Francuska

 

Stvaranje super ekonomsko-političkog NATO saveza uperenog protiv Rusije

 

Američke šape nad Evropom

 

Francuski predsenik Oland je čudo od čoveka. Gotovo omrznut u svojoj zemlji, sa svega 19% pozitivnog mišljenja, on vodi jednu neviđenu politiku punu neispunjenih obećanja, menja mišljenje i politiku, ne pita ništa svoj narod pre nego što brzopleto ulazi u ratove po Africi, kad se potčinjava Arapima, Amerima i gaji jedan opasan i ratoboran stav prema Rusiji. Izabran kao socijalista, on sada tvrdi da je u stvari više liberal i pokazuje proatlanski stav. De Gol se prevrće u grobu. Francuska je već pre sedam godina napustila svoju originalnu politiku neutralnosti i nezavisnosti da bi zauzela mesto privilegovanog saveznika NATO-a i na putu da otme mesto glavne dvorske pudlice Velikoj Britaniji. Da bude avlijaner Bele kuće. Da iza leđa građana potčini Evropu američkim interesima. I tako dok traje javna i isforsirana kriza u Ukrajini, u podzemljima mondijalizma se intenzivno nastavljaju tajni pregovori oko ukidanja carinske barijere i svih ostalih ekonomskih pravila i zakona na relaciji Amerika-EU.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Pre svega, hvala, u ime svih malih, ružnih, glavatih i gojaznih matoraca, tri puta hvala predsedniku Olandu za njegove osvajačke pohode. Trtasti  frenč lover, koji obrće ministarke, novinarke i glumice, spasio je čast mnogim iskompleksiranim muškarcima i dao nadu! Da se čovek tri puta prekrsti. On, koji je dao sve od sebe da protiv volje građana poženi pedere i poudaje lezbejke, a sam je večiti neženja koji juri sojke i menja žene?!

 Sve bi to bilo simpatično, da se iza vanbračnog seksačenja malog lole-predsednika ne kriju pravi problemi jednog velikog naroda: paranemija, besposlica, rasizam i nesigurnost. Zato su venčavanje pedera, švaleracija predsednika ili proterivanje Roma samo strategijske dimne zavese. Da sirotinja raja ne ukapira kako joj iza leđa kopaju rupu u atlantskom moru, kroz koju treba da se progura novi trojanski konj zvani Sporazum o transatlantskoj trgovini, poslednji korak u potčinjavanju evropske civilizacije.

Kada taj kaubojski hatišerif bude potpisan na brzaka i u mraku, sve multinacionalne kompanija i zelenaške banke će postati jače od bilo kog zakona da bi zauvek vezali ruke svim legalnim vladama. Tako vešto smišljena zamka da se čovek s pravom upita:- nije li sva ova ekonomska kriza bila jedna inscenirana bitka ne bi li se lakše porobila Evropa? Takva pitanja su se pojavila nakon susreta i doživotnog prijateljstva Olanda i Obame. U zakletvi njihovog ratnog saveza stoji i poziv da se hitno ubrza proces pregovora o trans-atlanskoj razmeni pre nego što narod ne ukapira i krene u proteste.

Drugim rečima, da se uradi isto ono što su Francuzi već počinili nakon izgubljenog referenduma o EU i što se sada predlaže švajcarskoj vladi, da se nađe način kako zaobići volju naroda i rezultat referenduma. Sve je evidentnija konstatacija da se više ništa na ovom ludom svetu ne radi zato što je to neophodno, već samo zato što nekom tako odgovara. Sve je rezultat nelogičnosti i snage vlasti. Tako i sve ono što je bilo neizbežno i zakonito u razbijanju i podeli suverene Jugoslavije je potpuno nemoguće i nelegalno u podeli Španije, Centralne Afrike ili Ukrajine.

 

Pudlice i trojanski konj

 

Kako god nazvali sistem društva koje nas dominira, ono je uvek jedan vid kapitalizma i to onog najžešćeg, alkaponizma. Bogaćenje bez granica, nezajažljivo gomilanje novca i svih realnih vrednosti je uz želju za vlašću neskriveni cilj većine ljudskih aktivnosti. To što se danas dešava nema odgovarajući primer u ljudskoj istoriji. Otkad je sveta i veka, mi se danas po prvi put nalazimo pred jednom uniformisanom globalnom civilizacijom. Svet je postao planetarno selo, za razliku od prošlosti, kada je postojalo nekoliko uporednih i razdvojenih civilizacija različitog nivoa razvoja. Tako je dekadencija ili smrt jedne civilizacije stvarala uslove da neka nova krene napred i zameni nestali poredak. Nova krv, novi početak.

Iz egipatske civilizacije je izašla grčka, iz koje je nastala rimska, i kasnije hrišćanska. Uporedo su se razvijale i kineska, indijska ili arapska civilizacija. Danas je sve to izmešano i pod dominacijom finansijskog kapitala, lobija i tajnih organizacija, pa više nema alternative. Ako jednoga dana pukne ovaj naš mondijalizam, strahuje se da ga može zamenuti samo neko novo kameno doba. Amerika veruje u drugo rešenje i teži da uspostavi pravo jačega, jednu superdiktaturu, koja bi potčinila svet svojim interesima i volji. Da se čovečanstvo vodi i reguliše sa Volstrita kao da je neko preduzeće.

Ono što brine je upravo saučesništvo ostalih političara, koji gaze po demokratiji i angažuju se protiv interesa svog naroda zarad univerzalnog alkaponizma, neke lične vajdice ili zarad narednih izbora. Iako je politička situacija veoma zaoštrena, u Francuskoj koja je pred lokalnim i evropskim izborima, ipak svuda preovladava ekonomska zabrinutost.

 Nema posla, nema para, nema nade u bolje sutra sa ovakvom vladom. Antisocijalna politika socijalista koji nemaju ništa od socijalizma, polako demontira Francusku i pretvara je u jednu multietničku skupinu naroda, gde se pravi novi čovek. Ni muško ni žensko, bez familije i prijatelja, koji više voli strance nego svoj narod, Evropu stavlja ispred svoje otadžbine, glasa onako kako mu se kaže i kupuje, kupuje bez prestanka. I što mu treba, a pogotovo ono što mu je potpuno bespotrebno. Orvel je bio u pravu. Demokratija je kao i komunizam, lepa zamisao koja se u realnosti pokazala kao usavršen sistem dominacije. Ona nikada nigde nije ni postojala. Čak ni u staroj Atini, gde su oci demokratije držali robove. Postoji nešto drugo, jedna vrsta ljudi koji su još od pamtiveka zujali oko vlasti i koji nikada nisu prezali pred izdajom ili okretanjem kožuha, ako im to donosi boljitak.

To je jedna lukavo izabrana buržoazija. Mafija lažova i lopova. Takvi ljudi se prepoznaju, jer znaju da rade sve i bilo šta, pa i ono o čemu nemaju pojma. Njihovo radno vreme se svodi na komplotiranje, korumpiranje i prebacivanje sa računa na račun. Tako prosperiraju. Na grbači naroda, koga te hulje najčešće preziru. Ta viša klasa se ne boji ni pravde ni kazne Božje i ima samo jednog jedinog protivnika, koga se smrtno plaše, a to je koalicija usranih motki, kuka i motika.

 

Od ravnodušnosti do nemoći

 

Posle otvaranja evropskog prostora za radnike i seljake iz vanšengeskih država, Rumunije, Bugarske ili Hrvatske, evo i velike rupe na bedemima Evrope kroz koju će da nam se uvuče neman sa pedeset zvezdanih glava. Ujka Sem već dreši gaće nad Ujedinjenom Evropom. Htela to ili ne, EU će morati da legne, da otvori svoje tržište svim američkim firmama, sanitarnim normama i finansijsko-mafijaškim zakonima. Po principu: ko nije sa nama, protiv nas je, cela ova kobna farsa je na putu da postane realnost i da zapečati sudbinu svim narodima starog kontinenta. Pakt o slobodnoj razmeni između dva kontinenta je počeo odavno, po skrivenim kancelarijama i mračnim podzemljima diplomatije ali je stvar provaljena tek u julu prošle godine. Priprema se aneksija i stvara jedan super ekonomsko-politički NATO, koji pre svega ima na nišanu Rusiju.

Kada je Cecilia Malmstrom, ministarka unutrašnjih poslova EU pokušala da ospori Amerima pravo da kontrolišu podatke u kompjuterima banke belgijske Swift, koja organizuje svetski transfer novca. Samo je pokušala. Jer kada je William Kennard , američki ambasador pri EU, digao dva prsta, sve je leglo na svoje mesto, pa čak i projekat o ograničenju snage velikih banki. Takođe nema govora da se američki državni sektor ikada otvori za strane firme, što se ipak cinično traži od EU. Od kako je nestalo neprijateljstva u Evropi izgleda da su vladajući tajkuni jedi neprijatelji naroda. Jedna interesantna anketa je ovih dana dokazala ono sto svi znaju: Preko 90 % normalnih ljudi ne veruju političarima niti su ubeđeni u njihovo poštenje! Na pitanje: koji utisak na vas ostavlja politika, odgovorili su, gađenje, dosada i opreznost. Tužan bilans za političku elitu, koja je na putu da se pretvori u novu inkviziciju. Takvima čak i cele države služe kao paravan za lični biznis.

Od njihovog nezasitog i arogantnog bezobrazluka veći je samo njihov kukavičluk. Jer kad god bi negde pukla prva puška, oni koji su se busali u junačka prsa, hitro su 'vatali' prve avione. Ukoliko su i ostajali u haosu rata, oni bi okretali list, radili za neprijatelja i lovili u mutnom da bi se obogatili. Gotovo da nigde nijedan rat nije ni započet ni dobijen bez pete, izdajničke kolone. Gde je to neka revolucija uspela bez kooperacije unutrašnjih saradnika sa spoljnim faktorima? Mnogi su uvereni da bi bilo bolje da nema nikoga na vlasti nego da se glasa za ljude koji čim prebroje listiće počinju da rade protiv volje građana.

Belgija je pre nekoliko godina doživela jedan neverovatan eksperiment. Ostala je bez zvanične vlade ciglo 541 dan, ili godinu i po, po starom kalendaru, i ništa joj nije falilo. Čak i sami Belgijanci tvrde da se tada bolje živelo i da je ekonomija krenula nabolje. Čemu onda toliki troškovi i koji je razlog da se titra jednoj eliti koja u suštini ni o čemu nema pojma. Ministar pravde nije advokat, ministar vojske može da bude žena, a ministar inostranih poslova ne mora da zna engleski, al' može 'ladno da bude i ministar zdravlja.

Dok je postojala monarhija, kralj je uvek na pitanja i sugestije odgovarao sa: - Hvala gospodo, videćemo sa našim savetnicima.

Ovi danas, bilo da su drugovi ili gospoda, nemaju ni najmanje rupe u znanju. Na svako pitanje kô iz topa odgovaraju i uvek imaju bolje rešenje od logičnog stava glupog naroda. A narod ko narod ne zna ni pravi listić da ubaci u kutiju, već glasa za svoje neprijatelje i ugnjetače.