Natrag

Druga strana

 

Druga strana

 

Privatizovanje rata

 

P L A Ć E N I C I

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. Za Tabloid u ovom broju piše o privatizaciji rata i o angažovanju plaćeničkih bezbedonosnih kompanija

 

Vlado Dragićević

 

Privatne vojne i bezbednosne kompanije predstavljaju savremenu reinkarnaciju duge istorije privatnih provajdera fizičke sile: pirate, plaćenike i gusare. Plaćenici koji su praktično nestali tokom 19-og i početkom 20-og veka, stupaju ponovo na scenu šezdesetih godina, tokom perioda dekolonizacije i uglavnom operišu po Africi i Aziji. Konvencijom Ujedinjenih nacija, oni su stavljeni van zakona, a njihove aktivnosti su proglašene kriminalnim.

Ovakve nedržavne organizacije 21-og veka, operišu u nejasnim okolnostima i situacijama u kojima je nemoguće definisati granice rada. Nova industrijska proizvodnja privatnih bezbednosnih kompanija sa sobom istovremeno povlači i velike količine naoružanja i vojne opreme. Kompanije pružaju usluge u raznoraznim vojnim operacijama, regrutujući za to penzionisane vojnike ili civile, kako bi bile u stanju da sprovedu kako pasivne, tako i odbrambene aspekte bezbednosti.

Pa ipak, ove pojedince ne možemo u potpunosti nazvati civilima, budući da oni često nose i upotrebljavaju oružje, bombe, voze vojna transportna sredstva  obavljaju druge aktivnosti karakteristične za vojni sastav. Kako su u mogućnosti da budu naoružani, oni se vrlo lako mogu prebacivati sa pasivno/odbrambenih na aktivno/ofanzivne zadatke, ne tako retko destabilišući vlade pojedinih zemalja i direktno narušavajući osnovna ljudska prava. Prema međunarodnom humanitarnom pravu, oni se ne mogu smatrati vojnicima, budući da nisu pripadnici određenih vojnih formacija, ili delova komandnih lanaca, a često su pripadnici različitih nacionalnosti i verskog opredeljenja.

Privatne bezbednosne kompanije operišu u legalnom vakuumu, i kao takve, predstavljaju veliku opasnost za civilno stanovništvo i međunarodne zakone, koji se bave pitanjima ljudskih prava. Dovoljno je prisetiti se septembra 2007. godine u Bagdadu, kada su pripadnici američke firme Blackwater (sada primećeni i u Ukrajini), učestvovali u incidentu na trgu Nisur, gde je ubijeno 17. a ranjeno više od 20. civila, uključujući žene i decu. Od 2005. godine, a prema izveštajima iz Iraka, za pripadnike Xi/Blackwater (sada su opet promenili ime i nazivaju se Academi), je utvrđeno da su učestvovali u skoro 200 oružanih incidenata. Uprkos članovima ugovora, kojima se precizira da kompanija može uzeti učesća samo u odbrambenim aktivnostima i u njima koristiti primenu sile, Xi/Blackwater zvanično priznaje da su u 80% slučajeva njihovi pripadnici prvi otvarali vatru. Slične stvari su počinili u Nadzafu (2004) i Bagdadu(2007).

Jos jedna američka privatna bezbednosna kompanija, URG (Unity Resources Group), počinila je slična nedela u Iraku, ubivši dve Jermenke, koje su se svojim automobilom previse približile konvoju, koji su ovi štitili i 72-godišnjeg profesora Kays Juma, inače Australijanca.

Pripadnici korporacija lociranih takođe u SAD, CACI i L-3 Services (nekadašnja TITAN Corporation), odgovorni su za mučenje iračkih zatvorenika u Abu-Graibu. Ove organizacije su imale ugovore sa vladom SAD i bile odgovorne za ispitivanje, odnosno pružanje prevodilačkih usluga u zatvoru Abu Graib i drugim lokacijama u Iraku.

Brojni izveštaji takođe govore o činjenici da su pripadnici privatnih obezbeđenja uzimali učesća i u najosetljivijim aktivnostima Centralne obaveštajne agencije (CIA), kao što su kidnapovanje i tortura u zatvorima CIA, van teritorije SAD (slučaj avio-kompanije Jeppesen Dataplan Ing., koja je, u ovim slučajevima, pružala letačku i logističku podršku).

Zanimljiva je i američka kompanija DynCorp International, koja je sklopila ugovor sa Stejt Dipartmentom o pružanju usluga tokom akcije prskanja iz vazduha područja na kojima su uzgajani narkotici u rejonu Anda. Posledice ovog zaprašivanja su bile katastrofalne za jednu trećinu od 47. ispitanih zena, kod kojih su uočena genetska oštećenja tkiva.  Valja napomenuti da je sa ovom kompanijom vlada Srbije svojevremeno pregovarala o izgradnji kargo kapaciteta na aerodromu Nikola Tesla u Surčinu. Verovatno je i tada zatajila bezbednosna procena, ili je u pitanju bilo nešto drugo.

Privatne bezbednosne kompanije često dovode u opasnost i svoje pripadnike (slučaj pripadnika grupacije Blackwater, poginulih u Faludži, 2004. godine), zahvaljujući nedovoljnim bezbednosnim merama, koje je potrebno uspostaviti da bi se obezbedilo sprovođenje konkretne misije. Ali sve je to rizik jednog posla koji karakterišu dve stvari, a koje su i dve velike mane. Prvo, ove kompanije rade da bi, kao i sve ostale, zaradile novac - i to mnogo novca. Drugo, one nisu predmetom primene bilo kakvih ratnih pravila i zakona. Kao što se moglo videti iz nekih materijala dostavljenih od Wikiliksa, u angažovanju civila za vojna dejstva ne razmišlja se o ekonomiji i etici.

Nedostatak transparentnosti i nepostojanje pravilnog lanca komandi, stvaraju uslove da Zapad (najviše ovih kompanija pripada SAD-u i Velikoj Britaniji) bude odgovoran za akcije plaćenih ubica. Izobličenje etičkih principa i ekonomije, spuštaju životni standard spiralom koja se može videti samo kod imperija u odumiranju. Privatizacija rata, odnosno novi metodi u njegovom vođenju, dovela je do angažovanja privatnih kompanija, koje ne samo da zarađuju na milione dolara profita, već narušavaju reputaciju onih koji su ih angažovali.

Nacije koje su najviše dobile širenjem demokratske misli imaju i najviše modernih plaćenika. Možda će zato biti i prve koje će iskusiti gubitak moći, zasnovan na deklasifikaciji i deregulaciji kapitalističkog društva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane