Tabloid istražuje

 

Bankarska aždaja iz Londona (EBRD), opljačkala je, pokorila i uništila srpsku privredu

 

Ubistvo s predumišljajem

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), vlasnik je srpskih preduzeća, srpskih dugova i gospodar mračne srpske budućnosti. Razorna moć ove čudovišne organizacije, uveliko prevazilazi odnos države sa bankom. EBRD već odavno nije banka nego investitor-monopolista, koji daje malo, da bi na kraju uzeo sve. Ova višeglava hidra, bezobzirno otima srpski agrar, telekomunikacije i sve što donosi visoke profite. Gotovo da nema segmenta srpske privrede u kome ova banka nije zastupljena i koji ne pati od njenog štetočinskog delovanja omogućenog Zakonom o privatizaciji, koji su čelnici EBRD-a bukvalno diktirali tadašnjoj srpskoj vladi.

 

Milan Malenović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) spada u red najmlađih međunarodnih finansijskih institucija, osnovana 1991. godine sa ciljem da finansijski potpomogne razvoj zemalja proizašlih iz nekadašnjeg Sovjetskog bloka i Jugoslavije. Banku čini 40 nacija donatora sa tri kontinenta, a najveći davaoci para su Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

   Zadatak EBRD-a je da finansijski pomaže projekte od opšteg značaja u zemljama koje teže demokratiji, a koje države spadaju u tu grupu odlučuje sama banka, odnosno njeni mentori u Vašingtonu. Tako se na spisku zemalja - korisnika nalaze i Egipat (još od vremena Hosnija Mubaraka), Jordan i Maroko (jedan od osnivača), čija je jedina veza sa demokratijom to što takođe služe Vašingtonu i američkim interesima. U toku svog skoro četvrtvekovnog postojanja EBRD je uspeo da samo jedina, od desetina zemalja koje primaju kredite, od uzimaoca postane davalac para, a to je Češka Republika. Sve ostale države su tamo gde su i ranije bile, ako ne i na nižem mestu.

Sama EBRD je, primera radi, 2007. godine objavila rezultate jednog istraživanja, po kome 67 odsto ljudi sa teritorije njenog delovanja smatra da je korupcija 2006. bila ista ili čak i gora nego pre početka angažmana ove banke. Borba za poboljšanje uslova života u zemljama korisnicama nije, očigledno, cilj EBRD-a. Nije ni sticanje profita, mada ova banka nije ni humanitarno društvo. Osnovni i najvažniji cilj je oblikovanje društva onako kako to odgovara davaocima para, najkrupnijim vlasnicima kapitala sa ove i one strane Atlantika.

Srbija je EBRD-u pristupila 19. januara 2001. godine, dakle neposredno posle petooktobarskog puča. Pre toga, Srbija nije bila „demokratska" zemlja, jer se njena vlast birala na izborima, a ne na uličnim protestima. Od tada do danas ova banka je u našu zemlju, navodno, investirala 6,6 milijardi evra.

Ukupno interesovanje EBRD-a za Srbiju, izraženo u nekoj čvrstoj valuti, daleko je veće od pomenute sume, jer je ova banka istovremeno i vlasnik najmanje petine (pojedini stručnjaci smatraju i više od trećine) celokupnih spoljnih dugovanja Srbije. Zbog toga je uticaj banke na vlast u Beogradu enorman, što potvrđuju svi upućeni u ovu problematiku.

U pismu koje je 6. juna 2001. uputio jednom svom beogradskom prijatelju, tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, obelodanio je kako je srpska vlada zloglasni Zakon o privatizaciji, kojim je privreda zemlje bukvalno opljačkana, napisala po diktatu Svetske banke, EBRD-a i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj! Već na samom početku svog delovanja u Srbiji, za manje od pola godine, EBRD je uspeo da potpuno razori i pokori srpsku privredu.

 

 

Srpska tazbina ukrajinskog oligarha

 

 

EBRD je u Srbiji u značajnoj meri prisutan i kao direktan investitor, a ne samo kao kreditor. Dokapitalizacijom Komercijalne banke (berzanska oznaka KMBN), vrednom 120 miliona evra, evropska banka je postala najveći pojedinačni akcionar u njoj, a pošto je dogovoreno da država do 2015. godine proda svoj udeo u ovoj najzdravijoj domaćoj banci, EBRD će tada postati dominantan akcionar.

Stručnjaci se slažu da je dokapitalizacija KMBN-a 2009. bila potpuno nepotrebna, budući da je banka i tada veoma solidno stajala, ostvarujući godišnji prihod od prosečno 34 miliona evra.

Pošto je idejni tvorac ove dokapitalizacije bio Mlađan Dinkić, blizu je zdrave pameti zaključiti kako je 120 miliona evra u tom trenutku trebalo vlastima, a ne KMBN-u ili srpskoj privredi. U slučaju da Srbija odluči da ne proda svoj udeo EBRD-u tokom ove godine, moraće da vrati 120 miliona sa sve kamatama. Opet će običan narod da plaća rasipništvo vlastodržaca, pri čemu nije bez značaja ni činjenica da KMBN u poslednje vreme posluje veoma loše i da se nalazi na spisku banaka - potencijalnih kandidata za bankrot. Petogodišnje učešće EBRD-a u Komercijalnoj banci tako je pokazalo svu razornu moć i želju ove međunarodne institucije.

EBRD je je svojevremeno sa najmanje 40 miliona evra dokapitalizovao Viktorija Grupu, konglomerat sa više od 2.000 zaposlenih, i time stekao četvrtinu vlasništva. Ubrzo iz Viktorije odlazi jedan od njenih osnivača, Stanko Narcis Popović, a na njegovo mesto dolazi Nandi Ahuja, biznismen sa nasleđenim milijardama dolara.

Otac pomenutog plejboja bio je bankar iz Indije, zemlje porekla i današnjeg direktora EBRD-a, Sume Čakrabartija. Možda je sve ovo samo slučajnost, a možda i nije?

U svakom slučaju, odlaskom Popovića iz Viktorije, u suštini je iz ovog konglomerata istupila Ružica Đinđić koja je preko ovog mladog Šapčanina upravljala delom zaostavštine svog pokojnog supruga Zorana Đinđića. Pretpostavlja se da je ovom transakcijom udovica premijera zaradila bar 50 miliona evra, na koliko se procenjuje vrednost jedne četvrtine akcija Viktorija Grupe. Ostaje otvoreno pitanje da li je Stanko Popović (odnosno Ružica Đinđić) zaista napustio Viktoriju, ili je sve samo fingirano zbog afere sa subvencijama za veštačko đubrivo u koju se Popović upetljao.

Preko pomenute grupe EBRD ima snažan uticaj na srpski agrar, najvažniji poslovni sektor Viktorije. Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011.  godine EBRD je uložio 350 miliona evra). Jasno je, zato, da EBRD pokušava da preuzme kontrolu nad srpskim poljoprivrednim resursima i to ne samo preko Viktorija Grupe.

Avgusta 2011. direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Metetala obznanjuje kako je ova banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih aktivnosti MK Grupe tajkuna Miodraga Kostića Koleta, odnosno njene filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dao deset miliona evra Agroinvestu iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini.

U maju prošle godine MK Grupa je izdala saopštenje iz koga bi moglo da se zaključi kako je direktor EBRD-a bukvalno opčinjen srpskim kraljem šećera. Da nije u pitanju samo marketinški potez i pokušaj da se sopstvenom gazdi da na značaju, već da iza veze ove dvojice biznismena stoje čvrsti poslovni interesi, videlo se ubrzo.

Direktor EBRD-a za Srbiju Mateo Patrone i Miodrag Kostić 5. jula 2013. u šećerani u Pećincima potpisali su ugovor  po kome EBRD Kostićevoj korporaciji daje kredit od 50 miliona evra. Uz sve to, banka je iskazala interes da otkupi sedam odsto akcija MK Grupe! Kroz različite kredite, EBRD je, međutim, već postao faktički vlasnik Kostićeve imperije, čija je vrednost procenjena na pola milijarde evra.

Miodrag Kostić, preko svog Agri Europe holdinga drži MK Grupu, MK Komerc, Sunoko, Karneks i Agroinvest iz Ukrajine. On je drugi po snazi spahija u Srbiji sa 13.000 hektara zemljišta u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu. Pored toga, Kostić u Ukrajini ima oko 60.000 hektara zemlje, a preko svog zeta Damira Ahmetova (sina ukrajinskog oligarha Rinata Ahmetova, "teškog" oko 40 milijardi dolara), oženjenog Dajanom, rođenom Kostić, ima upliv i u metalurški sektor Ukrajine.

Evropska banka za obnovu i razvoj u srpski agrar ne ulazi samo preko Viktorije i Miodraga Kostića, koji su u odnosu na druge igrače čak sitna riba.

 

 

Devet kora Agrokora

 

Posle 13 godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić - Kašić se 2006. vratila u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja projektima na regionalnom nivou.

O svom radu ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće: „...Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili smo više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i industrijskim biljem."

EBRD je, prema priznanju gospođe Jelušić - Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju. Da bi sve bilo još jasnije, vredi napomenuti   i koje još funkcije ima pomenuta bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama ove banke iz Londona: Atlantik Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog odbora).

Smeštena u Zagrebu, Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe. Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.

Atlantik Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson & Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).

Još veći regionalni igrač je Agrokor, osnovan 1976. godine kao proizvođač cveća i cvetnih sadnica. Kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu među 500 najvećih kompanija Centralne Evrope po istraživanjima američkog Dilojta.

Poslovna imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i obuhvata sledeća preduzeća:   Agrofructus,   Agrokor Vina,  Agrokor - Zagreb,   Agrolaguna, Agroprerada, Belje, Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi Ledu),   Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o. Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag, Vupik,   Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina, Euroviba,   Idea, Jadrankomerc,   Jamnica d.o.o. Maribor, Japetić,   Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo,   Krka d.o.o,   Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo, Tisak,   TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana,   Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak,   Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo Moslavina, Media d.o.o...

Gospođa Jelušić - Kašić u svojoj biografiji ima i podatak da je bila u Upravnom odboru Viktorija Grupe i to u isto vreme kada je upravljala i Agrokorom. Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i investicionih poslovanja EBRD-a, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo.

Uopšte nije slučajno što se EBRD zalaže za prodor hrvatskih i slovenačkih preduzeća u srpski agro-biznis, dok istovremeno žmuri na činjenicu da srpska preduzeća ne mogu da kupuju zemljište u Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog svog stava „dao bih sve da budem kandidat za EU" Srbija je, za razliku od svojih suseda, izuzetno podložna različitim ucenama.

Najvažniji davalac kapitala EBRD-a su Sjedinjene Američke Države, istovremeno i najveći svetski proizvođač genetski modifikovane (GM) hrane. Amerikanci istovremeno insistiraju na tome da i druge zemlje prihvate GM proizvode, kako bi njihove kompanije ostvarivale još veći profit.

EBRD je svojevremeno doneo odluku da isplati kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto, poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane, i to, očigledno, za poslovanje u Srbiji. Iako se ovo nigde ne navodi, posao sa Srbijom je zaista bio jedini razlog davanja para, budući da kada je EBRD, pod pritiskom javnosti, odustao od kreditnog aranžmana, Monsanto je istovremeno odustao i od dolaska u Srbiju.

I Viktorija Grupa i Kostićeva imperija u javnosti su optuživani da su uključeni u posao sa GM proizvodima. I jedni i drugi su to demantovali, nekada iskazom da rade samo zakonom dozvoljena istraživanja, a ponekad negirajući bilo kakvu vezu sa GM hranom. U jednom slučaju je Kostić čak sudski uspeo da dokaže kako je tvrdnja da uvozi GM proizvode kleveta, iako su materijalni dokazi upućivali na suprotno.

 

 

Program za sluđivanje naroda

 

Osim u agraru, EBRD je značajan igrač u još jednom strateški važnom sektoru srpske privrede - telekomunikacijama. Ova banka stoji iza Orion Telekoma, drugog funkcionalnog operatera fiksne telefonije u Srbiji, što je medijima priznao generalni direktor Oriona Slobodan Đinović. Zbog toga ne iznenađuje da je RATEL svojevremeno naredio srpskom Telekomu da poveća svoje cene kako bi i Orion mogao da bude konkurentan na tržištu, posle čega je ovo preduzeće steklo svog stohiljaditog pretplatnika. Bez EBRD-a telefoniranje u Srbiji bi bilo znatno jeftinije.

Ulazak stranog kapitala u srpske telekomunikacije nikako se ne ograničava samo na EBRD i telefoniju (fiksnu ili mobilnu).

EBRD je manjinski vlasnik u SBB-Telemahu od 2007. godine, kada je većinski vlasnik postao Mid Jurop Partners (Mid Europa Partners). Svoje vlasništvo banka nije izgubila ni pošto je sredinom oktobra prošle godine SBB prodat  američkoj investicionoj grupi Kolbert Kravis Roberts (KKR) za preko milijardu evra. SBB-Telemah grupa posluje u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji i ima oko 1,7 miliona kablovskih i pretplatnika na satelitsku TV, internet, fiksnu i mobilnu telefoniju.

KKR je američki investicioni fond osnovan 1976. godine, koji je od osnivanja pa do 2014. obrnuo oko 400 milijardi dolara tuđih para. Fond posluje tako što kupuje preduzeća u koje investira, da bi ista uz zaradu prodao posle, u proseku, pet do sedam godina.

Odmah nakon kupovine SBB-a KKR se odlučio za još jednu investiciju u srpske telekomunikacije, ovog puta, međutim, za svotu koju menadžment kompanije uopšte ne smatra značajnim. Za 15 miliona evra KKR je otkupio 51 odsto Grand Produkcije, ali ne da bi nastavio izdavanje muzičkih albuma sumnjivog kvaliteta, već da bi iste prikazao što je moguće široj publici.

Neposredno posle ove kupovine došlo je do čudnog preokreta u delovanju RRA, koji je prethodno mesecima odbijao da izda dozvole za upražnjene frekvencije koje je nekada koristila TV Avala. Enormna količina novca kojom raspolaže KKR bio je dovoljan razlog da čelnici radiodifuzne agencije na prečac prelome i najveći deo pomenuth frekvencija dodele TV Grandu u osnivanju, koji planira da program emituje iz devet zakupljenih studija na Košutnjaku i to tako što će gledaoci ubuduće imati priliku da Grandove spektakle sa TV Pinka prate 24 sata dnevno, svih sedam dana u nedelji. Pa, ko preživi neka priča.

KKR je, tako, faktički zaokružio svoju priču u Srbiji, gde poseduje daleko najvećeg provajdera satelitskog i kablovskog prenosa, ali i sopstvenu televiziju sa pripadajućom muzičkom produkcijom. Po mišljenju upućenih, TV Grand će biti ono što je TV Pink bio početkom  devedesetih: televizija "lakih nota" za zaluđivanje naroda.

Na primeru EBRD-a i njemu sličnih vidi se da je dolazak stranih investitora u Srbiju ravan pljačkaškom pohodu srednjevekovnih Mongola, koji bi odlazeći za sobom ostavljali samo pustoš. Srbija će uskoro ostati bez sopstvenih, svetski priznatih brendova u agraru, a zauzvrat će uvoziti seme za genetski modifikovane proizvode koje se isključivo proizvodi u Sjedinjenim Američkim Državama. Uskoro će i kompletna srpska telefonija da bude u rukama stranaca, pa se opravdano postavlja pitanje na koji način će naši najviši državni funkcioneri moći međusobno da komuniciraju, a da izbegnu prisluškivanje.

Sve ovo je jedan od rezultata genocidnog Zakona o privatizaciji, koji je stranim kompanijama širom otvorio vrata srpskog tržišta, a za donošenje tog zakona najzaslužniji je upravo EBRD, banka za obmanu i razaranje.

 

 

A 1.

 

Kovači srpskih nesreća

 

Čak i kada bi strane investicije i donacije imale za cilj napredak Srbije, one se potpuno obesmisle delovanjem domaćih zvaničnika. Tako je još 2001. Srbiji donirano 10 miliona američkih dolara za razvoj informacionog sistema u školstvu. Još 2,4 miliona evra dato je za vreme ministrovanja Žarka Obradovića, a da projekat ni do danas nije završen. Jasno je i zašto: kada se završi prestaće i davanje para za njegovu realizaciju.

Zaslužna osoba za nenamensko trošenje ovih para je Tinde Kovač Cerović, nezamenjiva visoka službenica Ministarstva prosvete.

Za novac dobijen od Evropske Unije Kovačeva je izradila i projekat reforme srednjeg obrazovanja, a ispred srpskog Ministarstva nadgleda njegovo sprovođenje. Iako Srbija sa 10 odsto učestvuje u troškovima realizacije pomenute reforme, iako ista utiče na sudbine budućih generacija srpskog naroda, naša zemlja nema nikakvog uticaja na realizaciju projekta. Za šefa projekta Evropska Unija je postavila jednog bugarskog državljanina, a naše Ministarstvo mu je za zamenika dodelilo Austrijanca iz Graca, čija je jedina zasluga ta što je aktuelni muž gospođe Kovač.

O samom ovom projektu, odnosno o njegovoj štetnosti, govorili su članovi komisije SANU obrazovane da nadgleda reforme srpskog obrazovanja, Ivan Ivić i profesorka Pešikan: "Ovaj projekat do kraja ruši naš ionako poljuljani obrazovni sistem."

Ali, šta je značaj obrazovanja budućih generacija u odnosu na finansijski benefit porodice Kovač? EU se na ovim prostorima, ionako, vodi Hitlerovom maksimom kako Slovene ne treba obrazovati, već ih treba istrebiti.