Rusija

 

EKSKLUZIVNO: Vladimir Putin nazvao je ujedinjenje Krima sa Rusijom posle referenduma od 16. marta kao

 

Povratak u rodno pristanište

 

Pre skoro 23 godine, Vaš pokorni sluga i dopisnik Tabloida, bio je svedok predaje ruskog poluostrva Krim pod jurisdikciju novoformirane države Ukrajine. Tada sam, 1992. godine, bojažljivo napisao: ne dao Bog da se na Krimu ponovi jugoslovenski scenario raspada države. Da, sve je vodilo ka vojnom sukobu Rusije i Ukrajine. Ali političari su ipak uspeli da prođu po oštroj ivici brijača i ne dozvole krvoproliće i pucnjavu. Rusija se pomirila sa tim da su je opljačkali - ukravši strateški važan deo teritorije. A 16. marta tekuće godine, 97% stanovnika se izjasnilo: mi želimo da budemo stanovnici Rusije. Krim se vratio. Ujedinjenje kao i privremena odeljenost ponovo je prošla bez krvoprolića, bez ijednog metka. Međutim, upravo to ne zadovoljava ni nove vladare Ukrajine, niti lidere EU i SAD…

 

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

 

Poklon od Baraka Obame

Stanovnici Krima u šali zovu Obamu svojim tajnim pokroviteljem, govoreći da je Barak i nehotice pomogao uspostavljanju pravde - ponovnom povratku poluostrva Krim u Rusiju. Kao da je  Obama shvatio koliko nije bio u pravu Generalni sekretar KP SSSR Nikita Hruščov, kada je 1954. godine svojeručno predao Krim Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, tačnije rečeno, poklonio kao "džak krompira" po preciznoj definiciji Vladimira Putina. Ne kaže se slučajno da u svakoj šali ima istine. Ukoliko razmišljate i rasuđujete ozbiljno, onda zaista ispada da su SAD i zemlje EU isprovocirale i ubrzale izlazak Krima iz Ukrajine, a možda i kolaps zemlje. Šta znače poslednja 3-4 meseca?

 Da se na početku ogradimo. Na žalost, zapadni i američki mediji toliko jednostrano komentarišu događanja, da se po njima nikako ne može stvoriti objektivna slika svega što se dešavalo. Zašto sam ja u to ubeđen, i zašto smatram da su ove moje zabeleške objektivnije od onoga što pišu zapadni novinari? Evo jednog razloga: u Rusiji u stvarnosti, a ne na rečima, postoji sloboda govora i sloboda pisanja. Ovde se mogu i čuti i pročitati različite tačke gledišta i pogledi na ove događaje. Proruske, proameričke, proevropske, proukrajinske - sve opcije. Svako ko želi može na primer da uključi radio-stanicu "Svoboda" na ruskom jeziku, gde se otvoreno, i često bez ikakvih dokaza baca ljaga na vlast u zemlji i njenog Predsednika. Svaki Rus može da gleda televizijske reportaže ukrajinskih dopisnika. Ne treba zaboraviti da i mnogi federalni mediji neprekidno daju reč svima koji žele da iznesu svoje mišljenje. Čak i eksplicitnim kritičarima i zlobnim mrziteljima Rusije. Da ne govorimo o tome da opozicioneri imaju mogućnost da izađu na mitinge kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. I niko im ne zatvara usta, ne razgoni sa trga, naravno ukoliko se demonstranti ponašaju mirno i dostojanstveno. Čak i na Krimu! Da uzgred kažemo da je u glavnom gradu Ukrajine Kijevu sada zabranjeno sprovođenje mitinga i drugih istupanja protiv novih vlasti. Zabranjeno je emitovanje 5 ruskih TV kanala. Onima koji prekrše tu zabranu, nije nimalo slatko. Tako je nedavno glavni urednik jedne ukrajinske TV bio pretučen, a potom otpušten sa posla, samo zbog toga što se usudio da pusti u etar reči Vladimira Putina…

Šta bi falilo da to vide i saznaju Amerikanci i Evropljani, kako bi objektivno sudili o događajima u Ukrajini i u Rusiji?

 

Hoću u Evropu!

 

Sve je počelo tiho i mirno. Tako je 21. novembra 2013. godine jedna hiljada (samo 1 hiljada) građana izašla na Majdan (trg) Nezavisnosti. Taj naziv pojavio se 1991. godine, kada se Ukrajina otcepila od SSSR-a. Pre toga, taj deo Kijeva se zvao Trg Oktobarske Revolucije. Tokom 2001. godine na trgu se pojavilo mnoštvo novih spomenika, skulptura i fontana. U centru je postavljen visoki beli stub koji kruniše figura devojčice (Beregini) sa grančicom viburnuma - simbolom nezavisnosti Ukrajine. Najlepše mesto u Kijevu postalo je ne samo mesto za odmor građana, nego i svojevrsni "hajd-park" ali ne engleski, nego ukrajinski. Jer upravo se ovde 2004. godine odigrala takozvana "Narandžasta Revolucija", posle čega je predsednik Ukrajine postao Viktor Juščenko - političar koji je smatrao da samo SAD i Zapad treba da budu orjentiri za Ukrajinu, i da će samo sa njima zemlja doživeti mir i prosperitet. Naravno, u vreme vladavine Juščenka, stanovnici Ukrajine nisu doživeli ništa slično.

Drugi predsednik Viktor Janukovič (2010) svoju politiku je definisao ovako: "mi ćemo krivudati". To je u praksi značilo, tražiti pomoć i od zapada i od istoka (to jest Rusije). Ali glavna težnja Janukoviča je ipak bila drugačija. A to je bilo - lično bogaćenje, to je njega najviše brinulo. Za veoma kratko vreme rođaci i prijatelji Janukoviča ne samo da su postali veoma bogati ljudi, nego oligarsi. Na primer, sin Janukoviča, Aleksandar, postao je milijarder samo za jednu godinu. Bogaćenje rodbine i ljudi bliskih Janukoviču, odvijalo se na fonu sveopšteg osiromašenja stanovnika.

Ipak, 21. novembra 2013. godine, hiljade građana nije tražilo ostavku predsednika nego se zalagalo da Ukrajina krene prema evrointegracijama. Okupljeni na Majdanu uzvikivali su jednu parolu: "Ukrajina je Evropa". Predstavnici opozicije koji su tog dana nastupili na Majdanu uspeli su da ubede mitingaše da jedino Evropa može spasiti potpunu propast privrede zemlje. Radi toga Janukovič treba da potpiše Sporazum o pridruživanju Ukrajine Evropskoj Uniji.

Treba reći da je taj dokument ponižavajući za veliku zemlju. On čak ni u perspektivi ne čini zemlju članicom EU, nego predviđa (i to pre svega drugog) skraćenje socijalnih izdataka, smanjenje penzija za dva puta, zarada i premija za jedan i po put, i tako dalje. No, glavna stvar je bila u tome da je Sporazum o pridruživanju uništavao industriju istočnih regiona koja je orjentisana na Rusiju i koja je u suštini hranila celu Ukrajinu, pogotovo zapadne oblasti. Pored toga, Sporazum je zemlju pretvarao u sirovinski prirepak evropskih država i izvor jeftine radne snage. U principu, nešto slično današnjoj Bosni i Hercegovini.

Mirni demonstranti na Majdanu, naravno, nisu ništa znali o tome. Tačnije, o tome im niko nije govorio. A u Sporazumu o pridruživanju nije bio uključen ni jedan jedini pasus o ukidanju ili slabljenju viznog režima za Ukrajince, što je ranije obećano.

Već 24. novembra miting je bio masovniji. Bilo je prisutno nekoliko hiljada ljudi. Zahtevi su bili isti kao i pre - trkom u Evropu! Sa tim zahtevom istupio je lider opozicije, bokser Vitalij Kličko (partija "Udar"), nacionalista Oleg Tjagnibok (sveukrajinsko udruženje "Svoboda") sajentolog Arsenij Jacenjuk (sveukrajinsko udruženje "Otadžbina").

Viktor Janukovič se 28 i 29. novembra uputio u prestonicu Litvanije Viljnus, na samit "Istočnog partnerstva". Svi učesnici samita nisu sumnjali da će biti prihvaćen dokument o pridruživanju Ukrajine Evropskoj Uniji. Ali Janukovič je odbio da potpiše papir i zatražio je vreme kako bi se podrobnije upoznao sa uslovima Sporazuma, i uneo svoje ispravke, ukoliko bude potrebno. I to je sve. Ništa više Janukovič nije tražio. On čak nije ni odustao od potpisivanja Sporazuma, ali je tražio da se to učini posle njegovog izučavanja od strane ukrajinskih ekonomista. Međutim, otkazivanje je izazvalo buru negodovanja evropskih monstruma. I od tog trenutka Majdan je prestao biti miran. Stiče se utisak da su upravo tada vladari Zapada i SAD dali zeleno svetlo za sprovođenje nasilnog svrgavanja tvrdoglavog predsednika i njegove vlade.

Rusija je izašla u susret narodu Ukrajine. Hitno su bile snižene cene za gas i omogućen kredit od 15 milijardi dolara. Prva tranša od skoro 3 milijarde soro odmah je bila odobrena.

 

Iza leđa mirnih građana

 

Rasterivanje studentskih demonstracija od strane specijalnih jedinica milicije "Berkut" od 30. novembra 2013. godine, dolilo je ulje na vatru. Govorka se da su Berkutom komandovali ljudi Jacenjuka. Kasnije su Berkut optužili za prekoračenje sile i zloupotrebu ovlašćenja prilikom razgonjenja demonstranata. Istina, kada bih taj razgon uporedio sa rasturanjem demonstracija koje sam lično gledao u reportažama iz SAD, Francuske i drugih zemlja "slobodnog sveta", onda slobodno ovo rasturanje možemo nazvati "mekim". Ali su sa Zapada, poput bujice krenule optužbe na račun vlasti Ukrajine i Janukoviča. A na Majdanu je već 1. decembra došlo do podele na mirne i ekstremne demonstrante. A. Jacenjuk je zatraži ostavku vlade i reizbor predsednika i Vrhovne Rade (saveta) Ukrajine. Posle toga on je predložio "put u Evropu" potpisivanjem Sporazuma o pridruživanju sa EU.

Međutim, ekstremisti iz tzv. "Desnog sektora" uopšte nisu slušali opoziciju sa njihovim idejama o evropskim integracijama. Tako je lider "Desnog sektora" Andrej Tarasenko u intervjuu britanskim medijima izjavio da je njihov cilj nacionalna revolucija i demokratija "koja u sebi ne skriva zamke totalitarnog liberalizma koje je prisutno u EU". Zatim je Tarasenko označio ciljeve pokreta "Desni sektor": "Za nas Evropa nije cilj. U suštini bi prisajedinjenje Evropi predstavljalo cilj za Ukrajinu. Evropa predstavlja smrt za državnost i za hrišćanstvo. Mi želimo Ukrajinu za Ukrajince, kojom će vladati Ukrajinci koji neće služiti tuđim interesima".

Ali ova otkrića su bila samo prazne reči. Već u decembru su se pojavili prvi bojevici Desnog sektora. Još uvek bez oružja. Ipak, oni su zauzimali administrativna zdanja, prekrivali ulaze u zgrade vlade, blokirali rezidenciju Predsednika. Kratko rečeno, uspostavljali su svoj poredak na Majdanu. Smeli, vani pripremljeni. Njihovoj disciplini i subordinaciji mogle bi pozavideti elitne vojne jedinice. Kako se kasnije ispostavilo, bili su to odredi Dmitrija Jaroša - lidera Desnog sektora. Ako stvari nazovemo svojim imenom, onda to nije običan nacionalista nego žestoki mrzitelj Rusije i svega ruskoga. Jaroš direktno poziva da se Rusi ubijaju svuda gde se na njih naiđe. Međutim, i Jaroš i njegovi proslavljeni, već su se "proslavili" žestokim ubistvima zarobljenih ruskih vojnika za vreme rata u Čečeniji. Tada su oni ratovali na strani čečenskih bandita. Jaroš se tokom konfrontacija na Majdanu javno obratio lideru čečenskog podzemlja Doku Umarovu, kako bi ovaj organizovao seriju terorističkih udara po Rusiji. Bojevici Dmitrija Jaroša su se poslednjih godina, uz prećutnu saglasnost Viktora Janukoviča, obučavali vojnom iskustvu ne samo u logorima u Pribaltičkim i drugim zemljama, nego i na Zapadu Ukrajine.

Sa pojavom Desnog sektora na Majdanu Nezavisnosti u Kijevu, započet je rat. Bojevici su kontrolu na Majdanu preuzeli u svoje ruke. Odbacivši mirne demonstrante, oni su počeli napadati borce "Berkuta", miliciju i pripadnike unutrašnje vojske. Oni su na njih bacali kamenje (ceo most je demontiran u kamenje), željezne šipke i Molotovljeve koktele - flaše sa zapaljivom tečnošću koje se pale posle razbijanja. To je u suštini napalm. Ali ono što zaprepašćuje, jeste tolika količina Molotovljevih koktela. Njihov broj se nije odnosio na desetine, stotine pa čak ni hiljade Molotovljevih koktela. Desetine hiljada "koktel" flaša pojavilo se na Majdanu bukvalno za nekoliko dana. Može li se posle ovoga tvrditi da se borci Desnog sektora nisu spremali za "nacionalnu revoluciju"?! Krajem trećeg meseca konfrontacija, kod bojevika Dmitrija Jaroša pojavilo se vatreno oružje. U takvoj situaciji, oružje nije moglo da ne puca. Tragedija se približavala.

Da posebno istaknem: policija i borci Berkuta suočili su se nenaoružani sa bojevicima Desnog sektora.

 

Medenjaci za bojevike

 

Zapadni političari i novinari uporno su izbegavali da vide približavanje katastrofe. I još gore - na Majdan koji je već goreo i u bukvalnom i u figurativnom smislu, bilo je sve više trgovačkih putnika iz zapadnih zemalja i EU. Jedan od prvih koji se tamo pojavio bio je Gvido Vestervele, šef MIP-a Nemačke. On se sreo sa opozicionerima i pozvao ih da mirno rešavaju probleme. Kao da ministar nije ni primetio Desni sektor, kao ni Molotovljeve koktele. Odmah za njim stigla je Loreta Graužinen, predsednik Skupštine Litvanije. Ovde su takođe dolazili: Džon Mekkejn iz SAD, Aleksandar Kvašnjevski i Jaroslav Kačinjski iz Poljske, Karl Bilt iz Švedske, bivši predsednik Gruzije Mihail Sakašvili, Vlad Filat iz Moldavije… Svi oni su direktno i otvoreno podržavali opoziciju, što znači da su istupali protiv zakonitog predsednika i vlade. Nije bilo neophodno biti stručnjak za međunarodno pravo pa shvatiti da se ovde radilo o očiglednom mešanju u unutrašnje stvari Ukrajine i podstrekivanju na nezakonitu smenu vlasti.

Na Majdanu se pojavila i Ketrin Ešton, Komesar EU za inostrane poslove. Baronesa je veselo u ime svoje organizacije obećala podršku demonstrantima i izrazila uverenost  u njihovu pobedu.

Međutim, sve je prevazišla Viktorija Nuland, pomoćnik Državnog Sekretara SAD. Svojim vatrenim rečima na Majdanu ona je dodala i hrpu medenjaka koje je svojim rukama delila bojevicima Dmitrija Jaroša (vidi sliku). Ta ista dama je svetu otkrila tajnu o tome da su SAD već potrošile na "razvoj demokratije i demokratskih institucija" u Ukrajini pet (5!) milijardi dolara.

Uprkos svemu, Evropljani su uspeli da posade za pregovarački sto opozicionare i predsednika Janukoviča. Sporazum o regulisanju političke krize potpisan je 21. februara 2014. godine, od strane predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i lidera opozicije: Vitalija Klička (partija "Udar"), Arsenija Jacenjuka (sveukrajinsko udruženje "Otadšbina") i Olega Tjangiboka (Sveukrajinsko udruženje "Svoboda"). Svedoci potpisa bili su ministri inostranih poslova nemačke i Poljske - Frank-Valter Štajnmajer, Radoslav Sikorski i Erik Furnje, šef odeljenja kontinentalne Evrope pri MIP-u Francuske Republike. Vladimir Lukin, specijalni izaslanik predsednika Rusije koji je učestvovao u pregovorima, odbio je da se potpiše ispod Sporazuma.

Sporazum je predviđao povratak na Ustav iz 2004. godine, to jest na parlamentarno-predsedničku formu upravljanja, sprovođenje vanrednih izbora za Predsednika do kraja 2014. godine i formiranje "vlade nacionalnog poverenja". Takođe se predviđalo uklanjanje snaga bezbednosti iz centra Kijeva, prestanak nasilja i predaja oružja od strane opozicije. A njega je već bilo mnogo u odredima Dmitrija Jaroša. U Ljvovu su "nepoznata" lica zauzela vojna skladišta. Otuda je nestalo više od 1.000 automata, pištolja, bojeve municije…

 

Ko je poslao snajperiste?

 

Sporazum je stigao prekasno. Opozicionari su se diskreditovali. Na Majdanu njih niko nije slušao, tamo je komandovao Desni sektor. Već drugi dan bojevici su počeli napadati vladine zgrade, a onda su zauzeli rezidenciju Predsednika. Predsednik Janukovič je pobegao. Po celoj zemlji zavrteo se talas nasilja. Po ulicama gradova u Ukrajini, posebno na zapadu, išli su mladićima sa zavojima na kojima se videla stilizovana svastika i sa crveno-crnim zastavama. U Lucki, Černovcima, Voljini, "revolucionari" su obarali na kolena rukovodioce gradova i terali ih da potpisuju ostavke. Eto takva je osiona demokratija zaživela u Ukrajini.

A na Majdanu u Kijevu, ta "demokratija" se razlila po ulicama. Kao u nekakvoj džungli, tamo su počeli izbori za plemenske vođe. Voditelji su izgovarali ime čoveka, dužnost na koju on pretenduje, a masa demonstranata u čijim su prvim redovima bili naoružani bojevici Jaroša, uz vrisku je odobravala ili nije odobravala kandidaturu.

Uopšte se ne šalim, upravo takva "narodna demokratija" je dovela na vlast sadašnje činovnike. Istina, treba reći da su se na istaknute položaje isticali ljudi koji su tesno sarađivali sa političarima iz SAD. Doduše, to niko nije ni skrivao, čak ni sami Amerikanci. Ali i to je bilo malo. Desni sektor je bio žedan krvi. I ona je prolivena. Odnekud su se na Majdanu pojavili snajperisti bez prepoznatljivih obeležja. Oni su počeli da pucaju po ljudima kao po metama u streljani. Meci su pogađali i milicionere i bojevike Jaroša i mirne građane i borce Berkuta. Oko stotinu ljudi je poginulo na Majdanu. Odmah su za to okrivljeni borci Berkuta. U to nije trebalo ni sumnjati.

Kad odjednom - Urmas Pajet, šef MIP-a Estonije, pozvonio je Ketrin Ešton, komesaru EU za inostrane poslove. Estonski diplomata je u razgovoru posumnjao da su snajperisti iz redova Berkuta i da su najverovatnije povezani sa novim vlastima. Još verovatnije je  - da su to snajperisti Jaroša. Meni je to kao čoveku koji je boravio na mnogim ratištima i koji je video mnogo konflikata, potpuno jasno. Scenario te pojave je uvek isti. To je klasična provokacija. Jer ako "krvavi režim" ne želi prosipanje krvi - treba mu pomoći. Obavezan atribut svake nacionalne revolucije su - leševi demonstranata. Kako u suprotnom zavesti "rulju" i objasniti joj da je "režim krvav"? U pomoć provokatorima dolaze "nepoznati snajperisti" pucajući po masi i za to se optužuje milicija.

 Leševi na Majdanu odradili su svoj posao: Jaroševi kriminalci pretvorili su se u heroje, a borci Berkuta koji su vršili svoju dužnost u nitkove. Njih su počeli juriti, tući… Potpuno ista priča sa snajperistima pokušana je i na Krimu, u Simferopolju. Tamo je snajperista ubio ukrajinskog vojnika i nenaoružanog stanovnika Simferopolja i sakrio se. Međutim, stanovnici grada i ukrajinski vojnici nisu bili nestrpljivi i nisu naseli na provokaciju. Nije došlo do konflikta. Na kraju krajeva - neki ukrajinski vojnici su ostali da služe Krimu, a neki su se uputili u Ukrajinu. I niko ih nije sprečavao u tome. Što se tiče snajperiste, još se traga za njim. Postoje već osumnjičeni. No, ako je snajperista utekao u Ukrajinu, tamo ga niko neće juriti. Štaviše, sada se tamo i ne sudi zločincima - lopovima, pljačkašima, nasilnicima, pa čak ni ubicama- samo ako su bojevici Desnog sektora i ako su bili na Majdanu. Sada su to "heroji".

 

Moskalje na nož

 

Ovaj poziv nije se prvi put počeo uzvikivati na Majdanu i ulicama Kijeva, nego uglavnom na ulicama zapadnih gradova. Mladi ljudi u maskama, sa palicama u rukama i stilizovanim amblemima svastike na rukavima išli su u kolonama i uzvikivali "Moskalje na nož!". U prevodu to znači - ubijaj Ruse! Na žalost, sada ne mogu podrobnije da objasnim otkuda su se pojavili takvi pozivi i ko stoji iza njih (obećavam da ću to učiniti za sledeći broj "Tabloida"). A sada o rekacijama na takve pozive i što je najvažnije - na dejstva bojevika Dmitrija Jaroša i drugih nacionalističkih ekstremista.

Dakle, na Krimu, gde je više od 60% ruskog stanovništva, nisu želeli da ćute i slušaju predsednika i vladu koja je došla na vlast u rezultatu uličnog glasanja na Majdanu (imajte na umu da je ovaj navodno nacionalni referendum održan pod nišanima bojevika D. Jaroša). Narod na Krimu je izašao na mitinge i rekao "ne" novom rukovodstvu iz Kijeva. Pojavili su se i lideri koji su vodili narodne proteste. Sergej Aksenov smeo i odlučan čovek, postao je premijer bivše Autonomne ukrajinske republike. On je biznismen i kao Krimljanin dobro je znao ko je Jaroš. Njegovi banditi bavili su se reketiranjem i na Krimu, naplaćujući danak od lokalnih biznismena.

Prvo što je Aksenov učinio kao šef vlade, bila je organizacija zaštite stanovništva. Odredi samoodbrane blokirali su prevlaku, jedino mesto preko koga se može suvozemnim putem preći iz Ukrajine na Krim. Stotine lokalnih stanovnika su se dobrovoljno upisivali u redove samoodbrane.

Dalje akcije novih vlasti u Kijevu primorale su Krimljane ne samo da se brane i čekaju kada će sa kopna da doću bojevici Jaroša, nego su počeli da traže pomoć. A dejstva vladara u Kijevu nisu obećavala ništa dobro. Prosudite sami. Evo dve odluke koje su među prvima donete: ukidanje ruskog jezika čak i u onim regionima u kojijima polovina i više stanovnika govori tim jezikom; skidnje zabrane za korišćenje nacističkih simbola i propagandu nacističkih ideja.

Prva pomoć je stigla sa dolaskom boraca u Kijevu raspuštene specijalne jedinice Berkuta. Oni su ušli u redove samoodbrane. Druga pomoć bila je više moralna, nego materijalna. Kao odgovor na molbu Aksenova da zaštiti Ruse na Krimu, Rusija je odgovorila da će to učiniti bez oklevanja ukoliko neko digne ruku na sunarodnike. Kao dokaz tome, Predsednik RF Vladimir Putin se obratio Federalnom Sabranju RF sa molbom da iskoristi oružane snage za zaštitu ruskog stanovništva u inostranstvu, posebno u Ukrajini. I ta dozvola je stigla. Na sreću, ovo pravo Putin još nije iskoristio, iako optužitelji sa Zapada i SAD iskreno veruju (zahvaljujući propagandi) da je ruska vojska okupirala i Krim i deo Ukrajine… Rusija i Putin označeni su kao agresori.

U međuvremenu, Krimljani su odlučili da organizuju referendum. Radilo se o tom da se želela široka autonomija u okviru Ukrajine. Kao odgovor na to, Kijev je naredio zabranu referenduma i pokrenuo krivičnu prijavu protiv Sergeja Aksenova i njihovih istomišljenika. Međutim, niko se nije uplašio od tih pretnji. Tim Sergeja Aksenova nije se uplašio ni toga što su "usijane" glave u Kijevu obećale da će uništiti novo rukovodstvo Krima u doslovnom smislu, to jest da će ih poubijati. Ovaj put su na referendum izneta dva pitanja: sa kim dalje živeti - sa Rusijom ili sa Ukrajinom?

Stanovnici Krima (Rusi, Krimski Tatari, Ukrajinci, Jevreji, Grci itd) su 16. marta 2014. godine rekli "Da" Rusiji i "Ne" Ukrajini. Tu odluku podržalo je skoro 97% stanovništva. I već 18. marta Putin je istupio sa svojim govorom u Moskvi, u kom je zatražio da se oformi zvanično ujedinjenje Republike Krim i grada Sevastopolja sa Ruskom Federacijom. Republika Krim je postala 84. a Sevastopolj 85. subjekt Ruske Federacije.

 

Nastavak sledi

 

Ovde nemam u vidu samo sledeći broj "Tabloida" u kome ću nastaviti priču o Krimu i Ukrajini u celini (uostalom, prisajedinjenje Krima tiče se i Srba, o čemu još ništa nisam rekao). Jasno je nešto drugo: svetske države (!) još ne priznaju rezultate referenduma. Militanti različitih boja spremaju se u Ukrajini za gerilski rat na Krimu i po teritoriji čitave Rusije. Na referendumu je stavljena tačka samo na pitanje odnosa Krima i Rusije. Kao što je rekao Sergej Aksenov: više nas nikome ne poklanjajte. A šta raditi sa istočnim regionima Ukrajine u kojima živi 15 miliona Rusa i ruskojezičnog stanovništva. Referendum na Krimu je samo početak…