Ukrajina

Prvi koraci predsednika Ukrajine izabranog 25. maja obeležni su masovnim ubistvima ubistvima.

Predsednik ratnog stanja

Ceo svet je ubeđen da se u Ukrajini, u februaru, desila narodna revolucija. I Ukrajinci su bili ubeđeni da su mitinzi na Majdanu (Trg nezavisnosti) u Kijevu, koji su na kraju krajeva doveli do krvoprolića, u početku imali blagorodan cilj: oslobođenje naroda od ugnjetavanja mrskih oligarha i korupcije. Rezultat narodne revolucije trebalo je da budu izbori (slobodni i demokratski!) za predsednika. Takvog predsednika koji bi izveo zemlju iz ekonomskog, političkog i socijalnog haosa. Kako i zašto su Ukrajinci posle narodne revolucije za predsednika izbarali oligarha Petra Porošenka zna Bog i Stejt department. Ali, to i nije tako važno. Važnije je kuda će novi predsednik povesti Ukrajinu. Ipak, Petar Porošenko je ubeđen da se bori za sreću naroda i demokratiju, ubijajući ''teroriste', one koje tera da žive u takvoj Ukraiji, zaključuje naš dopisnik iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Ovoga puta bez tomahavka.

Kako su prošli izbori i šta je bilo posle? Bez ironije ću reći: izbori su se održali po scenariju koji je opisan u prošlom broju Tabloida. U tom tekstu je pisalo: „Što se tiče izbora za predsednika Ukrajine koji će se održati 25. maja, tu ima nekoliko pitanja. Neću pokušati da na njih odgovorim. Svako treba sam da odluči da li je moguće, na primer, smatrati izbore za predsednika Ukrajine zakonitim i legitimnim, ako se uzme u obzir u kakvim uslovima su se pripremali i u kakvim uslovima će se sprovoditi? Unapred mogu da kažem: većina zapadnih političara i prekookeanskih organizatora „trijumfa demokratije" u Ukrajini priznaju izbore za zakonite, a novog predsednika za legitimnog, izabranog od celog ukrajinskog naroda, uključujući i građane istočnih republika. U SAD planiraju da za predsednika postave proameričkog političara i biznismena, „kralja čokolade" Petra Porošenka.

Sve se upravo tako dogodilo: izbori su priznati za legitimne i zakonite, na njima je učestvovao „ceo ukrajiinski narod" (uzgred, na jugoistoku, u kutije za glasanje u nekim gradovima ljudi nisu ubacivali glasačke listiće, već smeće!), a predsednik je postao oligarh, „kralj čokolade" Petar Porošenko. Upravo onako kako je SAD planirala. Nemojte misliti, dragi čitaoci, da je vaš dopisnik Tabloida vidovit, ili da je pogodio ishod izbora. Sve je sasvim jednostavno: američki stratezi uvek deluju pravolinijski i bez mnogo mašte, nema tu ničeg mnogo originalnog. U svim svojim „kampanjama za demokratiju" koriste samo tri aduta: novac, drskost i silu.

Kada je uoči izbora u Ukrajini Barak Husein Obama pozvao u Vašington nemačkog kancelara Angelu Merkel, sve je postalo jasno: predsednik Ukrajine postaće američki čovek, Petar Porošenko, a ne Julija Timošenko koju su na tom mestu želeli da vide Nemci i Angela Merkel.

Ali, neka bude tako. Međutim, posle takve igre i „borbe za demokratiju" počinje ono najstrašnije - krvoproliće. Tamo gde se pojavljuju Amerikanci, tamo se lije krv. I što se upornije i drskije borbe za „demokratiju i ljudska prava", što više novca troše, to se više krvi proliva. Vi naravno znate kolikom krvlju nevinih ljudi je natopljena srpska zemlja da bi postala „demokratska teritorija". Na jugoistok Ukrajine Amerikanci ne šalju tomahavk rakete, ali reke krvi se prolivaju. Zašto?

Pre svega zato što je opasno bombardovati Ukrajinu. Na teritoriji ove zemlje nalaze se četiri aktivne nuklearke i peta - ona u Černobilu. A drugo, zašto trošiti snagu i sredstva ako je sve moguće uraditi rukama samih Ukrajinaca. Neka ubijaju jedan drugog. Za SAD je tako čak i unosnije. Sa jedne strane, haos omogućava da se situacija drži pod tenzijom i stalno provocira Rusija, a sa druge - haos ništa dobro ne čini Evropi. A oslabiti Evropu, za Amerikance je jedan od glavnih zadataka.

Prvi dan nakon pobede

Prvog dana posle pobede Petra Porošenka na izborima, 26. maja, glavni grad Donbasa, Donjeck, drhtao je od eksplozija bombi. Po svedočenjima očevidaca, iznad grada su oko podneva počeli da lete borbeni avioni, lovci i helikopteri Mi-24 i Mi-28. Počelo je bombardovanje i gađanje raketama svega na zemlji. Istovremeno su u napad na odrede narodne armije „Istok" Donjecke Narodne Republike (koja je proglašena posle referenduma 11. maja), krenuli borci Desnog sektora, uz podršku plaćenika i snajperista. Među snajperistima su primećene i žene. Prvi napad na aerodrom (koji se nalazi u predgrađu) je odbijen. Uveče su borci narodne armije skupili ranjenike i kamionom KamAZ sa jasnim oznakama (zastavom) hitne pomoći poslali u bolnicu. Ono što je usledilo ne može da se nazove drugačije nego - ratni zločin. Evo priče jednog od učesnika samoodbrane grada Donjecka:

- Kamion je vozio 35 ranjenika. Snajperi su prvo smakli vozača, zatim su ljudi u crnim uniformama i bez znakova identifikacije (tako izgledaju borci Desnog sektora i plaćenici) gađali vozilo iz ručnog minobacača RPG. One koji su ostali živi, vikali i zvali u pomoć, dokrajčili su iz automata borci Desnog sektora. Nisu ostavili nijednog živog čoveka. Niko od ljudi iz kamiona nije preživeo.

Kako je saopštila komanda odbrane, u gradovima Donjecke Narodne Republike, Donjecku, Slavjansku i Mariupolu, samo 26. maja, u kaznenoj operaciji je poginulo više od 200 ljudi, a mnogo je i ranjenih. Među njima nisu samo pripadnici jedinica narodne armije. Polovina od njih su mirni građani. U Donjecku je ranjen osmogodišnji dečak koji se iz škole vraćao kući. Tako je, na fašistički način, čestitao sam sebi dolazak na vlast, peti predsednik Ukrajine, Petar Porošenko. Valja istaći još jedan detalj: pred izbore ovaj Janus sa dva lica je vikao da će svoje predsednikovanje početi dijalogom sa predstavnicima jugoistoka. Zašto je upravo ujutro 26. maja došlo do eskalacije nasilja, nakon zatišja 24. i 25. maja? Mnogi su se čak nadali da Porošenko stvarno želi mir.

Obama za rat

Ali, mira nije moglo biti. On je potreban običnim Ukrajincima, ali njihovo mišljenje, na žalost, ne zabrinjava Amerikance i političare EU, kao ni lokalne oligarhe. Sve ćemo po redu objasniti.

Pogodite ko je prvi čestitao Porošenku pobedu na izborima? Da li ste pogodili?

Bio je to Barak Husein Obama - predsednik SAD. Tokom noći, 25-26. maja, kada još nije bilo poznato da li će Porošenko preći prag od minimalnih 50% glasova za, Obama je već zvao i čestitao Porošenku pobedu. On se, inače, sve to vreme nalazio u američkoj vojnoj bazi u Avganistanu. Čestitao je i rekao da je pobeda na izborima tek početak, a da glavni posao tek sledi. Koje je još reči upotrebio prvi Amerikanac nije poznato, a ujutro su novinari saznali iz usta samog Porošenka, ne ono što je govorio i obećavao tokom kampanje kao „narodni oligarh" i „kralj čokolade". Povodom kaznenen operacije u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici, koje su se već ujedinile u novu državu pod imenom „Novorusija", novoizabrani vođa je izrazio zbunjenost, bolje reći pravio se lud: „Nisam čuo da je bilo ko želeo da zaustavi antiterorističku operaciju."

Povrh svega, izjavio je da operaciju treba završiti u najkraćem roku, uz primenu svih raspoloživih sredstava i sile. Jasno je da je do takvog obrta „u svesti" novog predsednika došlo pod uticajem mentora (partnerom se Obama teško može nazvati) iz Amerike. Ali, ovde verovatno postoji i neki skriveni smisao. Ipak je Petar Porošenko veoma lukav i ume da se prilagodi svim promenama. On je radio sa svim ukrajinskim predsednicima, od Leonida Kučme (1994-2004), bio je ministar ekonomije, spoljnih poslova, bio je član nekoliko partija, čak se kandidovao za predsednika. Poslednja njegova „dužnost" bila je - učesnik narodne revolucije na Majdanu, prošle godine. Kao „izvorni revolucionar" vatreno je pozivao na obračun sa klanom Viktora Janukoviča, a kao oligarh je davao novac učesnicima i organizatorima haosa i nereda. Ukratko, nije mogao Petar Porošenko tek tako da naredi bombardovanje Donjecka 26. maja i ubijanje ranjenih, jer još uvek nije bio zvanično proglašen za priznatog predsednika. Zato je mogao „odlučno da savetuje" da se skrate rokovi vojne operacije i da postane efikasnija. Šta se krije iza te „molbe" lukavog predsednika?

Lično mišljenje

Nije isključeno da će se kaznena operacija produžiti sve do inauguracije predsednika 8-10. juna. Narodna odbrana se sprema da izdrži još napada nacionalne garde i provokacija boraca Desnog sektora. Moguće je i bombardovanje iz vazduha i artiljerijska dejstva na Donjeck, Lugansk, Slavjansk, Mariupol, Kramatorsk itd. Izgleda da je Petar Porošenko rešio da „zameni" sve svoje bivše saborce sa Majdana. I privremenog predsednika Ukrajine Aleksandra Turčinova, i šefa službe državne bezbednosti Ukrajine Valentina Nalivajčenka, i ministra unutrašnjih dela Arsena Avakova, i nacistu Dimitrija Jaroša... Istovremeno nanosi štetu svom konkurentu, oligarhu, gubernatoru Donjecke oblasti, Igoru Kolomojskom koji daje novac za sprovođenje kaznenih operacija bataljonu Dnjepar. I to će g. Porošenko jednostavno učiniti. Kada posle inauguracije zvanično postane predsednik Ukrajine, on će njima pripisati sve žrtve među mirnim stanovništvom i borcima na jugoistoku. Ako se, ne daj Bože, borci samoodbrane povuku, pobedu će Porošenko pripisati sebi. Eto zašto Porošenko insistira na surovom i brzom okončanju kaznene operacije. On se nada da će ga poslušati i „pravilno shvatiti" pripadnici nacionalne garde, Jaroševi borci, plaćenici iz Poljske, Letonije, Gruzije, Amerike...

Manje nade se polaže na armiju. Važno je istaći da ukrajinska armija ne želi da se bori protiv svog naroda. Ukrajinska pešadija, i ne samo ona, pored svega ostalog, boji se da napadne: niko ne želi da umre, čak ni za hiljadu ukrajinskih grivni dnevno, koliko je Porošenko obećao da će isplatiti učesnicima kaznene ekspedicije na istok. Armija je slaba, vojnici nisu obučeni, ali oni imaju topove, minobacače, avione, tenkove... Na konferenciji za štampu Porošenko je rekao da treba iskoristiti „sve snage i sredstva" za uništavanje „separatista i terorista". I evo, već lete avioni, bacaju bombe, eksplodiraju granate. I ginu, ne oni koji se nalaze u redovima odbrane, već mirni građani. Strašna slika.

Ali, ni bombardovanje ni granatiranje ne pomažu da se pobede borci „Novorusije". Čini mi se da pobedi neće doprineti ni bacači raketa „Grad". Jedna paljba i - 42 hiljade kvadratnih metara se pretvara u sprženu pustinju. Zašto? Zato što posle bombardovanja i granatiranja treba pokrenuti vojnike i krenuti u napad. Gardisti i banditi Desnog sektora to ne umeju da rade. Oni više deluju kao kaznena ekipa: pucaju, kazne, ubiju i sakriju se - to je njihov stil. Tako da u napad, praktično, nema ko da ide. Iz toga proizilazi da ni o kakvoj pobedi na jugoistoku Petar Porošenko ne može ni da mašta. Nada da će teška artiljerija, avioni, bombe, helikopteri, rakete itd. toliko uplašiti žitelje Donbasa da će „vezati" svoje jedine zaštitnike, tj. pripadnike jedinica samoodbrane i predati ih kijevskim kaznenim ekipama, nema nikakvog osnova: što su gori napadi nacionalne garde i Desnog sektora, što je jače bombardovanje, to se više ljudi prijavljuje u narodnu amriju. Čak i žene uzimaju oružje u ruke. To je zaista narodni rat.

U Kijevu, na nesreću, ne shvataju da treba zastrašiti i baciti na kolena 2-3 miliona ljudi - sve koji su glasali za nezavisnost 11. maja. Nevoljno se javljaju sledeće misli: ne miriše li ovde na potpuno zombiranje (pretvaranje u zombije) vlade nove Ukrajine?!

Gde su nestali nacisti

U tzv. predsedničkim izborima ima i jedan pozitivan momenat. Oni su, na primer, pokazali da većina Ukrajinaca ne želi da njihova zemlja postane nacistička, tačnije fašistička država. Kandidati za predsednika iz nacističkih partija i udruženja, Oleg Tajgnibok (partija Sloboda) i Dimitrij Jaroš (udruženje Trizub, Stepana Bandere) dobili su samo 1% glasova. Čak i manje. Takvi rezultati su u domenu - statističke greške. Ipak, ovakvi rezultati ne treba da zavaraju. Još nije poznato šta je bolje - domaći nacisti ili „plantažeri" sa druge strane okeana koji pred očima celog sveta pretvaraju Ukrajinu u zemlju robova. Sa prvima se može izboriti, a sa tuđinima, pa još tako grubim, arogantnim i bogatima kao što su Amerikanci, biće teže izboriti se. Tačnije, nemoguće.

Trebalo bi pojasniti zašto se ukrajinski nacisti nisu dopali Amerikancima i zapadnim političarima i zašto su ih gurnuli u drugi, pa i u treći plan? Uostalom, borci Jaroša i Tjagniboka su, putem Majdana, na vlast doveli i novu vladu i predsednika Porošenka.

Ističem glavni razlog. Ukrajinski nacisti su ipak previše radikalni. Oni ne mrze samo Ruse, već i ljude svih drugih nacionalnosti - Jevreje, Mađare, Nemce, Poljake itd. Njihov slogan je: Ukrajina za Ukrajince. A takav radikalni pristup za, generalno, internacionalnu Evropu, nije prihvatljiv. U Evropi su nacionalisti ipak lojalniji, mekši, iako su u usponu. Izbori za Evropski parlament su to i pokazali. Ukrajinski nacisti se ne uklapaju u staru Evropu. A u samoj Ukrajini nacisti se koriste, rekao bih, za poslove iz senke. Za to da bi izazvali haos i nered, skinuli s valsti predsednika Janukoviča i postavili svog štićenika Petra Porošenka. I to je sve. Odlazak sa scene otvorenih fašista počeo je odmah, čim se kod organizatora prevrata pojavilo uverenje da će izbor predsednika Porošenka proteći glatko. Ironično, ali upravo je tako: izbor predsednika Petra Porošenka. Da je na izborima jedini kandidat bio Petar Porošenko, SAD i Evorpa bi i te izbore priznali za zakonite i legitimne. Takva je sada demokratija.

Prva žrtva među nacistima bio je Aleksandar Muzičko, sa nadmikom Saša Bili. Na ovog nacistu su pucali tokom hapšenja i objavili da je kao slučajno on sam sebe ustrelio, i to dva puta. Njegov prijatelj i saradnik, Dimitrij Jaroš, obećao je da će osvetiti prijatelja, ali brzo je zaboravio na tu zakletvu. Možda su mu nagovestili da iza ubistva stoji sila protiv koje je opasno i beskorisno boriti se. Jaroša su pokušali da kupe Amerikanci: predstavnik Stejt departmenta Viktorija Nuland ponudila mu je 10 miliona dolara ako razoruža Desni sektor i od njega formira nacionalističku partiju. On je to odbio. Tada su na jugoistoku počeli da traže referendum. Siledžijama iz Desnog sektora zapalo je da smire „buntovnike". Jaroševe siledžije su poslali u Odesu, da bi tamo organizovali pokolj mirnih građana. Sve u svemu, od njih niko nije bio besposlen. A i kako bi. A šta će biti sa takvim „vrednim socijalistima" dalje, nije teško predvideti. Jaroševe bandite će legalizovati. Njih su već počeli da upisuju u nacionalnu gardu. Ta garda i borci Desnog sektora danas su najveća snaga kaznene ekspedicije na jugoistoku zemlje.

Zašto ćuti Rusija?

Novoizabrani predsednik Ukrajine je tokom poslednjih dana dao toliko izjava da na njima, kako se kaže, „i đavo lomi noge". I ne samo zato što je izjava mnogo, već zato što one često protivreče jedna drugoj. Petar Porošenko je izabrao taktiku koja je već poznata čitaocima Tabloida. Takvu taktiku koristio je predsednik Ukrajine Viktor Janukovič, sećate se njegove izjave: „Izvrdavaćemo!" - manevrisaćemo, jednima govoriti jedno, drugima drugo, o jednoj istoj stvari. Sve ćemo zbuniti. Ali, u takvoj situaciji ubrzo se i on sam zbunio. Poznato je kako je završila Janukovičeva taktika „izvrdavanja". Bojim se da je i Porošenko krenuo tim putem. U krajnjem slučaju, ruski predsednik Vladimir Putin ne voli izvrdavanje i nejasne izjave, već jasnoću i preciznost. Evo zašto je jedan od njegovih prvih odgovora na pitanje da li će Rusija da pregovara sa Ukrajinom, na primer povodom problema snabdevanja gasom bio: „Ukrajina nam je dužna više od 3 milijarde dolara. Kada plati, počećemo razgovore."

Ni predsednik, ni drugi ruski rukovodioci još nisu priznali i čak nisu ni čestitali pobedu Petru Porošenku. Vladimir Putin je nedvosmisleno rekao da će Rusija uvažiti izbor ukrajinskog naroda i da je spremna da pregovara o uspostavljanju mira na teritoriji Ukrajine. To treba shvatiti tako da Rusija u Porošenku vidi mogućeg pregovarača i da ga priznaje kao čoveka sa kojim je moguće voditi pregovore.

Ali, ostaje pitanje: kako voditi pregovore ako ne prestaje kaznena operacija u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici, već naprotiv, dobija strašan oblik sa bombama, granatiranjem itd. O čemu onda govoriti? O ovome je bolje ćutati. Iz istorije je poznato da su Rusi strpljivi i da dugo ćute. Ali, kada strpljenje pređe granicu i oni progovore, to se onda čuje. I Petar Porošenko bi trebalo dobro da poznaje ovu crtu ruskog karaktera. Američki lider možda ne zna zašto je opasno dugo ćutanje Rusije, ali ukrajinski predsednik to jednostavno ne može da ne zna. Porošenko zna i shvata šta znače za Ukrajinu normalni odnosi sa Rusijom. U prvom javnom nastupu pred novinarima, priznao je da je Rusija velika i da bez nje u Ukrajini neće moći da se postigne mirno rešenje problema.

Detalj za radoznale: Porošenko je, kada je govorio o veličini Rusije, govorio na ruskom jeziku. A onda je prešao na engleski i izjavio da će tražiti povratak Krima, produžiti kaznenu operaciju i da je za aneksiju Krima kriva Rusija, kao i za konflikt na jugoistoku zemlje, i da su protiv Rusije potrebne nove sankcije. Kako odgovarati na takve, iskreno ću reći, neprijateljske napade novopečenog predsednika. Bolje je ćutati. Sačekaćemo, videćemo.