Sport

 

Unutrašnji i spoljni glodari u zaveri protiv srpskog sporta

 

Slučaj balkona i šampiona

Nadgornjavanja o patriotizmu koji manifestuju ekstremisti, a pod njime se kriju nasilnici i huligani, gube smisao kada se učestvuje ili prati neki takmičarski događaj poput nedavnog finala Svetskog prvenstva u rukometu za žene, zaključuje u svojoj kolumni Miroslav Vislavski, ugledni novinar i sportski radnik

Miroslav Vislavski

Osećaj naglašene pripadnosti državi pojavljuje se uvek kada se nadmeću naši, još uvek postojeći, briljantni vrhunski sportisti. Oni su primer kakav želimo da budemo kao narod i nacija koja je u novijoj istoriji doživela pogrom svetske politike, zahvaljujući svojim suludim predvodnicima i njihovim lošim politikama. Pogrom zbog pogrešnih politika koje su proizvele pomućene umove poput onih  "patriota" koji su umeli da svojim nasiljem i brutalnim varvarstvom prekidaju utakmice, onemogućavajući sportiste da ostvare svoje ciljeve i ideale pod nacionalnim ili klupskim obeležjima. Takav model lažnog i krnjeg "patriotizma" je kod normalnog sveta gušio ona tanana osećanja ljubavi prema domovini, svojoj državi, narodu, istoriji, tradiciji, razvijajući stid i sram zbog nezasluženog prezira koji nam je upućivan od civilizovanog sveta. 

Sveže je pamćenje na veličanstvene priredbe tenisera u Dejvis kupu, teniserki u Fed kupu, odbojkaša i odbojkašica kada su osvajali evropska prvenstva, rukometaša kada su se okitili srebrom na prvenstvu kontinenta, košarkaša Partizana u Ligi šampiona i reprezentacije u kvalifikacijama za kontinentalni šampionat, vaterpolista na reprezentativnom, ali i na klupskom nivou. Tim i takvim povodima je manifestovano jedinstvo i sloga, istovetnost želja, emocija i pobedničkih težnji.

Slavlje, radost i veselje doživljavano i tim i takvim trenucima, su slike koje želimo da šaljemo svetu. To je ono kakve su nas decenijama poznavali i doživljavali na svakom koraku u Evropi i drugim kontinentima. Rukometašice Srbije, koje su na minulom Svetskom prvenstvu izborile zlatno srebro, su nam priredile nova ushićenja u kojima su ove vrednosti ponovo dodirnule nebo. Na trenutak su odagnate sumorne slike težačkog života, nemaštine koju maskiraju slavski dani, neizvesnosti sutrašnjice, manipulacija i prevara "prepoštenih" predstavnika naroda i samozvani lideri države koja sa njima na čelu i dalje pluta nošena maticom međunarodnih interesa, ka ponoru svoje budućnosti.

Nikada do ove, ženska rukometna utakmica u svetskoj istoriji ovog sporta, nije privukla 20.000 gledalaca na tribinama. Međunarodna rukometna elita je impresionirana organizacijom koja je omogućila da se u knjigu rekorda u samo jednoj sedmici tri puta evidentira obaranje svetskog rekorda posete na ženskom rukometu. Zbog toga pljušte komplimenti i laskava priznanja na račun naših rukometnih čelnika, države Srbije i njene Vlade. Ko ih zaslužuje? Devojke su ispisale veliku, novu stranicu istorije rukometnog sporta. Katarina Tomašević, Jovana Risović, Svetlana Ognjenović, Jelena Nišavić, Katarina Krpež, Dragana Cvijić, Sanja Rajović, Marija Lojpur, Sanja Damjanović, Biljana Filipović, Jovana Stojiljković, Andrea Lekić, Kristina Liščević, Jelena Erić, Jelena Popović, Jelena Živković su zauvek ušle u svetlu istoriju našeg sporta.

One koje su ponele najveći teret i odgovornost uspeha su se pridružile nezaboravnim divama, legendarnim: Svetlani Kitić, Mirjani Đurici, Svetlani Anastasovskoj...Nakon evropskog srebra koje su pre dve godine izborili njihove kolege, svetske vicešampionke su dale novo ohrabrenje i ojačale veru da je naše podneblje neuništivo izvorište talentovanih i vrednih sportista. I ne samo sportista...Ka počasnom postolju ih je vodio odličan stručnjak Saša Bošković, sa svojim stručnim štabom. Taj rezultat, uz dosadašnju zapaženu trenersku karijeru, je ovom stručnjaku doneo i laskavi naslov najboljeg trenera u 2013 godini, koju mu je posvetio Olimpijski komitet Srbije.

Priznanja zaslužuje rukovodstvo Rukometnog saveza Srbije. Uspeli su ovi, ne retko osporavani ili kritikovani ljudi da u dve godine organizuju dva Svetska prvenstva za muškarce i žene i Evropsko prvenstvo za muškarce. Da li su zaslužili poverenje čelnika svetske i evropske rukometne organizacije ili im je "naturena" organizacija ovih prvenstava zbog nemanja velikog izbora, nije bitno. Ova takmičenja su poslužila našem rukometu. Vratila su ga u vrh popularnosti sportova u Srbiji, tamo gde mu je i mesto po ispisanoj istoriji našeg sporta. U svetskom i evropskom rukometu, ponovo smo respektovani i poštovani. Ponovo se rukomet nalazi u vrhu interesovanja u Srbiji, a na školskim terenima su sve češći prizori sa rukometnih takmičenja.

Priznanja zaslužuju ljudi koji su imali hrabrosti, strpljenja i viziju da se nakon turbulentnih dešavanja u rukometnoj organizaciji iz perioda devedesetih i prve polovine prošle decenije. Pamtimo svađe i deobe koje su "krasile" vreme u kome su na čelu bili rukometni poslenici, autokrata iz Crne Gore na mestu predsednika Izvršnog odbora Rade Đurđić, a potom predsednici Saveza - srpski političari socijalista  Milorad Vučelić, koji je svrgnula DS i namestila Zorana Mićovića. Onda je 2006. na čelo Saveza došao malo poznat široj javnosti, pokazalo se odlučan, uporan i istrajan predsednik RSS Velimir Marjanović. Sa najbližim saradnikom generalnim sekretarom Božidarom Đurkovićem, podržavani snažnim vojvođanskim rukometnim lobijem, odoleli su povremenim udarima, nezasluženim osporavanjima i podmetanjima iz delova organizacije, uključujući i oponente u sredini koja im je dala najveću potporu. Ovo vreme i rezultati su njihova velika pobeda, jednaka možda podvizima koje su svojim entuzijazmom i neverovatnom energijom ostvarili mladići i devojke koji su zaslužili da budu novi idoli naroda na ovim prostorima.

Priznanja zaslužuju građani Srbije koji su svojim posetama, naročito u Nišu i Beogradu, ovom događaju posvetili pažnju kakva se teško postiže čak i u "rukometnijim" državama. Niš je već više godina "rukometna Meka" našim nacionalnim selekcijama i prava je nepravda što zbog kapaciteta hale ne može u konkurenciji sa Beogradom da bude domaćin finalnim utakmicama. Beograd je u završnici prvenstva u samo nedelji dana postavio trostruki rekord po posetama u hali u istoriji ženskog rukometa. Novi Sad i Zrenjanin su imali zapažene posete, tako da je u popularnom SPENS-u u Novom Sadu na utakmici naših suseda Mađara i Rumuna, tribine bile bezmalo pune! Rukometni zvaničnici tvrde da su ovakve posete nadmašile one na prethodnim šampionatima. Zbog toga građani Srbije i rukometni radnici zaslužuju od svetske federacije samo ocenu exelent!

Rukometni sport kao i odbojkaški, pa i košarkaški, uprkos katastrofalnom položaju fizičke kulture i sporta u celini i dalje postiže vrhunske rezultate. Za uzvrat, osim čuvenog balkona na gradskoj Skupštini i obećanja (ludim radovanja) koja dobije na prijemima kod državnih zvaničnika ne dobija ništa što bi bio pandan vrednosti ostvarenih rezultata. Istina, sa ovim medaljama, takmičari koje primaju državni psiholozi ili grobari će ostvariti državnu stimulaciju - novčanu nagradu, a kad dođu u završnicu takmičarske karijere dobiće i "doživotnu" naknadu ("nacionalna penzija" za osvajače medalja). Naravno, ako se voljom nekog ministra u budućnosti ne promeni zakonski okvir koji danas na to obavezuje državu.

Prošla su ona "mračna" i "diktatorska" vremena u kojima je država pokazivala interes za napredak vrhunskog sporta i imala brigu prema fizičkoj kulturi i zdravlju građana, a posebno omladine. Ona vremena kada se investiralo u oblast fizičke kulture i sporta, pa je Svetsko ili Evropsko prvenstvo poslužilo i bilo povod za gradnju značajnih sportskih objekata. Tako je Beograd nakon niza godina organizacije velikih priredbi u boksu na Sajmištu, 1973 godine dobio modernu halu Pionir, koja je otvorena 24 maja, a četiri meseca kasnije bila je poprište Evropskog prvenstva u boksu.

Novosadski SPENS je sagrađen 1981, a povod je bilo Svetsko prvenstvo u stonom tenisu. Pre toga u bivšoj Jugoslaviji, sagrađena je moderna hala Tivoli u Ljubljani, u povodu Svetskog prvenstva u stonom tenisu, Skenderija u Sarajevu je otvorena 1969 godine. O kapitalnim objektima poput objekata za Mediteranske igre u Splitu 1979 ili onih koji su nestali u ratnom vihoru u Sarajevu, a sagrađeni su za potrebe Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984, ne treba  posebno trošiti reči. Evropska prvenstva za muškarce (januar 2012 - srebrna medalja - Beograd) i žene (decembar 2012 - četvrto mesto - Beograd) i nedavno Svetsko prvenstvo za rukometašice (srebrna medalja - Beograd), pre njih evropska prvenstva za odbojkaše (zlatna medalja 2011 i dve godine kasnije - Beč, 2013 bronzana medalja - Poljska/Danska) i odbojkašice (2011 - zlatna medalja - Beograd), prošla su bez bitnijih promena u uslovima rada i statusu klupskog sporta. Da li je to fer? Zašto onda priznanja Vladi Srbije i državnim institucijama za besprekornu organizaciju Svetskog prvenstva za rukometašice kao uostalom i za prethodne organizacije u ovom ili odbojkaškom, pa i drugim sportovima?

Zar nije pokazatelj i sport koji na blistavi način promoviše Novak Đoković i drugi teniseri svetske vrednosti? Podsetimo se da je početkom godine Međunarodna asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) potvrdila da beogradski turnir "Srbija open" prestaje da postoji pošto je organizator, kompanija "Femili sport", vratila licencu. O tome je nosilac licence, kompanija "Femili sport" saopštila javnosti:

"… Iza nas su četiri turnira  koji su od strane ATP uvek ocenjena najvišim ocenama, a igrači su posebno isticali vrhunske uslove koji su im svake godine omogućeni…Na žalost, nećemo više biti u mogućnosti da organizujemo takmičenje u Beogradu i odlučili smo da zaustavimo sve aktivnosti u vezi sa turnirom".   

Ako su svetske sile naumile dalje da razaraju Srbiju, a tvrdnja je legendarnog odbojkaškog stratega Zorana Gajića da jesu, da je naš najprepoznatljiviji brend opet na udaru onih koji su nam "pomogli" da se raziđemo na jugoslovenskim prostorima, onda nije čudno zašto oni koji kroje teritoriju svoje države, priređuju prijeme i dele ordenja najblistavijim izdancima našeg sporta. A, u međuvremenu, svojim (ne)činjenjem pomažu svoje saveznike u kreiranju novih državnih granica. Gde će im duša?