Natrag

Pogledi

 

Pogledi

 

Moglo bi i bez Brisela: ujedinjena Evropa sa Nemačkom i Rusijom

 

Hladni rat je bio bolji

 

U trenutku kad se ceo svet deli na one koji uvažavaju ulogu i položaj Rusije u međunarodnim odnosima i na one koji hronično pate od rusofobije, malo je onih srpskih intelektualaca koji mogu o tome kvalifikovano da progovore, a još manje onih koji to smeju zbog podaničkog odnosa prema domaćem političkom establišmentu. Ipak, jedan od onih koji podjednako dobro poznaju i evroatlanske (osvajačke) težnje ka Istoku, odnos Rusije prema tim "težnjama" i ulogu Nemačke u svemu tome, svakako je dr Srđa Trifković, direktor britanske Fondacije Lorda Bajrona za balkanske studije i dugogodišnji spoljnopolitički urednik američkog mesečnika „Kronikls". Još  2011. godine, na konferenciji pod nazivom Evropska unija - Rusija, koja je održana u Nemačkoj (Minhen, 15. septembar 2011.), Trifković skreće pažnju da se strateško partnerstvo Berlina i Moskve na engleskom govornom području obično shvata u pojednostavljenom smislu: ruska energetska umeća i nemačka tehnologija uz dosta visokoumne političke retorike preko toga...Trifković je tada, u svom izlaganju koje Tabloid u celini prenosi, doslovno kazao da današnji "briselski oblik" Evrope uopšte više nije nužan za istinsko ujedinjenje evropskih naroda, te da rusko-nemački energetski projekat Severni tok nikada ne bi bio sagrađen da se Brisel pitao...

 

Dr Srđa Trifković

 

Ako se nemački politički, ekonomski i civilizacijski interesi razmatraju realno, bez retoričkih ideoloških okova o zajedničkim vrednostima i idealima, proizlazi da Nemačka ima više pretpostavki za prirodno zajedništvo i dugoročne geopolitičke interese sa Rusijom nego sa SAD.

Možda je tako i bilo prethodnih godina, ali to ne znači da tako mora da bude i u budućnosti. Spoljnopolitički realisti bi rekli da će u godinama koje su pred nama nemačka elita donosilaca odluka kritički preispitati stare pretpostavke i razvijati ukupnu strategiju veće ekvidistance u odnosu na Moskvu i Vašington. (Možda bi umesto ekvidistance prikladniji termin bio - podjednako blizu.)

Osnov nemačko-ruske kompitabilnosti je u tome što je reč o tradicionalnim evropskim nacionalnim državama, koje provode ograničene ciljeve ograničenim sredstvima. Nasuprot tome, lideri SAD se u odnosu na obe strane i dalje pozivaju na američku izuzetnost i iskazanu veru ukorenjenu u njihovom puritanskom milenarizmu.

U svetskim odnosima ove neuroze očituju se u samoproglašenim misijama „širenja demokratije" i „humanitarnog intervencionizma". Malo je vrednih stvari po kojima bi se biralo između neoliberalnih intervencionista - posebno damskog trija Hilari Klinton, Suzan Rajs i Samante Pauer, s jedne, i njihovih neokonzervativnih kolega, poput Ričarda Perla, Pola Volfovica ili Daglasa Fejta, s druge strane. Oni su samo dve strane jedne iste medalje.

Nemačka je dugo vremena pratila Ameriku u njenim neprijateljstvima, ali nemačka elita nikad nije bila sasvim zadovoljna ideološkim arsenalom američke postmoderne. Valja podsetiti na to da je najavljivanje neuspeha multikulturalističkog eksperimenta, što je kancelar Angela Merkel uradila ove godine, za stanare Bele kuće iz bilo koje stranke potpuno nezamislivo.

 

Tačke razlaza između Nemačke i SAD

 

 

Gledajući unazad tokom protekle decenije, nailazimo na brojne oblasti suštinskog razdora između Berlina i Vašingtona, koji odražavaju njihove divergentne interese i strateške filozofije

U geopolitičkom smislu Nemačka je - kao i Rusija, a za razliku od SAD - kontinentalna sila. Takođe kao Rusija, a za razliku od SAD - ona ima i ograničene racionalne strateške i bezbednosne interese. Obe zemlje su umorne od američke samozvane globalne misije, mada Rusiju ne iznenađuju sve češći glasovi koji izražavaju sumnji u njih. Gledajući unazad tokom protekle decenije, nailazimo na brojne oblasti suštinskog razdora između Berlina i Vašingtona, koji odražavaju njihove divergentne interese i strateške filozofije:

U vreme Buša Nemačka je bila dosledno ravnodušna prema istočnoj ekspanziji NATO, i posebno neosetljiva za uključivanja Ukrajine i Gruzije u Alijansu iako se za taj kurs snažno zalagala u Vašingtonu;

Tokom 2003-2004. godine Moskva i Berlin su efikasno razvili zajednički front kojim su se protivili da SAD predvode rat u Iraku;

 U jesen 2004. godine Nemačka je ostala u drugom redu političke i finansijske podrške za podizanje „Narandžaste revolucije" u Ukrajini, kojom se finansijski upravljalo iz Amerike;

 Istovremeno, Nemačka nema averziju prema ruskom gasnom projektu „Južni tok", što je anatema za Vašington i njegove hronično rusofobične istočnoevropske klijente.

Godine 2005. bivši kancelar Šreder je odbacio američko-poljski predlog, podržao onaj za zapadni energetski savez i nastavio da inicira projekat „Severni tok", bez obzira na nezadovoljstvo Vašingtona zbog zaobilaženja baltičko-poljskih klijenata;

Iako je navodno više atlantista od svog prethodnika Šredera, Merkelova nije bila voljna da se priključi horu osuda Rusije, koji su predvodile SAD, pošto je Moskva silom odgovorila na Sakašvilijevu agresiju u Južnoj Osetiji 2008. godine;

U 2009. godini, SAD su vršile politički pritisak na Dženeral motors, koji je samo nekoliko meseci pre primio ogromnu državnu pomoć, da otkaže planove o prodaji "Opela" konzorcijumu iza koga su stajali Rusi, iako je sporazum već bila podržala nemačka vlada;

Na jugoistočnom frontu Nemci su ravnodušni zbog zastoja gasovoda „Nabuko", koji snažno favorizuju SAD, i predlažu priključivanje Rusije projektu iako je svima jasno da bi to poništilo njegov osnovni princip;

Kao kulturni germanofil sa jakim osećajem za istoriju, odlučan u temeljenju glavne strategije na realističkom pristupu, Putin će takođe dati podsticaj za povratak onoga što bih nazvao neobizmarkovskom paradigmom.

 SAD i njeni evropski klijenti, posebno Poljska, želeli bi da Evropska unija predstavlja posrednika u ekonomskim odnosima prema trećim licima, pre svega u oblasti energije, dok Nemačka mudro nastavlja bilateralne aranžmane, kakve takođe preferira Rusija;

 Poslednja, ali ne i najmanje važna činjenica je da je u proleće Nemačka ostala na marginama, dok su SAD, Britanija i Francuska intervenisale u Libiji pod okriljem NATO.

Važno je napomenuti da su neki od ovih trendova varljivi i da njima Merkelova održava raniji zamah odnosa. Iako je njena vlada povukla neke poteze koji su produbili nemačko-ruske odnose čak i u poređenju sa njihovim vrhuncem iz Šreder-Štajnmajerovih godina, ona lično nije kulturni rusofil. To ukazuje na činjenicu da logika interesa i ciljeva - utvrđena relativno konstantnim faktorima geografije, resursa i političke kulture - u velikoj meri funkcioniše nezavisno od lične sklonosti donosilaca odluka.

Povratak Vladimira Putina na mesto predsednika Rusije u 2012. godine verovatno će koristiti razvoju brojnih trenutno neiskorištenih potencijala u nemačko-ruskim odnosima. Kao kulturni germanofil sa jakim osećajem za istoriju, odlučan u temeljenju glavne strategije na realističkom pristupu, Putin će takođe dati podsticaj za povratak onoga što bih nazvao neobizmarkovskom paradigmom.

 

 

Povratak Bizmarku

 

 

Radi se o tome da su pod „gvozdenim kancelarom" i istinskim genijem evropske diplomatije 19. veka Nemačka i Rusija poslednji put izgradile istinsko strateško partnerstvo na temelju kompatibilnosti interesa i odsustva suštinski nepremostivih prepreka. Bizmarkovi nekompetetni naslednici napustili su tu paradigmu u korist nepotrebne i u krajnjoj liniji fatalne ponude za multispektralne hegemonije. One će konačno Nemačku upetljati u poslove Habsburgovaca na Balkanu, koji, kako je Bizmark s pravom isticao, nije vredan kostiju ijednog pomeranskog grenadira.

Gotovo je aksiomatično, na primer, da Rusija ne može nikad da ima istu vrstu partnerstva sa Velikom Britanijom kao što može sa Nemačkom.

U neobizmarkovskom okviru Rusija će nastaviti snažan - iako bilateralno baziran - odnos sa Nemačkom kao i sa drugim ključnim evropskim partnerima, poput Francuske i Italije. Nije ni u ruskom ni u nemačkom interesu da se tim odnosima aparat EU nametne kao posrednik. Kako trenutna finansijska kriza jasno pokazuje, interesi pojedinih članova i grupa unutar EU su suviše različiti, čak nespojivi da bi se moglo dozvoliti da se jedna zajednička platforma meša u pravilno vođenje bilateralnih odnosa.

Isto tako, Evropska unija je u periodu hronične krize, u kojoj bi tradicionalne nacionalne države u Evropi trebalo ponovo da otkriju prednost zajedništva na osnovu spontano nastalih interesnih veza, a ne na multilateralnom birokratski posredovanom institucionalnom mehanizmu.

S tim što bi uslovi tog odnosa trebalo da se odrede direktnim dijalogom Moskve sa Londonom i Berlinom, ili Parizom, ili Rimom. To je optimalni model za rusku korist od veze sa Nemačkom na putu svoje neophodne modernizacije. Istovremeno, to je optimalan format za Nemačku da pruži svoj doprinos. Jer, da je projekat „Severni tok" imao posrednika u Briselu, nikad ne bi bio izgrađen.

Istovremeno, globalna distribucija moći vraća svoj multipolarni karakter i SAD nastavljaju da u kratkom roku gube funkciju punog spektra svoje dominacije. Isto tako, Evropska unija je u periodu hronične krize, u kojoj bi tradicionalne nacionalne države u Evropi trebalo ponovo da otkriju prednost zajedništva na osnovu spontano nastalih interesnih veza, a ne na multilateralnom birokratski posredovanom institucionalnom mehanizmu.

Da bi se Evropa istinski ujedinila uz pomoć Rusije, da bi se Rusija modernizovala i razvila svoj puni potencijal integrisanjem u zajednički evropski dom, potrebna nam je zaista Evropa, ali ne nužno u svom sadašnjem briselskom obliku. Ili, da budem iskren, uopšte ne u toj formi jer nam svakako ne treba mešanje ili arbitraža Brisela u situaciji kada tradicionalni narodi traže zajedničku osnovu obostrane koristi. Verujem da bi Bizmark ovo razumeo zbog Vladimira Putina, i nadam se da će nemačka politička i poslovna elita da iskoristi vreme njegovog mandata za dobrobit svih.

 

 

A 1.

 

Primeri rusofobije na Zapadu

(dr Srđa Trifković)

 

Bilo kakva ozbiljna diskusija o slici Rusije u zapadnim medijima mora najpre započeti spoznajom da je Rusija čvrsto i odlučno pomerena u drugu kategoriju od strane zapadne elitne klase, a konkretno od strane medijske selite. „Zvuči paradoksalno",  izjavio je ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, imajući na umu odnos Zapada prema Rusiji, „ali vladalo je mnogo veće uzajamno poverenje i poštovanje tokom Hladnog rata".

Njegova tačna primedba sastoji se u tome da u Briselu i Vašingtonu vlada prezir prema post-sovjetskoj Rusiji, (državi koja više nije podređena , kao što je bila 1990-tih godina, nego oživljava svoje patriotske i hrišćanske korene,) mnogo više nego što su Zapadne vođe Hladnog rata mrzeli SSSR.

Slučaj Beslan - Voleo bih da se na trenutak fokusiram na poseban, dobro dokumentovan primer koji je star sedam godina. Teško je zamisliti terorističko divljanje gore nego što je to slučaj sa čečenskim džihadistima i njihovim stranim saradnicima u Beslanu, septembra 2004. godine, na kraju nedelje u kojoj su dva putnička aviona bila dignuta u vazduh i smrtonosna bomba eksplodirala ispred stanice moskovskog metroa. Svi ovi napadi bili su terorističkog karaktera, i, u slučaju Beslana, islamski u metodu egzekucije; ipak, reakcija zapadnih medija bila je 1) svaljivanje krivice na žrtvu, 2) ismevanje ruskih tvrdnji da se bori sa terorizmom, ili 3) savetovanje „dijaloga" sa čečenskim teroristima i efektivnom ruskom kapitulacijom pred njihovim zahtevima.

U nominalnoj desnici, sveukupni ton je predstavljao repliku atmosfere, slike i jezika Hladnog rata.:

- „...S obzirom na duboko ukorenjenu korupciju unutar ruskih snaga bezbednosti i birokratije, teško da je ovo poslednji incident te vrste u Rusiji", pisao je londonski Daily Telegraph.

- U Francuskoj, katolički La Croix je otkrio da je uzrok događaja u Beslanu u ruskim nedostacima, optužujući Putina za održavanje rata.

- Le Figaro je oštro kritikovao Putinove tvrdnje da je Rusija žrtva istog onog terorizma koji je pogodio i Zapad, „kao da prljavi rat koji Rusija vodi nema nikakve veze sa određivanjem terorista".

- Svenska Dagbladet iz Stokholma je osudio ruski pokušaj da „maskira rat u Čečeniji kao jedan deo rat protiv terorizma."  Tamo se dalje navodi: "Bilo bi nemoralno nekom zatvoriti oči pred ruskim zverstvima", i poziva se na „oštriji pristup od strane SAD i EU" kako bi na Putina bio izvršen pritisak da potraži „mirno rešenje".

- Financial Times Deutschland je kritikovao rusku pretnju da napadne terorističke baze u inostranstvu kao napad na suverenitet drugih zemalja. „...Čak i zrela demokratija kao što je ona u SAD imasvoje probleme vezane za taj rat", piše tamo, i zaključuju da „autokratskoj zemlja kakva je Rusija" ne sme biti dopušteno da se zaputi sličnim putem.

Sa druge strane, organi levice su još jednom napustili svoju uobičajenu sklonost ka „saosećanju". Naslovi poput „Tuga se pretvara u bes" i „Kriticizam se gomila protiv Putina" sugerisali su da žrtve i njihove njihove porodice krive Moskvu isto onoliko koliko i teroriste:

- Brojni uvodnici u The Sunday Times su apelovali na čitaoce da shvate, da su „glavni uzroci" čečenskih napada između ostalih i ruska opresija.

- Široko rasprostranjeno korišćenje reči „buntovnici" za opisivanje ljudi koji su pucali na decu odražava iznenađujuću ravnodušnost prema ekstremnoj brutalnosti.

- Guardian je insistirao na tome da Rusija mora da „traži politički dijalog koji obećava nadu iznad krvoprolića".

- Le Monde se pitao „zašto Zapadne vođe u tolikoj meri pružaju podršku Vladimiru Putinu".

- Liberation ga je optužio da je „isključio svaku mogućnost i okrenuo se isključivo represiji... iz čuvene ruske tradicije".

- U istom listu Antoan de Gudemar je kritikovao „evropsko slepilo" koje je izazvalo „usamljenost čečenskog naroda pred licem ruskog imperijalizma" i optužio Putinov „režim" za pokazivanje „okrutnog i brutalnog lica".

- Glavni urednik belgijskog Le Soir je optužio Putina da se ponaša „na staljinistički, a samim tim i zastrašujući način"

- Die Tageszeitung iz Berlina je otišao još dalje optužujući Kremlj da se ponaša kao „grobar" na Kavkazu jer Putin „ne vidi vezu između uzimanja talaca u Beslanu i varvarskog rata koji je Moskva vodila u Čečeniji". Novina je ismevala ruske tvrdnje da su „žrtve međunarodnog terorizma".

Problem stereotipnog kvazi-izveštavanja i kvazi-analize, ne predstavlja ništa novo. Kolaps ruskih institucija i socijalne infrastrukture pod Jeljcinom je bio praćen hiperinflacijom koja je izbrisala ušteđevine i redukovala srednju klasu i penzionere.

Njene vodilje Anatolij Čubajs, Jegor Gajdar, Boris Nemcov i Vladimir Riškov bili su u evropskim medijima pozdravljani kao „pro-Zapadni reformatori bez mane i straha".

Njihove političke frakcije su bile podržavane od strane Zapadnih medija kao i od tobožnje NVO mreže, koja je delimično bila finansirana od strane američkih poreskih obveznika.  Paralelna velika pljačka ruskih resursa od strane oligarha i njihovih zapadnih saradnika, kao što su BP, postala sporno pitanje u ruskim odnosima sa Zapadom tek deset godina kasnije, sa hapšenjem Mihajla Hodorkovskog. Navodi medija o „Putinovoj osveti" protiv šefa Jukos-a su zahtevali ozbiljnu istragu koja je izostala, ali su zaobišli činjenicu da povrh njegovih političkih ambicija Hodorkovski jeste bio kriv za prevaru i utaju poreza i to sa ogromnim ciframa u igri.

Paralelno sa poricanjem legitimnih ruskih interesa u „bliskom inostranstvu", zapadna medijska elita vidi Rusiju kao državu sa ograničenim suverenitetom, čak i unutar njenih postsovjetskih granica. Nijedan aspekt njene unutrašnje politike, od obrazovanja („etnocentrično"), imigracije („restriktivno"), ili religije („diskriminatorne prema nepravoslavnima")do korupcije („raširene"), homoseksualnih prava („užasavajuća") i pravnog sistema („neefikasan i korumpiran") nije izbegao kritiku medija. „Istinski demokratska Rusija" može biti samo ona koja je potčinjena i u unutrašnjem i u spoljnom smislu zahtevima i idejama Zapadne medijske elite, i to je aksiom koji je prihvaćen od strane obe strane evropskog političkog spektra.

Pojam fundamentalne ruske nelegitimnosti i ograničenog suvereniteta je eksplicitan bio arila 2007. kada je Moskva odbila zahtev Velike Britanije za izručenje Andreja Lugovoja, osumnjičenog od strane britanskih zvaničnika za ubistvo bivšeg oficira KGB Aleksandra Litvinenka. „Vreme je za svađu s Rusijom" pisao je Guardian, „Rusija mora da shvati da ne može proći nekažnjeno."

U sličnom maniru pojavile su se osude u svim većim evropskim dnevnicima...

 

 

A 2.

 

O autoru

 

Istoričar i politički analitičar, dr Srđa Trifković je rođen u Beogradu 1954. godine. Diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Saseks u Brajtonu, Velika Britanija, a doktorirao istoriju na Sautemptonskom univerzitetu. Svoja postdoktorska istraživanja nastavio je početkom devedesetih na Huverovom institutu u Stenfordu, SAD. Novinarsku karijeru je započeo u BBC-u 1980. iz kog prelazi u Glas Amerike, da bi kasnije postao dopisnik nedeljnika US News i dnevnika Washington Times iz Beograda. Od 1999. godine Trifković je spoljnopolitički urednik američkog mesečnika "Kronikls" i direktor Centra za međunarodne studije Rokford instituta u Ilinoisu.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane