Kontranapad

 

Može li srpski fudbal izaći iz samrtnog ropca?

 

Umiranje sa Toletom

 

Pobede reprezentacije Srbije u prijateljskoj utakmici u Dablinu protiv Irske (2:1), kao i ubedljivi trijumf mlade selekcije u Belgiji nad direktnim rivalom u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope, ohrabrujuće su delovale na fudbalsku javnost i fudbalsku oligarhiju. One su dale osnov i povod u pojedinim glasilima, posebno onih koji su „bliski" vrhu fudbalske piramide, da se nagoveste bolji dani u našem fudbalu, da se sugeriše ili prejudicira izbor selektora u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2016, da se hranimo sopstvenom važnošću u fudbalskom svetu, da pozivamo statistiku koja pokazuje da nismo poraženi na poslednjih šest utakmica, da je definitivno jasno da je „orlovima" bilo mesto na Mundijalu u Brazilu... Na takav pristup, „kače" se brojni forumaši koji doprinose klimi euforije u kojoj je Drulović najbolje rešenje, u kojoj su „orlovi" viđeni u svetskom vrhu fudbala, zaključuje urednik Tabloida Miroslav Vislavski

 

Miroslav Vislavski

 

Ne sporeći vrednost svake pobede, poštujući rezultat na terenu, poučen iskustvima i neumoljivim činjenicama iz prethodnog perioda, samo postavljam pitanje: Šta se to promenilo u srpskom fudbalu, u odnosu na juče, i koliko su merljivi rezultati u poređenju sa neophodnim koji nas vode u evropsku i svetsku elitu koja se okuplja na zvaničnim takmičenjima?

U kadrovskoj infrastrukturi fudbalske organizacije kao što znamo, nije se ništa promenilo niti postoje ozbiljne namere da se to desi. Vratolomne manipulacije vrha organizacije koji oličava legendarni Tomislav Karadžić su garancija da nikome nije ni stalo da dođe do „osveženja". Javnost se zabavila „kandidaturom" Dejana Stankovića kao mogućeg naslednika na čelu Saveza. Svojevremeni protivkandidati Dragan Aca Bulić ili Nebojša Leković nisu više u fudbalskom jatu, ne barem javno.

Onaj koji je svojevremeno vratio Toleta kao svog zamenika, a potom otišao na službeni put, nakon najavljene kandidature za ponovno preuzimanje prestola, povukao je ručnu i nakon zakopane ratne sekire, zadovoljio se ulogom predsednika Zajednice Jelen superligaša i više ne kritikuje predsednika FSS. Optužba Zvezdana Terzića da Tole „... mora da ode, zato što je reprezentacija Srbije propustila dva velika takmičenja i izgubila više od 20 miliona evra, zato što se u Superligi već godinama događaju otimačine, zato što su klubovi u Srbiji dovedeni na ivicu bede, zato što je zbog svoje sujete oterao dva najbolja srpska trenera…" Te da su mu: " …biologija i alkohol pojeli mozak". Sto dana kasnije, Terza je bio mnogo pomirljiviji: "Siguran sam da je Tole pametan čovek da bi potcenio sve probleme. Prijatelji smo 30 godina, odlično se poznajemo i naši roditelji se dobro znaju. Nikad nije bilo razloga za ljutnju."

Umirio je Tole i Bata Đoru, kada ga je poveo na put pomirenja u Barselonu nakon poklonjenja i popijene kafe u Kući fudbala u Staroj Pazovi. A samo neko vreme pre toga Milovan Đorić je grmeo, optužujući Karadžića da je privatizovao FSS, da je najveća štetočina srpskog fudbala koji je najodgovorniji za brojne promašaje među kojima i za poslednji neuspeh u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu, uz sumnje da se okoristio od fudbala tako da bi istražni organi imali šta da rade, Đorić je nakon „prespavanih noći", ali i sedativnih stimulacija, došao do novog stanja svesti kada je „shvatio" da ima gorih: „Bio sam protivnik Tomislava Karadžića, ali kad sam video koja bagra hoće sad da preuzme FSS, moram da ga podržim".

I neki drugi koji su se koprcali na opozicionoj strani, podlegli su Toletovim mrvicama ili poklonima poput Miodraga Morače pre jedne decenije, ili Save Miloševića kao protivkandidata na izborima u Partizanu pre pola decenije. Zoran Arsić je posle Insajdera i jedne od glavnih rola koje je imao u tom serijalu Brankice Stanković, u kome je Tole odbio da učestvuje, a Arsa optuživao kriminalce u fudbalu ne štedeći ni svog sugrađanina iz Subotice, zaćutao kao zaliven predavši se - ženskom fudbalu!

Dakle, svi su oni prešli "na stranu Vilotića" kako bi rekao Radovan Treći, odnosno u redove onih koji klimaju glavom i podržavaju Karadžića. Ali, šta bi sa njihovim kvalifikacijama i napadima na njega kao najvećeg uzročnika poniranja našeg fudbala? Da li se Tole popravio ili su oni odstupili od svojih stavova. Šta oni traže u fudbalskoj organizaciji ili oko nje sa Toletom? Kako njima verovati, kada danas jedu iz istog valova? Ili je fudbalska organizacija samo ilustracija onih koji zamlaćuju ovu jadnu državu i zabludeli narod, koji se principijelno svađaju i neprincipijelno mire, koji se kumovski obračunavaju i šalju takve poruke naciji.

U svakom slučaju, zadnje pobede fudbalskih selekcija teško da će pokrenuti naš fudbal sa nepromenjenom kadrovskom infrastrukturom koja je u parlogu i žabokrečini nekoliko decenija za nama.

Optimizam koji se pojavio sa poslednjim pobedama nije realno graditi ni na činjenici da reprezentacija nije poražena na poslednjih šest mečeva, jer se radi o mečevima koje smo imali sa reprezentativnim selekcijama koje su u trećekategornici u svetskom fudbalu, izuzev Hrvatske sa kojom smo kod kuće igrali 1:1 i Rusije kod koje smo gostovali u prijateljskom susretu i ostvarili takođe 1:1. Britansko Ostrvo nam prija jer smo na njemu uz Irce, u nizu utakmica bez poraza, savladali Velšane sa 0:3. Domaćini smo bili van Beograda. Takmičarski nebitnu utakmicu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo sa Makedoncima smo igrali u Jagodini i slavili 5:1. Revijalnu utakmicu sa Japanom, na kojoj se od državnog grba oprostio Dejan Stanković, odigrali smo na stadionu Vojvodine u Novom Sadu i pobedili 2:0. Ako se osim utakmice sa Hrvatskom koja je još uvek imala više teorijski nego suštinski takmičarski značaj, ostale posmatraju kao utakmice bez rezultatskog značaja, te da se radi o rivalima iz drugog ešalona svetskog kvaliteta, onda pozivanje na argument da smo šest utakmica za redom bez poraza, ne znači ništa naročito. Sigurno je da nismo na putu oporavka srpskog fudbala. Možda reprezentacija bude uspešna u predstojećim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2016. To bi bilo od izvanrednog značaja, ali ne bi značilo da nam je stanje u fudbalu dobro. Fudbal mora da doživi katarzu, kao uostalom i srpska država. Mora se reformisati, ali to nije moguće sa potencijalom ogrezlom u nasleđu prljavih odnosa i stereotipa po kojima se prepoznaje.

Reforme u fudbalu podrazumevaju novi početak. Da li je on moguć? Možda, kada bi imali smelosti i snage da lustriramo sve "zaslužne" za njegov današnji status. Kada bi odlučili da prekinemo zvanična takmičenja na par godina i proteramo sve "mesije", polupismene i kriminalne tipove koji mešetare u Srpskom fudbalu. Kada bi proglasili fudbal kao amaterski sport, a amaterizam odredili kao statusni okvir u siromaštnoj zemlji kakva je Srbija. Tada bi oslobodili klubove odgovornosti da pod presijom zaključuju ugovore sa igračima za koje unapred znaju da ih neće poštovati. Tada bi preventivno delovali na svakojake devijantne pojave, sivu zonu i crne pare u fudbalu, osujetili prevare, korupciju i kriminal. Šta bi tada imali od fudbala? Sasvim sigurno ništa! Ni manje ni više nego danas. Ali, uskratili bi puno toga što nam narušava mentalno zdravlje i zdrav razum.

U manje radikalnom osvrtu na prilike u fudbalu i lažnu sliku koju daju  neke pobede poput ovih u seriji koja je nastavljena sa Ircima, zanimljivo je oslušnuti one koji su ljudi fudbala u senci, manje agresivni ili marketingu skloni stručnjaci poput Gorana Stevanovića, nekada sjajnog fudbalera, pomoćnika selektora Srbije i Crne Gore i selektora Gane. Njegova razmišljanja i poruke koje usredsređuje na pitanje izbora selektora su razložne i odmerene. On je jasan da izborom selektora Srbija neće rešiti svoje fudbalske enigme i lavirinte, ali će dobiti startnu poziciju koja bi sa dobrim selektorom predstavljala zamajac dobrim procesima. Takav stav je logičan, ako se uzme u obzir da gotovo niko u nacionalnom timu nije iz domaćeg prvenstva. Dakle, to su momci koji se iskazuju u drugim zemljama u kojima, većini njih, su izvesno uređenije prilike i odnosi u fudbalu.

Stevanović govori o sistemu, kriterijumima, stručnosti, kontinuitetu, autoritetu struke i sistema, kao pretpostavkama koje su neophodne za ozbiljan i stručan tretman naših selekcija i kadrovske infrastrukture koja je oko reprezentativnih selekcija. Zamerajući da kod nas ne postoji vizija niti su definisani kriterijumi ko može biti selektor, on konstatuje da već treće kvalifikacije dočekujemo bez jasno profilisanog selektora i sitema koji podrazumeva sistem rada, igre i ponašanja po uzoru na Holanđane, Nemce, Špance. Naš pristup je improvizacija i nagađanje, podržavamo sve tuđe, što nas dovodi do bezličnosti.

U nedostatku jasne politike i profila, ad hoc rešavamo jedno od najvažnijih pitanja kadrovske politike, kao što je selektor reprezentacije. Možda nije direktan kao što je to Ljubiša Tumbaković koji u Karadžiću vidi najvećeg uzročnika pogrešnih poteza u selektorskoj kadrovskoj vrtešci, nazvao ga je "tiraninom" koji "nije kompetentan za postavljanje selektora". Ali Stevanović je jasan da o selektoru treba da odlučuju oni koji su prošli velika takmičenja kao čelnici nacionalnog tima poput Santrača, Petkovića i Antića.

Ljubinko Drulović je pobedom protiv Irske dobio snažan vetar u leđa logističku podršku dobrog dela fudbalske javnosti. Moguće je da će dobiti produžetak mandata i skidanje predznaka VD sa funkcije selektora. Ako su mu kao "vojniku Saveza" kako je izjavio o sebi nakon saopštenja da je izabran za selektora sa mandatom za jednu utakmicu, zaista primarni interesi srpskog fudbala, a ne isključivo lična ambicioznost i interes, moraće dobro da se presabere i samokritički analizira sopstvenu poziciju u nastalim okolnostima, ali i situaciju u Fudbalskoj organizaciji Srbije.

Ako Drulović dođe do zaključka da se može izdići iznad komplikovanog stanja, lažnih odnosa, neiskrenih i kalkulantskih marifetluka onih koji vode Savez, da nametne svoj fudbalski autoritet i lični kredibilitet svojim izabranicima i neposrednim saradnicima, neka mu je sa srećom. Ne treba da smetne sa uma da je na klupu seo kao iznuđeno rešenje, da su pre njega pominjana mnoga druga imena kojima je davana prednost među kojima je Karadžićeva želja bio i dalje Mihajlović, potom Ljubiša Tumbaković, Aleksandar Stanojević, Piksi Stojković, Aleksandar Janković, Dragomir Okuka… To je važno da shvati. On nije bio izbor Karadžića i drugova, već izlaz iz mnogobrojnih kombinacija koje su VIŠE OD IGRE, a ne jednostavno: IZBOR SELEKTORA.