Natrag

Disidencija i njeni problemi

 

Disidencija i njeni problemi

 

Pie: Prof. Dr Kaplan Burovi, akademik

 

Ovih dana, sluajno, naoh na internetu lanak o disidenciji, problem sa kojim se ja dugo vremena bavim, virulentno angaovan, pa sam zato i pisao. Kako vidim, diskutirali su o ovome: Mira Bogdanovi, Trivo Ini, Vane Ivanovi, Neboja Popov, Mirko orevi, Mihajlo Mihajlov, Latinka Perovi, Jelica Mini, Pavle Rak, Ljubomir Tadi i drugi, svi antikomunisti, pa i Titoisti.

Neboja Popov, pod disidencijom podrazumeva "kritiki stav prema vladajuoj ideologiji i njoj odgovarajuem poretku koji se izraava javno i kontinuirano kroz due vremensko razdoblje i izraava nadu u slobodu i demokratiju. Ovde, dakle, nije re o bilo kakvom neslaganju sa vladajuom ideologijom i reimom, niti o svima onima koji su dolazili pod udar reima ili sami sebe proglaavali disidentima".1)

Prvi deo ovog pretendiranja, u vezi ideologije i odgovarajuem (ne i vladajuem !) poretku je ispravan. Onaj drugi - da "nije re o bilo kakvom neslaganju (i sa) onima koji su dolazili pod udar reima", ako nisam razumeo pogreno, tu mi malo postojte Popove. "Socijalistiki" reimi su udarali ne samo po nama - komunistima, ve i po burujima. Ako nismo bili za to da im se insceniraju sudski procesi i da se kanjavaju nevini, mi - disidenti - nismo bili i protiv toga da se oni, za poinjena krivina dela, ne pozovu i na krivinu odgovornost, pa i da se kazne.

Mirko orevi pretendira da je disidencija "vid otpora okotalim strukturama", deo kritike misli koja je jedina brana od svake iluzije, i koja jedina uspeva u jasnijem smislu da pomeri granice dometa same te misli".2)

Ovaj je nebulozan. Razumemo to hoe da kae reima vid otpora, ali ne razumemo to podrazumeva pod okotalim strukturama. Disidencija jeste otpor, ali se taj otpor ustremio ne protiv nekakvih okotalih struktura, ve protiv jedne izvitoperene stvarnosti, koja nema veze sa ustavom i zakonima zemlje, ponajmanje i sa proklamovanom ideologijom i odgovarajuim poretkom.

Inscenirani sudski procesi i lani svedoci po sudskim salama nisu okotale strukture, ve zloini, gospodine oreviu!

Ako Mihajlo Mihajlov nije bio lan Partije, on i te kako moe biti disident, pa i vei od onoga to je bio lan Partije, ako se slae sa principima disidencije. Disidencija nije ograniena samo unutar Partije, nije to samo stvar Partije i njenih lanova. To je opta stvar svih, itavog naroda, svih slojeva i svih opredeljenja, pa i onih koji ne pripadaju jednom konkretnom narodu, pred kojim je postavljen problem disidencije.

U SAD niti smo imali i niti imamo problem disidencije, ali se svaki Amerikanac moe baviti i posvetiti tom problemu u bilo kojoj drugoj zemlji i - sledstveno, ako prihvati principe disidencije - i on je disident, suborac disidenata konkretne zemlje. Ja nisam Albanac ni po nacionalnosti niti po dravljanstvu, nisam ni poreklom iz Albanije, pa nisam bio ni lan Partije te zemlje, ali jesam albanski disident, jer - poto sam se naao tamo kao jugoslovenski politiki emigrant (i disident !) ujedinio sam se sa albanskim disidentima i borio se rame uz rame sa njima protiv vladajueg poretka tamo.

Moj najblii drug, na "slobodi" i u albanskom zatvoru, bio mi je albanski disidentni knjievnik Kin Dui. Po Marksu i Engelsu, komunisti treba da se ujedine sa narodom u krilu kojeg ive, sa radnikom klasom tog naroda, i da se bore rame uz rame sa njima kao sa svojim narodom. Tako se borio rame uz rame sa albanskim narodom i na drug Miladin Popovi, kao i mnogi drugi Jugosloveni, koji su mi prethodili i bili uitelji. Tako su se ujedinili sa panskim narodom svi slobodoljubivi ljudi sveta, pa su pohrlili tamo i, s orujem u ruci, borili se rame uz rame sa pancima.

Na ikica Jovanovi nije panac, ali je zaslueno kroz ceo ivot nosio nadimak panac. Tako e zaslueno nositi nadimak disident i svaki onaj, koji nas bude podrao i posebno oni koji nam se budu pridruili i borili se rame uz rame sa nama.

Jugosloven ivojin Pavlovi se iz Jugoslavije, pre DSR, ujedinio sa sovjetskim disidentima. Iako je njegova knjiga Bilans sovjetskog termidora (1940) zabranjena jo u tampariji, ona dokazuje da je bio disidenta, sovetski, ne jugoslovenski, niti srpski, jer se tada o disidenciji na teritoriji Jugoslavije ne moe govoriti, poto nisu bili tu na vlast izdajnici radnike klase i njene ideologije.

Disidencija se raa u borbi sa jednom konkretnom klikom, koja je na vlast i teoretski nam se busa u prsa za proletersku diktaturu, za socijalizam, za komunizam, dok u praksi sprovodi linu diktaturu efa partije, uspostavlja socijal-faistiku diktaturu. Upravo zato, mi - disidenti -kaemo: Borimo se protiv  n e e g a  t o  p o s t o j i,  ali se  n e  i m e n u j e.  Istovremeno borimo se za neto  t o  s e  i m e n u j e,  ali  n e  p o s t o j i.

Postoji faistiki teror, ali se ne imenuje. Imenuje se narodna vlast i socijalizam, ali ne postoje.

Faistiki teror nije pao samo nad lanovima partije, nad komunistima, ve nad svima, i nad antikomunistima, pa je zato i borba protiv tog terora opta stvar, koja pripada svima. Druga je stvar ko se sa kojih pozicija i pod kojom zastavom bori protiv ovoh terora. Pod zastavom disidencije ili pod zastavom antikomunizma.

Boriti se pod zastavom antikomunizma protiv socijal-faizma jeste donkiotizam. Ni Stalin, niti Tito i Enver Hoda nisu se bojali onih koji su se borili protiv njih nazivajui ih s prezrenjem komunistima, komunjarima i slino. Oni se i dan-danas tresu, tamo gde su lipsali, i samo od naih imena, kamoli kad uju da ih stigmatiziramo i kao krvave antikomuniste, kao faiste i superfaiste, koji su izdali stvar radnog naroda, socijalizma i komunizma. Godine 1991., ulicama Tirane, na glas Enver-Hitler! nadvladao je glas antikomunista ENVER-Marks!

Pogledajte njihov list L'UMANITE, Pariz, 24. januar 1991.godine! Za nijednog antikomunistu albanskih zatvora ne piu da je izaao iz zatvora, za nijednog antikomunistu ne lau i ne falsifikuju, pa ih i ne spominju, kao to su spomenuli, lagali i falsifikovali protiv ovog Kaplana! Udarac disidenata je zaboleo ove krvave kriminalce vie od bilo kojeg drugog udarca, jer ih je samo na udarac pogaao gde ih je najvie bolelo.

U vezi sa ovim naglaavam: neslaganja unutar partije radnike klase (odnosno socijalistike, komunistike), koja nije na vlast, nisu nikakva disidencija. Nije se slagao sa Lenjinom ni Plehanovim. On se i odelio sa svojim menjevicima od boljevike partije Lenjina, pa ipak nje bio disident, jer tada Partija boljevika Rusije jo nije uzela vlast u svoje ruke.

Imamo i ovakav sluaj: U Albaniji se jedno krilo Socijalistike Partije otcepilo i proglasilo sebe za Partia Socialiste pr integrim (PSI: Socijalistika partija za integriranje). Oni su proglasili sebe za disidente i - mislei da su stvarno takvi - sreo sam se sa njihovim efom Ilir Meta (poreklom iz Skrapara, oblast June Albanije), ali - to da ujem i vidim - ni ovaj njihov ef, kamoli i obini lanovi te partije, nemahu pojma o disidenciji. Tada dadoh za pravo Fatosu Nano (ef Socijalistike partije), koji je iniciale te njihove "disidentne" partije PSI ironino odredio: Partia e skraparlinjve t inatosur - Partija revoltiranih Skraparlija. Ovaj se Ilir Meta revoltirao i istupio iz Socijalistike partije ne zbog neslaganja sa antisocijalistikom praksom ove partije, ve zbog neslaganja sa podelom fotelja u partiji i na vlast.

Mihajlo Mihajlov, sin bjeloruskih emigranata u Jugoslaviji, roen u Panevu 1936., asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, prijatelj slikara Leonida ejke i niza jugoslovenskih antikomunistiki raspoloenih intelektualaca, prvi put dospeva u zatvor sedamdesetih godina, a kasnije emigrira u SAD. O tome "...koliko je u svetu poznato nae (jugoslovensko) disidentsko iskustvo", Mihajlov kae: ...To to je najpoznatije jeste da je ilas svuda prihvaen kao otac disidentskog pokreta. Posle njega sam ja bio poznat zbog naina na koji je podignuta optunica protiv mene; tom prilikom je intervenisao sovjetski ambasador kod Tita, zbog moje knjige Leto moskovsko; inae niko me kao jugoslovenskog disidenta ne bi primetio".3)

Ovaj Mihajlov, koga neki ubrajaju u prave disidente, a on sm pretendira i da je disident Br. 2 Jugoslavije, po mom miljenju nije ni najmanje disident, jer on nije shvatio principe disidencije i - sledstveno - nije se borio pod zastavom disidencije. On je jedan obian buruaski protivnik i neprijatelj radnike klase i njene ideologie, iako sutinom disidencije smatra borbu za vladavinu prava. Za prava se bore svi, ali stvar je u tome o kakvim je to pravima re. Za prava se borio i Spartak, pa i Napoleon. Za prava se bore i oni iz dinastije Karaorevia, prestolonasljednik Aleksandar II, ali niko od njih nije bio disident, pa nam se i nisu busali u prsa za disidenciju. Prava su relativna. Disidenti se bore za prava radnike klase u jednoj odreenoj zemlji, gde su vlast naroda uzurpirali izdajnici radnike klase, koji se prividno predstavljaju kao socijalisti, ili i kao komunisti. Aktuelno oni se u svim eks-socijalistikim zemljama predstavljaju kao demokrati, pa i kao buruji.

Ovi kameleoni stotinu e promeniti imena, samo da se odre na vlasti!

Latinka Perovi pie o iniu: Zoran ini nikada nije pripadao Komunistikoj partiji pa nije mogao biti disident"4).

Naglasih ve da ovek ne mora biti ni lan Partije, niti sin dotinog naroda, da bi bio disident i pripadao kao disident upravo tom narodu. Shvatanja g-e Perovi su daleko od istine.

to se tie Lava Trockog, on je svestrano dokazao svoju disidenciju (Vidite njegovu knjigu Izdana revolucija (1937). i posebno njegovu ideju o novoj klasi, koju e razraditi Milovan ilas u svojoj knjizi Nova klasa (1955.!). Lav Trocki je ne samo prvi disident SSSR, ve i prvi disident na svetu. Disidenti su i svi oni koji su se suprotstavili stalinizmu sa pozicija disidencije. Sledstveno, orevi nema pravo to negira disidenciju Trockome i tzv. Trockistima. Disidenti su i oni koji nisu istupili javno, ali su zato delovali u brazdi disidencije ilegalno.

U vezi Milovana ilasa i pretendiranja Mire Bogdanov da je bio prvi disident, dodajem: Neki piu da sam disident Br. 1 Jugoslavije ja, a ne drug ilas. injenica je da je ilas bio lan Politbiroa SKJ kad sam ja objavio moju disidentnu poemu BOJANA u Dubrovnik 1952, pa je i pretampao 1953. u Beograd, pod nos Milovana ilasa, koji me upravo za nju uzeo na telefon i pripretio mi udbaki.

Po Bogdanovoj "disidenti moraju igrati potencijalno vanu ulogu u svjetskoj politici, biti pravi ljudi na pravom mjestu u pravo vrijeme. Biti i zvani i izabrani". Oslanjajui se na ovo svoje pretendiranje, koje ni najmanje ne odgovara istini, a vezujui disidenciju sa hladnim ratom i vanjskom politikom SAD, ona proglaava i Josipa Broza Tita za "disidenta bez premca". Po svemu izgleda da imamo posla sa jednom Titoistkinjom, koja bi htela da nam i Franja Tumana izvede kao disidenta, bar kao disidenta-nacionalistu.

Hladnoratovska knjiga The God that failed (ameriko izdanje 1949., britansko 1950.), u koju su istupili sa svojim razoarenjem simpatizeri komunizma Amerikanci Injacio (Ignazio) Silone, Artur Kestler (Arthur Koestler), novinar Luj Fier (Louis Fischer), pisac Riard Rajt (Richard Wright), britanski pesnik Stiven (Stephen) Spender, britanski novinar, laburista i obavetajac Riard Krosman (Richard Crossman) i francuski pisac Andre id (Andr Gide), jeste najobinija antikomunistika propaganda. Ovi ljudi nisu nikakvi disidenti. Oni su ptice, koje su zalutale u tue jato, pa su se opet vratile svom jatu.

Kako naglasih na samom poetku ove diskusije, u nju su se ukljuili antikomunisti, pa i pokoji Titoista, znai - antidisidenti. Disidenti od njih ne oekuju da oni tretiraju ovaj problem objektivno. Kao to istoriju jednog naroda ini sm taj narod, i istoriju, istinu o disidenciji, rekli smo, kazali smo i kazaemo mi, koji smo se borili i borimo se pod njenom zastavom, lili krv i poloili ivote. Dati glas antidisidentima da nam govore o disidenciji, isto je kao sluati nae javne tuioce po sudskim salama, gde su nam inscenirani sudski procesi i kanjavali su nas za neprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti, socijalizma i komunizma.

Ja sam od vremena napisao, pa i objavio esej O disidenciji5), gde sam izneo moj stav u vezi ovog problema.

_______________

1) POPOV, Neboja: Disidentska skrivalica, list REPUBLIKA, God. XII, Br. 242-243, str. 19-20, Beograd 2000; http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2000/242-243/242-243_21.html

2) OREVI, Mirko: Disidenti - bekstvo iz utopije, REPUBLIKA, God. X, Br.179-180, str.17-22, Beograd 1998.

3) MIHAJLOV, Mihajlo 1998: IX.

4) PEROVI, Latinka: Zoran ini i srpsko drutvo, u Zoran ini: ETIKA ODGOVORNOSTI. Beograd 2006: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji.

5) BUROVI, Kaplan: O DISIDENCIJI,- zbirka eseja, Ulcinj 2013. Esej O disidenciji je objavljen sprva na albanski jezik u mojoj knjizi MBI DASHURIN -  eseji, Ulcinj 2001, str. 69, a pretampao mi ga i Ilir Meta u njegovom listu, da bi nam se tako pretstavio kao disident.

 

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane