Natrag
Istočni front
EKSKLUZIVNO: Kako su zapadni plaćenici doprineli propasti Ukrajine
„Divlje guske" kratko žive
Iz celog sveta su u Novorusiju stigle profesionalne ubice-plaćenici, ali oni ne mogu da pobede dobrovoljce (miliciju) i njihove drugove, tvrdi naš dopisnik iz Moskve Viktor Hlistun, koji o tome ima informacije iz prve ruke
Viktor Hlistun
(dopisnik iz Moskve)
Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile - na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima. I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g..., sleteli u Donbas, više se zna...
Na miris krvi
Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.
- U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) - objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. - Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD. Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.
Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.
Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:
- Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti. Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd. Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK - privatnih vojnih kompanija.
Rezime
Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika. Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije. Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.
U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.
Ne žalim za elitom
Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVK - Greystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr. Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.
Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala). Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe. Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske - Pentagonom. Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.
Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine. Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.
Slavjanski trougao
Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li! Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.
Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako - mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu. Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom. U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.
Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani - žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.
Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.
Svoje bacamo!
Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska. Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji. Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun. Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."
Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde...
Posrnuli kauboj
Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko. Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.
U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga). Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.
Sa svojim oružjem
O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.
„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.
Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su - kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih. A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci. Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo. I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:
- Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj...
O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto? Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):
„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."
Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.
Sloveni dolaze
Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.
Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo - nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" - to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.
Četnici sa Krima
Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.
- Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja - u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.
- Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.
- Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca - pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.
- Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"
Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.
- A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je - rat.
P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.