Natrag

Druga strana

KURDISTAN

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o Kurdima, narodu bez države, razmatrajući hoće li i oni ostvariti svoj vekovni san

Vlado Dragićević

Irački Kurdistan, zavičaj oko 6. miliona etničkih Kurda, autonomna je oblast koja se sastoji iz tri provincije. Ova oblast ima svoju administraciju i Vladu, ukomponovane u federalni sistem države Irak. Uglavnom Suniti, Kurdi imaju posebnu kulturu i jezik koji ih razlikuju od većinskog arapskog stanovništva.

Oko 40 miliona Kurda nastanjuje oblast u posedu tri nezavisne države: Sirije, Turske i Iraka. Ni jedna od ovih nacija ne gleda blagonaklono na moguću nezavisnost i stvaranje nove države svih Kurda. Decenijama, Turska vodi borbu sa separatističkim snagama Kurda, PKK, koje operišu iz baza pored granica sa iračkim Kurdima. Pa ipak, turskim kompanijama nije smetalo da investiraju milijarde dolara u ekonomiju iračkog Kurdistana, a turska vlada ih smatra važnim bedemom pred nadolazećim militantnim islamistima iz severne Sirije.

Dva ključna faktora stabilnosti iračkog Kurdistana su etnička homogenost (95% stanovništva čine etnički Kurdi) i bezbednost. Oni raspolažu jakim vojnim snagama, čiji pripadnici sebe nazivaju PESMERGE (oni koji prkose smrti), nastali od kurdske gerile koja se decenijama borila protiv režima Sadama Huseina iz svojih baza u brdovitim predelima ka granici prema Iranu.

U junu 2014. godine, militantne snage Islamske države (IS), upale su u severo-zapadni deo Iraka, a trupe pesmerga su se povukle u odbranu svog glavnog grada Erbila. I pored reputacije hrabrih i odvažnih gerilaca, neki od eksperata su sumnjali da će biti u stanju da se odupru snagama IS, iskusnim i ogrubelim iz rata u Siriji.

Kao što to obično biva kad muka natera, lider iračkih Kurda, Masud Barzani, stupio je u kontakt sa borcima Radničke partije Kurdistana (PKK), a nakon njihovih zajedničkih dejstava sa kurdskim persmergama u borbama sa snagama Islamske države, oko grada Makmura. Ovakav potez, po nekim analitičarima, mogao bi dovesti do pogoršanja odnosa između vlade iračkih Kurda i Turske, koja već godinama, vodi rat sa PKK.

Naime, Turska, SAD i države EU su PKK proglasile terorističkom organizacijom, pa bi se na ovaj način mogle pokvariti dobre veze između Ankare i Zapada, koji namerava da vojno potpomogne snage iračkih Kurda.

Barzaniju i PKK su se priključili i pripadnici Demokratske radničke partije koji pokrivaju oblast severne Sirije, pa tako Kurdi, po prvi put ujedinjeni, suprotstavljaju se napredovanju snaga Islamske države u Iraku.

U trenutnom haosu koji vlada u region, mnogi počinju da se bave prekrajanjima i ukidanjem nekih od postojećih državnih granica, a nije ni za iznenađenje što većina razmišlja o ideji nezavisnog Kurdistana. Od pada režima Sadama Huseina, 2003. godine, Kurdi su u Iraku, de facto, dobili nezavisnost, egzistirajući u autonomnoj oblasti koja održava privremene veze sa Bagdadom, uz političku stabilnost i značajan ekonomski rast.

Oni su sami potvrdili das u sposobni da rukovode državom, pa su, kao takvi, postali pouzdani partneri SAD u stabilizaciji prilika u Iraku. Ukoliko bi se oformila, ovakva jedna država bi bila čvrst bastion u borbi protiv militarističkih suni snaga.

Nije zato iznenađujuće da su i druge države, koje bi svakako imale određeni benefit od stabilnosti Kurdistana, počele prizivati ideju o ujedinjenju kurdskog naroda. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, pridružio se ovim pozivima objašnjavajući da bi se tako mogao dobiti jedan umereni blok na Bliskom Istoku.

Jordan, takođe, budući da je trenutno jedna od umerenih država, a postajući izuzetno nestabilnim područjem zahvaljujući velikom prilivu izbeglog stanovništva, mogao bi ponovo prosperirati nastajanjem još jednog stabilnog i umerenog režima u regionu. Sjedinjene američke države smatraju, ili bar neki od njenih zvaničnika razmišljaju, da bi stvaranje nezavisne države kurdskog naroda moglo biti od izuzetne pomoći naporima SAD u suzbijanju teritorijalnih ambicija Teherana.

Trenutno, SAD ostaju privržene ideji ujedinjenog Iraka i, zvanično, ne odobravaju stvaranje nezavisnog Kurdistana. Njima se pridružuje i Teheran, koji smatra da bi takva nezavisna država mogla postati saveznik Turske, a sami zvaničnici Iraka dižu glas protiv ovakve zamisli navodeći da se Kurdi, trenutno, bore sa armijom Islamske države isključivo zbog svojih teritorija i tako ne pružaju adekvatnu pomoć iračkoj vojsci.

Vrlo zanimljivo je, međutim, ponašanje Turske.

Njen brz industrijski razvoj zahteva i velike količine energije. Irački Kurdi, nasuprot, nemaju dovoljno kadrova za razvoj sopstvene ekonomije, pa se okreću Ankari za investicije i tehničku pomoć. Tako sada imamo situaciju da je Turska uložila blizu 7.

Milijardi dolara investicija u irački Kurdistan, daleko više nego u arapski deo Iraka. Sa Ankarom je postignut i dogovor o izgradnji cevovoda kojim bi se nafta direktno dopremala do Turske. Na sve ovo, arapski političari i vlada premijera el-Malikija gledaju sa podozrenjem i uzbunom. Za njih, ponašanje kurdske političke elite predstavlja uvod u proglašenje nezavisnosti. Nakon izjave turskog premijera Tajipa Erdogana da je irački premijer el-Maliki diktator, mnogi od arapskih političara smatraju das u se Turci aktivno uključili u cepanje veza između iračkih Kurda i vlasti u Bagdadu.

Nezavisnost sa sobom nosi rizik, ali ni drugim opcijama to nije strano. Suprotstavljati se priznavanju nezavisnosti zbog rizika, u potpunosti ignoriše stvarno i veliko krvoproliće koje jedna uporna politička jedinstvenost i ne podeljenog Iraka, sa sobom nosi. Kurdska nezavisnost se dešava, a većina zemalja, posebno SAD, za ovo nema odgovarajuću alternative. SAD po svaku cenu žele da Islamsku državu poraze. Ali ni 300 vojnih savetnika, nevidljive letilice, bombardovanje, ne mogu usporiti i sprečiti plimu događanja. Jedno je sigurno. U toj situaciji samo kurdske vojne snage, pesmerge, sada zajedno sa pripadnicima PKK i ostalim frakcijama, predstavljaju onu borbenu snagu u Iraku koja je sposobna da zaustavi radikalne islamiste. A šta za to nudi Vašington? Trenutno ništa, osim "pomozite da se pobedi IS, a onda zaboravite na nezavisnost i priključite se zajedničkoj iračkoj vladi".

Položaj iračkih Kurda je najjači do sada, pa stoga njima i nije tako urgentno das to pre proglase nezavisnost. Za referendum nisu postavljene vremenske granice, pa se Barzanijevo "za nekoliko meseci", može tumačiti i kao nešto što se može desiti za nekoliko godina. Bezbednosna situacija u ostalim delovima Iraka se neće dramatično poboljšati, te će kurdske snage verovatno zadržati kontrolu nad područjima koja su predmetom sporenja. Istovremeno, kurdske vlasti slobodno mogu planirati povećanje izvoza nafte u Tursku.

Neizvesnost pozicije Turske i blago protivljenje važnih činilaca u region, kao sto su SAD i Iran, verovatno će odvratiti iračke Kurde od traženja nezavisnosti za kratak period. Za duži period, Kurdi moraju tražiti načina za uspostavljanje i učvršćivanje svojih novih granica i razvoj ekonomskog potencijala, istovremeno koristeći diplomatske kanale kako bi pridobili podršku suseda u svojim političkim ambicijama.

Za sada, kako to nekada reče Ciceron, "nuždi se valja pokoriti", jer na području južnog Kirkuka i istočne Dijale, jos uvek traju okršaji, a buduća nova država je oivičena sa 1.000 kilometara teritorije pod kontrolom armije Islamske države i samo 50 kilometara pod kontrolom režima u Bagdadu. Sve to ukazuje da scenario koji je zamislio Barzani, jos uvek ne može ugledati svetlo dana.

Za SAD, očigledno, iračka stabilnost predstavlja predmet od izuzetnog značaja. Teško je za poverovati d ace Administracija slediti Izrael u podršci stvaranju nezavisnog Kurdistana. Naravno, iza zatvorenih vrata, poruke SAD će nastaviti da izražavaju razumevanje za aspiracije Kurda i nude ekonomsku pomoć, istovremeno savetujući da se pokaže strpljenje u stremljenjima ka nezavisnosti.

Kurdi su geografski raštrkani u četiri države (Turska, Sirija, Irak i Iran), a svaka od ovih ima svoje političke saveznike. Dok Tursku podržavaju SAD, Iran i Sirija imaju podršku Rusije. Iako imaju institucije, teritoriju i potencijal za finansijsku nezavisnost, bez međunarodne pomoći, uspostavljanje državnosti ostaje samo san. Da li će ga Kurdi ostvariti, pokazaće vreme. Put koji je pred njima je, još uvek, veoma dug.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane