eksperimentalna platforma za novo tumačenje zakona početkom godine kada je Tviter pokušao da se odbrani od ovakvog naloga da preda celokupnu arhivu o nalozima svih koji podržavaju Vikiliks, uključujući i gospodina Apelbauma...".

Nalogom su zahtevali „Internet protokol" iliti IP, adresu naprave sa koje se ljudi loguju na svoje naloge. IP adresa je jedinstveni broj koji se dodeljuje svakoj mašini koja je povezana na internet. Nalogom su takođe tražili imejl adrese ljudi sa kojima su povezani ti Tviter nalozi. Nalog je bio tajni, ali se Tviter uspešno na sudu izborio za pravo da obavesti korisnike čiji podaci su traženi... Sudskim nalozima, u koje je Vol Strit Džurnal imao uvid, su tražene iste informacije koje je Tviter želeo da odbije da preda.

Tajni Gugl nalog je datiran na 4. januar i njime se traži od ovog džinovskog pretraživača da preda informacije o IP adresi sa koje se gospodin Apelbaum loguje na svoj gmail.com nalog, kao i imejl i IP adrese korisnika sa kojima je komunicirao od 1. novembra 2009. godine. Nema preciznih informacija da li Gugl pokušao da ospori ovaj dokument. Tajni sudski nalog Soniku datiran je na 15. april, i od njih se zahteva da predaju istu vrstu informacija iz imejla gospodina Apelbauma, takođe od 1. novembra 2009. Sud se saglasio 31. avgusta da ukloni oznaku tajnosti sa naloga Soniku i da gospodinu Apelbaumu pošalje kopiju. „Imejl na meti tajnih naloga", Wall Street Journal, 9. oktobar 2011.

 

(Nastaviće se)

 



Narudžbine slati na adresu: Mileševska 35
Beograd, Srbija
Telefon: +381.61.158.33.74
Email: prodaja@albionbooks.rs
podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane