Natrag

Druga strana

Druga strana                 

 

Korejska nuklearna pretnja i američke reakcije

 

Pripremajući se za nezamislivo

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o rastućoj opasnosti od nukleranog programa i  mogunosti da nuklerano oružje upotrebi severnokorejski diktator Kim Dong Un

 

Vlado Dragićević

 

Nuklearni program Severne Koreje je po prvi put postao pretnjom svetskom miru i regionalnoj bezbednosti 1994. godine, kada je bivši predsednik SAD, Džimi Karter, uspeo da Pjongjang skrene sa same ivice provalije i pomogne da se, kroz pregovore, dođe do onoga što je kasnije postalo poznato kao "usaglašeni dogovor". Do tada, Severna Koreja je sa SAD i ostalim partnerima u regionu je bila u odnosu pregovaranja-ne pregovaranja, istovremeno razvijajući svoj nuklearni program i izvodeći dve podzemne nuklearne probe - 2006 i 2010. godine.

U periodu od preko 16. godina, međunarodna zajednica je doživljavala frustraciju za frustracijom, posmatrajući kako Severna Koreja svoj nuklearni program sprovodi na ivici žileta, stvarajući pakleni scenario ne samo za region, već i za sve zemlje sveta koje imaju interesa za korejsko poluostrvo.

Kada je postao lider Severne Koreje, Kim Džong-Una su sve obaveštajne agencije SAD smatrale osobom koju će moći kontrolisati, a da će taj zadatak uspešno obaviti njegov teča, Džang Song-tek. Na iznenađenje svih, mladi Kim se vrlo brzo oslobodio moguće kontrole i usmeravanja tako sto je pogubio nekoliko ključnih ljudi, uključujući i samog Džong Songa.

Umesto očekivanog posvećenja ekonomskom oporavku zemlje i njenom razvoju, mladi "vođa" se u potpunosti okrenuo proširenju nuklearnog i raketnog arsenala, koji su mu u nasledstvo, ostavili njegov deda i otac. Najnovije probe pokazuju da su, nakon godina spektakularnih neuspeha, severnokorejski inženjeri uspeli da usavrše svoj program. Sledeći veliki korak koji im predstoji jeste stvaranje interkontinentalnih raketa, kojima se može doći na obale SAD.

Strategija predsednika SAD, Baraka Huseina Obame, nazvana 'strategijska strpljivost", srušila se pred realnošću postojanja jednog nepredvidljivog, proračunatog lidera koji se pokazao daleko nemilosrdnijim, agresivnijim i taktički potkovanim, nego sto je to iko od njega i očekivao. Zato Obamine reci, "ovo je poslednji put, a onda..." zvuče kao izraz nemoći, nedostatka daljeg plana akcije i nesposobnosti da se nešto konkretnije uradi.

Dve decenije politika SAD je bila usmerena u pravcu onemogućavanja Severne Koreje u razvoju njenog nuklearnog programa.  Sada je postalo posve jasno da Korejanci nemaju nameru da od ovog programa odustanu, bez obzira kakve sankcije im mogu biti nametnute i bez obzira šta im se može ponuditi.  Sjedinjenim državama ostaje pitanje: šta sad?

Nedavni pokušaj iznalaženja novog pristupa problem u Savetu za nacionalnu bezbednost, pokazao je da su sve alternative pogrešne. Istini za volju, zvaničnici administracije SAD priznaju da su pitanje Severne Koreje stavljali na sporedan kolosek, usredsređujući se na sankcije i sve vidove pritisaka na Iran, kako bi ga primorali da sedne za pregovarački sto. Oni su zaključili, svesno ili implicitno, da je Iran daleko važnija tema i da tu mogu nešto dobiti, a da Severna Koreja, u ovom trenutku, nije jos uvek spremna za trku u naoružanju. Prema njihovom mišljenju, najbolja strategija za Severnu Koreju je dogovor sa Iranom.

Međutim, jedan deo administracije SAD smatra da je ovakva politika najviše "pasivna" - pa da čak može biti i podstrekačem još većem nuklearnom arsenalu Koreanaca koji bi mogli da stvore u trenutku kada Baraka Husein Obama bude napustao Belu kuću.

Da li je moguće nastaviti diplomatske razgovore? Sve je, uglavnom, obavijeno maglom. Za SAD, smisao ovih razgovora je denuklearizacija;  Kim Džong je već izjavio da se zasigurno neće odreći svog malog nuklearnog arsenala, a posebno nakon pomoći SAD u svrgavanju pukovnika Muamera El-Gadafija u Libiji, koji se jos 2003. godine, odrekao svog nuklearnog programa. Zato se u slučaju nezamislivog mora znati da, bilo kako primitivno nuklearno naoružnje Severna Koreja poseduje, one će biti u stanju da uništi na hiljade ljudi u Južnoj Koreji i Japanu. Daleko značajniji, u negativnom smislu, biće sekundarni efekti koji će imati uticaja na sledeće generacije.

Obaveštajni podaci, po običaju stari, smanjuju mogućnost jednog ovakvog nuklearnog napada. Međutim, ako se uzme nepredvidljivost severnokorejskog rukovodstva, jedan ovakav udar bi doveo do opšteg ratnog sukoba na poluostrvu.  Kada se sve uzme u obzir onda je prioritet nad prioritetima sprečiti, odnosno izbegnuti ovakav sukob. U njemu neće biti pobednika, a samo će se meriti gubici.

Na zajedničkoj konferenciji za štampu predsednik SAD, Barak Husein Obama i južnokorejski predsednik, Park Geun-Hju, predstavili su ujedinjeni front prema Severnoj Koreji, upozoravajući da su spremni da žestoko odgovore na bilo kakve "provokacije" od strane Pjongjanga. Obama Husein kaze da Amerikanci ne koriste svoje oružane snage da bi nešto naturili drugima (kako to lepo zvuči), ali da neće oklevati da svoju vojnu moć upotrebe u odbranu svojih saveznika i svog načina života.

Km Džong ovo neće shvatiti kao pretnju. Pre će razmišljati u pravcu nove doktrine američkog predsednika: kada obazrivost prelazi u povlačenje. A SAD su već uveliko u globalnom povlačenju. Jos uvek nije jasno šta zapravo znači ova Obamina doktrina. Da li to znaci da će SAD progoniti i kažnjavati, ili će se ograničiti na odbranu sopstvenog praga? Neka o tome odluče on sami.

U pripremi za nezamislivo, Severna Koreja je odlučna da će pre propasti sa svojim nuklearnim programom, nego pokušati da opstane bez njega.

Očigledno je da se strategija Vašngtona temelji na potpuno suprotnm pretpostavkama.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane