Natrag

Druga dimenzija

Druga dimenzija

 

Kako je stradala Koreja od imperijalne taktike trulog Zapada: udri i pobij „mirovnim snagama"

 

Ko je izmislio Velikog vođu?

 

Korejanci su imali tu istorijsku „čast" da budu meta intervencije prve međunarodne „mirovnjačke" misije UN. I svaki treći Korejanac ovo nije preživeo. Zato su dobili Velikog vođu koji predstavlja simbol masovne iluzionističke sluđenosti kakvu priželjkuju tvorci Novog svetskog poretka po čitavom svetu.

 

 

Piše: Ivona Živković

 

 

O onome što se događa u Severnoj Koreji, mi u Srbiji znamo veoma malo. Malo ljudi uopšte i zanima život u ovoj dalekoj zemlji. Ali, kada se njen lider Kim Džong Un oglasi pretnjom da će opet izvršiti neki nuklearni test ili da će nuklearne projektile okrenuti ka SAD, to prenesu svi domaći mediji. I to je agencijska vest koja se prenosi kao veoma važna. Tako za Severnu Koreju znamo da je zemlja opasna za mir u svetu.

Severna Koreja posebno nastoji da preti Americi i te pretnje traju decenijama, a SAD iako imaju stacionirane trupe u Južnoj Koreji i grdne vojne baze po Japanu i uopšte čitavom regionu, nikako da se jednom zauvek reše pretećeg komunističkog režima u Pjongjangu. Naravno, reći će stručnjaci , takozvani politički analitičari, da je to zato što iz Severne Koreje progovara moćna Rusija. Tako ispada da i Rusija ima vojnu moć sa svojim nuklearnim arsenalom, ali joj to ništa ne pomaže da zaustavi ogromnu pljačku koju sprovode njeni tajkuni iznoseći stotine milijardi dolara pravac na Zapad. Čudno.

Odakle nuklearno oružje u dalekoj Severnoj Koreji? Pa od sovjetskih komunista. Odakle Sovjetima? Pa prošvercovao im KGB tehnologiju iz SAD. Odakle Amerikancima? Preneli tehnologiju iz nacističke Nemačke. Odakle Nemcima? Razvijali od ogromnog novca koji su im krišom dopremili iz SAD kako bi se naoružali za rat u Evropi.

I sada u jeku krize oko Ukrajine i nagađanja „analitičara" da li najnovije prepucavanje Nemačke i SAD, tj. Zapada i Rusije može biti okidač za još jedan svetski rat, oglasio se Barak Obama upozorenjem upravo Severnoj Koreji da ne pokušava opet da vrši nuklearne testove i otputovao pravo u Južnu Koreju. Šta će baš sad u Koreji?

Iako su u Severnoj Koreji tanki sa hranom i zavise od svojih najvećih neprijatelja SAD (jer i Rusi su tanki sa hranom za sebe) , Korejanci imaju nuklearno oružje, baš kao i brojna nalazišta uranijuma i zato ih čitav svet (bar prema onome kako izveštavaju zapadni mediji) veoma uvažavaju i mnogo ih se plaše. I imaju svog Velikog vođu da u njihovo ime čitavom svetu može da kaže šta god mu padne na pamet. A palo mu je ovih dana svašta i izrekao je svašta upravo „moćnom" Baraku Obami.

Kim Džong Un, danas je nesporni vođa naroda, jedine partije i vojske i uopšte svega u Severnoj Koreji. O samom Kim Džong Unu se navodno zna veoma malo. U Severnoj Koreji je inače sve tajna. Posebno je važno da spoljni neprijatelji sa Zapada što manje o njima znaju. Zvanično je Kim Džong Un unuk Kim Il Sunga, odnosno sin njegovog pokojnog sina Kim Džong Ila. Ali Kim Džong Un navodno nije bio planiran da bude vođa, već je to trebalo da bude njegov brat. Ali, nije kome je obećano, već kome je suđeno. Siroti Kim Džong Un je tako prihvatio da on bude Veliki vođa i da preti Amerikancima, iako su mu Diznijevi junaci omiljena literatura, a američki košarkaši NBA lige omiljeni idoli.

Voli i da puši zapadnjačke cigarete, a nije mu strano ni da cugne gutljaj dobrog pića. Voli i da se vozi u Mercedesu . U stvari voli sve što je sa Zapada. Nije sigurno ni da li je Kim ili brat bio na tajnom školovanju u Švajcarskoj u Bernu. A možda nije bio nijedan. Zašto bi sin tj. unuk najvećih korejskih komunista išao u Zapadne škole, kad i Sovjeti imaju dobre škole? Čudno. Ipak, priča da je možda baš današnji Veliki vođa bio u Švajcarskoj i dalje opstaje u zapadnim medijima. I to potkrepljuju nekakvim mrljavim fotografijama na kojima se ni jedno lice ne može prepoznati. Ali vidi se da je jedan od njih „žuti".

Ipak, ono što čitav svet može da vidi, ali uglavnom zdravorazumski ne primećuje je da su ekskluzivne fotografije iz Severne Koreje na kojima je Veliki vođa sa svojim generalima u obilasku vojske, u trenucima privatnog opuštanja, u „tajnom" komandnom i nadzornom centru, u „skrivenom" radnom kabinetu i sl. uvek napravljene i autorizovane od strane britanskih fotografa i informativnih agencija. Kao da ga u stopu prate i samo škljocaju. A Kim Džong Un je jako fotogeničan: mali i zdepast sa smešnom frizurom kakvu niko u Koreji osim njega ne nosi i vazda okružen nekolicinom sumanuto ozbiljnih matorih generala koji deluju kao njegova lična „ikebana". I tako zahvaljući britanskim fotografima (koji imaju očito pristup svim tajnim lokacijama na kojima se kreće Veliki vođa) mi možemo da zaključimo da je režim u Severnoj Koreji veoma opasan po mir u svetu jer ovi ljudi deluju veoma sumanuto. I čitav narod je naizgled sumanut.

Kolektivno su sluđeni Velikim vođom, a vođa je za evropske prilike više nego smešan. Posebno kada se fotografijama dodaju zastrašujuće priče o tome kako se on obračunava sa svojim političkim neistomišljenicima čak i rođacima. Ove priče su tako grozomorne kao da ih je smišljao Edgar Alan Po ili neko od famoznih engleskih majstora horora. Niko i ne ume tako maštovito da smišlja ubistva i zavere kao što znaju Englezi. A onda svoju tradicionalnu varvarsku domišljatost vešto preko medija podmetnu kome već treba: Nemcima, Amerikancima, Rusima, "srbočetnicima" ili sluđenim Korejancima, Libijcima, Iračanima, Irancima itd.

Svi ovi narodi su skloni zločinima, masovnom ubijanju, sakaćenju i izazivanju ratova. Naravno, Englezi to nikada nisu radili, oni su uvek bili „oslobodioci" i džentlmeni.

Na britanskim fotosima iz Severne Koreje se tako vidi ista ikonografija koja je pratila Hitlera (još jednu izmišljotinu britanskih jezuita sa karakterističnim brkovima koje niko u Nemačkoj tada nije nosio) koji pokazuju da je čitav severnokorejski narod organizovana vojska (kao nacistička) vazda spremna da opet nasrne na južni deo korejskog poluostvrva ili u Kinu ili gde već treba. Hitlerove skupove je navodno režirala Leni Rifenštal, a za severnokorejske skupove reditelj je za sada nepoznat. Ali žanr je isti, baš kao i medijski promoteri.

Zbog svog idola Kim Džong Una žene vojnikinje u Koreji padaju u trans, baš kao što su Nemice navodno bile u transu zbog njihovog vođe sa brčićima. Poseban je biser kada se na radnom stolu korejskog Vođe uočava smart fon, za koji čitaoci na Zapadu nagađaju koje je li je marke.

Naravno, samo budala bi pretila nuklearnim oružjem i držala pored sebe u „tajnom skrovištu" mobilni telefon, čime se svako može locirati za par sekundi. Da li Veliki vođa to ne zna ili su Amerikanci toliko glupi i nesposobni kada dozvoljavaju da im nekakav mali zdepasti Korejanac preti, a oni ništa ne smeju da preduzmu? Iako su već pobili trećinu severnokorejanaca od 1950 do 1953, ovaj jedan iako im je stalno na oku fotoaparata može da radi šta hoće.

Sve ovo naravno, predstavlja još jednu političku sprdnju kojom se vlastela sa sedištem u Londonu vešto poigrava, dok ljudi širom sveta nasedaju na političke vesti koje se plasiraju preko strogo kontrolisanih informativnih agencija poput Rojtersa, AP-a i dr. Većina ljudi jednostavno upija vesti, ali o njima ne rezonuje logički.

Ustvari sva ova međudržavna prijateljstva i neprijateljstva između samih Korejanaca, Amerikanaca, Rusa samo su farse za naivne obične građane, jer je evropska vlastela sa svojim masonskim ložama, mafijom i biznisom odavno podelila ovaj dalekoistočni prostor i preko njega „valja" svoje javne i tajne trgovačke poslove. I o njima mi znamo jako malo. Kao i o njihovim poslovnim i mafijaškim sukobima. Munova sekta protiv Velike lože Orijenta i sl. samo je deo nagađanja.

Kako se ovi oligarhijski moćni klanovi poigravaju sa milionima ljudi uvodeći čitave narode i države u tešku iluziju koja se zove „međunarodna politika" i u teške ratove i stradanja potpuno nedužnih, Koreja je školski primer.

 

 

Evropa je htela da kolonizuje Koreju još u 19. veku

 

 

Ova zemlja je vekovima bila kao i Indija i Kina deo jednog izuzetno civilizovanog i razvijenog društva kakvo je postojalo na dalekom Istoku (a nikada u Evropi), sve dok trgovački i lihvarski interesi evropskih vlastelina nisu, nakon putovanja venecijanskog trgovca Marka Pola, bacili oko na ovaj bogati prostor. I počeli su vekovima da smišljaju kako da ga kolonizuju. Pošto trgovci nisu imali svoje vojske, morali su za svoje osvajačke ratove da koriste nacionalne vojske država čije su kraljeve i vlastelu huškali u osvajačke ratove i davali im kredite. Da okupiraju korejsko poluostrvo poslužili su se najpre japanskom, a zatim američkom i sovjetskom vojskom. Niti jedna od ovih država, Japan, Rusija, niti SAD nisu od ovih okupacija imale nacionalni interes. Interes je ostvarila samo trgovačka i bankarska elita i njena mafija.

Istorijski odnosi između SAD i Koreje datiraju od kasnog 19. veka kada su SAD počele sa se oblikuju kao buduća imperija. Već 1871 više od 700 američkih marinaca iskrcalo se na delu zapadne Koreje na Kanagva obalu. Pre toga manja američka invazija dogodila se 1866. Razoreno je tada pet utvrđenja i ubijeno oko 650 Korejanaca. Kolonisti su se povukli shvatajući da im ipak treba veća vojska, mada je do tada to bila najveća vojna sila anagažovana van granica SAD sve do rata na Filipinima 1898. Za ovu invazuju znaju u Severnoj Koreji, ali su podaci o njoj obrisani iz istorije Južno Korejanaca kao i istorije SAD, pošto su oni sada saveznici, a Amerikanci zvanično njihovi „oslobodioci".

 

 

Demonizovanje Japana i podela Korejanaca na levičare i desničare

 

 

Koreja je potpala pod upravu japanske vlastele 1905. pri čemu je služila kao zalog u japanskim trgovačkim konfliktima sa Kinom i Rusijom. Japanska okupacija je , po zvaničnim izvorima, bila brutalna, pa je neko sa Zapada vešto počeo da radi iznutra na korejskom otporu. Tako je 1. marta 1919. u Seulu proglašena Deklaracija o nezavisnosti Koreje. Oko dva miliona Korejanaca je učestvovalo u protestima protiv japanskih okupatora.

Korejanci su navodno kao podršku za svoju nezavisnost tražili pomoć sa Zapada (!), ali su nakon Prvog svetskog rata u Versaju ipak odlučili da Japanu daju pravo kontrole trgovačkih puteva na Dalekom istoku. Tako su Japanci žestoko razbili ovo nastojanje Korejanaca da se "demokratizuju" i postanu nezavisni. (Ne treba zaboraviti da je demokratija samo izmišljana farsa preko koje Zapadna aristokratija vešto manipuliše takozvanim "demokratskim državama". Istinska nezavisna država može biti samo ona koja ima jakog vlastelina i unutarnju političku hegemoniju i pod uslovom da ima sopstvenu privredu i vojsku. Demokratija je uvek garant nestabilnosti. I zato aristokratija na njoj insistira.)

Vlast Japanaca je tako predstavljana kao veoma brutalna. Oni su navodno odsecali glave korejskoj deci, razapinjali hrišćane i vršili razne zločine. Ubijeno je tada u Koreji oko 7.000 ljudi.

Kada je pri kraju Drugog svetskog rata Japan oslabljen, odmah je formiran "korejski narodni komitet" i to po čitavoj zemlji i korejske izbeglice su se vratile iz kineskog egzila, iz SAD i Rusije kako bi pripremili društvo za "demokratiju i nezavisnost".  Tako su 6. septembra 1945. ove prodemokratske snage predstavnika naroda proglasile Korejsku narodnu republiku sa planom da izvrše reformu zemlje, sa kontrolom rente, poreza i osmočasovnim radnim vremenom. Definisan je i minimum zarade. Bio je to program reformi u 27 tačaka.

 

 

Nisu morali da se bore, "oslobobodili " ih Amerikanci

 

 

Korejska narodna Republika (KNR) ipak nikada svoje planove nije ostvarila. Nakon Drugog svetskog rata, novom podelom sveta aristokratija iz Evrope je odlučila da sa komunističkim SSSR-om (koji su uspostavili britanski jezuiti preko svoje cionističke mreže) i SAD podele Koreju na dve države i to privremeno kao dve kolonije oko kojih se oligarhija očito nagodila u podeli interesnih sfera. (Jug tebi, sever meni). Tako su zvanično izašli sa stavom da Japan, kao poražena sila više ne može da ima kolonije, i ono što je bilo njihovo sada je naše...Pardon sada je "nezavisno". Tako je Koreja postala "slobodna" (od Japana).

Pošto u skladu sa Protokolima sionskih mudraca ( u protokolu 5) piše da će kartel „postepeno apsorbovati sve državne vojske sveta i stvoriti super svetsku vladu", jasno je da stvarno slobodnih država nije moglo biti.

Da bi mogli vojno da obezbede prostor, a da se on ipak vodi kao „slobodan" morala je to da odradi neka moćna vojska, ali to ne bi bila nacionalna vojska već opšte narodna svetska mirovnjačka naoružana sila mirotvoraca. Naravno, prethodno je trebalo potpaliti oružani konflikt. I tako je stigla iz Londona ideja da se osnuje Liga naroda, koja je kasnije morala da se preuredi u ono što se danas naziva UN. Ideja za osnivanjem UN i njene „ničije vojske" potekla je od jednog izmišljenog nedržavnog političkog tela pod nazivom Savet za inostrane poslove, što je bila neformalna lobistička grupa u američkom kongresu iza koje je stajala aristokratija.

 

 

UN garant kolektivne bezbednosti

 

 

Kada su UN održale osnivačku konferenciju u San Francisku 1945 većina američkih delegata, njih 47 bili su članovi ovog Saveta, koji je inače finansirala tajkunska porodica Rokfeler (po nalogu iz Londona). Advokat iz Baltimora Eldžer His, koji će kasnije biti otkriven kao sovjetski špijun, bio je generalni sekretar konferencije. His je doleteo direktno iz San Franciska u Vašington sa Poveljom o osnivanju UN-a u zaključanom koferu.

Zadatak osnivanja UN je bio međunarodna aristokratija i njeni bankari i trgovci dobiju vojnu silu u formi globalnih mirovnih snaga. Tako je njihovo angažovanje u povelji definisano time da se ovom međunarodnom vojskom "održava međunarodni mir i bezbednost".

Kim Il Sung je čekao sa napadom na Južnu Koreju dok se Mao ce Tung nije konsolidovao na vlasti u Kini 1949, kako bi mogao da mu osigura podršku. Januara 1950. Kim il Sung je proglasio da će to biti godina ujedinjenja Koreje i pozvao na potpunu pripravnost za rat. Dve nedelje kasnije američki državni sekretar Din Ečsen (član komitet 300 i član Saveta za inostrane poslove) održao je govor na Dalekom istoku i postavio Južnu Koreju izvan američkih "odbrambenih interesnih linija". Ako bi u tom prostoru došlo do narušavanja mira, to bi značilo da čitav svet ima zadatak da o tome vodi računa, i za to bi bile zadužene međunarodne vojne snage, pojasnio je Ečsen.

I tako se krenulo u prvu međunarodnu "mirovnu misiju" u Koreju. Naravno, 90 posto ovog UN vojnog kontigenta su činili američki vojnici, plaćeni iz američkog državnog budžeta, ali SAD kao država od ove intervencije nisu mogle da ostvare nikakav interes. Oni su išli samo da seju mir, a da bi mogli da se mirovno angažuju nevaljali komunisti pod vođstvom Kim il Sunga su morali da poseju rat. Tako su u određenim političkim smicalicama dobili šansu da napadnu demokartski i desničarski nastojene Korejance u južnom delu Koreje. I kad se narod tako bezumno pobije, neko mora da interveniše. Sva sreća da su osnovane UN i do zuba naoružane mirovne snage.

Intervenciju UN u korejskom unutarnjem sukobu plaćeni novinari za zapada i tzv. politički analitičari sa lica mesta ocenjivali su kao „istorijski napredak u uspostavljanju sistema od životne važnosti za kolektivnu bezbednost" na planeti. Aferim UN!

Kada je američki Senat ratifikovao Povelju UN on se praktično odrekao svoje uloge da proglasi ratno stanje i koristi sopstvenu vojsku...Truman je tako mogao da pošalje američku vojsku u Koreju bez mnogo konsultovanja sa Kongresom.

Na konferenciji za štampu 29. jula 1950. Truman je slanje vojske u Koreju objasnio: "Mi nismo u ratu, a ovo je samo policijska akcija". Tako su Amerikanci postali svetski policajci, a da se više ni za šta nisu pitale njihovi demokratski izabrani predstavnici naroda. Tako su SAD postale kolonija iz koje se koristila vojna sila po potrebi evropske aristokratije.

Oko 100.000 američkih vojnika je stradalo tada pod zastavom UN. U "mirovnoj operaciji" u Koreji je kao ukras učestvovalo još petnaest drugih nacija, ali njih je bilo samo 10 posto.

Baš kao što su komunizam instalirali u carskoj rusiji, kako bi je razorili iznutra, britanski jezuiti su to isto učinili u Severnoj Koreji.

 

 

General Makartur je zaustavljen kada je „preterao"

 

 

 

Američki general Daglas Makartur koji je vodio UN snage, verovao je da je zaista poslat da se izbori sa mračnim komunističkim silama koje su pretile demokratiji i slobodi Korejanaca. Zato je oslobodio celu Severnu Koreju sve do kineske granice. Ali, tada neko iz komunističke Kine odlučuje da brani ovu ideologiju i gura Kineze u rat. Da bi sprečio Kineze da uđu u severnu Koreju, Makartur je naredio da se poruše svi mostovi na reci Jalu, koja deli Kinu i severni deo Koreje. Ali samo nekoliko sati nakon što je izdao takvo naređenje, američki ministar odbrane general Džordž Maršal ga poništava i zaustavlja američku akciju.

Maršal, koji je bio pod komandom Saveta za inostrane poslove i koga su oni postavili na mesto vojnog ministra, i pre toga se "proslavio" prikrivajući 1941. obaveštajni podatak da će Japanci napasti Perl Harbur na Havajima. I mnogo američkih vojnika je tada stradalo. Ali, aristokratija je tražila da SAD uđu u sa Japancima i američki narod je morao u tu neophodnost da se uveri. I uveren je.

Dž. Maršal je od 1945. do 1949. bio specijalni izaslanik u Kini, a onda državni sekretar SAD. Sa te pozicije je i pomogao je da se milioni Kineza pomore glađu. Kao ministar odbrane SAD sada je ponovo je bio na usluzi Savetu za inostrene poslove i morao je da brani njihovo čedo - komunističku Severnu Koreju.

Senator Džo Mekarti teško je optužio Maršala u svojoj knjizi iz 1951: "Američko odstupanje od pobede: Priča o Džordžu Katletu Maršalu" (America's Retreat from Victory: The Story of George Catlett Marshall).

Tako je usvojena nova taktika ograničenog ratovanja sa strategijom zadržavanja vojske i tome su služili američki vojnici korišćeni širom sveta za razne vojne tj. "mirovne" intervencije. Zato iz tih intervencija SAD nikada nisu izlazile kao pobednik već su se stalno sramno povlačile.

Za svoje služenje aristokratiji iz Londona, Maršal je dobio Nobelovu nagradu 1953., a Makartur je sklonjen sa komandnog mesta u Koreji. Nobelova nagrada je inače nagrada za sve one koji služe uspostavljanju Novog svetskog poretka i koji pomažu veliku pljačku za interese Londona. (I svi "zaslužni srpski velikani" radili su na istom poslu.)

Nakon završetka rata u Koreji 1953 granice južne i sverene Koreje su nacrtane približno tamo gde su bile i na početku - na 38 paraleli. SAD su zadržale Seul kao glavni grad i glavne luke. Bitno je da se veruje da su SAD uzela onoliko Koreje koliko su mogli pred "moćnim" Sovjetima i Kinezima

Američki general Mark Klark je ovo prokomentarisao: "Izvršavajući instrukcije moje vlade, dobio sam nezavidnu ulogu da budem prvi general US vojske koji će potpisati primirje bez pobede".

 

 

Amerikanci su dobili ulogu zlotvora i ubica

 

 

Severna Koreja je izgubila 30 posto stanovništva u bombardovanju US snaga 1950. U poređenju sa ovim Velika Britanija je za vreme Drugog svetskog rata izgubila 0,94 posto populacije, Francuska 1,53 posto, Kina 1,89 i SAD 0,32 posto. Rat je razorio većinu sela i gradova iznad 38 paralele, i mnoge južno od nje.

 Ukupno 4 miliona Korejanaca je pobijeno. Tri miliona iznad 38. paralele, i 1 milion južno od nje. Ovo je bio jedan od najmonstruoznijih međunarodnih zločina koji je ostao istorijski nekažnjen i o kome se ne uči mnogo u našim školama. Podela Koreje je rastavila 10 miliona korejanskih porodica i predstavljala je čist genocid.

Severna Koreja danas ima blizu 25 miliona stanovnika, većina njih su veoma siromašni, čitava zemlja je nešto veća od Pensilvanije i oni su danas najviše demonizovan narod u svetu. Ova čitava država na žalost zajedno sa svojom Velikim Zdepastim vođom danas služi za sprdnju u zapadnim medijima.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane