Natrag

(P)likovi

Milan Beko, vodin otpravnik novca na Železnici Srbije

Akrobata na trulim daskama

Milan Beko je prihvatio funkciju direktora Železnice. Premijer Aleksandar Vucic mu je, kaže, dao ponudu koju nije mogao da odbije. Umesto odsecene konjske glave, don Alek mu je u krevet stavio dve fascikle. U jednoj, debljoj, nalazila se optužnica za prevarne radnje u nekoliko krupnih privatizacija. U drugoj je umetnut prazan papir, na kome bi Beko trebalo da napiše plan kako da se spiska milijarda evra ruskog kredita namenjenog Železnici. Izbor je bio lak. Da ne bi camio u istražnom zatvoru, Beko je najnovijem voljenom vodi odmah rekao „da" i prionuo na posao kome je vican - da tude pare pretvara u svoje, piše Predrag Popovic, nekadašnji Vucicev prijatelj i glavni urednik dnevne Pravde i Nacionala

Predrag Popovic

Uveren da je mnogo inteligentan i opasan tip, Milan Beko voli da o sebi kreira urbane legende. U njemu najdražoj, predstavlja se kao nenadmašni genije koji ne gazi na trulu dasku, a ako nešto i zabrlja, on se uvek izvuce, stradaju samo njegovi saradnici.

U drugom delu te teorije ima istine. Beko je cesto s obe noge cupkao na trulim daskama, one su pucale, ali on je odolevao gravitaciji iako su mu džepovi posle svake kombinacije bili sve puniji.

Prvo se oslonio na Zorana Đindica. Mladi, ambiciozni i energicni, brzo su se zbližili, privatno i politicki. Beko je krstio Đindicevog sina Luku, a kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra" 1993. godine vodio je kampanju „Pošteno" Demokratske stranke. Posao je uspeo, DS je osvojila rekordnih 27 poslanickih mesta, i status najpoželjnijeg koalicionog partnera SPS-a. Medutim, Đindic je precenio svoje mogucnosti, tražio je funkciju premijera. Slobodan Miloševic je bio mnogo realniji, otkacio je Đindica i po povoljnim cenama angažovao cetvoricu prebega iz DS-a i Nove demokratije, medu kojima je bio i Beko.

U vladi Mirka Marjanovica dobio je ministarstvo za ekonomiju i vlasnicku transformaciju. Ispunio je oba Miloševiceva zadatka, napisao je Zakon o privatizaciji i, mnogo važnije, uspešno je Italijanima prodao Telekom za 1,5 milijardu maraka, cime je spasao režim od bankrota. Kasnije je italijansko pravosude pokrenulo istragu tog posla zbog sumnje u korupciju, Beko je svedocio i prošao bez sankcija.

Kad je Miloševiceva trula daska pocela da popušta, Beko je preskocio na Mirinu stranu. Kao „vanstranacka licnost", na predlog JUL-a, 1998. postavljen je za ministra bez portfelja, a usput i na mesto predsednika Upravnog odbora „Zastave". U kragujevackom posrnulom gigantu proradio je njegov žestoki patriotski nerv. U herojskom nadahnucu zahtevao je da radnici fabriku svojim telima brane od NATO bombi. Kukavice ga nisu podržale. Naprotiv, žešci otpor su pružili njemu, nego agresoru. Cinkarili su ga Miri Markovic, koja je na kraju odlucila da ga smeni, zbog sumnji da je vršio finansijske malverzacije. Za utehu, prebacen je u saveznu vladu, na mesto ministra za privredu.

Petooktobarsku revoluciju je docekao spreman za novi transfer u krug pobednika. Za ljubav starog kuma Đindica išao je u vilu „Mir", da nagovara Miloševica da prizna poraz i povuce se s mesta predsednika Jugoslavije. Uspeo je, ali džabe, Đindic mu nije oprostio izdaju. Ne samo što mu nije pomogao da ga EU i SAD skinu sa „crne liste", nego mu je razrezao ekstraprofit od 1,1 milion maraka i pokrenuo postupak za oduzimanje vlasništva nad privatizovanom firmom „Rapid". Kad je prigustilo, Beko je pobegao iz Srbije. Kasnije je objašnjavao da je otišao „u atmosferi progona, kad su neki dušebrižnici smatrali da ce uspeh društva zavisiti od broja ljudi koje ce žrtvovati". On ništa nije žrtvovao. Izbegao je i placanje poreza, sacuvao je imperiju i sacekao da vlast preuzme Vojislav Koštunica, nova trula daska.

U vreme vlasti Koštunice i Tadica ostvareni su svi snovi Beka. U tandemu s Miroslavom Miškovicem, i uz podršku drugih tajkunskih ortaka, Beko je poceo da u praksi dokazuje ispravnost svog životnog mota - kapital diktira pravila igre. Sam je kreirao pravila po kojima je kupovao „Knjaz Miloš", „C market", „Vecernje novosti", Luku Beograd i sve ostalo što mu se svidelo, a što se danas navodi u spisku spornih privatizacija, cije rasvetljavanje zahteva Evropska unija.

Beko ne brine, naucio je kako da se bori protiv istine. Medije je kontrolisao zakupom oglasnog prostora, stranacke lidere tajnim donacijama, a ozbiljne kriticare, kakva je bila Verica Barac, zatrpavao je tužbama. Zahvaljujuci tom nacinu borbe za opstanak pregrmeo je sve udare i u prošlost ispratio sve politicare na kojima je parazitirao: Đindica, Miloševica, Miru Markovic, Koštunicu i Tadica.

Sad je došao red na Aleksandra Vucica, da Beko i njega iskoristi i isprati s politicke scene. Njihova saradnja, iako dugo skrivana od javnosti, ne predstavlja iznenadenje. Što je Vucic u politici, to je Beko u biznisu. Svaki njihov uspeh temelji se na necijoj nesreci. Njihovi saradnici, koji su im omogucili da zgrnu velike pare, nalaze se u grobovima, zatvorima, bekstvu, ili na optuženickoj klupi.

Za simbiozu Vucica i Beka kriv je Tomislav Nikolic. U leto 1999. cetnicki vojvoda Toma i JUL-ov tajkun Miša ušli su u vladu Momira Bulatovica. Svideli su se jedan drugome. Beko je pokazao spremnost da finansijski podrži cak i radikale, a Nikolic nije bio alav. Planulo je trajno i iskreno prijateljstvo, zasnovano na korupciji. Okolnosti su se menjale, obojica su padali i ustajali, ali nisu prekidali bliske odnose.

Usput, Beko je upoznao Aleksandra Vucica. S istancanim osecajem za procenu kapaciteta politicara, odmah je shvatio da pred sobom ima metastaziranu vrstu beskrupuloznog prevaranta, spremnog na sve. Naravno, Vucic je bio mnogo ozbiljniji od Nikolica, nije javno razmenjivao nežnosti s Bekom, ali tajno je radio u njegovom interesu.

U razgovorima s Vucicem, ime Milana Beka pominjalo se relativno cesto, ali iskljucivo u kontekstu nekog konkretnog dogadaja. Ni iz jedne recenice nisam mogao da naslutim da se poznaju, iako, da naglasim, ni u tome ne bih video ništa sporno. Kao pravi ribar ljudskih duša, Vucic je kontaktirao sa svim i svakim, posao mu je takav. Medutim, dok je pritajenim s ponosom, cak i u širem društvu, detaljno opisivao gde se i kada video s Draganom Đilasom ili Miodragom Rakicem, navodno žestokim politickim konkurentima, Beka, kao i ostale tajkune, nije cak ni verbalno humanizovao. S istim, ili vrlo slicnim stavom, o Miroslavu Miškovicu, Miliji Babovicu, Radomiru Živanicu, Danku Đunicu, Aleksandru Vlahovicu i ostalim oligarsima govorio je kao o pojavama koje kreiraju politiku i privredu Srbije.

Da je njihov odnos mnogo prisniji uverio sam se u martu 2007, nekoliko dana po mom dolasku u „Pravdu".

- Imaš li šta jako za naslovnu stranu? - pitao me Vucic, u prvom jutarnjem javljanju.

- Imam. Dobio sam pismo Slobodana Radulovica. Na više od deset strana opisao je proces privatizacije „C Marketa".

- Da li navodi konkretna imena?

- Da, svi su tu. Od Miškovica i Beka do Koštunice, Jocica i Mihajlova.

- Šta je napisao za njih?

- Ma, znaš i sam, Radulovic je nevini prognanik, a svi ostali su opaki kriminalci...

- Pošalji mi da pogledam.

Jednu kopiju sam poslao Vucicu, drugu sam pažljivo citao, s namerom da izvucem nekoliko najzanimljivijih delova, i da kasnije priredim feljton za koji sam bio uveren da ce biti vrlo interesantan citaocima.

Slobodan Radulovic je pocetkom 2006.godine osumnjicen da je zloupotrebio službeni položaj i „C Market" oštetio za oko 30 miliona evra. Nekoliko njegovih navodnih saucesnika je uhapšeno, Radulovic je pobegao iz Srbije. U pismu upucenom Savetu za borbu protiv korupcije opisao je proces prodaje „C Marketa", tvrdeci da je taj posao vodio po nalogu premijera Vojislava Koštunice.

- Ja nikada ne bih pristao da potpišem Memorandum o razumevanju, niti bilo kakav drugi dogovor sa Miškovicem oko privatizacije „C Marketa", da me na to nije naterao predsednik vlade Koštunica - istakao je Radulovic, koji je naveo i primere direktnih pretnji koje su mu upucivali Milan Beko, Miroslav Miškovic, Dragan Jocic i Dejan Mihajlov:

- Da bi ostvarili svoj interes Miškovic i Beko su morali brzo mene da eliminišu, a da bi me eliminisali morali su da nadu, odnosno da smisle, izmisle ogroman razlog za to. Ocigledno da to i pored svoje ogromne moci njih dvojica nisu mogli sami da urade, pa su zato direktno angažovali predsednika vlade Koštunicu, da preko svog ministra policije Jocica i ministra finansija Dinkica to obave na prljav nacin. (...) Na jedan sastanak Beko i Miškovic su stigli zajedno i odmah su poceli sa pretnjama da su obavili razgovore s Jocicem i Dinkicem, da su ih obavestili o kriminalnim radnjama koje sam ja uradio s nekoliko firmi. Tvrdili su da sam izvršio monetarni udar, zato što sam placanja tim firmama vršio izdavanjem menica. Jasno su mi rekli da cu zbog toga biti uhapšen, i da mi preti višegodišnja robija, kao i da su se sa svim tim složili Jocic i Dinkic. Uz ogroman pritisak, pretnje (sa vikom, ucenama i uvredama), Bekovom molbom („Molim te, potpiši ovo, šef je mnogo nervozan, bice bolje za sve da to uradiš") i njihovim cvrstim obecanjima da cu biti postavljen za direktora „Primera C", sa platom od 10.000 evra mesecno, pravom na kola i vozaca, da cu ostati u mojoj kancelariji u „C Marketu" i da ce se saradnja s firmom mojih cerki „Exom" nastaviti i povecati do sume od 10 miliona evra godišnje, pristao sam da odstupim s mesta generalnog direktora „C Marketa". Kao i uvek, Bekovo obecanje, ovog puta i obecanje Miškovica, nikada se nije ostvarilo - tvrdio je Radulovic.

Dobro pismo. Znacajan trag o vremenu politicko-tajkunskog dvovlašca u kome su pojedinci stekli enormna bogatstva, na štetu ojadenih gradana Srbije.

Samo što sam ga procitao, eto Vucica:

- Brate, napravi još dve-tri kopije tog pisma. Odmah sedi u taksi i idi u Ulicu kralja Petra 44, u firmu „Laderna". Znaš i sam ko te tamo ceka.

- Ne znam.

- Znaš, znaš... Ostavi sve što radiš i odmah kreni.Nemoj da ga napadneš pitanjima, pusti neka ti isprica šta ima. Korektno razgovaraj s njim, on je sasvim OK, videceš. Javi mi se cim završite razgovor.

- Ti si se cuo s njim?

- Da. Požuri, ceka te.

Požurio sam, nije lepo da me ceka Milan Beko, srpski tajkun broj 2, s tendencijom da postane broj 1.

O Beku nisam znao mnogo, a i to što sam znao, bolje da nisam.Kljucni razlog za negativan stav prema liku i delu Milana Beka, pored svega ostalog, ipak leži u cinjenici da je saradivao s Vladimirom Popovicem, zvanim Beba. Tada sam, kao i danas, bio u uverenju da normalan, moralan i pošten covek ne može da s tzv. Bebom provede ni minut u istoj prostoriji. Osim u sudnici, na suprotstavljenim stranama. Beku sam mogao da oprostim saradnju sa Slobom, Mirom, Miškovicem i ko zna s kim sve ne, ali ne i s Vladimirom Popovicem.

U „Laternu" sam ušao s osecanjem gadenja, nezadovoljan što sam olako pristao na ovaj sastanak.

Ni Beko se nije obradovao. Cim me video, razocarao se. Nisam mu doneo poklon.

- Znaš da bogataši vole poklone - rekao je uz snažan stisak ruke, sve s osmehom. - Jednom sam video kako je naš drug Vucela odbio da saraduje s nekim svojim prijateljem zato što mu ništa nije doneo. Kaže: „Mogao je bar jedan tompus da mi da". „Šta ce ti, imaš ih milion?" „Nema veze, kod bogataša se ne dolazi praznih ruku."

- Nisam ni ja došao praznih ruku, evo Radulovicevog pisma. Da li ste ga vec dobili?

- Ne - opušteno je rekao Beko, bacio fasciklu na sto, ni ne pogledavši šta ima unutra.

Sastanak je trajao 30 minuta. Prvih 10 objašnjavao mi je kako ne valja što na naslovnu stranu stavljam suviše boje, izgleda šareno kao ciganska šatra, elegantnije je kad, kao „Kurir", kombinujem samo crnu i crvenu, može ponekad i žuta, ali zagasita. Uzeo je „Pravdu" i pohvalio bordo pozadinu za jedan naslov, „e, i ovo može, ne izgleda kricavo". Na srecu, tekstove nije analizirao, samo je uopšteno konstatovao da „i takva uredivacka politika ima svoje citaoce".

Sledecih 15 minuta dao mi je mogucnost da ga posmatram dok telefonira.Šetao je po ogromnom kabinetu i veselo caskao s nekim. Gestikulacija, preglasno smejanje, energicno trzanje glavom... Isti Beba Popovic. Fuj.

Na kraju, dao mi je vizit-kartu na cijoj poledini je napisao broj privatnog telefona. Dok me pratio do izlaza, pitao sam ga da li ce komentarisati Raduloviceve optužbe.

- Videcu, možda napišem neko saopštenje - opušteno me otkacio.

Ni danas ne shvatam zašto me Vucic poslao kod Beka, ali odmah mi je bilo jasno da su se njih dvojica unapred dogovorili da „Pravda" ne daje prostor Radulovicevoj odbrani. Vucic je zahtevao da ne objavimo ništa, ja sam hteo da pustimo sve. Nagodili smo se da u novine plasiram ono što stigne po agencijama.

Bekov „Salford" i Vuciceva „Pravda" su potpisali ugovor o marketinškoj saradnji, Radulovicevim pismom bavili su se bolji mediji, a Beko i ja se više nikada nismo ni culi, ni videli. Nekoliko puta se, tokom sledece tri godine, dešavalo da me Vucic obaveštava o pritiscima koje trpi Beko.

- Miškovic je žestoko krenuo na Beka, rešio je da ga uhapsi. Ne znam kakav je to covek, kako može da bude toliko alav. Hoce sve, celu Srbiju, samo za sebe, nikom drugom ne da da radi. Cim neko poraste dovoljno da Miškovic pomisli da mu može biti konkurent, odmah krece na njega. Sad je dobio zeleno svetlo od Tadica da uništi Beka. Nemoj da pominješ imena, ali slobodno napiši tekst kako se sprema hapšenje jednog od najvecih tajkuna, to ti je apsolutno pouzdana informacija - bar pet puta je Vucic ponavljao tu najavu nikad ostvarene hajke na Beka.

Sve do puca u Srpskoj radikalnoj stranci i formiranja Srpske napredne stranke Milana Beka nikada nismo pominjali van tog konteksta. Tek kad su Šešeljevci poceli da skupštinsku govornicu koriste za napade na Nikolica i Vucica, optužujuci ih da su od Miškovica i Beka uzeli šest, odnosno tri, miliona evra da bi razbili SRS, u jednom razgovoru, isprovociran mojom šalom na racun tajkunskih cicija koje su taj posao platili manje no što vredi, Vucic je planuo u pravednickom besu:

- Brate, nikada dinara ne bih uzeo od njih! Nikada! Direktno su Miškovic i Beko sprecili Tomu da napravi vladajucu koaliciju sa DSS-om, i SPS-om, a ne smem ni da ti pricam šta su sve radili, kako su podmicivali i pretili ljudima, terajuci ih da sprece moj izbor za gradonacelnika Beograda! Znam tacne cifre kome su koliko platili samo da mene prevari! To su radili i Miškovic i Beko. Bilo je i drugih tajkuna, ali njih dvojica su predvodili celu akciju. Misle da cu im to oprostiti! E, pa, taj film nece gledati. Sa Šešeljem su godinama tako radili. Zakace se, onda mu daju neki sitniš i idemo dalje, nema veze ko je kome tu naneo štetu. Sa mnom to ne ide tako. Ne treba mi njihov novac, a znam da cu ja njima zatrebati!

Bio je u pravu. Cim je prigrabio vlast, Vucic je udario na Miškovica. Sav teatralan, urlao je na konferencijama za medije i na najprljaviji nacin kompromitovao vlasnika „Delte". Miškovicevo hapšenje i višemesecno pritvaranje predstavljao je kao svoj najznacajniji uspeh i najkonkretniji dokaz borbe protiv korupcije i kriminala. Istovremeno, Miškovicevog partnera Beka pominjao je samo kad bi bio prinuden, a i tada bi iznosio uopštene tvrdnje o tome kako istragu treba da vode tužioci a ne politicari.

Miškovic je Vucicu poslužio za pritisak na ostale tajkune. Uplašeni da se i sami ne nadu na udaru, svi su spremni na kolaboraciju s diktatorom, finansiraju i njega i njegov kartel. Kako i ne bi kad im biznis i sloboda zavise od volje pohlepnog agresivca.

Upravo iz tog razloga i Milan Beko prihvata svaku Vucicevu ponudu, pa i ovu poslednju, da preuzme upravu Železnica Srbije. I tim kadrovskim rešenjem Vucic je dokazao da je zli genije. Pošto nema poverenja u saradnike iz SNS-a, odlucio je da licnom drugaru Beku poveri na raspolaganje milijardu evra. Zajedno ce, daleko od državnih institucija i javnosti, u Vucicevom vinskom podrumu, gde se cesto opuštaju uz morske specijalitete, da dele tude pare. Uzalud cak i Zorana Mihajlovic, resorna ministarka, javno kuka i priznaje da predlog o Bekovom imenovanju na mesto direktora Železnice nije ni iznet pred Vladu. Nije, pa šta! Zašto bi se o nekoj vladarevoj odluci vodila demokratska rasprava kad on može neposredno da se nagodi s kim hoce.

Jednog dana - što pre, to bolje za Srbiju - kad Vuciceva trula daska popusti, Beko ce morati da nade novog politickog zaštitnika. Za sada, mora se priznati da su obojica imali fantastican uspon. Po svemu sudeci, takav ce im biti i pad. Dok se to ne desi, Srbija nece imati šansu da se izvuce iz mracne prošlosti koja, personifikovana u Vucicu i Beku, još traje.

A. 1

Cane, jedini mocni Bekov neprijatelj

Aleksandar Vucic je nedavno ispunio obaveze prema svom meceni Stanku Suboticu, koji je nepravosnažno osloboden optužbi za šverc duvana. Medutim, vladar sada ima teži zadatak, mora da zaštiti Milana Beka od Suboticevog pravednickog besa.

Beko, Miškovic i Subotic su korektno saradivali u vreme spornih privatizacija Luke Beograd i „Novosti". Kad se Subotic našao na udaru Tadica, puklo je i tajkunsku partnerstvo.

- Miškovic i Beko su me prevarili za 50 miliona evra. Tim parama kupljeni su Luka Beograd i „Novosti". Kad je trebalo da mi vrate pare, udarili su hajku na mene. Uskoro ce imati priliku da se suoce s pravdom - tvrdi Cane Subotic.

„Kralj duvanske mafije", kako je Vucic nekada nazivao Caneta, podneo je krivicne prijave protiv Beka, a na hajku je uzvratio istom merom, u svojim medijima opisujuci Beka kao „davolovog ucenika", „tranzicionog pljackaša", „bezocnog manipulatora" i „smrada"

Pred Vucicem je nemoguca misija. Ako ne uspe da izmiri dvojicu svojih omiljenih tajkuna doci ce do obracuna u kome ce i sam pretrpeti štetu, politicku i finansijsku.

A 2.

Uspon „davolovog ucenika"

1961. - Roden u Herceg Novom;1980. - Poceo studije na Saobracajnom fakultetu u Beogradu; 1992. - Prvi put se zaposlio i to u marketinškoj agenciji „Spektra"; 1993. - Postao suvlasnik „Spektre", zajedno s Vladimirom Bebom Popovicem i Vucicevim advokatom Dobrivojem Glavonjicem; 1994. - Ministar za ekonomiju i vlasnicku transformaciju; 1994. - Osnovao firmu „DiBek",1995. - Privatizovao preduzece „Rapid", zbog kojeg je kasnije osuden da plati ekstraporez; 1997. - Diplomirao na Saobracajnom fakultetu;1998. - Ministar bez portfelja u ratnoj vladi Mirka Marjanovica; 1999. - Ministar za privredu u vladi SR Jugoslavije; 2000. - Nosilac liste JUL-a u kragujevackoj izbornoj jedinici; 2001. - Napušta Srbiju i, navodno, živi u Italiji ; 2004. -Ucestvuje u najvecim spornim privatizacijama; 2005. - Kupio je Luku Beograd,2008; - Savet za borbu protiv korupcije podneo izveštaje u kojima optužuje Beka; 2009. - Beko podneo devet tužbi protiv Saveta i Verice Barac; 2011. - Podržao štrajk gladu i žedu Tomislava Nikolica; 2013. - Saslušan u istrazi privatizacije Luke Beograd; 2014. - Dolazi na mesto direktora Železnica Srbije

KNJIGU PREDRAGA POPOVICA „ISTINA O VUCICU" NARUCITE NA TELEFON 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane