Natrag

Gledišta

Novi Balkan između globalizacije i regionalizacije*

Na vetrometini multipolarnog sveta

Tekst proširenog izlaganja našeg najčuvenijeg orijentaliste i islamologa, profesora dr Darka Tanasković, sa međunarodne konferencije Evropskog centra za mir i razvoj UN „Novi Balkan i Evropa - mir, razvoj, integracija" (Beograd, 11-12. 10, 2013), koji magazin Tabloid za čitaoce u Srbiji i regionu prvi put objavljuje na srpskom jeziku u ovom broju, uskoro bi trebao da bude objavljen i na engleskom jeziku, u zborniku radova sa tog skupa. Povod za to je odlazak profesora Tanaskovića na mesto našeg novog ambasadora pri UNESCO. Našem dugogodišnjem saradniku, profesoru Tanaskoviću redakcija želi uspeh na novoj dužnosti.

Piše: profesor dr Darko Tanasković

Novi Balkan u naslovu ovog skromnog ogleda nije nikakav novi teorijski ili ideološko-politički model za staro i istorijom (pre)bogato jugoistočno poluostrvo Evrope, već način da se istakne jednostavna i neosporna činjenica da je balkanski region tokom poslednjih dvadesetak godina pretrpeo značajne promene i doživeo višestruke transformacije, tako da danas u mnogo čemu nije onaj stari. Bez obzira na to kako se valorizuju te promene i transformacije, a vrednuju se, i na Balkanu i van njega, protivrečno i nesaglasno, niko ih argumentovano ne može negirati. Istovremeno, zbivanja na Balkanu, oko Balkana i povodom Balkana u novije vreme jasno pokazuju da razvojni diskontinuitet, čija je posledica novi Balkan, stoji u zakonomernoj i neizbežnoj dijalektičkoj sprezi s kontinuitetom koji se ogleda u održavanju određenih (transistorijskih) konstanti, pa čak i cikličnog ponavljanja nekih situacija i stanja iz prošlosti, jer, kako su konstatovali još stari Rimljani, nihil sub sole novum.

Štaviše, može se s dobrim razlozima ustvrditi da su se upravo u vreme kad se pretpostavilo da će se, prestankom „hladnog rata" i ukidanjem bipolarne, blokovske raspolućenosti Evroazije, Balkan u tranziciji konačno skladno uključiti u proces globalizacije u svim njenim dimenzijama, počeli su se javljati ozbiljni simptomi njegovog političkog vraćanja i potiskivanja u tipološke koordinate devetnaestovekovih regionalnih ideologema i vanregionalnih strategijskih interesa.

Mada to nije „politički", pa ni „akademski korektno" javno reći, novi Balkan zapravo i nije toliko nov koliko bi se moglo pretpostaviti, a splet s njim povezanih međunarodnopolitičkih okolnosti i konjunkture odaje „staru robu u novom pakovanju". S obzirom na to da se i u vezi s Balkanom često pominju geopolitičke koordinate međunarodnih odnosa, što se neretko čini više retorički nego teorijski osmišljeno, nije bez interesa podsetiti na neke od osnovnih postavki klasične geopolitike. Jer, Balkan, Bliski istok i Kavkaz u mnogo čemu dele sudbinu koju im je predodredio njihov relativni položaj u odnosu na veće kontinentalne i morske formacije.

Oštroumna konstatacija američkog istoričara, politikologa i publiciste Dejvida Fromkina, da je mir sklopljen posle Prvog svetskog rata označio kraj svakog (budućeg) mira ( naslov njegove čuvene studije iz 1989. glasi A Peace to end all Peace), može se, s iskustvom čitavog jednog veka, primeniti i na Balkan.

Prvi svetski rat je, naime, sahranio dva velika carstva, Osmansko i Austrougarsko, koja su u doba pune moći jedina bila kadra da na svoj način obezbede opštu stabilnost Bliskog istoka i Balkana, dok su granice novih država, iscrtane posle Velikog rata, postale stalni potencijalni, a povremeno i aktualni izvor nestabilnosti. Tako je ostalo sve do danas, s tim što se prestankom „hladnog rata" i padom Berlinskog zida, od devedesetih godina XX veka, ušlo u jedno od cikličnih razdoblja povećanih tenzija, dezintegrativnih procesa i sukobljavanja, s raspadom jugoslovenske federacije kao centralnim generatorom potresa u regionu i u vezi s njim.

Posle srazmerno kratkotrajne globalističke iluzije da svet u svemu, pa i politički, može postati unipolaran, uspostavljena je gotovo potpuna saglasnost o tome da će on u budućnosti neminovno biti multipolaran. Pitanje je, međutim, kako će konačno izgledati, uslovno rečeno, „morfologija" te multipolarnosti u nastajanju. Mišljenja smo da veoma podsticajnu hipotezu u tom pogledu nudi uvođenje u analizu pojma makroregionalizacije ( vid. npr. Parag Khanna, How to run the World:Charting a Course to the Next Renaissance, 2011).

Pod makroregionalizacijom se podrazumeva proces kroz koji nekoliko velikih država/sila ili (nad)državnih agregacija nastoji da obezbedi status centara gravitacije oko kojih bi se okupljao, i od njih zavisio, određeni broj srednjih i malih zemalja.

"Središnja zemlja"

Dinamika makroregionalizacije ne može, naravno, objasniti celinu kretanja u međunarodnim odnosima, ali sasvim sigurno predstavlja jednu od njihovih važnih savremenih karakteristika. Balkan (kao i Bliski istok) nalaze se u međuprostoru koji nijedna od potencijalnih makroregionalnih sila nije u stanju dovoljno efikasno kontrolisati, pa su tako oni arena njihovog stalnog nadmetanja i svoje nesreće. Ako se ovome dodaju i inherentna istorijska i strukturna složenost i premreženost unutrašnjim protivrečnostima ovih dvaju regiona duge i bogate prošlosti i civilizacijskog nasleđa, jasno je zašto su Balkan i Bliski istok permanentno u stanju latentne ili aktivne nestabilnosti. Podsetimo se šta bi o tome imala da kaže klasična geopolitika.

Prošlo je sto deset godina od predavanja koje je aprila 1904. u londonskom Kraljevskom geografskom društvu održao škotski geograf Halford Makinder. Njegovo izlaganje, naslovljeno Geografski stožer istorije ( The Geographical Pivot of History), pobudilo je neslućeno zanimanje i označilo rađanje geopolitike kao zasebne discipline u društvenim naukama.

Prema Makinderu, kontrola nad evroazijskim „svetskim ostrvom" ( „World-Island") ključ je globalne hegemonije. Geopolitičko težište Evroazije je tzv. „središnja/štabna zemlja" ( „Heartland") koja se proteže od Volge do kineske reke Jangce i od Himalaja do Arktika. Ko kontroliše „Heartland", kontroliše svet, tvrdio je Makinder. Konačno uobličena neposredno posle okončanja Prvog svetskog rata, njegova klasična trodelna geopolitička formula glasi: Ko vlada Istočnom Evropom, upravlja „središnjom zemljom" ( Heartland); ko vlada „središnjom zemljom", upravlja „svetskim ostrvom" ( World-Island); ko vlada „svetskim ostrvom", kontroliše (ceo) svet.

Ovaj obrazac je kasnije pretrpeo više izmena i dopuna, među kojima su najznačajnije one koje je u svojoj knjizi Američka strategija u svetskoj politici (1942) izneo holandsko-američki geostrategijski teoretičar Nikolas Spajkmen, prema čijem je mišljenju najbitniji prostor za međunarodne odnose i svetsku politiku široki obalski pojas koji okružuje Makinderovu „središnju zemlju", svojevrsno „rubno područje" koje je nazvao „Rimland".

Onaj ko kontroliše „Rimland", zaključio je Spajkman, vlada Evroazijom, a ko vlada Evroazijom, upravlja sudbinom (celog) sveta. Ako se pogleda kartografski prikaz Evroazije s obeleženim teritorijama Spajkmanovnog „rubnog područja", vidi se da i Balkan i Bliski istok pripadaju pojasu označenom kao „Rimland". Namera ovog kratkog podsećanja na temeljne postavke klasične geopolitike jeste da pokaže da Balkan pripada širem regionu koji nikako nije bez strategijskog značaja za države koje se nadmeću u borbi za globalnu dominaciju. Tako je bilo tokom dalje i bliže prošlosti, tako je i danas, a biće i sutra, bez obzira na sve promene konfiguracije i glavnih aktera međunarodnih odnosa, koji privremeno mogu zamagliti njihove trajno važeće konstante.

A pogotovo će tako biti bez obzira na razne ideološke laži i privlačna propagandna obzorja emitovana iz centara svetske (medijske) moći. Iako je svet već odavno postao „globalno selo", a razmeri geopolitičkih sagledavanja se proširili daleko preko evroazijskih geografskih i političkih granica, teško je prevideti činjenicu da se i novija geostrategijska razmatranja i projekcije najuticajnijih savremenih teoretičara, kao i na njima zasnovana operacionalizacija političkog (i ukupnog) nastupanja velikih sila, a prvenstveno SAD i njihovih saveznika, težišno racionalizuju i nastoje sistematično realizovati u horizontima Evroazije, kao „velike šahovske table" (Z.Bžežinjski), za koju je Balkan deo „rubnog područja", nad kojim nikome nije lako ostvariti punu i trajnu kontrolu. Indikativno je da turski politikolog i ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu u programskoj knjizi savremenog turskog neoosmanizma "Strategijska dubina", koja bi uskoro trebalo da se pojavi i na srpskom jeziku, naglašava da je posle Drugog svetskog rata „pojas koji se prostire od Bliskog istoka do Kine u zoni Rimland-a, a koji se sastoji od poluostrva koja okružuju Evroaziju, postao osnovno poprište rivaliteta supersila" (Stratejik Derinlik, 2001 - navedeno prema izdanju iz 2010, p.106).

Važnost Evroazije

U eri makroregionalizacije, prostor Jugoistočne Evrope, kako je Balkan izvesno vreme nazivan u evropskim političkim kancelarijama i laboratorijama, našao se, zapravo, onde gde je oduvek bio, sem u vreme dok su njime upravljala dva velika carstva, Osmansko i Austrugarsko, na vetrometini borbe za uticaj onih koji žele da u multipolarnom svetu budućnosti obezbede poziciju jedne od makroregionalnih sila. Šta to znači i šta će značiti za sudbinu Balkana, o kojoj se, kako istorija neumoljivo svedoči, odavno odlučuje van Balkana, a čemu balkanski narodi i države ne mogu dati odlučujući doprinos, što nikako ne znači da realističkim, kompetentnim i odgovornim vođenjem adekvatne politike/adekvatnih politika na regionalna kretanja i njihov tok uopšte ne mogu uticati?

Ako se aktualna pozicija Novog Balkana, za koji smo utvrdili da je geopolitički uvek i stari, odnosni isti Balkan, razmotri u kontektu istovremenih, ali ne i istosmerno paralelnih tokova globalizacije i (makro)regionalizacije, nameće se potreba uspostavljanja i primenjivanja odgovarajućeg pojmovnog okvira i analitičkog instrumentarijuma. To konkretno znači da apsolutizovanje samo jednog, evrointegracijskog vektora valja zameniti fleksibilnijim, stvarnosti bližim pristupom koji proces približavanja i pristupanja zemalja regiona Evropskoj Uniji načelno smešta u širu dinamiku makroregionalizacije, pri čemu se podrazumeva da je EU agregacija država koja pretenduje da funkcioniše kao jedan od svetskih makroregiona.

Nije slučajno to što je neki, uprkos svim nepodudarnjima, u ovom pogledu funkcionalno upoređuju s negdašnjom Austrougarskom. Moguće je takođe zapaziti da postepeno izrastanje Nemačke kao gravitacionog središta EU nije u neskladu s konceptom makroregionalizacije, iako je u uslovima unije nezavisnih država koje centrali delegiraju samo određene elemente svog suvereniteta, krajnje složeno i neizvesno. Primer rastućeg evroskepticizma Velike Britanije i Mađarske, kao i zasad slabašniji glasovi nezadovoljstva iz Italije, Španije, Grčke, Slovačke i još nekih članica Unije, to odlično ilustruju.

Od sposobnosti EU da ostvari dovoljan stepen kolektivne, „nad-državne" funkcionalnosti i akcione delotvornosti na spoljnopolitičkom planu, uključujući i vojno-bezbednosnu dimenziju, kao i spremnosti da u dogledno vreme u punopravno članstvo primi sve balkanske države, što se danas čini malo verovatno, u mnogome će zavisiti budućnost Balkana kao regiona koji, bez obzira na svu unutrašnju raznolikost i rasparčanost ( čuvena „balkanizacija"), u skladu s formulacijom Marije Todorove u studiji "Imaginarni Balkan" (1997), poseduje sopstvenu „moćnu ontologiju". Ništa ne menja na stvari to što ovu imanentnu ontologiju Evropljani nadmoćno previđaju, a sami Balkanci je uglavnom nisu svesni, na šta je još sredinom prošlog veka vidovito ukazala i naša Isidora Sekulić.

Sporost procesa evrointegracije balkanskih država i uglavnom politički motivisana selektivnost EU u pristupu aspirantima za učlanjenje stvaraju ili proširuju prostor za regionalno delovanje drugih međunarodnih faktora koji žele da se što bolje makroregionalno pozicioniraju u ovom odsečku „rubnog područja" Evroazije.

Premda iz geografskih razloga ne mogu pretendovati na to da Balkan postane deo njihovog teritorijalno integralnog makroregiona, SAD i na Balkanu imaju osobenu i značajnu ulogu koja proizlazi iz činjenice da ova doskora neprikosnovena, kako se poneseno govorilo, „jedina stvarna svetska sila", iako svesna kretanja svetskog poretka ka multipolarnosti, jedina još uvek pokušava da ostvari kontrolu nad ovim procesom, kako bi se i interakcija između budućih makroregiona u najopštijem, palanetarno-strategijskom smislu odvijala u skladu ili bar neprotivrečno američkim nacionalnim interesima.

U ovom pogledu, SAD i EU, pogotovo prespektivno, ne mogu u svemu biti saveznici, što se već i danas može nasluti na osnovu nekih simptoma nepoverenja i frikcije. Tako je i dosad najozbiljnija, ukrajinska kriza dodatno razotkrila prenapregnutost unutaratlantskog usaglašavanja ( i disciplinovanja) do visoke mere nepodudarnih interesa država „slobodnog sveta". Delujući kroz NATO s izmenjenom misijom, a posebno se oslanjajući na neke nepotpuno intergisane i/ili potencijalno krhke i ranjive balkanske države i etničke zajednice ( Albanija, „Kosovo", Crna Gora, donekle i bošnjački nacionalni korpus...), Vašington održava svoje kontrolno prisustvo i uticajnost na Balkanu, iako im ovaj region u strategijskim sagledavanjima već odavno nije prioritetan.

U sklopu sprovođenja doktrine neoosmanizma, svoje (makro)regionalne ambicije na Balkanu od pre petnaestak godina naglašeno ispoljava i Turska. Deklarativno nastupajući s devizom doprinosa ubrzavanju kretanja na zajedničkom putu ka članstvu u EU, Turska se objektivno koristi sporošću i neizvesnošću procesa evrointegrisanja država tzv. „Zapadnog Balkana", čije su teritorije tokom dužeg istorijskog perioda bile u sastavu Osmanskog carstva („Rumelija"), da u njima ostvari što snažnije ekonomsko, političko i kulturno prisustvo.

Kao važna članica NATO-a i suštinski rival EU, a posebno Nemačke, Turska računa i na konvergentnost svojih regionalnih pretenzija i vizije stabilizovanog Balkana sa SAD, što je dodatno ohrabruje u nastojanju da postane dominantni činilac u onom delu Balkana koji nije uključen u EU, čime se u i onako dezintegrisanom regionu stvara još jedna linija podele. Mada, usled njene prinudne defanzivnosti i rezervisanosti na prelazu iz XX u XXI vek to nije tako izgledalo, za Balkan je uvek bila i ostala zainteresovana i Rusija.

Nastupajući kao svetska sila „u povratku", Rusija se naročito vidno ispoljava kao moćan faktor u energetskom i privrednom sektoru, na šta balkanske države, pa i neke članice EU, ne mogu ostati neosetljive. Uz odlučnu podršku Republici Srpskoj u očuvanju statusa garantovanog Dejtonskim sporazumom, kao i Srbiji u vezi s problemom „Kosova", Moskva može računati i na duhovnu i emocionalnu bliskost s pravoslavnim narodima Balkana, koji se osećaju identitetski ugroženi globalizacijskim sekularizmom zapadnjačkog tipa, prozelitskim delovanjem Rimokatoličke crkve i ekspanzijom radikalizovanog islama.

U balkanskom „Rimland"-u Rusija nikako nije bez aduta, pa stoga SAD i njihovi evropski sledbenici, u atmosferi obnavljanja „hladnog rata", s izrazitim podozrenjem gledaju na svaki znak jačanja ekonomskih i političkih veza balkanskih zemalja s Moskvom, nastojeći da ih osujete svim raspoloživim sredstvima. Sve u svemu, ma koliko bio nov i izmenjen, Balkan je, kao i tokom najvećeg dela prošlosti, izložen delovanju većeg broja spoljnih činilaca s uzajamno uglavnom nepodudarnim ( čak i kad privremeno i taktički dejstvuju kao saveznici) strategijskim metama.

Iako je još uvek teško predvideti konačnu globalnu konfiguraciju koju će sadašnja kretanja i procesi doneti i sve implikacije te nove konfiguracije za Balkan i na Balkanu, uočene tendencije balkanske narode i države, a osobito njihove političke i intelektualne elite, obavezuju na realistično, odgovorno i do moguće mere anticipativno razmatranje svog međunarodnog položaja, kao i traženje optimalnih puteva i načina usmerenih ka maksimalnom širenju objektivno ograničenog manevarskog prostora za odlučivanje, u sopstvenom i regionalnom interesu, o sopstvenoj sudbini. Krajnje je nezahvalno davati bilo kakve savete, a još manje gotove recepte za iznalaženje najboljih rešenja za svaku balkansku zemlju i za svaki narod pojedinačno. To je, štaviše, nemoguće. Možda bi se umesto toga moglo podsetiti na dve narodne mudrosti, jednu balkansku i jednu američku, a obe univerzalnog domašaja: „Košulja je bliža od kaputa" i „Ne stavljaj sva jaja u istu korpu".

* Nešto prošireno izlaganje sa međunarodne konferencije Evropskog centra za mir i razvoj UN „Novi Balkan i Evropa - mir, razvoj, integracija" ( Beograd, 11-12. 10, 2013). Tekst će na engleskom jeziku biti objavljen u zborniku radova s Konferencije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane