Feljton

 

Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (3)

 

Kancelar protiv kolonija

 

 

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen), ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio  duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista,  iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone, Žan-Pol Bled.

 

 

Žan-Pol Bled

 

 

Decenija  1870.  se  završava  sa  dva  velika  događaja  koji su  uzajamno  povezani:  Berlinski  kongres,  kao  završetak orijentalne krize započete 1875, i germansko-austrijski saveznički  sporazum  u  oktobru  1879.  Bizmark  se  usredsredio  na  podebeli  dosije  odnosa  između  Austro-Ugarske i  Rusije.  Ipak  nikada  nije  izgubio  iz  vida  svoj  primarni cilj:  izolaciju  Francuske.  Izgledalo  je  da  se  od  toga udaljio  zaključujući  savez  s  Bečom.  U  stvarnosti,  nikada nije bio toliko blizu pošto računa na ovaj savez kako bi izvršio pritisak na Sankt Peterburg i privoleo Rusiju da se vrati u krilo sporazuma utroje.

Bizmark obezbeđuje ovu izolaciju tako što pridružuje Italiju 1882. u svoj diplomatski sistem. Da bi to postigao koristi nastalu krizu u odnosima Pariza i Rima po pitanju  Tunisa.  Iako  Italija  smatra  da  ima  preče  pravo, vlada  Žila  Ferija  (Jules  Ferry)  uspeva  da  je  preduhitri i  u  maju  1881.  uspostavlja  protektorat  Francuske  nad Tunisom. Na osnovu sporazuma iz Bardoa, Italijani se iz osvete okreću Nemačkoj i potpisuju s njom, maja sledeće go-dine,  sporazum  o  savezništvu.  Kakve  god  da  su  vrednosti italijanskog  vojnog  potencijala,  Bizmark  može  da  se  povali  ovim  odličnim  diplomatskim  potezom. 

Klešta  se stežu oko Francuske s ulaskom Italije u kontinentalni sistem Nemačke. Osim toga, nije nepoznat Bizmarkov uticaj na  sukob  koji  je  buknuo  između  dve  latinske  sestre.  Nije li on savetovao Francusku da se okrene ka kolonijalnom širenju kako bi je najpre odvratio od plave linije Voža? Pre nego što je zaključio ovaj savez, Bizmark je morao najpre da ubedi Austro-Ugarsku da mu se priključi, što nije išlo samo po sebi. U vladajućim austro-ugarskim  krugovima nisu izbrisane uspomene na prethodne sukobe. Osim toga, u Beču postoji iredentistička grupa koja se bori, ponekad i nasilno, za priključenje kraljevstvu poslednjih  italijanskih  ili  delimično  italijanskih teritorija koje su pod suverenitetom Beča.

Franc Jozef prihvata stvaranje Trojnog saveza upravo zbog brige da se ne odvoji od Nemačke. Uprkos nedostatku entuzijazma, on  ipak  uviđa  da  bi  dupla  monarhija  mogla  imati  koristi od njega. Trojni savez će je zaštititi od napada s leđa. Iako ne treba očekivati prestanak iredentističke kampanje, razumno je očekivati da će im italijanska vlada uskratiti podršku, dok istovremeno on bude usmerio svoju energiju u realizaciju kolonijalnih težnji.

Konkretno,  Nemačka  i  Austro-Ugarska  se  obavezuju  na vojnu  pomoć  Italiji  ako  ona  postane  žrtva  francuskog napada, dok će Rim na isti način intervenisati u slučaju napada na Nemačku.

 

 Bizmarkovi "mađioničarski" talenti

 

 

Bizmark  još  mora  da  izvrši  pritisak  na  Austro-Ugarsku  kako  bi  se  ona  odlučila  na  približavanje  Rusiji.  Ovaj  put  se  Beč  ne  predaje  bez  dugog  otpora.  Baron Hajmerle (Heinrich Haymerle), naslednik Andrašija, prvo isključuje svako obnavljanje odnosa sa Sankt Peterburgom: „Sa  Rusijom",  tvrdi,  „ne  postoji  ništa  u  čemu  bismo  se složili. Mi se držimo osnove Berlinskog sporazuma i možemo samo želeti da se neće ništa desiti što bi poslužilo kao izgovor 'savezu' sa Rusijom". Čak i pored odlučnih reči, Hajmerle ne može ostati na ovakvom stavu. Pošto se uverio u nemogućnost da podrži odbranu status quo-a,  on  predlaže  da  se  pooštri  sporazum  iz  oktobra 1879,  pre  nego  što  se  pređe  na  obnavljanje  sporazuma tri cara.

Kako bi se moglo logično očekivati, Bizmark odbacuje  ovo  mišljenje  koje  bi  dovelo  do  prisiljavanja Berlina  da  bude  saveznik  austro-ugarskim  interesima na Balkanu: „Mi želimo da se suprotstavimo, svim sredstvima koje su u našoj moći", objašnjava, „ruskom šovinizmu u stilu Luja XIV, ali da dozvolimo da nas iskoriste  za  osvajačke  ciljeve  to  nemačka  javnost  ne  bi  nikada  oprostila  vladi".

 Koliko  god  da  je  razočaravajuća, poruka  je  primljena  u  Beču.  Pod  Bizmarkovim  uticajem, Austro-Ugarska  na  kraju  ide  putem  nametnutog  saveza  s Rusijom. Ova promena austro-ugarske diplomatije se slaže s razvojem drugačije atmosfere u Sankt Peterburgu. Pod utiskom  ubistva  Aleksandra II,  novi  car,  Aleksandar III,  daje  prednost  solidarnosti  konzervativnih  sila u  odnosu  na  revolucionarnu  opasnost.  Logičan  kraj ovog zbližavanja je novi sporazum, 18. juna 1881, koji je posvećen  obnovi  dogovora  između  velikih  monarhija.

Bizmark je, naravno, imao veliku ulogu u postizanju ovog dogovora. Ne baveći se mnogo moralnošću, kao pragmatik on se poziva na jedinu silu interesa. Tako uvlači Beč i Sankt Peterburg u svoju igru, predlažući im podelu  Balkana  na  oblasti  pod  njihovim  uticajem.  Tako otvorene perspektive su upisane u sporazumu. Bugarskoj  je,  pod  ruskim  okriljem,  dozvoljeno  da  se  proširi  na Rumeliju, jednu od teritorija oduzetih vlasti u Sofiji na Berlinskom kongresu, ako se ova unija „dešava samom prirodom stvari" - dovoljno elastična izreka da obuhvati sve slučajeve. Zauzvrat, Austro-Ugarska će moći da aneksira Bosnu i Hercegovinu kada bude procenila da je to najpovoljnije za nju.

Bizmark  je,  dakle,  dobio  opkladu.  Uspeo  je  da  ponovo  stvori  vezu  između  Austro-Ugarske  i  Rusije.  Ovaj neosporan uspeh ne bi trebalo, međutim, da sakrije da sporazum  od  18.  juna  1881.  jednostavno  ponovo  stvara  promene koje su nastale  unutar  trija  još od poslednje orijentalne krize. Osim toga, za razliku od sporazuma iz  1873,  ovaj  ujedinjuje  partnere  čiji  međusobni  odnosi  nisu  više  isti. 

Osam  godina  ranije,  radilo  se  o sklopljenom sporazumu među stranama koje su povezane istim  obavezama.  One  su  bile  ograničene  na  redovna savetovanja  među  ugovornim  stranama.  Gledano  iz  tog ugla,  dogovor  iz  1881.  označava  napredak.  Nemačka  je sebi  obezbedila  garanciju  ruske  neutralnosti  ako  bi bila  žrtva  neizazvanog  napada  od  strane  Francuske. Sa  svoje  strane,  Rusija  može  računati  na  neutralnost Nemačke i Austro-Ugarske u slučaju kada bi doživela ne-izazvani napad Engleske ili Osmanskog carstva. Ostaje još to da su Nemačka i Austro-Ugarska zaključile između sebe savez u kome Rusija ostaje isključena.

Bizmark veoma računa da zadrži kontrolu nad ovim sistemom. Već odavno ekspert u toj veštini, on će se zalagati da od-rži jednaku ravnotežu među partnerima i ako to bude  neophodno, znaće da ih okrene jedne protiv drugih. Ali da li će biti dovoljni njegovi mađioničarski talenti?

U  ovoj  početnoj  nejednakosti  ima  jedan  faktor  slabo-sti, koji rizikuje da ovaj trijumvirat stavi na milost prvom jačem potresu. U ovom trenutku, sporazum tri monarhije je postignut. Započeto popuštanje odnosa između Austro-Ugarske i  Rusije  se  nastavlja.  Pod  vlašću  Franca  Jozefa  i Aleksandra  III,  ova  politika  nalazi  ubeđene  pristalice  u  ministrima  spoljnih  poslova,  postavljenih  u  Beču i Sankt Peterburgu. I jedan i drugi, grof Kalnoki (Gustav Kalnoky) i baron Girs (Nikolai de Giers), privučeni  solidarnošću  konzervativnih  interesa daju  joj prednost  nad  težnjama  sile.  Da  je  sporazum  iz  1881. funkcionisao na zadovoljstvo tri partnera dokazuje se njegovim  ponovnim  obnavljanjem,  marta 1884.  Povodom toga se u septembru sastaju tri cara u Skernevici.

 

 

Kolonijalna politika

 

 

Tokom ovih godina relativnog smirivanja na evropskoj sceni  Rajh  započinje  kolonijalnu  politiku.  To  što Nemačka,  postavši  sila,  namerava  da  sledi  primer Engleske i Francuske nema u sebi ničeg iznenađujućeg. To  što  je  poduhvat  pokrenuo  Bizmark, s druge  strane  predstavlja problem. Nije li on jasno i glasno tvrdio da se pod njegovom vlašću Nemačka neće nikada pridružiti kolonijalnim težnjama? „Onoliko dugo koliko ja budem kancelar Rajha", iznosio je kao činjenicu, „nećemo voditi kolonijalnu politiku".

Kako bi opravdao ovo napuštanje stava, Bizmark ističe jake argumente. Povezujući svoje poteze s pruskom tradicijom, on ima kontinentalnu viziju nemačke politike, kao što o tome svedoči jedna od njegovih čuvenih primedbi: „Moja karta Afrike je u Evropi", objašnjava istraživaču  Eugenu Volfu,  koji  je  i  sam  vatreni  pristalica  aktivne  kolonijalne  politike.  „Evo  je  Rusija  i  evo  je  Francuska,  a  mi  smo  u  sredini;  eto,  to  je  moja karta Afrike".

U skladu s ovom izjavom, Bizmark usmerava pažnju na odnose s evropskim silama. Kolonijalna činjenica ima sporedan značaj, i uzima se u obzir samo u onim situacijama kada može uticati na ovu strukturu velikih sila kao, na primer, iskorišćavanje francusko-italijanskog spora oko Tunisa.

Nesumnjivo je upravo tu objašnjenje koje treba traži-ti u Bizmarkovom iznenadnom zauzimanju za kolonijalno pitanje,  počevši  od  1883.  U  nekoliko  godina  Nemačka uspostavlja  protektorat  na  nizu  teritorija  u  Africi  i Aziji, Afrički jugozapad (april 1884), Togo i Kamerun (jun 1884), Afrički istok, koji odgovara današnjoj Tanzaniji, Burundiju  i  Ruandi  (februar  1885),  Zanzibar  i  severoistok Nove Gvineje (maj 1885), koji ukupno zauzimaju površinu  pet  puta  veću  od  teritorije  Rajha,  čak  iako  vlast Berlina još veoma retko prelazi izvan susednih oblasti.

Rajh najčešće preuzima ulogu trgovaca i istraživača koji su mu otvorili put. Takav je slučaj i na Afričkom jugozapadu gde je Adolf Lideric, bogati trgovac iz Bremena započeo trgovinu najpre u luci Angra Pekena, pre nego što je okrenuo svoje aktivnosti ka unutrašnjosti zemlje. Ono što je još važnije, njegovi uspesi mu donose podršku jednog bankarskog konzorcijuma, među kojima je Diskonto-Gezelšaft, koji, naročito  uz  pomoć  Blajšrederovog  posredovanja, mogu stići do Bizmarka.

Ovaj primer pokazuje da se veliki interesi pokreću zbog učešća Nemačke u pokretu kolonijalnog širenja. Njegove  pristalice  više  ne  dolaze  samo  iz  privatnih  krugova  već  počinju  da  dobijaju odjeka u  nemačkoj  javnosti.  To  je  naročito  rezultat  akcije  koju  je  pokrenuo Kolonialverein (Kolonijalno udruženje). 

Osnovan 1882,  dve  godine  kasnije  on  okuplja  9000  pristalica, raspodeljenih  na  43  lokalna  predstavništva.  Velika  imena  industrije  i  finansija  mu  odmah  pružaju  svoju podršku; među prvima su Henkel fon Donersmark, Hojš, Kardorf, Kirdorf, Krup, Štum, a za njima Georg Simens, Blajšreder, Hanseman. I mnogobrojni profesori se isto tako  pridružuju.  Ekonomisti,  Adolf  Vagner  i  Gustav Šmoler; istoričari, Hajnrih fon Trajčke, Hajnrih fon Zibel i stari Ranke; arheolog Hajnrih Šliman (Heinrich Schliemann),  geograf  Fridrih Racel  (Friedrich  Ratzel), staju  pod  njegovu  zastavu  i  postaju  njegovi  promoteri. Nikada škrt na izlivu komentara, Trajčke ide dotle da uzvikuje: „Kolonizacija je pitanje života i smrti".

Argumenti koje iznose u ovim sredinama imaju dve strane. Osvajanje teritorija u Africi i Aziji se najpre vidi kao odgovor na ekonomsku krizu, koja se početkom 1880. još oseća. Uostalom, nije bez interesa ni to što zagovarači aktivne kolonijalne politike dolaze naročito  iz  lobija  koji  su  naklonjeni  protekcionizmu.  Da u  ovoj  računici  ima  puno  iluzija  pokazaće  budućnost. Ali  iskustvo  još  nije  dopustilo  da  se  sagleda  prava dimenzija  događaja.  Smatra  se  da  će  ove  kolonije  otvoriti  tržište  nemačkom  izvozu.  Upravo  suprotno, Nemačka  će  pronaći  neke  od  glavnih  materijala  neophodnih  njenoj  industriji. 

Čak  se  počinje  maštati o  ljudskim  kolonijama  koje  bi,  radije  nego  Sjedinjene Američke Države ili Kanada, prihvatile deo nemačke emigracije.  S  druge  strane,  izgledalo  bi  neprilično, da  ne  kažemo  nepravedno,  da  Nemačka  bude  odsutna  iz  deobe sveta. Ako ne bude pazila na to, stići će prekasno da  bi  stekla  svoj  deo  slave.  To  je  tema  pre  njenog  doba „mesto pod suncem".

Možda iza ove želje, ispunjene brigom,  postoji  takođe  kompleks  poslednjeg  u  trci,  koji se plaši da će na kraju deobe biti ostavljen od svojih starijih. Najpre,  treba  s  Bizmarka  skinuti  teret  optužbe  „socijal-imperijalizma",  tako  često  korišćene  uz njegovo ime. Što se tiče diplomatije on ne dozvoljava, kao što mu je bio običaj, da njegove odluke budu donošene uzimajući u obzir unutrašnju politiku. Naravno da se može dogoditi da uzme u obzir prednosti koje bi mogle doneti na unutrašnjem planu. Ali to će biti sporedni efekti u odnosu na glavni motiv koji inače ne pripada ovoj oblasti.

Jednom rečju, Bizmark se ne odlučuje naglo da pogura stvari ka kolonijalnoj politici, u cilju da odvrati  javnost  sa  svojih  neprilika  pred  uspinjanjem socijalizma i jačanjem Centruma. Ne može se ovaj angažman  dalje  posmatrati  kao  drugi  deo  njegove  socijalne politike. Bizmark ne smatra da se na ovakav način radi o  privlačenju  naklonosti  nižih  klasa. 

Suprotno  od  toga, on računa veoma mnogo na korist koju bi mogao iz  toga izvući na izbornom planu. Koristeći ih kao borbenog konja, tokom kampanje u 1884, on dovodi naprednjake u nezgodnu situaciju i doprinosi njihovom koraku una-zad,  koji  ubuduće izbacuju  čuvenu  parolu  „Gledstonska većina". To znači da mu kolonijalno pitanje nudi drugo oružje  kojim  bi  privoleo  princa-naslednika,  čiji  ga udući dolazak na presto, kao što znamo, ne prestaje opsedati.

 

 

A 1.

 

 

Bizmarkova senka

 

 

Ništa ne bi bilo uzaludnije nego tvrditi da se Bizmark može  staviti  pod  jednu  etiketu.  Kao  i  sve  istaknute ličnosti, koje su promenile istoriju sveta, ovaj princ dvosmislenosti  ima  više  lica  i  odoleva  crno-belim opisima.  Tek  što  pomislimo  da  smo  ga  dokučili  a  on nam izmakne. Bizmark se često pojavljuje kao šetač koji, da bi izašao iz šume u koju se uputio, proba više puteva, ali uvek ide ka istom cilju. Njegova zagonetka se ne svodi, međutim, na njegovo delo u pravom smislu te reči.  Istina,  kao  i  svi  velikani,  on  ostavlja  nasleđe koje  traje  veoma  dugo  pošto  je  nestao.  Ali,  pored  takog  normalnog  procesa,  postoje  nebrojeni  pokušaji preuzimanja  u  senci  mita  koji  se  stvorio  oko  njega. Stvarni Bizmark živi zajedno, još za njegovog života, s Bizmarkom iz mašte, što još više pojačava misteriju koja  ga  okružuje. Ne proučavaju  ga  samo  istoričari. Odmah posle njegove smrti koriste ga kao simbol grupa i partija koje će još dugo za sebe tvrditi da su njegovi naslednici.