Umesto nekrologa

 

Odlazak iz Doline Senki i Plača

 

 

Risti Kuburi,  prijatelju

 

 

Slavko Drinski

 

Još jedan dobar drug je zauvek napustio Dolinu Plača koja se nekada zvala Srbija. Još jedan vitez za istinu je upao u staru zamku smrti; prošavši sve njene zasede, živo blato i stranputice, izašao je na čistinu obasjanu životom i suncem, i tu slobodno udahnuo, misleći da je posle očajne borbe za život nadmudrio Nezasitu. I tu ga je strela pogodila. Uzdah slobode i olakšanja je postao poslednji izdah. Tako ona radi sa svima koji izazivaju na dvoboj sopstveni strah; zastrašuje ih na mestima opasnim da bi u njima izazvala žudnju za životom, dopušta da bude pobeđena - i odmah svoj poraz pretvara u pobedu.

Tako je zaspao Risto Kubura; za mnoge javna ličnost koja je drugima davala inspiraciju da se bore, da se ne predaju; za prijatelje stidljivi dečak jos iz vremena kada se ptice nisu sasvim plašile da pevaju, i dok se nebo jos uvek usuđivalo da bude plavo.

Došao je iz provincijskog grada gde su ljudi sumnjičavo gledali i u sopstveni lik u ogledalu, i plašili se da ih ne špijunira. Na beogradskim ulicama se svima sklanjao sa puta, jer su mu delovali jako važno i činili se mnogo većim od njega, iako su u stvarnosti, zbog njegovog rasta, gotovo svi bili niži nego on.

Zastrašujuća je slika u sećanju na Ristu, kako sedi u jednoj od beogradskih kafana, blizu vrata, malo podalje od stola, bez kafe, bez pića, bez novca, dok se nad njim svijaju senke dva crvena žandara, misleći da se radi o skitnici. Izgledali su zloslutno kao tamni lešinari koji svijaju nad umornim čovečanstvom, ili sve sile sveta nad jednom malom i nemoćnom zemljom. Bilo je očigledno da su mu trebali prijatelji...

Prvo je na fakultetu sreo Čudeta, pesnika i skandalistu, koji je kršio sve norme ondašnjeg jadnog društva; javno govorio skaradne stihove o Diktatoru, vređao manje političare koji su dolazili da drže predavanja, kupao se na javnim mestima jogurtom - sa stranim studentkinjama, naravno.

Preko njega se upoznao sa drugim boemima, pre svega Jašom Grobarovim, a onda sa studentskim pokretom i drugim disidentima. Počeo je da čita literaturu prokaženih i odbačenih, koju fini, lepo vaspitani i lojalni građani ne čitaju.To je bilo vreme kada je Risto prestao da se drugima sklanja s puta. Klicu pobune, bez koje nijedan čovek nije ponosan  čovek, plašljivo i pažljivo čuvanu u srcu od rođenja, je mogao da izvadi i zasadi na ovom plodnom tlu. I ona je rasla, ni brzo ni sporo, da se razvije u jako drvo na koje će, kako davni Prijatelj reče, ptice nebeske sletati i praviti gnezda.

I to vreme je bilo carstvo nemaštine i opasnosti, ali je bilo vreme smeha, smeha koji je pobegao iz Beograda, da se smeje na nekom drugom mestu na svetu - ako takvo mesto uopšte postoji. Bilo je muke naći Risti samačku sobu sa bračnim krevetima da bi onako visok mogao komotno da se opruži i spava po dijagonali. Šalili smo se na njegov račun, ali ne onako žestoko kao jedan sa drugim, jer on je uvek bio i ostao onaj "Mali". On je, međutim, bio više nego žestok sa samim sobom, nazivajući sebe teškim imenima, jer pošten čovek je prvi kritičar među svojim kritičarima.

 Jednom je davno u krilu držao svoju ćerku, tek rođenu. Bila je tako malena da je stala u njegove otvorene šake. Na licu mu je bio izraz divljenja, ali i neka neobjašnjiva i daleka tuga. Rekao je: "Zar to nije veliko čudo kada ovako veliki kreten, kao ja, može da ima ovako lepo dete?"

Sedeo je sa pijancima, ali nikada nije bio pijanac - osim u jedan ludi, čudni i neobjašnjivi dan u godini, bez datuma, kada su svi alkoholičari Beograda bili trezni, a trezvenjaci pijani. Tada bi bio viđen sa Jašom Grobarovim, sa čašom vina u ruci, dok je Grobarov pijuckao limunadu.

Imao je neverovatno sećanje. Mogao je da prijateljima citira njihove sopstvene rečenice, izrečene pre nekoliko decenija i potpuno zaboravljene od svojih autora. Veliki je gubitak sto na papir nije stavio svoje uspomene. Zbog toga su mnogi ljudi, potpuno ili delimično, otišli u zaborav. Teško ga je pogađao odlazak svakog boema, svakog pesnika u poslednja vremena, ali ga je najviše potreslo kada su umrli, prvo Čude, a onda Grobarov. Govorio je da "najbolji umiru, a da niko iza njih ne ostaje", to jest da nema vise pesnika i boema.

Bio si u pravu, Risto! I tvoja smrt potvrđuje da najbolji odlaze.

Naša generacija je poslednja. I pre nas su postojali neobični, ali ne i posle nas. Stariji od nas su nam pričali neverovatne događajaje o onima jos pre njih, i mi smo ih upijali. Umirali su, ali su bili srećni zato sto mi ostajemo posle njih. Odmah posle sahrane njihovih vršnjaka neki od nas, mladi i osioni, smo im govorili da ne idu kuci, i da bi to bilo gubljenje vremena kad su već ionako na groblju. Smejali su se i voleli nas, a nama nema niko ni to da kaze.

Beograd ima sile mraka da njime vladaju, a sve manje hrabrih i ponosnih; sve više mobilnih telefona. Grad bez pesnika i boema i nije grad, nego stovarište polovne robe i polovnih duša - pomoćna železnicka stanica, čije ime niko ne moze da zapamti. Sve što mu valja je u grobovima.

Prijatelju, a prijatelj je onaj koga volimo sa svim njegovim malim manama i nesavršenostima, neka te otprate, ili bolje reci dočekaju na onoj strani, reči jednog od najmudrijih među vama, Propovednika i Kralja: "...Pre nego pomrkne sunce i videlo i mesec i zvezde, i opet dođu oblaci iza dažda, kada će drhtati stražari kućni i pognuti se junaci, i stati mlinarice, kojih je malo, i potamneti koji gledaju kroz prozore, i kad će se zatvoriti vrata sa ulice, i oslabiti zveka od mlevenja, i kad će se ustajati na ptičji glas i prestati sve pevačice, i visokoga mesta kad će se bojati i strašiti se na putu, kada će badem ucvetati i skakavci utezati i želja proći, jer čovek ide u kuću svoju večnu, i pokajnice će hodati po ulicama; pre nego se prekine uže srebrno, časa se zlatna razbije i raspe se vedro na izvoru i slomi se točak na studencu..."