Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Lični stav

Moraš biti ličnost da bi imao lični stav. Gde je nestala ličnost Borisa Tadića, pa da ga sačuva od njegovih stavova. Opet je imao ideju kako da se vrati i opet je popušio. Koji put već? I kaže nastaviće. Pobogu čoveče, zauzmi jednom lični stav, saopštiš ga, pa ako ne prolazi, ideš dalje. Demonstrativno napustiš društvo koje te ne razume, ili ne poštuje, ili jednostavno neće. Sačuvaj bar malo dostojanstva. Isto važi i za Dragana Đilasa. On se, doduše, ovoga puta provukao, ali to ne znači da je pobedio. To je samo Tadić izgubio, a to već i nije nikakva novost, niti nekakav uspeh. Sad je najbolji trenutak da Đilas proglasi pobedu i pobegne. Kada bi se oslobodio balasta stranke, možda bi ponovo pobedio u trci za gradonačelnika. I Krstimir Pantić, koji se vratio sebi, trebalo bi ponovo da se kandiduje za gradonačelnika. I da unapred kaže da opet neće potpisati, kad pobedi. I pobedio bi sigurno. Sam bi mogao da drži poslednju liniju demokratske odbrane severnog Kosova. Kad bi imao lični stav. O Vučiću da i ne govorim. Šta bi tek taj sve mogao, kad bi bio ličnost, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu  

Piše: Mile Isakov

Dojavili neki žutokljunci, koji ne umeju da žive bez vlasti, Borisu Tadiću, da računuju na njega za rušenje Dragana Đilasa, a on se oma upeco, ko' som na bućkalo. Znaju mangupi da on ni ne postoji bez vlasti, makar i najmanje, stranačke. Ali, to više nije samo njegov problem, to je ponižavajuće za sve građane ove zemlje. Tako nisko da padne predsednik jedne države, ma kava da je. Da se otima za korumpiranu stranku u raspadu, bez morala i ugleda, stranku koju je čitavu deceniju nosio na svojim leđima i koja ga se odrekla, kad je prvi put posrnuo. Za stranku koju čine ljudi, koji su mu se bestidno klanjali i isto tako bezobzirno ga šutnuli u dupe, pred kojim su koliko do juče čekali u redu namazani svim mastima.

Jednom predsednik, uvek predsednik, kažu amerikanci. Predsednik države, makar i bivši, trebalo bi da je institucija, sam po sebi. Njemu ne treba partija da bi bio nešto, da bi bio uvažavan i slušan. On je veći i značajniji od partije. On može i treba da je kritikuje, ali zato što nešto ne valja, a ne samo zato da bi dokazao da on treba da se vrati na njeno čelo. Njemu to ne treba. Njima treba, ako treba. A ako im treba, treba da ga mole. On sam ima veću specifičnu težinu od svih njih zajedno. Ako ima. Ako nema, onda ništa. Onda je to samo Boris Tadić. Jedan od njih.

Đilas takođe. Ili jeste ili nije. On je njima trebao da ih vadi iz onoga u šta ih je Boris uvalio. Nije uspeo zato što od tih govana nije moguće napraviti pitu. Ali, on je Dragan Đilas, uspešan biznismen i gradonačelnik. Ili nije. Ako jeste, treba sam da izađe na izbore u Beogradu i pobedi. Ako on njima učini uslugu i povuče se sa mesta predsednika stranke, i oni bi njemu trebalo da uzvrati tako što će ga podržati u tome, jer i inače nemaju boljeg kandidata. Neće mu to bog zna šta doneti u glasovima, ali bar da mu mu ih ne razvodnjavaju sa nekim protivkandidatom. Ako je on taj, pravi Đilas, pobediće. Ako nije, onda ne treba ni gradu,ni stranci. Ali biće opet i doveka Dragan Đilas.

Isto važi i za Krstimira Pantića. Ako se ponove izbori u severnoj Kosovskoj Mitrovici, treba i on ponovo da se kandiduje, sam, samcat. A jedino obećanje u kampanji treba da mu bude da će ponovo odbiti da potpiše, kad pobedi. Tvrd mu stojim da bi opet pobedio. Ubedljivo. I opet. I opet. Kakav Lazar, kakav Miloš, Krstimir bi mogao da održi čas demokratskog Boja za Kosovo. Svi koji dosad nisu izlazili na izbore, sad bi izašli da ga podrže.  Da konačno pobede.  Ali, i ako ja nisam u pravu, on će biti. Zauzimanjem ličnog stave, dokazaće da je ličnost i to će mu svi morati priznati.  Malo li je u ovoj krizi?

 

Slučaj Basara

 

Svetislav Basara, svakodnevno dokazuje da je ličnost i da ima stav, čak i kad nije u pravu. To ne može da dovede u pitanje čak ni servilni intervju sa Prvim&Jedinim. Jeste da se u tome obrukao,  ali to je nesumnjivo bio njegov izbor. Niko ga nije naterao, niko nagovorio, on je sam odlučio da to uradi I to baš tako kako je uradio. To je njegov stav, da ovog puta ne zauzme stav. Zašto, to samo on zna. Prema tome, ne možemo tim povodom da raspravljamo o njegovoj ličnosti, već samo o tome zašto je ta ličnost tako odlučila. Šta to navede ili natera čoveka, koji je sav od ličnog stava, da ga se odrekne.

Šta natera čoveka, po čije mišljenje izlazimo iz kuće i po najvećoj vrućini, i po ciči zimi, i još to platimo, da nam se, besplatno, uvlači u domove, kroz žice i antene, da bi nam pokazao kako on ne stoji mirno pred Prvim&Jedinim, nego, nonšalantno zavaljen u fotelji, ravnopravno sa njime razmenjuje komplimente i pohvale gluposti.

Ja tebi serdare, ti meni vojvodo. I da se toliko opusti da počne da klizi iz fotelje i do kraja sasvim iscuri iz nje, njemu pod noge. Vidim pravda se sad, tobož polemišući sa Gorčinom Stojanovićem, koji mu je zamerio na tom čampras divanu. I u pravu je Basara, nema ni jednog razloga zašto ne bi on, mada to nisu radili Kiš i Kovač, napravio takav intervju. Malo se, međutim,  pravi lud, jer zna i on vrlo dobro, šta je zasr'o. Nije problem u tome što je pristao na to, problem je što ga u intervjuu nije intervjuisao, što ga nije pitao ništa od onoga što je trebalo i što se od Basare očekuje.

Ni kako navatava te silne šeike, koji će samo zbog prijateljstva sa njime da nam poklone ogromnu lovu, ni zašto želi da svima u Srbiji menja svest, pa i onima koji su sve vreme bili pri svesti, do koje je on tek sad došao. I zašto misli da je baš on taj koji treba da nas uči pameti, kad ima mnogo onih koji su i dosad znali to što je on, uz nadčovečanske napore, otkrio petnaest godina kasnije: Ko je ubio Ćuruviju; Kako su se bogati obogatili, dok su siromašni siromašili; Ko je bio Đinđić, ko Ratko Mladić, a ko Maks Veber. Umesto svih tih nepostavljenih pitanja, Basara se, u ime promene svesti Srba i modernizacije Srbije, zajedno sa Prvim&Jedinim, okomio na sve srpske tradicije, i koje to jesu i koje nisu. Tako je, u trenutku sažaljenja, kad je Prvi&Jedini zakukao kako će, poznavajući svoj narod i on neslavno završiti, Basara uzviknuo: Nemojte sad i Vi sa tim tradicionalnim srpskim pesimizmom!? 

Kad je u modi moderno, tradicija ne valja, a onda i sve što ne valja treba da postane tradicionalno, pa i pesimizam kod nebeskog naroda, koji je oduvek verovao da je najbliži bogu, pa tako bogom dan da pobeđuje i bude lider u region. I šire. Kod naroda koji horski peva pesmicu "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine" i koji od svojih sportista na najvećim svetskim takmičenjima ne očekuje ništa manje od zlatnih medalja. Dakle, zabrljao je Basara, dobrano, ali da li ćemo zbog toga prestati da čitamo njegove knjige i kolumne? Ja neću. Da li to znači da mu verujem? Da, verujem da je ovog puta namerno izbegao neprijatna pitanja, ali što bi rekla moja baba Julka - ne moraš ti biti svakoj tici kobac! Drugim rečima, ima čovek pravo da se ponekad ukurvi, ako to može da izdrži njegova ličnost. I to je lični stav.

  

Pozitivni primeri

 

Da ne bude da samo kritikujem i da mi ništa ne valja, i niko nije dovoljno dobar, navešću dva pozitivna primera u vrhu vlasti. Mada su obojica ministri, Saša Radulović i Ivan Tasovac, svoj lični stav demonstriraju i brane, na različite načine. Radulović, sam protiv svih, bori se kao lav. Insistira na privrednim reformama, zbog kojih je i ušao u vladu, uprkos brojnim kritikama i napadima na njega lično. Zbog toga će, kanda, uskoro i  izaći iz nje, mirno i dostojanstvo. Bez obzira da li je u svemu u pravu ili ne, biće u pravu kada zbog toga napusti ministarsku fotelju. Pa i ako bude iz nje najuren. Tako se ponaša ličnost koja ima stav. Nažalost, tako i prolazi. Ali, ostaje ličnost za poštovanje, čak i ako mislite da greši.

Ministar Tasovac, odabrao je drugačiju taktiku, da glasno ćuti. I uporno ćuti, evo već više od godinu dana, jer nema šta da kaže. Neće da laže, ni da nas zamajava obećanjima, niti da se žali na ovo ili ono. I ne želi da priča o velikim planovima, kao što je Beograd, odnosno Bal na vodi, jer ne zna da li će moći, da li će mu dozvoliti, da ih ispuni. Želi da govori samo o rezultatima, a rezultata zasad nema, pošto je kultura poslednja rupa na reformskoj svirali. Šta je imao da kaže, rekao je kad je ulazio u vladu. Trenutno nema ništa novo da saopšti i zato ćuti. Ćuti i radi. Kad progovori, pretpostavljam, biće to kratko i jasno, ćao. Ovde se ne može uraditi ono što ja mislim da je potrebno, onako kako ja mislim da kultura zahteva i zaslužuje. Znao sam sve to i ranije, ali sam želeo da ipak pokušam. Nisam uspeo, neka pokuša neko drugi. Doviđenja.

I kad su njih dvojica ulazili u vladu, u ovoj istoj rubrici sam izrazio ozbiljnu sumnju da će se u nju uklopiti. Eto, pogodio sam, ko svaki amater, što bi rekao Milan Konjović kad vidi portret koji suviše liči na crtani lik. Nije teško pogoditi šta će se dogoditi sa ličnostima, koje uvek liče na sebe. Posebno kad pokušaju da to unesu u našu politiku. Prosto, ne biva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane