Natrag

Misija

Misija

 

Džulijan Asanž: Sajferpank, sloboda i budućnost Interneta (4)

 

Privatnost kao politika

 

Diskusije heroja antiglobalizma, Džulijana Asanža, koje je vodio sa svojim saborcima, Džejkobom Apelbaumom, Endijem Milerom-Magunom i Džeremijem Cimermanom, objavljene su 2012. godine u knjizi "Sajferpank". Knjiga je štampana istovremeno i u Njujorku i u Londonu. Zahvaljujući izdavačkoj kući Albion Books iz Beograda, koja je objavila 2013. godine srpsko izdanje "Sajferpanka", Tabloid donosi najznačajnije delove iz ovog značajnog svedočanstva o borbama za medijsku slobodu i savremenim oblicima informativnog porobljavanja.

 

Džulijan Asanž

 

 

DŽULIJAN: Čak je i ta granica između vlade i korporacije zamućena. Ako govorimo o ekspanziji privatnog vojnog sektora na Zapadu u poslednjih 10 godina, NSA, koja je bila najveća špijunska agencija na svetu, je imala 10 glavnih kontraktora sa kojima je radila. Pre dve godine su imali preko hiljadu. Samim tim se briše granica između vladinog i privatnog sektora.

DŽEREMI: zato možemo i da kažemo da američke špijunske agencije imaju pristup svim podacima koje je Gugl zadržao.

DŽULIJAN: Naravno da imaju.

DŽEREMI: kao i svim fejsbukovim podacima, tako da Gugl i fejsbuk možemo smatrati produžecima ovih agencija.

DŽULIJAN: Da li imaš Guglov poziv na sud Džejk? Da li je Guglu poslat sudski nalog sa zahtevom da predaju sve informacije u vezi sa tvojom Gugl adresom? Dynadot, kalifornijski registar gde smo registrovali WikiLeaks.org, je dobio sudske naloge zbog Vikiliksa. Dobili su sudski nalog od tajne Istražne porote koja istražuje Vikiliks, u kojem su tražili finansijsku arhivu, podatke o logovanju i sl, što su sve i dobili.

DŽEJKOB: Vol Strit Džurnal je izvestio da su sva tri provajdera koja koristim ili sam nekada koristio, Tviter i Gugl, kao i Sonic.net, dobili 2703(d), što je u stvari taj tajni sudski nalog.

 

Twiter otkriva podatke

 

DŽULIJAN: U skladu sa Patriotskim zakonom?

DŽEJKOB: Ne. Ovde se u principu radi o Zakonu o zadržanim komunikacijama. Vol Strit Džurnal objašnjava da je svaki od ovih provajdera tvrdio da Vlada žele metapodatke, a da je Vlada ocenila da ima pravo to da uradi bez sudskog naloga. Još uvek se vode neki zakonski procesi o Vladinom pravu da svoju taktiku zadrži u tajnosti, ne samo od javnosti, već i od sudskih vlasti. Ja sam, kao i svi ostali, to saznao iz novina.

DŽULIJAN: Znači Gugl se ulizivao Vladi SAD i njenoj Istražnoj poroti u slučaju Vikiliksa, kada su zahtevali tvoje podatke, i to ne uobičajenim sudskim nalogom, već ovim specijalnim obaveštajnim nalogom. Ipak, početkom 2011. saznali smo da je Tviter dobio veliki broj tih naloga, od iste Istražne porote, ali se Tviter borio da mu se dozvoli da obavesti ljude na čije podatke su se odnosili ti nalozi. Da se bar skine oznaka tajnosti. Ja nemam Tviter nalog, tako da nisam dobio taj nalog, ali su moje ime i ime Bredlija Meninga bili na svim tim nalozima za informacijama. Ti Džejk imaš nalog tako da je Tviter dobio sudski nalog u vezi sa tobom. I Gugl je dobio isti nalog, ali se oni nisu borili da ti nalozi postanu javni.

DŽEJKOB: Navodno. Tako je pisalo u Vol Strit Džurnalu. Moguće da ne bih mogao ni da povežem to da nije bilo Vol Strit Džurnala.

DŽULIJAN: Zato što su neki od tih naloga zapečaćeni? Ta odredba je proglašena neustavnom, zar ne?

DŽEJKOB: Nisam siguran. U slučaju Tvitera odbili su naš zahtev u kome smo tvrdili da će nam vlada naneti nepopravljivu štetu jer nikada neće moći da zaboravi te podatke ako ih jednom dobije. Oni su odgovorili „...Hm, vaš zahtev se odbija, Tviter mora da otkrije te podatke". Podneli smo žalbu, posebno u vezi sa tajnošću sudskih spisa, tako da ne mogu da govorim o tome, ali po svemu bih rekao da je sud rekao da na internetu ne možete očekivati privatnost ako trećoj strani dobrovoljno otkrijete neke informacije. A po njima, treća strana su svi koji su na internetu.

DŽULIJAN: Čak i ako organizacije poput Fejsbuka ili Tvitera kažu da će zaštititi privatnost vaših informacija.

DŽEJKOB: Da. I to je zamagljivanje granice između države i korporacija. To je u stvari ono što je najvažnije u ovoj priči, da postoji partnerstvo između NSA i Gugla u oblasti sajber bezbednosti iz razloga američke nacionalne odbrane.

ENDI: Šta god sajber bezbednost značila u tom slučaju. To je širok pojam.

DŽEJKOB: Pokušavaju sve da izuzmu iz Zakona o slobodi informisanja i da sve proglase tajnim. A onda američka Vlada za sebe uzme pravo da pošalje neki administrativni nalog, koji nije čak ni u rangu naloga za hapšenje, a trećoj strani je zabranjeno da tebe obavesti o tome, tako da nemaš pravo da se boriš protiv toga jer je treća strana direktno umešana. Istovremeno, treća strana nema ni ustavni osnov da zaštiti tvoje podatke.

DŽULIJAN: A treća strana su Tviter ili Fejsbuk ili tvoj internet provajder.

DŽEJKOB: Ili bilo ko drugi. Kada su u pitanju bankarska privatnost i poziv telefonom radi se o komunikaciji jedan na jedan. Tvrde da dobrovoljno obznanjujemo broj telefona, telefonskoj kompaniji, tako što ga koristimo. To vam je poznato, zar ne? Ako koristite telefon očigledno, samim pozivanjem broja, kažete „ne očekujem nikakvu privatnost". A postoji još manje očigledno povezivanje sa mašinom.

Ljudi u principu ne razumeju kako internet funkcioniše - ne razumeju u potpunosti ni telefonsku mrežu - ali su sudovi stalno donosili takve odluke, kao i u našem Tviter slučaju o kome nažalost ne mogu da govorim jer ne živim u slobodnoj zemlji. Potpuno je neverovatno uopšte pomisliti da bismo mi sve svoje lične podatke poverili ovim kompanijama, jer onda te kompanije u stvari postanu privatizovane tajne policije. Dok u slučaju Fejsbuka imamo i demokratizovani nadzor. Umesto da, poput Štazija u Istočnoj Nemačkoj, isplaćujemo ljude, sada ih nagrađujemo tako što će da se kresnu sa komšijom. Izveštavaju o svojim prijateljima „oni su se verili", „oni su raskinuli", „znam koga da zovem sada".

 

 

„Oni se ponašaju u skladu sa zakonom"

 

ENDI: Neki ljudi su uspeli da na osnovu Evropskog zakona o zaštiti podataka pritisnu Fejsbuk da im preda sve zadržane podatke o njima. Najmanja arhiva je bila oko 350MB dok je najveća bila oko 800MB. Ovo je zanimljivo jer su ovim uspeli da razotkriju strukturu baze podataka Fejsbuka. Svaki put kada se ulogujete vaš IP broj i sve ostalo se beleži, svaki klik koji napravite, svaki put, kao i koliko vremena provedete na stranici i po tome mogu da zaključe da li vam se nešto sviđa ili ne i slično. Tada su i otkrili da je ključna reč baze podataka reč „meta". Oni ljude ne nazivaju pretplatnicima ili korisnicima ili već, nego ih nazivaju metama, što mogu da opravdaju „marketinškim izrazom".

DŽULIJAN: Ali su to koristili interno.

ENDI: Da, ali u vojnom žargonu to isto može biti meta, ili u obaveštajnom kontekstu. Znači u pitanju su okolnosti u kojima se podaci koriste.

DŽULIJAN: Da, zbog toga je sve to zastrašujuće.

ENDI: Mislim da je to veoma korisno: Kada je u pitanju Fejsbuk imali smo običaj da kažemo dsa korisnik u stvari nije potrošač. Fejsbuk korisnik je u stvari proizvod, a pravi potrošač je marketinška kompanija. To je najmanje paranoično i najbenignije objašnjenje šta se u stvari događa. Problem je u tome što ne možete kriviti kompanije što se prilagođavaju zakonima države u kojoj su. Radi se o normalnom, ili nasuprot tome kriminalnom, ponašanju kompanije koja se ponaša u skladu sa zakonima. Tako da nije baš lako reći „oni se ponašaju u skladu sa zakonom". Kakva bi to bila optužba?

DŽEJKOB: Ne slažem se u potpunosti sa tim. Ako napraviš takav sistem koji će beležiti sve o nekoj osobi, a znaš da živiš u državi koja ima takve zakone koji će primorati vladu da se prepusti, onda možda ne bi trebalo da izgradiš takav sistem. Kada govorimo o stvaranju bezbednih sistema postoji razlika između pristupa „privatnost kao politika" i „privatnost po planu". Kada su ti cilj ljudi, a znaš da živiš u državi kojoj su ljudi meta, bilo bi potpuno neodgovorno kada bi Fejsbuk stavio svoje servere u Gadafijevu Libiju ili Asadovu Siriju. Ipak, ni jedan od naloga po zahtevu nacionalne bezbednosti nije bio zbog sumnje u terorizam. Kao da je njih 250,000 korišćeno za sve osim za terorizam. Uprkos ovakvoj realnosti, ove kompanije imaju ozbiljnu etičku odgovornost koja proizilazi iz činjenice da grade takve sisteme i da su napravili ekonomski izbor da prodaju svoje korisnike. I to uopšte nije tehnička stvar. Ne radi se o tehnologiji, već o ekonomiji. Odlučili su da je mnogo važnije sarađivati sa državom, da prodaju sopstvene korisnike, da pogaze njihovu privatnost i da postanu deo sistema kontrole - da budu plaćeni zbog toga što su deo kulture nadzora, deo kulture kontrole - nego da probaju da budu otporni na to. Postali su lojalni saučesnici.

ENDI: Etička odgovornost i nija na ceni ovih dana?

 

Borba protiv potpunog nadzora zakonima fizike

 

DŽEREMI: Pitanje koje bi sada trebalo postaviti jeste šta pojedinac ili društvo u celini treba da preduzmu? Postoje tehnička rešenja - decentralizacija usluga, da svako hostuje sopstvene podatke, šifriranje podataka, da svako poveri lokalnom provajderu damu pomogne sa enkripcijom sopstvenih podataka i slično. A postoje i politička rešenja o kojima smo razgovarali sada. Nisam siguran da u sadašnjem trenutku možemo odgovoriti na pitanje koje od ova dva rešenja je bolje. Mislim da moramo raditi na oba pristupa paralelno. Moramo da imamo slobodan softver koji svako razume, koji svako može da promeni i koji svako može da prouči da bi bio siguran šta on radi. Mislim da besplatan softver čini jednu od osnova slobodnog onlajn društva, da bismo mi bili ti koji kontrolišemo mašine, a ne da mašina kontroliše nas. Moramo da stvorimo snažnu kriptografiju da bismo bili sigurna da ako želimo da naši podaci budu dostupni samo nama, da niko drugi ne može da ih vidi. Potrebni su nam komunikacione alatke poput Tor-a ili kriptotelefona, da bismo mogli da komuniciramo samo sa ljudima sa kojima želimo da komuniciramo.  Ipak, moć države uvek može da nadjača snagu štrebera poput nas, kao i našu mogućnost da proširimo upotrebu takve tehnologije. Dok stvaramo takvu tehnologiju potrebni su nam i zakoni i sredstva koja će građanima poveriti kontrolu nad tom tehnologijom - čak i ako ne uvek u realnom vremenu - kao i mogućnost sankcionisanja onih koji tehnologiju koriste na neetički način i na način koji narušava privatnost građana.

DŽULIJAN: Želeo bih da razmotrimo ono što vidim kao razliku između američke i evropske sajferpank perspektive. Američki 2. Amandman daje građanima pravo da nose oružje. Nedavno sam gledao jedan dokumentarac o pravo na nošenje oružja koji je moj prijatelj snimio u SAD i tamo sam video da iznad jedne prodavnice oružja stoji natpis „Demokratija, naciljana i napunjena". To je način na koji se braniš od totalitarnog režima - naoružaš ljude, tako da ako ih naljutiš oni uzmu svoje oružje i preuzmu kontrolu silom. Zanimljivo je pitanje da li ti argumenti važe i sada jer se tokom proteklih 30 godina tip oružja značajno promenio. Možemo ponovo razmotriti izjavu da je šifriranje - stvaranje tajnih kriptografskih šifri zbog kojih vlade ne mogu da špijuniraju - u stvari municija. Tokom 1990-ih smo vodili taj veliki rat sa ciljem da kriptografiju učinimo dostupnom svima, i ostvarili smo velike pobede.

DŽEJKOB: Na Zapadu.

DŽULIJAN: Da, na Zapadu smo uglavnom osvojili pobedu tako da to sada ima svaki pretraživač, mada sada već pokušavaju da uđu na sporedni ulaz i da to sabotiraju na razne načine. Zaključak je da ne možemo verovati vladama da će primeniti politiku koju obećaju da će primeniti, tako da moramo obezbediti dodatne alatke, kriptografske alatke koje ćemo mi kontrolisati, a koje će na neki način predstavljati upotrebu sile, tako da bez obzira koliko se vlada trudi da direktno upadne u vašu komunikaciju, šifra koju smo razvili, joj to neće dozvoliti.

 

Naciljana demokratija

 

DŽEJKOB: Snaga svih modernih vlasti počiva u nasilju ili bar pretnji nasiljem. A kada je kriptografija u pitanju, nikakvo nasilje ne može dovesti do rešenja matematičkog problema.

DŽULIJAN: Tačno tako.

DŽEJKOB: To je veoma važno. To ne znači da ne mogu da te muče, to ne znači da neće pokušati da ti ozvuče kuću ili da te sabotiraju na neki način, ali to znači da ako pronađu šifrovanu poruku nije bitna sila koju poseduju, oni ne mogu da reše taj matematički problem. Ova činjenica uopšte nije poznata ljudima koji se ne bave tehnikom na neki način i zato im mora biti predočena. Kada bismo mogli da rešimo sve te matematičke probleme situacija bi bila potpuno drugačija, i naravno vlada bi bila ta koja bi imala mogućnost da reši sve probleme.

DŽULIJAN: Ali to je jednostavno činjenica, kao npr. da možemo izgraditi atomsku bombu, kao i da postoje matematički problemi koje možete stvoriti, a koje ni najjača država ne može rešiti. Mislim da je to bilo veoma važno kalifornijskim libertarijancima i drugima koji veruju u takvu vrstu „naciljane i napunjene demokratije", jer je to veoma intelektualan način borbe - nekoliko individualaca koji se pomoću kriptografije suprotstavljaju snazi najmoćnije sile na svetu.

  Jednostavno postoje neka svojstva našeg sveta koja idu u prilog privatnosti, jer neke algoritme za enkripciju ne može razbiti ni jedna vlada, nikada. Postoje i neki za koje znamo da čak i NSA ima velike probleme da ih razbije. Znamo za to jer su određene algoritme preporučili kompanijama koje sarađuju sa Vojskom SAD da bi zaštitili tajnu komunikaciju američke vojske. Da postoje neka sporedna vrata Rusi i Kinezi bi ih dovoljno brzo otkrili, što bi dovelo do teških posledica po onoga ko je preporučio nesigurne šifre. Tako da su šifre sada prilično dobre, možemo da se pouzdamo u njih. Ali uopšte ne možete da se pouzdate u mašine na kojima ih koristite, a to je problem. Ali to ne dovodi do masovnog presretanja podataka: to vodi ka ciljanju kompjutera samo određenih ljudi. Ako niste bezbednosni stručnjak veoma je teško da osigurate svoj kompjuter. Međutim, kriptografija može rešiti problem masovnog presretanja, a masovno presretanje je pretnja svetskoj civilizaciji. Pretnja nisu individualne mete. Ipak, verujem da se, kao što je Džeremi rekao, borimo protiv ogromnih ekonomskih i političkih sila i da je verovatan ishod da će nas prirodna efikasnost tehnologije za nadzor u odnosu na broj ljudi, polako dovesti do globalnog društva totalitarnog nadzora - a pod totalitarnim podrazumevam totalni nadzor - i da će verovatno jedini slobodni ljudi biti oni koji razumeju kako da koristekriptografiju da bi se odbranili od tog potpunog nadzora, kao i poneko ko neće biti na mreži, neki neo-luditi koji žive u pećini, ili neka vrsta tradicionalnih plemena, ali pošto nemaju efikasnost moderne ekonomije njihova mogućnost akcije će biti veoma mala. Naravno svako može da izabere da se ne poveže na internet, ali je onda teško ostvariti neki uticaj. Time izaberete da nemate uticaj. Isto je i sa mobilnim telefonima. Možete izabrati da ne koristite mobilni telefon, ali time umanjujete svoj uticaj. To nije put napretka.

DŽEREMI: Ako posmatramo iz tržišne perspektive, ubeđen sam da je tržište privatnsoti još uvek neistraženo, tako da možda to može biti ekonomski podsticaj za kompanije da razvijaju alatke koje korisnicima mogu pružiti individualnu mogućnost da kontrolišu svoje podatke i komunikacije. Možda je to jedan od načina na koji možemo rešiti ovaj problem. Nisam siguran da može biti jedini, ali to se može desiti a da mi toga još uvek nismo svesni.

DŽULIJAN: Kriptografija će se proširiti po celom svetu. Počele su da je koriste velike organizacije što nas vodi ka umreženim državama gradovima. Ako razmišljate o linijama komunikacija na internetu - brzim transnacionalnim novčanim tokovima, transnacionalnim organizacijama, međusobnim vezama između delova neke organizacije, sve te komunikacije idu preko poverljivih komunikacionih kanala. Poput organizma koji nema kožu. Organizacije i države se pretapaju međusobno - svaka mreža svetskog uticaja se bori da ostvari prednost - a njihove celokupne komunikacije su izložene oportunistima, državnim konkurentima i sl. Zbog toga se na samom internetu grade nove mreže, virtuelne privatne mreže, a njihova privatnost počiva na kriptografiji. To je industrijski izvor uticaja koji pomaže da kriptografija ne bude zabranjena.

  Pogledajte na primer Blekberi telefone koji imaju ugrađen kriptovani sistem koji se koristi u Blekberi mreži.

„Research in Motion", kanadska kompanija koja proizvodi Blekberi, može da dešifruje saobraćaj običnih korisnika i ima centre sa bazama podataka u Kanadi i Velikoj Britaniji, tako da udružene anglo-američke obaveštajne službe mogu da dobiju i komunikaciju ostvarenu sa jednog blekberija na drugi. Ali velike kompanije ih koriste na bezbedniji način. Zapadne vlade su se slagale sa tim dok se nije izašlo izvan korporacija i proširilo se na pojedince, a onda smo videli istu nasilnu političku reakciju kakvu smo videli i u Mubarakovom Egiptu.

  Verujem da je jedina efikasna odbrana od nadolazeće distopije nadzora kada sami preduzmete korake da zaštitite svoju privatnost, jer nema podsticaja za samo-ograničavanje kod ljudi koji imaju kapacitete da presreću sve. Istorijska analogija bi mogla biti povučena sa time kako su ljudi naučili da treba da peru ruke. Bilo je neophodno da se ustanovi i populariše teorija da bacili prenose bolesti, tako da paranoja počne da radi o tome kako se bolest širi nekim nevidljivim stvarima na našim rukama, baš kao što je nevidljivo i masovno presretanje. U trenutku kada su ljudi razumeli o čemu se radi, proizvođači sapuna su stvorili proizvod koji su ljudi počeli da koriste da se oslobode straha. Zbog tog je neophodno da u ljude usadimo strah tako da razumeju problem pre nego što se stvori dovoljan pritisak za rešavanjem problema.

Ali postoji i problem na drugoj strani jednačine, a to su programi za koje se tvrdi da su bezbedni, da je u njih ugrađena kriptografija, koji u stvari često predstavljaju prevaru, jer kriptografija je složena, a prevara se može kriti u toj složenosti.

Zbog toga će ljudi morati da razmišljaju o tome. Jedino je pitanje o koji od dva načina će izabrati? Ili će misliti „moram da pazim šta govorim, moram da se prilagodim", sve vreme, prilikom svake interakcije. Ili će misliti „moram da ovladam malim komponentama ove tehnologije i da instaliram stvari koje će me zaštititi tako da mogu da izražavam svoje stavove slobodno, kao i da slobodno komuniciram sa prijateljima i ljudima do kojih mi je stalo". Ako se ljudi ne odluče za ovaj drugi korak onda ćemo na delu imati univerzalnu političku korektnost i ljudi će, čak i kada razgovaraju sa najbližim prijateljima, primenjivati samocenzuru i neće učestvovati na svetskoj političkoj sceni.

 

(Nastaviće se)

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane