Razaranje

 

 

Kako se poslednjih meseci u Etnografskom muzeju snima domaća verzija filma "Rat Ruža"

 

Kapućino iz doba Jure

 

Zbog čega su zaratili doskorašnji poslovni partneri Miroslav Tasić i Mirjana Menković. Zbog čega je Menkovićku za vd direktora predložilo Ministarstvo kulture. Ko se zaposlenima u Etnografskom muzeju doslovce popeo na perčin. Kako je Mirjana Menković postala najveći neradnik u Etnografskom Muzeju. Zbog čega je formirana nova koalicija Tasića i Vesne Marjanović i za koje je Tasić nagrađuje putovanjem u Pariz. Zbog čega je pokušano hitno skidanje stalne postavke i šta bi se time sakrilo. Da li će ikada biti rasvetljeno volšebno urušavanje krova muzejskog magacina u Dobanovcima i navodno uništenje eksponata ispod njega.

 

 

Stanislav Živkov

 

 

Rat ruža, u doslovnom prevodu poznat i kao "Rat Rouzovih" (eng. The War of the Roses), je američka crna komedija  Denija DeVita iz 1989 godine u kome se radi o ljubavnom suživotu Olivera i Barbare Rouz, od samih početaka i iskrene ljubavi , pa sve do prestanka njihove ljubavi  i krvoločnog (doslovce) rata oko razvoda. Podele i uništenja materijalnih dobara koja su u međuvremenu zajedno stekli. Film se završava padom ogromnog lustera zajedno sa bračnim parom i njihovom smrću.

Poslednjih meseci, jedan takav rat, doskorašnjih najbližih saučesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu urnisanja Etnografskog muzeja nemilice besni i to na relaciji između drugog i šestog sprata palate Beogradske berze, odnosno između sadašnjeg odnosno budućeg bivšeg v.d direktora ostataka ove muzejske kuće Miroslava Tasića i nesuđene buduće v.d. direktorke Mirjane Menković.

Čitava ova ljubavna drama počela je nakon objavljivanja našeg teksta Izložba kafanskih figura u kome je pored ostalog navedeno da je vd direktor Miroslav Tasić, nakon ekspresnog formiranja idealnog tima saradnika-uvlakača, shvatio da je krajnje vreme i da postane direktor. Kako bi se ovaj cilj ostvario raspisan je konkurs čiji pojedini uslovi samo pokazuju da je u pitanju nameštaljka.

Tako se od kandidata tražilo sledeće: da imaju visoku stručnu spremu stečenu na Filozofskom fakultetu (Odeljenju za etnologiju i antropologiju) što je sasvim normalno ili  visoku stručnu spremu humanističkih nauka (diplomske akademske studije - master, specijalističke strukovne studije ili specijalističke akademske studije ili visoko obrazovanje na osnovnim studijama u trajanju od četiri godine) čime je otvoren put da se na konkurs mogao javiti makar ko, recimo diplomirani pravnik poput Tasića što sa samom strukom nema ama baš nikakve normalne veze!

Ostali uslovi predviđeni konkursom bili su i dokazani rezultati u menadžmentu u kulturi zbog čega je Tasić i najuren iz Ministarstva kulture.Naime, predviđeno je da kandidat ima devet godina radnog iskustva u oblasti kulture te, aktivno znanje jednog svetskog jezika, što je posebno zanimljivo pre svega zbog toga što Tasić ne govori nijedan svetski jezik.

Iako je ministar kulture Ivan Tasovac doneo javnu preporuku prema kojoj se tokom sprovođenja konkursa mora organizovati javna prezentacija programa kandidata pred zaposlenima i predstavnicima medija, te sprovođenje anonimne ankete među zaposlenima o tome, predsednik nadzornog odbora, advokat Đurđe Ninković  i član UO viši kustos Miroslav Mitrović insistirali su da se u delu teksta konkursa koji se odnosi na postupak izbora kandidata navede deo pisma ministra kako bi kandidati bili upoznati sa novim načinom izbora i spremili se za javni nastup.

 To samo po sebi dokazuje da je sadašnji sastav upravnog i nadzornog odbora skrojen po Tasićevoj meri, sa ciljem da se on po svaku cenu progura na položaj direktora Etnografskog muzeja.

 

 

(Po)modni doprinos kulturi

 

 

Na ovako skrojen konkurs javili su se kandidati: pravnik Miroslav Tasić, te eminentni etnolog Saša Srećković, koordinator Etnografskog muzeja za međunarodnu saradnju i edukaciju, osoba sa impozantnom radnom biografijom obimnom bibliografijom objavljenih radova i čovek koji za razliku od Tasića govori čak pet stranih jezika! O tome da se tako eminentan muzealac i društveno politički radnik poput Miroslava Tasića osetio jako ugroženim pojavom pravog muzealca, stručnjaka i još etnologa pri tome, najbolje govori činjenica da je VD direktor Miroslav Tasić odbio da potpiše Saši Srećkoviću potvrdu o radnom stažu.

Na sednici upravnog odbora održanoj 18. decembra 2013. godine, predsednik reprezentativnog sindikata Etnografskog muzeja zahtevao je od kandidata da deo svog programa prezentuju na nekom od stranih jezika što je po svaku cenu sprečeno kako bi se Miroslav Tasić po svaku cenu zaštitio. Epilog čitave nameštaljke je odluka Upravnog odbora da se Tasić predloži Vladi Srbije za imenovanje na mesto direktora.

Nekako upravo u to vreme izišao je naš gorepomenuti članak iz koga je javnost napokon shvatila šta se sve krije iza dobro ulickanog lica Etnografskog Muzeja.

Javna tajna da se u Ministarstvu kulture o stvarnim kriminalnim aktivnostima u oblasti kulture prvenstveno obaveštavaju iz lista Tabloid dobila je i svoju potvrdu u činjenici da su u Ministarstvu, shvativši sa kime zapravo ima posla i kakvu bizarnu ličnost je Upravni odbor preporučio za imenovanje na mesto direktora, odlučili da imenuju novog v. d direktora samo kako bi sprečili Tasića da se ukotvi na mesto direktora.

Očito je da je tokom traganja za novog kandidata za vd direktora bilo više kandidata ali se i ovde primenom kriterijumima negativne selekcije Ministarstvo odlučilo za Mirjanu Menković, muzejsku savetnicu Etnografskog muzeja i direktorku skaredne nevladine organizacije Mnemosyne koja se zvanično bavi zaštitom ugroženog nasleđa na kosovu, a za koju niko živi u etnografskom Muzeju zapravo pojma nema šta uopšte radi za sam Muzej.

To naravno u samom muzeju nikome ni najmanje nije zasmetalo iz prostog razloga jer većina tamošnjih zaposlenih radi isto što i Mirjana Menković, odnosno ne radi ništa, ako se ne računa celodnevno sedenje u muzejskom kafiću u podrumu i lokanje hektolitara kafe i kafućina po mogućnosti iz aparata čiju distribuciju vodi Milan Čale, muzejski šofer i pouzdanik vd direktora Miroslava Tasića.

Doduše, ipak je u jednom trenutku delu kolektiva definitivno pukao film, jer se Mirjana Menković svima uspuzala na perčin odnosno popela na vrh glave, a pogotovu kada su zaposleni u Muzeju iz novina doznali da je Menkovićka prošle jeseni, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.

Sigurno su još više bili oduševljeni kada je potvrđeno da je VD direktor Miroslav Tasić muzejskim parama platio troškove doktorata Mirjani Menković u iznosu preko 300.000 dinara, kao i lekturu i korekturu istog u iznosu od 80.000 dinara.

Menkovićki je, uzgred, u 2014. godini, u ime muzeja obećano i kofinansiranje skarednog tzv. naučnog projekta centra Mnemosyne pod čudesnim nazivom Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je prema Tasketovom mišljenu, izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja. Na kraju preporuke navodi se da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!

U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije - Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska NVO.

Orgazmički klimaks usledio je relativno nedavno, pošto je kod nekih očito proradio i sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano njištao godinu dana).

 

 

Saloon rotirajućih kustosa

 

 

U ovom slučaju najnoviji Damjanov zelenko zanjištao je dana 22 aprila ove godine kada je na sve moguće adrese u Ministarstvu kulture dospeo čaroban dopis Miroslava Tasića u kome se doslovce kaže sledeće: poštovani gospodine Ministre, u vezi sa predlogom Ministarstva da gospođa Mirjana Menković bude imenovana za vršioca dužnosti direktora etnografskog Muzeja u Beogradu smatram svojom dužnošću da Vam dostavim zaključak da imenovana u dugom vremenskom periodu ne izvršava svoje osnovne, radne i stručne obaveze utvrđene opštim aktima Muzeja i standardima muzeološkog rada. Ovu odluku doneli su najugledniji stručnjaci Muzeja koji godinama vode stručna odeljenja i najznačajnije delatnosti Muzeja.

Nakon toga su se u Ministarstvu krstili i levom i desnom ne verujući u to šta su pročitali. Daleko najzanimljivija je činjenica da uz ovaj dopis u Ministarstvo uopšte nije u prilogu dostavljen nikakav pismeni zaključak niti bilo kakav drugi dokument. Iz toga je jasno da je ovo samo još jedna Tasićeva ujdurma sa ciljem da po svaku cenu spreči imenovanje svoje dojučerašnje poslovne partnerke u udruženom zločinačkom poduhvatu tako da je i Ministarstvo napokon obavešteno o svojevrstnom ratu Ruža koji uveliko traje između drugog i šestog sprata Etnografskog Muzeja.

Doduše, ovaj put nisu u pitanju nikakve plemenite sorte ruža, pošto ipak nije reč o ratu između Ketlin Tarner i Majkla Daglasa, štaviše pre bi se reklo da se ovde radi o ratu divljih ruža, bolje rečeno prestarelih šipuraka, odnosno moguće nekadašnje grančice koja je prerasla u čvornovato drvo i starog panja!

Inače od kraja prošle godine u Muzeju uveliko deluje najnovija neformalna koalicija napravljena sa specijalnim ciljem skidanja stalne muzejske postavke u kojoj je funkciju Tasićeve žene za prljave poslove na sebe preuzela čuvena stručnjakinja ne zna ni sama za šta, muzejska savetnica Vesna Marjanović pa je tako nedavno održan i sastanak koji je dotična vodila u Tasićevo ime na kome su svi stručnjaci, konzervatori,kustosi i ostali bukvalno saterani u ćošak od njene strane i osoba iz dokumentacije koja joj je držala stranu,baš kao i Mirjana Menković, kako bi se po svaku cenu izglasala odluka o skidanju stalne postavke.

Ideja koja je trebala da posluži kao izgovor bilo je pravljenje od tih predmeta  nove stalne  postavke u Golubincima , a dva kustosa samo zbog toga iz muzeja nateraju da putuju tamo i svaki dan iz Beograda i naravno, kako bi dodatno zaposlio, poput svojih drugara koje je povukao iz penzije na mesta  higijeničara, tako bi dovukao i nove kustose pajtaše i uvalio ih na mesta rotirajućih kustosa. Međutim, na veliku žalost, 97 odsto ljudi je glasalo protiv te ideje, a takođe, na Tasićevu veliku žalost, pare za za tu njegovu viziju nisu dobijene.

Da je bilo po njegovom, Etnografski muzej bi se pretvorio u prazan prostor pogodan za iznajmljivanje raznoraznim uglednicima, recimo rotarijancima ili možda kao magacin Nespresso aparata i kapsula.

Čitavo to vreme drug direktor Tasić je muzej pretvorio u izložbeni saloon Rotari kluba dovodeći neverovatne izložbe koje nemaju nikakve veze sa  radom muzeja i koje, naravno, niko ni ne posećuje. Trenutno je njegov drug higijeničar avanzovao na mesto čuvara vodiča izložbe, a dva službena muzejska automobila voze Tasićevi dotični prijatelji. Tako recimo jedno vozilo koristi Milan Čale zvani Nespresso, a drugi Žilović koji je na sebe preuzeo funkciju balkanskog špijuna.

Naime Žilović je tražio od većeg broja zaposlenih da mu se dostavljaju svi podaci koji bi mogli eventualno koristiti  Velikom Direktoru  M.T .Sve u svemu u čitavom muzeju poslovi ne mogu da teku normalnim tokom jer je M.T izjavio javno da nikada niko neće videti sredstva iz budžeta, jer on sa njima ima navodno velike planove.  Na kraju se ispostavilo da su ti veliki planovi o nekakvom odlasku u Alžir (za koji je Ministarstvo kulture odbilo da da jedan jedini prebijeni dinar), a druga veoma važna aktivnosti je prepumpavanje budžetskih para sa programskih delatnosti na troškove putovanja Vesne Marjanović u Pariz i Amsterdam. I to, za potrebe pisanja nekog naučnog rada i sticanja zvanja naučnog savetnika koje joj jedino nedostaje u spomen zbirci bezvrednih titula.

Istovremeno, Tasić okuplja oko sebe grupu ljudi koja radi za njega stvarajući pri tome neverovatan haos koji reklamira veoma loše rotarijance koji treba da se zapitaju šta takav čovek uopšte traži među njima?!

 

 Seoba muzejskih kapitalaca

 

 

 Očito da je Tasić čovek koji bukvalno rastura tradicionalnu kulturu arčeći pri tome novac dobiven upravo za proučavanje i zaštitu iste te kulture. Muzeologija i etnologija su očito samo pokriće kako za Tasića, tako I za i ljude oko njega koji vladaju Etnografskim muzejom.

Trenutno, u neformalnom savezu sa Vesnom Marjanović, Tasić pokušava da se odbrani od Mirjane Menković kao moguce direktorke koja bi ga smenila(kao u komentaru fudbalske utakmice) i da Menkovićku satera u ćošak jer su oboje žedni vlasti i para.

Menkovićka se pri tome očito ne da uplašiti, jer je ona samo eksponent lešinara i lopova okupljenih oko navodne zaštite spomenika na Kosovu. Njen samouvereni smeh stalno odzvanja sa šestog sprata do prizemlja dižući Tasiću tlak. Međutim, malo je poznat pravi razlog da Tasić u savezu sa Marjanovićkom i porodičnim klanom prethodne direktorke Vilme Niškanović po svaku cenu insistira na skidanju i rasturanju stalne postavke.

Naime sklanjanje stalne postavke i povlačenje muzejskog materijala je jedini način da se spreči ustanovljavanje istine o pravom stanju muzejskih zbirki za koje niko živi ne zna šta uopšte sadrže. Naime, zakonom obavezna revizija gotovo ni u jednom odeljenju nikada nije izvršena, a u muzeju je nakon objavljivanja podataka o nestalim umetninama zavladala panika.

Kako bi zabašurio katastrofalno stanje, Tasić je išao uokolo i svima govorio kako ne fali ni jedna umetnina jer su po njemu sve one tu negde pri čemu se za to tu negde uopšte ne zna gde je! Inače, samo skidanje stalne postavke nekog muzeja, što u konkretnom slučaju Tasiću nije pošlo za rukom, bilo bi idealan izgovor za pravdanje nestanka mnogih predmeta po principu nestalo prilikom selidbe.

I ko posle uopšte može da dokaže da nije tako kada je zaposlio namenski svoje ljude da mu štite leđa?

Ipak, u slučaju Etnografskog muzeja pre dva meseca potvrdila se i stara poslovica po kojoj gde ima dima ima i vatre... Početkom februara, u Muzej je stigao dopis Ministarstva kulture br 633-00-29/2014-02 naslovljen na Etnografski muzej u Beogradu-ustanovu kulture od nacionalnog značaja, u kome je u retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, Miladin Lukić, naveo kako je ministarstvo kulture pokrenulo inicijativu za utvrđivanje preliminarnog spiska kulturnih dobara (arhivske građe), starih rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela, relikvija i dokumenata) koji su opljačkani odnosno nezakonito iznetih kulturnih dobara: "...U tom smislu neophodno je da se institucije izjasne o tome da li u njihovoj dokumentaciji postoji bilo kakav trag o kulturnim dobrima za koja se pouzdano zna ili pretpostavlja da su nezakonito iznete, kao i podatak o tome gde se sada nalaze kako bi se mogla pokrenuti eventualna procedura povraćaja u skladu sa propisima.  Molimo Vas da konsultujete stručnjake u Vašoj ustanovi kao i da proverite dokumentaciju u arhivu ustanove i dostavite zvaničnu pisanu informaciju o ovom slučaju....".

 Iz ovoga se sasvim jasno vidi da su i Ministarstvu kulture definitivno shvatili da već duži niz godina Etnografski muzej predstavlja svojevrsne Augijeve štale prve kategorije u kojima su daleko važniji svi mogući privatni interesi i mahinacije pri čemu su kulturna dobra u samom Muzeju poodavno u stanju konstantnog pasivnog trpnog stanja po sistemu ko preživi pričaće.

Po istom tom principu bi bilo jako zanimljivo napokon rasvetliti još jedan muzejski „slučaj" u ionako prebogatoj zbirci muzejskih slučajeva Etnografskog Muzeja. Naime, tokom dugog niza godina Muzej je na raspolaganju imao nekakav magacin u Dobanovcima u kome su deponovani krupni predmeti, stilski nameštaj, poljoprivredne mašine, zaprege itd. Naravno zbog navodnog konstantnog nedostatka para, taj magacin je vremenom propadao i to do te mere da se jedne noći, onako iz čista mira, urušio kompletan krov koji je na žalost navodno uništio sve muzejske predmete koji su u magacinu bili deponovani.

Naravno do sada nikada niko od raznoraznih direktora Etnografskog Muzeja nije odgovarao za ovakvu kapitalnu štetu, možda jer je i u ovom slučaju do izražaja došla svojevrsna unutarmuzejska omerta iliti zavet ćutanja, pošto očito nikome nije bilo u interesu da se ustanovi prosta činjenica da li se krov urušio u magacin u kome su bili predmeti ili u magacin iz koga su predmeti nestali a urušavanje krova je bilo najednostavniji način da se zabašuri pljačka, tim pre jer ceo muzej već godinama bruji i javna je tajna koju znaju svi zaposleni ko se sve od zaposlenih u slobodnom vremenu bavi dilovanjem umetnina.

Naravno i pored svega ovoga Miroslav Tasić je imao petlju da 16. aprila uputi dopis Ministarstvu kulture i informisanja i to lično ministru Tasovcu u kome doslovce kaže sledeće: "...Poštovani gospodine Ministre, imam izuzetno zadovoljstvo da Vas obavestim da je Muzejsko društvo Srbije na sednici održanoj 15 aprila 2014 u Novom Sadu odlučilo da Etnografskom muzeju dodeli visoko priznanje Muzej godine u 2013. godini, koja nisi ime velikog naučnika i muzejskog stručnjaka prof dr Mihajla Valtrovića. Bila bi nam izuzetna čast ukoliko bi ste bili u mogućnosti da posetite Etnografski muzej i upoznate se sa našim radom...".

 Naravno, pri ovoj poseti ministru Tasovcu bi svakako trebalo dati dobru gas masku kako bi se zaštitio od smrada muzejskih Augijevih štala a potom poslužiti Nespresso kafom, u ime dela kolektiva Milan Čale bi trebao da pokloni kutiju sa klikerima, odnosno kapsula Nespresso kafe , naravno ministra bi obavezno trebalo upoznati i sa radom vikendom na šestom spratu, funkcijom gostinjske sobe a nakon svih ovih prezentacija ministar Tasovac bi trebao da dovede odred žandarmerije da Tasića i bulumentu direktno prebaci u pritvor Specijalnog tužilaštva koji će, kako je krenulo, pod hitno morati da se proširi kako bi u njega stali svi muzeološki kapitalci.