Natrag

Feljton

 

Feljton

 

„Mač revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946 (3)

 

Žrtve crvene oluje

 

OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), preteča je  današnjih tajnih službi u Srbiji. Formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je na vojnu Kontraobaveštajnu službu i civilnu Upravu državne bezbednosti. O njenom nastanku, zastranjivanjima i transformaciji, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije, istoričar Kosta Nikolić, napravio je monografiju. Iz njegovog dela o prvoj tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije - OZNA u Jugoslaviji 1944 -1946", u izdanju "Službenog glasnika", magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi najvažnije delove.

 

 

Dr Kosta Nikolić

 

 

U završnoj fazi Drugog svetskog rata izvršen je obračun sa antikomunističkim formacijama (i brojnim civilima) koji su se pred nadirućim partizanima od jeseni 1944. okupljale u Sloveniji i Austriji. Glavnu ulogu u likvidaciji ovih ljudi odigrali su organi OZNE. Prilikom sprovođenja masovnih zločina i represalija nad poraženim snagama, OZNA se nije rukovodila iracionalnim osećanjem mržnje i osvete, koliko racionalnom težnjom uklanjanja svih mogućih protivnika u osvajanju vlasti, neprijatelje ili pretpostavljene neprijatelje jednostavno je trebalo ukloniti.

Odmazda kao motiv postojala je na nižim nivoima vlasti. Izveštavajući o razlozima likvidacije domobranskih oficira i vojnika koji su se odazvali amnestiji koju je Tito proklamovao još 1944. OZNA pri VI korpusu NOVJ naredila je 15. januara 1945. da „bez mnogo skrupula treba likvidirati sve one za koje znamo da su nam neprijatelji i koji će sutra biti protiv nas".

Prva faza u slamanju jugoslovenskih antikomunističkih formacija usledila je posle osvajanja Srbije. NOVJ se pripremala za odlučujuću ofanzivu prema zapadu Jugoslavije kako bi porazila ostatke srpskih i crnogorskih antikomunističkih snaga. Srpske četničke jedinice (Jugoslovenska vojska u Otadžbini - JVUO) povlačile su se prema Bosni, sa dosta nejasnom predstavom o nastavku rata. Ostale srpske i crnogorske antikomunističke formacije - Srpski dobrovoljački korpus, četnici pod komandom Pavla Đurišića, lički četnici pod komandom Dobroslava Jevđevića i Dinarska četnička divizija Momčila Đujića - kretale su prema Sloveniji, gde je trebalo stvoriti zonu slobodnu od komunista i sačekati kraj rata. General Dragoljub Mihailović je do kraja verovao da Zapad neće prepustiti Jugoslaviju apsolutnoj komunističkoj dominaciji, pa je bio odlučan protivnik stvaranja izbegličkog sabirališta u Istri i slovenačkom primorju, koji su se posle kapitulacije Italije postali ničija zemlja.

 U ovaj prostor najpre je došao Dobroslav Jevđević sa oko 2.000 ličkih četnika. Posle povlačenja iz Srbije, ovde su se smestili i „dobrovoljci", zajedno sa Dimitrijem Ljotićem. On nije prihvatio poziv generala JVUO Miroslava Trifunovića da zajedno sa Srpskom državnom stražom i Komandom Srbije JVUO krene ka Sandžaku i dalje ka Bosni, kao što je odbio poziv Pavla Đurišića da sa 1. dobrovoljačkim korpusom dođe u Crnu Goru.

 

 

Uloga Hermana Nojbahera

 

 

Oko pet hiljada „dobrovoljaca" u Sloveniju je stiglo vozovima preko Srema. Krajem 1944. u ovaj prostor stigla je i Dinarska četnička divizija Momčila Đujića, koja se sa 6.500 ljudi povukla iz Dalmacije. Njihov pokret počeo je 1. decembra, od Knina ka Lici, kada je probijen partizanski obruč kod Pađena. Tri vojske srele su se 29. decembra u Škrljevu. U Primorsku su, posle bekstva iz sastava JVUO, decembra 1944. otišli i pripadnici nekadašnje Srpske državne straže (njih oko 1.6000) i popunili „dobrovoljačke" redove.

Mihailović se nije složio sa ovim planom, kako zbog toga što nije želeo nastavak borbe uz direktnu ili indirektnu pomoć nemačke vojske, tako i zbog toga što je najverovatnije već tada prihvatio američki predlog o koncentrisanju nacionalnih snaga u Banja Luci. Tako je 25. decembra 1944. Momčilu Đujiću pisao kako se ne slaže sa napuštanjem terena i odlaskom za Istru; u Sloveniju je trebalo poslati izbeglice, a vojska je morala da produže borbu na celom prostoru Jugoslavije: „Ni u kom slučaju naši vojnici ne smeju biti izbeglice, niti služiti okupatoru. Borba mora biti do kraja".

U Sloveniji je krajem 1944. došlo do ujedinjavanja slovenačkih antikomunističkih formacija, pod vođstvom Slovenske ljudske stranke, koja je imala i svoje oružane odrede - Slovenačku legiju. Sredinom decembra počeo je da radi Narodni odbor, u čiju sastav su ušli i predstavnici Liberalne stranke. Politički program zasnivao se na ujedinjavanju čitave slovenačke nacionalne teritorije u okviru federativne kraljevine Jugoslavije, pod vladarskom krunom dinastije Karađorđević. Odbor se konstituisao kao „privremena vrhovna narodna vlast". Odborom je rukovodilo četvoročlano predsedništvo, na čijem je čelu bio dr Jože Basaj.

Predstavnici Odbora sastali su se 28. decembra sa generalom Ivanom Prezeljom, zastupnikom generala Mihailovića u Sloveniji. Upoznali su ga sa formiranjem Narodnog odbora i njegovim pravima, pri čemu su naglasili da ona sadrže i vrhovnu komandu nad „slovenačkom oružanom silom". Predložili su da Mihailović bude načelnik Vrhovne komande „koja pripada kralju, te mu na taj način dati na teritoriji Slovenije formalni legitimitet". Ovaj stav narodnog odbora važio je sve do kraja Drugog svetskog rata.

Ilirska Bistrica i Postojna sve više su postajale privlačne tačke za mnoge nacionalno opredeljene ljude i borce koji su tražili sklonište. Iz dana u dan dolazile su grupe iz raznih krajeva Jugoslavije, kao i bivši zarobljenici iz nemačkih logora. Tako su iz Beča došli patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović. Oni su iz nemačkog logora Dahau oslobođeni početkom decembra 1944. zalaganjem Hermana Nojbahera.

On je to 11. decembra saopštio Dimitriju Ljotiću i Bošku Kostiću u Beču. Ljotić je zamolio Nojbahera da mu se omogući dolazak u Beč, što je i realizovano.

Politički gospodar nad ovim izbegličkim logorom bio je Dimitrije Ljotić. On je proizvodio oficire i držao celokupno snabdevanje i finansiranje u svojim rukama. Njegova kancelarija nalazila se u Beču i preko nje su išle sve veze sa nemačkim vojnim i civilnim vlastima. Politički protivnici su ga optuživali da je postao „mali kralj" u Julijskoj Krajini i da je želeo da u Sloveniji stvori „malu Jugoslaviju" kojoj bi on bio na čelu. Prema zamisli Dimitrija Ljotića, sve te snage trebalo je da se ujedine na ideji nacionalnog jugoslovenstva u da stvore slobodnu teritoriju u zahvatu zapadnih saveznika, a dovoljno daleko od nadiruće Crvene armije. Ova zona, neka nova vrsta Solunskog fronta, postala bi osnova za povratak Kralja u Jugoslaviju i realna konkurencija komunistima. Još uvek se, mada sve manje, verovalo da će angloameričke trupe ući u zapadne delove Jugoslavije.

  Na realizaciji ovog plana bili su angažovani i patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj. Računalo se i na eventualnu pomoć tzv. Ruske oslobodilačke armije pod komandom generala Andreja Andrejeviča Vlasova.

Slovenački Narodni odbor trebalo je da, po odlasku nemačkih snaga a pre dolaska jedinica NOVJ, proglasi uspostavljanje „narodne države Slovenije" i pozove Kralja Petra da preuzme vlast. Od zapadnih saveznika zatražilo bi se da se partizanima ne dozvoli ulazak u Sloveniju.

Nerealna nadanja bila su usmerena ka tome da će se bar ovaj deo Jugoslavije održati slobodnim od komunista, da se tu spremno dočeka sukob zapadnih saveznika sa komunistima, jugoslovenskim, ako ne sovjetskim. Smatralo se da će, po prirodi stvari, odmah posle poraza Nemačke doći do tog obračuna. Pretpostavljalo se i da većina naroda, makar u Sloveniji i Srbiji, ne podržava komuniste i da će Saveznici uvažiti ove argumente.

  Na ovom pitanju došlo je i do razlaza između Mihailovića i crnogorskih četnika. U štabu Pavla Đurišića je 21. februara održana konferencija vojnih komandanta i članova Nacionalnog komiteta. Konstatovano je da su partizanske snage brojno jače i bolje snabdevene, pa bi svako dalje produženje borbe vodilo uništenju trupa. Dugi marševi, slaba ishrana, fizička iznemoglost, veliki gubici, bolesni, ranjeni, izbeglice (žene, deca, starci) znatno su oslabili crnogorske četnike, pa je odlučeno, dok ne nastupi „promena kursa politike u našu korist", da se krene u zapadni deo Jugoslavije. Mihailoviću je upućen zahtev da se sve četničke jedinice, sa Vrhovnom komandom na čelu, prebace u Sloveniju.

  Mihailovićev je u jednom telegramu od 23. februara ove odluke prokomentarisao rečima da „veliki broj izbeglica-paničara" utiče na Đurišića da traži „nekakav izlaz iz situacije na štetu opšte stvari, jer je prisustvo njegovih trupa ovde u vezi sa odlučujućim događajima neophodno potrebno".

Đurišić je zatim 3. marta optužen da je prekoračio svoja ovlašćenja; komandant vojske bio je Mihailović, a političke odluke mogao je da donosi samo Centralni nacionalni komitet. Mihailović je odbacio primedbe vezane za smeštaj izbeglica i bolesnih i odlučno odbio „diktat Vrhovnoj komandi" da naredi koncentraciju svih snaga u zapadnom delu Jugoslavije.     

   Mihailović je pozvao Đurišića na sastanak i tražio je da se završi započeta operacija zauzimanja leve obale reke Bosne. Ali, Đurišić i „Nacionalni komitet viših vojnih starešina i intelektualaca Crne Gore, Boke i Starog Rasa" doneli su odluku da se ide na zapad Jugoslavije i bez odobrenja Vrhovne komande. Dimitrije Ljotić je pokušavao, nezavisno od Đurišića, da ubedi Mihailovića da mu se pridruži sa svojim snagama, kako bi se stvorio jedinstveni nacionalni antikomunistički front. Zato je 28. februara 1945. iz Ilirske Bistrice kod Mihailovića pošla delegacija u sastavu: general Matija Parac, komandant fiktivnog hrvatskog dela JVUO, major Mile Kapetanović, načelnik štaba Dinarske divizije, major Vasilije Malović, u ime Jevđevićeve grupe, i Boško Kostić, lični Ljotićev sekretar. Kasnije su se priključili i Milan Aćimović i majori Ivan Pavlović i Jovan Nalević.

  Delegacija je u Mihailovićev štab stigla 15. marta, sa predlogom da se sve nacionalne snage grupišu u Sloveniji i Istri, ali Mihailović nije prihvatio Ljotićev plan. Samo je 16. marta postavio generala Miodraga Damjanovića za komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande za Sloveniju (Gorski štab 1V), sa zadatkom da pod svoju komandu stavi sve nacionalne snage: „Đeneral Damjanović formira svoj štab od ljudstva koje povede odavde i od onog koje uzme iz jedinica i sa terena".

  Pod njegovu komandu trebalo je da se stave sve nacionalne snage u Istri i Sloveniji: Dinarska četnička divizija, pod komandom Momčila Đujića, 1. lički korpus (pod komandom Dobroslava Jevđevića), SDK, tzv. hrvatska armija (pod komandom generala Matije Parca) i Slovenačka nacionalna armija (pod komandom Ivana Prezelja). Po Bošku Kostiću poslao je pisma za Ljotića, Đujića i Jevđevića. Zajednička misao svih poruka sadržana je u pismu Jevđeviću: „Glavno je u našoj borbi postići jedinstvo svih nacionalnih snaga. Na tome treba svi zajednički da radimo. Potpomažite se bratski međusobno. To je sve što mogu da Vam kažem".

 

 

Krvavi epilog

 

 

Damjanović je 17. marta postavljen i za vođu delegacije koju su, osim njega, sačinjavali potpukovnici Ljubomir Jovanović i Siniša Ocokoljić. Delegacija je imala zadatak da prikupe ostatke srpskih nacionalnih snaga i da uspostavi vezu sa Savezničkim komandama „radi zajedničkog dejstva i rada". Mihailović je i dalje verovao da će zapadni saveznici pomoći njegovu borbu, pa je general Damjanović trebalo da pod svojom komandom objedini sve nacionalne snage koje su se već nalazile ili su pristizale u Sloveniju. Ali, na ovom prostoru Mihailović nije imao sebi odane trupe već samo tri pouzdana oficira. Damjanovićeva komanda bila je još slabija i formalnija nego što je nekada bila Mihailovićeva komanda nad četnicima u italijanskoj okupacionoj zoni. Đujić i Jevđević zadržali su striktnu komandu nad svojim jedinicama i priznavali su jedino Dimitrija Ljotića, jer je do njega zavisilo snabdevanje.

  General Damjanović je, zajedno sa članovima delegacije koji su razgovarali sa Mihailovićem, krenuo ka Sloveniji. Na tom putu naišli su na crnogorske četnike i Damjanović je na kratko posetio Pavla Đurišića. U Postojnu su stigli 26. marta. Damjanović je odmah razgovarao sa Ljotićem, generalom Kostom Mušickim, komandantom SDK/a, i potpukovnikom Radoslavom Tatalovićem, načelnikom štaba SDK/a. Odatle su isto veče otputovali za Ilirsku Bistricu, koja je određena za Damjanovićev štab.

  Ofanziva IV armije NOVJ počela je 27. aprila, a osnovni cilj bilo je zauzimanje Trsta i Slovenačkog primorja. Zbog toga, a i zbog odstupanja nemačke vojske (97. armijski korpus), usledila je naredba generala Damjanovića od 29. aprila o povlačenju svih nacionalnih snaga na desnu obalu reke Soče. Srpski dobrovoljački korpus i Bosanski korpus Dinarske divizije, pod komandom generala Mušickog, trebalo je da obezbede zaštitu povlačenja svih tripa iz Vipavske doline preko Gorice ka Ćividaleu. Lički korpus trebalo je da obezbeđuje dolinu Vipave od sela Vipave do sela Cernice od napada partizanskih snaga. Jevđević je trebalo da obrazuje odbranu odstupnice pravcem Vrapca - San Danijele - Rifenberg - Montespino. Dalmatinski korpus obezbeđivao je liniju Cernica - Rifenberg preko Montespina do Gorice. Izbeglice i komora išle su linijom Sveti Vid - Vipava - Ajdovščina - Montespino - Gorica ka desnoj obali Soče. Pokret je trebalo ta počne tačno u ponoć, između 29. i 30. aprila.

   Istovremeno je tekla i trka za Trst između NOVJ i britanske vojske. Titove jedinice stigle su do centra grada 1. maja, dan pre novozelandske 2. divizije, a 3. maja partizani su zauzeli i Rijeku. Tito je svoje snage zatim pomerio u južnu Korušku, da bi i tu oblast pripojio Jugoslaviji, ali su Britanci stigli u Klagenfurt (Celovec) nekoliko sati pre partizana. Britanski komandanti su čak razmišljali i da se bore protiv njih kako bi ih primorali da napuste tu teritoriju, ali to nije bila dobra ideja zbog blizine Crvene armije i Amerikanaca koji nisu hteli da se pomeraju. Ta ideja nije bila dobra ni zbog sopstvenih snaga koje su verovale da je rat gotov i da je Tito saveznik, jer je propaganda i dalje partizane predstavljala kao „hrabre saborce", iako su se političke i vojne vođe Velike Britanije sve više razočaravale u Tita.

  Vinston Čerčil je razmišljao o sukobu sa Titovim snagama i pokušao je da za tu ideju pridobije SAD. Ali, Hari Truman, novi američki predsednik, odgovorio mu je 30. aprila kako želi da izbegne da američke snage „budu upletene u borbu na balkanskoj političkoj sceni".

Ideja o sukobu sa jugoslovenskim partizanima napuštena je kada je feldmaršal Harold Aleksander, vrhovni komandant savezničkih snaga na Sredozemlju, 11. maja saopštio da njegove snage neće pokazati „isti borbeni duh i istu predanost borbi" kao do tada: „Uzimajući u obzir objavu Dana pobjede i dugotrajan publicitet dan Titovim operacijama u borbi za savezničku stvar, dvojim da li će stvarno biti tako. Po mom mišljenju, i američke i britanske jedinice vrlo nerado će se u ovoj fazi rata upustiti u nov sukob s Jugoslavijom".

U proleće 1945. jugoslovenska ratna drama doživela je svoj krvavi epilog. Partizanska vojska jurila je u osvetu i bila je pripremljena za potpuno uništenje protivnika. Oko svih nekomunističkih vojnih formacija stvoren je veliki obruč smrti. Jedinice koje nisu bile pod komandom generala Damjanovića doživele su tragičnu sudbinu - slovenački domobrani, delovi „dobrovoljaca", crnogorski četnici i svi oni koji nisu uspeli da se prebace u Italiju, najverovatnije oko 30 hiljada ljudi.

 

 Tito naređuje Peku: učiniti sve potrebno za brzo uništenje!

 

 

  Usledio je veliki pokret najjačeg dela boračkog sastava, kroz prostor kroz koji su, sa suprotne strane, nadirali partizani, jureći ka severozapadnim granicama Jugoslavije. Vođene su neprestane borbe sa nadmoćnom IV jugoslovenskom armijom, a krajem aprila prekinuta je veza sa vojskom Pavla Đurišića koji je već bio likvidiran od ustaša. Po saznanju da su crnogorski četnici masovno stradali, krenulo se nazad, u slovenačko primorje, ponovo uz borbe sa partizanima. Zatim je donesena odluka o povlačenju prema Austriji. Karavanke su pređene u prvoj dekadi maja, a 12. maja sva tri puka predala su se Britancima kod sela Unterbergen na Dravi. Zatim je izvršena predaja engleskim snagama u logoru Vetrinje, u blizini Celovca.

  U isto vreme u logor Vetrinje dovedene su slovenačke nacionalne snage, „Slovenska narodna vojska" pod komandom generala Franca Krenera, takođe razoružane od strane Britanaca. Posle povlačenja nemačkih snaga iz Slovenije, 3. maja sastao se prvi Privremeni slovenački parlament. Formirana je slovenačka vlada, proglašeno je uspostavljanje Slovenije kao sastavnog dela federativne Kraljevine Jugoslavije. Upućen je poziv kralju Petru da se vrati na „od neprijatelja oslobođenu teritoriju". General Damjanović je o ovim odlukama obavešten 4. maja.

  Od ovoga nije, naravno, bilo ništa. Saveznici nisu ni planirali ulazak svojih snaga u Sloveniju, a Damjanović više nije bio u poziciji da odlučuje o bilo čemu.

Kralj Petar je praktično abdicirao, a srpski antikomunisti već su bili u Italiji. Zato su tu bili partizani, pa je biskup Gregor Rožman od Damjanovića tražio da o tome obavesti savezničku komandu u Italiji kako bi se dolaskom angloameričkih trupa u Sloveniju sprečilo „dalje krvoproliće i uništavanje slovenačkog naroda".

Pod takvim okolnostima i slovenački nacionalni borci prešli su 9. maja preko Drave i sklonili se na austrijsku teritoriju, gde su se već nalazile britanske trupe. Odmah su razoružani i stavljeni u logore. Slovenačkim komandantima 11. maja je obećano da će britanske vojne vlasti zaštititi „slovenačku narodnu vojsku", a 17. maja slovenački Narodni odbor u pisanoj formi se zahvalio britanskoj vojnoj komandi što je uzela u zaštitu slovenačku vojsku i izbeglice.

  Glavnina crnogorskih četnika stradala je 4. i 5. aprila 1945. kod Lijevča Polja od strane ustaša, delimično i partizana. Pavle Đurišić i grupa najviđenijih crnogorskih nacionalista, zajedno sa grupom koja je napustila Mihailovića, pobijena je u logoru Stara Gradiška. Ostali su se probijali ka Sloveniji i dalje ka Austriji.

Tokom 9. maja prešli su granicu kod Dravograda, u nameri da stupe u vezu sa britanskom vojnom komandom. Ali, Dravograd je već bio u partizanskim rukama; oni su u zasedama hvatali borce i izbeglice. Crnogorci su se predali kod mesta Crnje i dovedeni su u logor nedaleko do Kamnika. Drugi deo crnogorskih četnika kretao se preko varošica Podgorja i Slovengrada. Partizani su se užurbano kretali iz Maribora, Celja i cele Koruške. I britanska komanda iz Klagenfurta pridružila je svoje jedinice snagama JA.

  Istovremeno su u ovaj prostor došle brojne izbeglice iz Hrvatske - ustaše, pripadnici državnog aparata NDH i civili, više desetina hiljada ljudi. Štab III Armije JA (komandant Kosta Nađ) obavestio je 13. maja 1945. Generalštab JA i Tita o postojanju ovih snaga („ustaše i nešto četnika, oko 50.000 ljudi") i zatražio pojačanja iz I armije (jednu do dve divizije) pravcem Šoštanj - Sloven Gradec kako bi se „uništila neprijateljska grupacija" u rejonu Dravograda. Tito je istoga dana obavestio Štab I armije (komandant Peko Dapčević) o tome, kao i da se u toj grupi nalaze „Pavelić, Maček, hrvatska vlada i veliki broj zlikovaca" koji žele da se predaju Englezima: „Treba da najhitnije krenete s vašim snagama iz rejona Celja pravcem Šoštanj - Slovenj Gradec kako bi koncentrisali napad za uništenje ove grupe".   

  Štabu III Armije Tito je 13. maja naredio da hitno preseče sve veze za Austriju i spreči povlačenje „njemačkih i kvislinških trupa". U drugom naređenju ovoj armijskoj grupaciji od istoga dana, Tito ih je obavestio kako je naredio Peku Dapčeviću da sa svojim snagama iz rejona Celja hitno krene pravcem Šoštanj - Slovenj Gradec: „Vi ne smijete dozvoliti ni po koju cijenu da se ova grupa sa Pavelićem i Mačekom preko Drave probije na sjever. Preduzmite sve potrebno za njeno brzo uništenje. Odmah stupite u direktnu vezu sa Štabom armije i uradite po ovome sve podrobnosti".

 

 

(Nastaviće se)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane