Natrag

Amerika

Formula opstanka američkih multimilijardera: ne menjaju sistem u kome su se obogatili

Siromašne nikad ne pominju

„Veoma bogati se razlikuju od tebe i mene", napisao je jednom Hemingvej. „Oni imaju više novca". Tih „veoma bogatih" na svetu ukupno je 1.645. Oni su milijarderi. Na njihovom čelu, po najnovijoj listi koju je objavio časopis Forbs krajem jula meseca, ponovo se nalazi Bil Gejts, jedan od osnivača Majkrosoft kompanije. Koja je uloga tih najbogatijih, osim što o njima ostatak sveta obožava da priča? Da li pokreću svet ka boljem ili ga unazađuju? Jedno je sigurno, osim što ih ima i ovakvih i onakvih, oni su pre svega jedna od manifestacija sveta u kojem živimo. Danas je to svet kapitalizma koji osim veoma bogatih „proizvodi" i veoma siromašne, baš kao što je bilo tokom većeg dela istorije, ali razlika je u tome što se u modernim vremenima ta podela mnogo brže odigrava, tvrdi urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika ''Majami Heralda''

Milan Balinda

Istom žestinom kojom siromašni i manje siromašni pričaju o bogatima (i o slavnima), tako bogati uvek u svom društvu žestoko ćute o siromašnima. Svet priča i o bogatima koji su nekada živeli; o davno umrlim bogatašima. Stručnjaci ove teme su ustanovili da je najbogatiji pojedinac živeo u 14. veku u Africi, u Maliju, da se zvao Mansa Musa I, da je bio kralj, i da se obogatio trgujući solju i zlatom. U trenutku svoje smrti, 1313. godine, njegovo bogatstvo dostizalo je sumu od današnjih 400 milijardi dolara. Na drugom istorijskom mestu nalazila se bankarska dinastija Rotšild, od 1774. do današnjih dana, sa 350 milijardi dolara, a na trećem dominira američki industrijalac Džon D. Rokfeler, koji je ostavio 1937. godine celih 340 milijardi.

Njega po bogatstvu sledi jedan drugi industrijalac, Endrju Karnegi (1835-1919.), sa 310 milijardi. Potom sledi car svih Rusija, Nikolaj Aleksandrovič Romanov, a današnji najbogatiji čovek na svetskoj listi nalazi se tek na dvanaestom mestu. Bil Gejts ima samo 85 milijardi. Gejtsa prati Karlos Slim Helu sa 78 milijardi, Meksikanac koji je bio numero uno prethodne četiri godine.

Slim je milijarde zaradio na telekomunikacionom biznisu. Na trećem mestu, sa 70 milijardi, nalazi se predsednik Rusije Vladimir Putin. Američki finansijski mogul Varen Bafet nalazi se na četvrtom mestu. I lista sledi...

A na toj listi ima 492 Amerikanca, kao i 152 Kineza i 111 Rusa. Pojavljuje se i 56 milijardera iz Indije. Jedan Španac nalazi se pri samom vrhu; Amansio Ortega zauzima deseto mesto do kojeg je dogurao zahvaljujući modnim radnjama odeće Zara. Ove godine ima do sada najviše žena na listi milijardera, sve skupa njih 172, dosta više od 138 koliko ih je bilo prošle godine. One su uglavnom dospele na listu nasledivši bogatstvo. Tako je Kristi Valton sakupila 36,7 milijardi koje joj je ostavio njen muž Džon Valton, sin osnivača robnih kuća Volmart, Sama Valtona. A zašto se neki ljudi enormno obogate, sem onih koji su bogatstvo nasledili, kojih je sve više, a drugi ne? Da li zato što su pametniji ili zato što imaju više sreće? Možda je najbolje tražiti odgovore na ta pitanja u Sjedinjenim Državama koje imaju daleko najviše milijardera.

Pre svega, Amerika nije država jednakih. Na vrhu se nalazi 20 odsto ljudi koji poseduju pola svih bogatstava zemlje, a na dnu 20 odsto domaćinstava deli nekih pet odsto. Potom, deset odsto Amerikanaca uzima proporcionalno mnogo veći deo kolača, još veći oni koji čine samo jedan odsto stanovništva, a čuvena grupa koja čini samo 0,1 odsto čini najbogatiju elitu na svetu. Bogatstvo američkih bogataša postalo je ekstremno u poređenju sa ostatkom sveta, a Norveška je jedna od zemalja modela za jednaku raspodelu bogatstva, mada ni tamo nisu svi ni približno jednako imućni.

Bogate dinastije opasnost po demokratiju

Sudeći po podacima Ujedinjenih nacija 85 super-bogatih ljudi imaju više novca nego 3,5 milijardi najsiromašnijih zajedno. U istom izveštaju UN tvrde da na svetu u ovom trenutku postoji 21 milion robova koji prave velike pare za svoje gospodare. Danas ima više ljudi u robovskoj poziciji nego što ih je bilo u bilo kom istorijskom periodu. Trebalo bi napomenuti da najverovatnije Bil Gejts i Karlos Slim nisu najbogatiji, već da su to neki koji bolje umeju da sakriju svoje novce, a takođe su majstori da prikriju svoja imena. Istovremeno se pokazalo da velike vlade i socijalizam nisu lek za lečenje socijalne nejednakosti. Velike socijalne vlade, a i sam socijalistički sistem, uvek su proizvodili povećanje depresije i siromaštva. Danas je za to najbolji primer Severna Koreja.

U samim Sjedinjenim Državama, krajem jula u Njujork tajmsu, objavljen je podatak da je prihod prosečne američke porodice tokom poslednje decenije pao za 36 odsto. Kada se koriguje za stepen inflacije, tipična porodica u Americi zarađivala je 2003. godine 87.992 dolara godišnje, a deset godina kasnije ta suma je iznosila 56.335 dolara. To je taj pad prihoda od 36 odsto. Tokom tog istog perioda prihod veoma bogatih takođe se značajno promenio, ali se nije smanjio već se povećao. Predviđanja budućnosti, bliske budućnosti, tvrde da će se razlika između bogatih i onih koji to nisu, a i onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem, sve više povećavati.

Današnji podaci, kao i predviđanja budućnosti, trebalo bi da svakoga uznemire, ne samo one na ivici gladi ili one koji već ne znaju kako da otplate svoje dugove, već i one koji se nalaze na vrhu piramide jer je vrh veoma visoko, a pad veoma dubok. Najbogatijima se najmanje isplati da podrivaju društveni sistem u kojem su se obogatili, jer oni bi najviše izgubili. Neki među njima su tu činjenicu razumeli, ali većina njih samo odmahuje rukom. Nalaze se na mestu na kojem su pre svega zbog toga što su preko korumpiranih političara menjali sistem u korist svog bogatstva. Menjali su zakone i odredbe, i to širom sveta, bez obraćanja pažnje na širenje siromaštva i smanjenu platnu moć najvećeg dela svetskog stanovništva. Međutim, neće im vredeti te milijarde koje grčevito stežu ukoliko se sve uruši, a stručnjaci pokazuju da nas tako nešto čeka iza krivine. Naravno da i mnogima od njih prikupljanje bogatstva samo po sebi nije jedini cilj; proces sticanja tog novca jeste, jer im je to neka vrsta igre. Nešto kao poker, ali opasnije. A sve veći broj Amerikanaca nije čak ni zaradio svoje novce - nasledili su ih. Nisu otvarali fabrike gde su zapošljavali ljude već im je jednog dana bogatstvo prepisano na bankarski račun. Pritom, zahvaljujući sistemu koji su se potrudili da promene, nisu platili adekvatne poreze na nasledstvo. A ti porezi, kao i oni na kapitalnu dobit, i jesu postojali da bi se izbeglo stvaranje društva ekstremne nejednakosti. U Sjedinjenim Državama kapital se značajno manje oporezuje od rada.

Svedoci smo najvećeg međugeneracijskog prenosa bogatstva u istoriji. Simbol američke meritokratije, čovek koji se obogatio svojim radom i talentom, svakim danom bledi jer su takve osobe sve malobrojnije. Po nekim podacima šest od svakih deset među najbogatijim Amerikancima nisu svoj novac zaradili već su ga nasledili. Među milionerima ispod 35 godina starosti većina su naslednici. Amerika postaje kopija ranijeg evropskog sistema u kojem su na vrhu dominirale „stare familije" i na taj način gubi epitet zemlje u kojoj svako ima mogućnost za uspeh. To dinastijsko bogatstvo je opasno i po demokratski sistem, jer bogatstvo akumulira političku moć.

Čini se kao da u Americi samo još nedostaje da se podele aristokratske titule i da obećana zemlja umesto demokratske postane aristokratska. Čitava generacija ljudi koji ništa ne rade, osim što sluša uputstva svojih finansijskih savetnika, preuzima moć u najbogatijoj zemlji sveta. Da se tako nešto ne bi dogodilo potrebno je da se porezi na nasledstvo vrate na svoj prethodni nivo, da se „zakrpe" sve zakonske rupe pomoću kojih naslednici izbegavaju da plate bilo kakav porez i da se ustanovi porez na bogatstvo. Taj porez na bogatstvo i sada postoji, ali su oporezovane samo kuće koje su, uzgred budi rečeno, najveće bogatstvo srednje klase. Bilo bi delotvorno da se neka vrsta poreza, pa makar i manjeg, ustanovi na vlasništvo akcija i obveznica, jer je to ono čime najviše raspolažu bogati. Trud koji neko uloži ne bi trebalo sputavati, ali enormno bogatstvo koje se postiže finansijskim špekulacijama preti da uruši američki društveni sistem.

Mračna uloga opskurnih ekonomista

Polako ulazi u modu da američke kompanije prestaju da budu američke i postaju kompanije nekih drugih zemalja, a sve u zavisnosti od toga gde se plaća manji porez. Američke kompanije kupuju neka manja strana preduzeća i sebe proglašavaju delom tih stranih kompanija. Jedino kada im je potrebna finansijska pomoć vlade, te „ne-američke" postaju opet američke kompanije.

Podaci pokazuju da je od 2000. godine skoro svaka velika američka korporacija proizvela više novih radnih mesta u inostranstvu nego u zemlji. Istini za volju, sve veći broj stvarnih stranih kompanija zapošljavaju Amerikance kod kuće. Ispada da se te korporacije nalaze gde god požele da se nalaze u određenom trenutku. Ponekad je dovoljno da korporacija otvori samo jednu kancelariju u nekom udaljenom kraju planete. Kao rezultat, a primera radi, samo 20 odsto zaposlenih širom sveta u IBM su Amerikanci, a samo 40 odsto Amerikanaca radi u Dženeral elektriku. Katerpiler je uštedeo 2,4 milijarde dolara na porezima između 2000. i 2012. godine jer je rezervne delove na globalnom nivou provlačio kroz jednu svoju osnovanu kompaniju u Švajcarskoj. Da li im je takav potez bio legalan, možda će proveriti američki Kongres kada ih pozovu da objasne tu „igru". Procenjuje se da je suma izbegavanja plaćanja poreza američkih kompanija koje rade marifetluke u inostranstvu dostigla cifru od 1,6 biliona dolara. Može li to da se spreči? Veoma teško dok je Kongres pod kontrolom desno orijentisanih pripadnika republikanske partije.

Konzervativci se slepo drže svoje doktrine da bi porezi trebalo da budu što niži, a socijalni programi vlade što malobrojniji. Kresanje poreza koji nisu zamenjeni nekim drugim prihodom je pre dve godine uradila vlada u državi Kanzas, i to sa idejom da će se njihova ekonomska situacija poboljšati. Rezultat je katastrofalan. Njihov državni deficit je bušan kao švajcarski sir, a njihova ekonomija zaostaje za ekonomijama susednih država, kao i Amerike u celini. O slučaju Kanzasa, i uopšte doktrine smanjenja poreza, je u svojoj kolumni u Njujork tajmsu nedavno pisao nobelovac Pol Krugman. On je podsetio da se takva doktrina pokazala pogrešnom još pre dve decenije, kada je sledila politiku desničara Rolanda Regana. Tada se predviđalo da će politika Bila Klintona o povećanju poreza na bogatstvo upropastiti ekonomiju. Dogodilo se suprotno. Čak su i neki ekonomisti na desnici morali da priznaju da je politika povećanja poreza bogatima superiornija.

Krugman u toj kolumni govori o polutajnoj i opskurnoj grupi ekonomista, poznatoj po svojoj skraćenici ALEC, koja podržava politiku što manjih poreza za bogatije. Tu grupaciju finansiraju velike korporacije da bi ALEC pravio nacrte zakona i uredbi u dao ih konzervativnim političarima. Jedan od napora ALEC je da se povećaju porezi na prodaju (PDV), koji se inače naplaćuju na lokalnim nivoima, i da se tako budžeti pune iz džepova siromašnijih građana. Krugman zaključuje da debakl Kanzasa neće doneti nikakve pouke. Možda će neke države na kratko odustati od ideje smanjenja poreza, ali će na kraju takva ekonomska politika preživeti jer se bogati zalažu njoj u korist.

Vraćajući se na ono pitanje zašto super-bogati to jesu i postaju još bogatiji, a ostatku sveta prihodi ne rastu, možda je dobro napomenuti da su današnja pravila igre ustanovili upravo bogati. Po takvim pravilima oni uvek pobeđuju. Dobar primer te „igre" su i direktori velikih korporacija koji zarađuju milionske sume na godišnjem nivou. Bez sumnje, neki od njih su veoma radni, inovativni i talentovani, ali većina njih nije ništa drugo do mediokriteti. Ti mediokriteti isto tako zarađuju milione dolara, jer je tako zacrtano. Direktori zgrču novac pa makar i ne bili ništa drugo do običnih prevaranata. Oni nisu plaćeni po meri koliko vrednosti doprinose svojim kompanijama, već po „uravnolovci". Jednom kada neki direktor sklopi ugovor o još većoj plati, svima ostalima takođe raste prihod. Njihove plate, kao i ostale finansijske privilegije, su naduvane. Zašto su, primera radi, oni pedesetih godina prošlog veka bili plaćeni 20 puta više od običnog radnika, a sada je taj odnos 200:1? Da li su ovi današnji rukovodioci toliko pametniji i vredniji od svojih prethodnika? I zašto na kraju krajeva, direktori korporacija mnogih drugih zemalja zarađuju znatno manje od američkih, iako te strane kompanije prave iste profite kao one u Americi? Upravo zbog „pravila igre" koja su u Sjedinjenim Državama dovedena do apsurda i sa ciljem da bogati postanu još bogatiji. Na kraju krajeva zašto je uopšte bitno to što neki zarađuju ekstremne sume? Pa jeste bitno ako se ostatak sveta upire do iznemoglosti samo da bi stajao na istoj poziciji, a bez napretka, i ako takva politika šteti društvu kao celini.

Šta razlikuje bogataša od ostalog sveta?

Jednom kada se voz nejednakosti, kako je to neko opisao, zahukta, on ubrzava sve dok ga nešto ne zaustavi. Bogati postaju bogatiji jer se brzina njihovih prihoda uvećava. Zarađuju više i u recesiji i tokom oporavka. Druga je priča što je „oporavak" privrede šarena laža za većinu sveta. Oporavak nikad ne postigne ni prethodni bolji period.

Neki stručnjaci tvrde da se američki jaz između bogatih i siromašnih neće uskoro smanjiti jer se taj proces odvajanja događao tokom nekoliko decenija, i ne postoje indikacije da će se situacija promeniti. Jedno je sigurno, stvari se neće same po sebi popraviti, moraće da se interveniše. Jedan od američkih bogataša, Donald Tramp, tvrdio je u nedavnom intervjuu za Foks njuz da Amerika više nije bogata zemlja. Da mora da pozajmljuje od drugih država. Da će američki kreditni rejting neminovno biti umanjen. Upozorio je građane da se pripreme za „finansijsku propast". Na kraju Tramp nije predložio nikakva rešenja, što je možda i dobro, jer ni on sam ne ulaže sopstveni novac i njegova imperija je neka vrsta kule od karata. Ipak, Trampovo upozorenje o finansijskog propasti Amerike ističu i neki drugi, tvrdeći da se većina Amerikanaca „pravi blesavima", odnosno da negiraju ozbiljnost realnosti. Zapravo su ljudi ignorisali tolike finansijske i ekonomske „mehurove" koji su unazadili američku privredu, doveli do recesije, i sve to uz bogaćenje već bogatih koji su te mehurove i kreirali finansijskim špekulacijama.

Jednom kad sakupe veliki novac, šta to bogataši rade različito od ostatka sveta? Ni po tom pitanju bogati nisu mnogo slični siromašnima. Čini se da su, ne baš svi, ali većina, mudriji od običnih ljudi, makar oni bogati koji su svoje novce sami stekli. Bogataš ne mora da ide u kupovinu da bi se osećao dobro. Nije mu potrebna ta terapija. On se identifikuje sa svojim računom u banci, a taj račun ga brani od depresije. Prosečan zaposleni gurne sebe u zamku plaćanja računa za sve ono što mu je potrebno, ali i ono što je kupio a nije morao. Drugim rečima, guši se u dugovima koje je napravio kreditnim karticama. Siromašni se dave u jeftinim stvarima i nikako ne mogu da isplivaju. Naprotiv, bogati ne troše više od onoga što mogu. Njihova filozofija nije da troše, već da stiču. Oni ne računaju na sreću, i ne igraju loto i sportsku prognozu. Bogati rade ono što vole, dok prosečan građanin veruje da se bogatstvo stiče teškim radom i patnjom, mada jedna poslovica tvrdi da težak rad ne donosi bogatstvo. Siromašni troše svoj novac i na zabave, sve vrste zabava, a bogatima te zabave izgleda nisu mnogo potrebne. Siromašni su zadovoljni kada sebi postave ostvarljive ciljeve u životu, bogati pucaju na visine. Bogati nisu opsednuti prošlošću i samo gledaju u budućnost. Ne osvrću se na svoje neuspehe već grabe napred i ne slave svoje poraze.

I dok prosečan Amerikanac iskreno veruje u obrazovanje, bogatima je jasno da obrazovanje ne garantuje bogatstvo. Većina ljudi živi po formuli: idi u školu, uči naporno, obrazuj se... Drugim rečima, običan čovek sledi smernice koje je zadalo društvo, bogati te smernice ignorišu. Oni veruju da je pravo znanje samo ono koje sami otkriju, a ne ono koje ti drugi ulivaju u mozak. Prosečan građanin sprema sebe da bude dobar radnik, bogati to ne rade. Nažalost, i suprotno verovanju, teorijska potkovanost ne garantuje uspeh u životu. Ne makar kada je novac u pitanju. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Voren Bafet, podelio je nekoliko saveta kako se postaje i ostaje bogat: Jednom kad se kupi neka stvar koja nije potrebna, moraće uskoro da se proda nešto što je potrebno. Umesto da se uštedi novac koji je preostao posle trošenja, potrošiti novac koji je preostao posle štednje. Nikada nemoj da zavisiš samo od jednog izvora prihoda, investiraj za dodatni prihod. Nemoj nikada da stavljaš sva jaja u jednu korpu.

Proveri dubinu reke sa jednom i ne sa obe noge. Poštenje je dragoceno vlasništvo - nemoj da ga očekuješ od jeftinih ljudi. Inače, Voren Bafet još živi u istoj petosobnoj kući koju je kupio pre pedeset pet godina za 31.500 dolara, a 2006. godine je obećao da će skoro celokupno svoje bogatstvo dati u dobrovoljne priloge, pre svega u jedan takav fond koji su osnovali Bil i Melinda Gejts. Karlos Slim Helu takođe živi u skromnoj kući koju je kupio pre trideset godina. Mark Cukenberg, osnivač Fejsbuka, nosi svakog dana istu garderobu. Kaže da u fijoci ima nekih dvadeset istih sivih majica. Živi u kući koju je platio sedam miliona dolara, ali i to je mnogo ispod njegovih mogućnosti.

Postoji tendencija među veoma bogatima da ulažu u nekretnine. Ne kupuju jeftine plastične ukrase već samo nešto što kasnije može da se preproda. Uz profit, naravno. Ta njihova pomama za nekretninama podigla je u nekim regionima cenu objekata i načinila ih nepristupačnim običnim kupcima. Neki od njih vole veoma skupe automobile, a neki imaju i mlazne avione. Većina bogatih troši pozamašne sume na održavanje svog zdravlja i telesne kondicije. S druge strane, neki od bogatih skorojevića imaju mobilne telefone ukrašene dijamantima i sličan kič. Ipak mnogi moderni bogataši najveći deo svog kapitala investiraju, i to dosta puta, u neke spekulativne transakcije od kojih niko osim njih nema korist, i to iz prostog razloga što su te investicije bezvredne u realnoj ekonomiji. No, Bil Gejts, na primer, ulaže u industriju.

A 1.

Trodnevna radna nedelja

Meksički tajkun Karlos Slim je krajem jula na jednoj poslovnoj konferenciji održanoj u glavnom gradu Paragvaja, Asunsionu, izneo predlog da se radna nedelja sastoji od samo tri dana. Obrazložio je to tvrdnjom da bi se tako poboljšao kvalitet života zaposlenih; mogli bi više da se opuste i da budu produktivniji. Rad bi dnevno trajao 10 ili 11 sati. S manje vremena provedenih na poslu radnici bi imali više vremena da se posvete drugim aktivnostima, kao i zabavi, a tako nešto bi pokrenulo i neku specifičnu industriju.

Osim skraćenih časova rada, Slim predlaže da se u penziju ide sa 70 ili 75 godina života. U njegovoj kompaniji Telmeks, oni zaposleni koji su započeli s radom u mladim danima imaju mogućnost ili da ranije odu u penziju, ili da nastave s radom uz punu platu, ali sa manjim obimom posla, samo četiri dana nedeljno. Neke kompanije iz Australije već eksperimentišu sa četvorodnevnom radnom nedeljom i rezultati pokazuju da se takva politika pozitivno odrazila kako na zdravlje zaposlenih tako i na produktivnost i zaštitu ljudske okoline.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane