Natrag

Dokumenti

Akademik, prof. dr Kaplan Burović: Falsifikovani dosije koje svedoči o mnogo čemu

U vezi kriminalnih postupaka UDB-e

Piše: Prof. dr Kaplan Burović, akademik

Imam u rukama fotokopiju mog dosijea Reg. broj 4874, koju mi je izdala Državna arhiva Republike Makedonije, uz uobičajenu potvrdu četvrtastim pečatom. Evo sadržina tog dosijea:

I. Ličen list

II. Popratno pismo Sekretarijata Unutrašnjih poslova Tetovo Kazneno popravnom domu Idrizovo (KPD).

III.Karakteristika Kaplana Resulbegovića (= BUROVIĆA)

IV.Presuda Okružnog suda u Tetovo

V. Presuda Vrhovnog suda NR Makedonije

VI. Pismo Upravi kazneno popravnog doma - Idrizovo za Upravu P.P.T. - Tetovo

VII. Pismo upravnika Pošte-Telegraf-Telefona - Tetovo

VIII. Raport o neredu koji je učinio Kaplan Resulbegović u radionici zatvora i o kazni na 14 dana samice i mesec dana bez pisma, paketa, posete, higijene i provetravanja

IX. Naredba da se Kaplan Resulbegović pusti iz zatvora 4. septembra 1960.

Kako vidite, ovde nema OPTUŽNICE, niti zapisnika predsudske istrage. Nema ni zapisnika sudske istrage. Nema nijedan od dokumenata, "mojih" pisama, na koja pretendiraju i baziraju se Presude. Nema izjave svedoka, nema pisma svedoka, nema ni moje disidentne pripovetke KNJIŽEVNIK. Nema ni moje Žalbe Vrhovnom sudu. Apsolutno ništa što bi dokazalo osnovanost presuda Okružnog i Vrhovnog suda. Apsolutno ništa što bi ukazalo na istinu !

A zašto ?!

Jer sva ta skrivena dokumenta govore da su Presude FALSIFIKOVANE, da je ovaj sudski proces insceniran i da sam osuđen potpuno nevin.

Moj brat, pukovnik JNA, poslao je upravi KPD pismo, kojim izjavljuje da se odriče mene kao brata i da od dana tog pisma oni, vlasti, mogu činiti sa mnom što hoće. To znači i da me mogu pojesti! Ni to pismo nije uneto u dosije.

"Moja" supruga me bacila na sud i razvela se od mene sa motivacijom da sam kažnjen kao "narodni neprijatelj". Ni te presude nema u dosije.

Ja sam bio na čelo demonstracije osuđenika KPD Idrizovo 03. avgusta 1960.godine zato što su nam agenti Uprave zatvora, u toku noći, dok smo spavali, prišili u odeću strane-neprijateljske zastavice, da bi nas zatim uhapsili i predstavili kao neprijateljsku organizaciju. Ni o ovome nema reči u dosije. Ja sam pred samo puštanje iz zatvora kažnjen šišanjem do kože i izolacijom zato što su me osuđenici demonstrativno pozdravili-ispratili. Ni dokumenat o tome nije u ovo dosije.

A ima tu, kako vidite, i pismo koje sam "poslao" Pošti u Tetovo za novac koji mi je dužna. Ima tu i raport o "neredu" koji sam učinio u radionici. Da možda ova dokumenta nisu važnija od onih koji nedostaju ?!

Ovo dosije nije nikakvo dosije! Ono nam i samom svojom sadržinom dokazuje da oni, koji su me osudili, uplašili su se i od sadržine same OPTUŽNICE, jer i ona - nehotice od njenih sastavljača - govori o mojoj nevinosti.

Uzimam u detaljnu analizu postojeća dokumenta:

Ličen list-Ima moju fotografiju sa osuđeničkim brojem 4874 59. Piše da sam rođen u Ulcinju-Crna Gora, a da sam živeo do hapšenja kao nastavnik u Tetovo-Makedonija, da sam Šiptar po nacionalnosti, a po državljanstvu Jugosloven (FNRJ), da sam kažnjen za neprijateljsku propagandu, po čl. 118 KZ, na 18 (osamnaest) meseci strogog zatvora, koji mi počinje 04.marta 1959. i završava 04.septembra 1960. Dan sprovođenja u KPD - 20 oktobar 1959.

Naglašavam da je u ovom Ličnom listu zabeležena i pomenuta disciplinska kazna.

1. Moja nacionalna pripadnost

Kako ćete videti u nastavku, ja ne samo što nikada nisam izjavio sebe za Šiptara, niti za Albanca, već sam se izjavljivao po nacionalnosti i Jugosloven, poreklom Crnogorac, kako mi piše i u mojoj ličnoj karti, legitimaciji. I pored toga, meni su svugde, u sva ova sudska dekumenta napisali da sam Šiptar. Zašto?

Lično sam pod istragom i pred sudom konsekventno izjavljivao da sam po nacionalnosti JUGOSLOVEN, poreklom iz Boke Kotorske, Crnogorac, pa i Hercegovac, ali nikako Albanac. Sećam se sasvim dobro da, kad sam isledniku rekao da sam Hercegovac, on - da bi me provocirao i video da li ja to stvarno mislim tako - opjeva mi posprdno poznatu satiričnu pesmu Hercegovci zapjevajmo gange, zatim i jednu drugu pesmu, iz koje ispada da smo mi Hercegovci lenštine, na što mu ja rekoh: "...Mi smo Hercegovci još 1875.godine ustali na opšti ustanak protiv turskog okupatora, dok ste vi Makedonci učinili to tek 1903., skoro 30 godina posle nas! Moguće smo po malo i lenštine, ali smo zato slobodoljubivi više od vas Makedonaca !"

Lično državni tužilac, pred sudom, nazvao me konstruktivnim građaninom, a ne Šiptaron, niti Albancem, jer sam i tu pokazao i dokazao da nisam Albanac, već internacionalni konstruktivni građanin Jugoslavije, što svakodnevno pokazujem i dokazujem dan-danas.

U mojoj legitimaciji piše da se prezivam RESULBEGOVIĆ, a - kako vidite - i u njihovoj Karakteristici: To je čisto slovensko prezime, gde imamo sufiks -VIĆ, koje nacionalistički nastrojeni Albanci nikako ne trpe. Zar ovo nije u kontradikciji sa njihovim pretendiranjem da sam se tobože izjavio Šiptar ?!

Ali, zašto su me jugoslovenske, odnosno makedonske vlasti, arbitrarno pisali kao Šiptara, kad su tu - u Skoplju, imali mog rođenog brata, pukovnika JNA Dževdeta Resulbegovića, koji se izjavljivao i pisao JUGOSLOVEN, poreklom Crnogorac, i deci svojoj dao imena RepublikAnka i Ljubomir?! Kako je moguće da dva brata, od iste majke i istog oca, jedan da bude Crnogorac, a drugi Albanac?!

Kako se već zna, na putu za Sovjetski Savez, ja sam emigrirao u Albaniju, čim sam pušten iz zatvora, kao i moj drug, general Vlado Dapčević, koji je prethodno prošao kroz Goli Otok. Tamo su me uhapsili i osudili na 43 godina zatvora, potražnjom iz Beograda, a kao uslov da se uspostave diplomatski odnosi na rang ambasada, što sada priznaju ne samo pošteni Albanci, već i mnogi od onih koji su bili i jesu u službi albanske UDB-e, zvana SIGURIMI.

Ne samo dok sam bio interniran, već i po zatvorskim ćelijama Albanije ja sam postojao kao Jugosloven, crnogorskog porekla. Albanski udbaši su me za to 10 puta na živo odrali, tražeći da poreknem jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost, i da se izjavim za Albanca. Pošto im se ni posle desetog dranja nisam povinuo, izveli su me pred sud i osudili na novih 10 godina zatvora, upravo zato što se izjavljujem za Jugoslovena, a ne za Šiptara!!! Dokumenat o ovome je već objavljen: imate ga u reviji YLBERI, God. II, Br. 2-3, Ženeva 1993, str. 29,.

Mislim da sam jedini čovek na svetu, koji je osuđen na doživotnu robiju, pa i odran na živo, zato što se ne odriče svoje nacionalnosti. Mislim da sam skuplje od bilo kojeg drugog Srbo-Crnogorca platio pravo da se nazovem Jugoslovenom, odnosno Srbinom, ili Crnogorcem, pa i Makedoncem.

Iako ovo znaju sasvim dobro Titoisti, oni me dan danas drže po njihovim crnim listama, pa i kao Albanca, dok me preko medija proglašavaju za "islamiziranog Arbanasa". Ili ovo nije istina Ilija Petroviću ?!

Da su me pisali onako kako sam u stvarnost - kao Jugoslovena, upali bi u kontradikciju sa njihovim pretendiranjem da sam protiv bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, o čemu će biti govora u nastavku. Upali bi i u kontradikciju sa njihovim pretendiranjem da sam ekstremni albanski nacionalista koji traži "otcepljenje" od Jugoslavije njenih teritorija i da se ove - navodno - ujedine Albaniji.

Ovo falsifikovanje moje nacionalnosti nije učinjeno slučajno, jer ima veze sa njihovim pretendiranjem da sam tobože planirao da pobegnem za Albaniju - kao albanski nacionalista, a ne kao JUGOSLOVEN i INTERNACIONALISTA, kao disidentni književnik i konstruktivni građanin.

Imamo ovde i jednu drugu stvar: Hrišćanski elemenat Jugoslavije, posebno pravoslavni i fundamentalistički, od vremena se kompromitirao svojim antinacionalnim stavom ne priznajući muslimanima jugoslovensku, kamoli i srpsko-crnogorsku ili makedonsku nacionalnost. Za vreme turske okupacije su ih proglašavali za Turke, a posle toga i dan-danas proglašavaju ih arbitrarno za Albance, što nam svedoče i ova dokumenta, pisana rukom ovih Titoista, koji - i pored toga - pretendiraju da su privrženici bratstvu i jedinstvu jugoslovenskih naroda.

Tako ovo falsifikovanje moje nacionalnosti se čini koliko namerno, toliko i kao tradicionalna antinacionalna delatnost ovih pravoslavnih fundamentalista, ovih Titovih "komunista".

II. Popratno pismo

Propratno pismo Sekretarijata Unutrašnjih poslova Tetovo Kazneno popravnom domu Idrizovo (KPD), potpisano od šefa Upravnog odseka Sekretarijata Unutrašnjih poslova u Tetovo Živka Otunjska, koja je bila i član sudske porote protiv mene. Naglašava se da se uz ovu Propratnicu šalju: 2 presude i karakteristika. Ovo znači da je ovaj moj dosije oplevljen od Unutrašnjeg odseka u Tetovu, koje je i insceniralo sudski proces protiv mene, pa je i falsifikivalo dokumentaciju.

III. Karakteristika

Napisana je na makedonskom jeziku, ima nečitak potpis autora i nikakvu oznaku, tako da se ne zna koja to institucija stoji iza nje, ko snosi odgovornost za nju. Iz Popratnog pisma vidimo da je ona poslata Kazneno popravnom domu u Idrizovo od strane Sekretarijata Unutrašnjih poslova u Tetovo, što znači da su oni i sročili ovu karakteristiku. Izvolite prevod:

Karakteristika

Za Resulbegović Kaplan-a, rođen 1934. u Ulcinj, a živio je u grad Tetovo, Šiptar, državljanin FNRJ, po zanimanju nastavnik, oženjen, od školske spreme završio je Višu pedagošku školu, osuđen po čl. 118 stav 1 KZ.

Uhapšen je 4.marta 1959. godine, zato što je od početka 1956. godine pa do 1958. godine, odnosno do hapšenja radio neprijateljski preko pismenih dopisivanja sa pojedinim licima i u ličnim kontaktima otvoreno je širio da naše vlasti ciljaju denacionalizaciju šiptarske nacionalne manjine, za što je aktivizirao sve njegove istomišljenike sa kojima je bio intiman.

Hapšenjem Kaplan je bio mnogo drzak, uvijek, do suđenja, u toku istrage otvoreno je napadao istražne organe, govoreći im da nemaju pravo da ga saslušaju-istražuju, a kad su mu pokazani materijali sa kojima se raspolagaše, tada je odbio da ih prizna za svoje, iako ih je sâm pisao, pretendirajući da je sve to izmišljeno od strane organa vlasti. On kao pošten Šiptar uvek će se držati i ostati dosledan riječi koju je dao pred ostale njegove drugove. Kad su svjedoci suočeni sa njim i svjedočili onako kako je bio slučaj, Kaplan ih je kategorički odbio, ne priznajući da ga poznaju, iako je sa njima radio.

U posljednje vrijeme, preko jednog našeg prijatelja, bili smo informirani da Kaplan namjerava da bježi iz zatvora, ali za to treba da mu se pruži povoljan momenat. Zato treba da se ima u vid i ovaj momenat, pošto u svako vrijeme može da pobjegne za Albaniju. Sa druge strane, Kaplan je izvanredno sposoban čovjek kao organizator, zato napominjemo da ako nađe pogodnu sredinu-intelektualce, može sa njima da nađe zajednički jezik iako oni neće biti neprijateljski raspoloženi, ali Kaplan će moći da djeluje na njih i da ih napravi neprijateljima.

Izvolite moju analizu-komentar:

1. Indoktrinacija jugo-vlasti

Kako vidite iz ove Karakteristike, jugoslovenske vlasti su bile, pa su i dan-danas vlasti eks-republika po sadašnjim feudima, indoktrinirane falsifikovanom istorijom albanskog naroda. One su albansku dijasporu u Jugoslaviji smatrale i smatraju za nacionalnu manjinu, čime su indoktrinirale sve Jugoslovene, u tom okviru i mene i sav svet, pa i same Albance.

U Jugoslaviji niti je postojala, niti postoji aktuelno u njenim republikama albanska nacionalna manjina. Postojala je i postoji albanska dijaspora, emigracija, što nije isto. Drugo je manjina i sasvim drugo je dijaspora. Prava koja se po međunarodnim zakonima priznaju manjincima, konkretno osnovne škole, ne priznaju se i dijasporama. Ili su priznali albanskoj dijaspori po svetu ona prava koja su im Titoisti Jugoslavije priznali Albancima u našoj zemlji ?!

Titoistički mudraci ne samo što su ovu dijasporu nazivali manjinom, već su je proglasili i za nekakvu narodnost, pa su joj dozvolili ne samo osnovne, srednje i više škole, fakultete i univerzitete, već i nacionalnu zastavu i sve što su uživali i sami narodi Jugoslavije.

I posle ovoga, mene proglašavaju i kažnjavaju za neprijatelja jugoslovenskih naroda, dok se za sebe busaju u prsa za...za p r i j a t e l j a !

Ja sam ovo pre nekoliko godina shvatio i preko mojih studija objasnio, pa i dokazao dokumentima, čime sam ispravio sebe i učinio što sam mogao da ispravim i sve druge, pa i Titoiste, koji dan danas nastavljaju sa tom neispravnom, antijugoslovenskom terminologijom, koja je i antisrpsko-crnogorska, i antimakedonska.

U to vreme, indoktriniran od ovih Titoista, a stojeći na pozicije konstruktivnog građanina Jugoslavije, ja sam branio ustavno i zakonsko pravo Albanaca Crne Gore da osnovno obavezno obrazovanje prime na svom nacionalnom jeziku.

...........

Kako se sada zna, Titoisti su u Crnoj Gori, pa i u mom rodnom mestu Ulcinju, godine 1956. zatvorili škole na albanskom jeziku i primorali ih da uče na srpskom jeziku, gazeći ovako preko njihovih zakonskih i ustavnih prava. Zakonskih i ustavnik, a ne prirodnih, međunarodnih, jer - pošto ovi Albanci u Jugoslaviji nigde nisu nacionalna manjina - kao dijaspori ne pripadaju im ta prava. Znači, zakon i ustav (Kakvi su bili !) gazili su oni, a ne ja. Oni su ih gazili, a mene su kaznili !

Tako su ovi Titoisti, gazeći preko "nacionalnih" prava Albanaca, davali ovim Albancima nacionalistička "prava"!!! Izgleda da ovo ovi Titoisti još nisu shvatili, jer dan danas ne razlikuju nacionalno od nacionalističkog.

2. Karakter jugo-vlasti

Jugoslovenske vlasti, pod zastavom Josipa Broza Tita, pretendirale su da su narodne, štaviše i socijalističke. A jesu li bile i stvarno takve?

Narodna revolucija, u toku Drugog svetskog rata, pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, oružjem partizanskih i dobrovoljačkih četa, bataljona, brigada i divizija, morem krvi oko 1.500.000 palih boraca i ratnih žrtava, postigla je sjajnu pobedu nad fašističko-nazističkim italo-nemačko-bugarsko-albanskim okupatorima i njihovim domaćim saradnicima, koji su uglavnom bili regrutovani od naših buržuja i iz redova naše, jugoslovenske buržoazije.

Zahvaljujući i razvoju situacije u Evropi i svetu, u prvom redu Sovjetskom Savezu, koji je pod vođstvom svoje Komunističke partije snosio najveći teret DSR i izvojevao glavne pobede tog rata protiv kapitalističko-fašističkih Sila osovine, Komunistička partija Jugoslavije je uspostavila diktaturu proletarijata, kojom se ciljalo narodnoj vlasti i, preko ove, izgradnji socijalističkog društva.

Razdorom između Staljina i Tita, kao i Rezolucijom Informbiroa, zbog nedovoljnog razvoja proizvodnih snaga i intervencije kapitalističkog Zapada (Koja je počela još u toku rata!), situacija se u Jugoslaviji izmeni. Da bi se održao na vlasti, Tito sa njegovom klikom na vrhu partije i države, izdadoše stvar radničke klase i naroda. Oni su uzurpirali diktaturu proletarijata i pretvorili je u ličnu diktaturu Josipa Broza Tita, uspostavili svoju vlast, socijal-fašističku, socijalističku na reči, u teoriji, i fašističku u praksi, u svakodnevnom životu.

Ne samo obična masa radnog narodna, već i većina članova KPJ, verovali su socijalističkoj propagandi klike Josipa Broza Tita. Što su ovi, Tito sa njegovom klikom, u praksi radili, ili nisu videli, ili nisu razumeli. Preko UDB-e, čim je ova klika videla da se ko počeo osvešćivati, likvidirala ga nemilosrdno, hapsili ga, pa i streljali, sa sudom i bez suda. Tako su likvidirali fizički generala Arsa Jovanovića, u kancelariji Josipa Broza, bacili ga na Mađarsku granicu i optužili da je ubijen tobože u pokušaju bekstva. Tako su uhapsili Milovana Đilasa i sve druge. Iz dana u dan Tito je pročešljavao i čistio partiju od komunista, koje je zamenjivao poslušnim ližisahanima, pa i četnicima, ustašama, domobranima, balistima i njihovim sinovima-kćerima, pa i sinovima i kćerima od narodne vlasti osuđenih i streljanih fašista, koji su nam se sada busali u prsa za komunizam i zabijali kolje u leđa stvarnim komunistima.

Tako su se organi titoističkih vlasti upinjali na to da su oni narodna vlast, pa i socijalistička, gde prividno, praveći se takvima, a gde i iskreno, nesvesni da ta vlast više ne postoji u Jugoslaviji, da je uzupirana i zamenjena socijal-fašističkom.

Pošto sam prošao kroz niz jugoslovenskih zatvora, gde sam se sreo ne samo sa običnim uhapšenim komunistima, već i sa istaknutim rukovodiocima KPJ i vlasti, posebno u barskom zatvoru, gde sam proveo celo leto 1951.godine, ja sam mnogo štošta shvatio, što sam 1952. godine izlio u mojoj poemi BOJANA, gde nazivam Jugoslaviju ništa manje već GOLGOTOM, zemljom patnji i stradanja.

Tu - u barskom zatvoru sam saznao za Goli Otok, za to stratište jugoslovenskih komunista, najbolih sinova jugoslovenskih naroda, onih koji su na svoja ramena i svojom krvlju izveli narodnu revoluciju, koji su uspostavili diktaturu proletarijata, narodnu vlast i samopregorno, iskreno radili i žrtvovali se na tome da izgrade i socijalizam.

Za moje sazrevanje je posebno uticao moj rad na čelo redakcije lista ISKRA, u Beogradu, kao i klopka koju mi je učinila UDB-a da bi me sprečila da se maturiram, pa i hapšenje makedonskog pesnika Venka Markovskog, koga sam lično poznavao. Njegovo hapšenje, a ne neka njegova antititovska propaganda, koju mi nije činio !

Tako sam ja došao do svesti i konstatacije da titoističke vlasti Jugoslavije nisu više narodne, ponajmanje socijalističke vlasti, već socijal-fašističke. Ovo su mi potvrdile ne samo moja dopunska saznanja o Golom Otoku i svakodnevnom proganjanju i likvidiranju komunista, već i događaji u Ulcinju, u leto 1956.godine, kada sam uzeo aktivno učešće u demostracijama protiv zatvaranja škola na albanskom jeziku, gde su te vlasti jasno ispoljile svoj fašistički karakter.

Na ovaj način, dok sam se ja borio protiv titoističkih, socijal-fašističkih vlasti, a za narodnu vlas, za socijalizam, Titoisti su mi to uzeli za borbu protiv narodne vlasti i socijalizma, jer su se za to, za narodnu vlast i socijalizam, tobože borili oni.

Ko se za što borio i ko je od nas imao pravo, oni - Titoisti, ili ja sa mojim drugovima disidentima, Đilasom i Markovskim, pokazalo je vreme, istorija Jugoslavije.

Ali vidite i jednu kontradikciju: Ako sam ja bio protiv narodne vlasti i socijalizma, kako je moguće da se ja, jedan neprijatelj narodne vlasti i socijalizma, spremam da, čim mi se ukaže prilika, pobegnem za Albaniju?! Pa zar ta Albanija nije bila svetski poznata (I od njih priznata !) kao zemlja narodne vlasti i socijalizma?! Preko svega, zar oni ne znaju da sam upravo tu Albaniju, lično ja okarakterisao preko moje poeme BOJANA, kao i samu Jugoslavija, za GOLGOTU?!

3. Titoistička terminologija

Titoistička terminologija često ne odgovara naučnoj istini. Ona ne samo da hramlje, već je očito i antijugoslovenska, što se jasno ogleda i u ovoj dokumentaciji. Njom su oni indoktrinirali ne samo članove svoje partije i čitav narod, u tom okviru i mene, već i same Albance, što je ovima dobro došlo za njihove antijugoslovenske, antisrpsko-crnogorske i antimakedonske stavove i prohteve.

Ja sam već naglasio kako Titoisti pogrešno albansku dijasporu kod nas nazivaju nacionalnom manjinom, pa i nekakvom narodnošću. Tako oni govore i pišu i za albanske škole u Jugoslaviji !

Koja je to škola u Jugoslaviji albanska?! Znaju li oni što znači biti albanska?! Koju su to školu u Jugoslaviji otvorili oni, Albanci, i koju su od njih finansirali albanske vlasti Albanije?!

Ili se pod izrazom albanska škola ne podrazumeva da je tu školu otvorila i finansirala Albanija?! Da možda taj izraz gramatički nema to značenje?! Koliko ja poznajem ovaj jezik, meni tako zvuči, a ja sam od Albanaca, koji su instruirani od UDB-e da me indoktriniraju, upravo to čuo: da su to albanske, a ne jugoslovenske škole, da ih je otvorila Albanija, pa da ih i finansira Albanija !!!

Tako mi je govorio upravo Bahri Brisku, kojemu ja to nisam prihvatio. Naprotiv, na licu mesta sam mu se suprotstavio, naglašavajući da su to škole na albanskom jeziku, a ne albanske, da ih je otvorila radnička klasa Jugoslavije, a ne Albanija, i da se finansiraju znojem radničke klase Jugoslavije, a ne od strane albanske države.

O ovome je bilo govora i pod istragom, ali o tome nisu pisali u Optužnici !

Pisali su samo u Karakteristici, gde kažu da sam optuživao ne samo islednika, već i sudije, pa da sam bio i d r z a k.

4. Neprijatelji zemlje, ili vlasti?

Titoisti, pretendirajući za mene da "zauzimam pozicije neprijatelja naše zemlje" i „neprijatelja naroda", stoje sami dan-danas na tim neprijateljskim pozicijama. Po njihovim nakaradnim shvatanjima Jugoslavija i narod su samo njihovi, samo onih koji su se opredelili za titoizam, a ne i naši, koji smo protiv titoizma.

Čija je Jugoslavija?!

Čiji je jugoslovenski narod? !

Zar ova zemlja i ovaj narod nisu i moji?! Ja mislim da je Jugoslavija zemlja svih Jugoslovena, Srbo-Crnogoraca, Makedonaca, Hrvata, Slovenaca, Bosanaca i Hercegovaca, bez obzira da li su njeni državljani ili su državljani neke druge zemlje, i - posebno - bez obzira na njihovu društveno-političku orijentaciju. A to znači da je Jugoslavija - i moja! Da je i jugoslovenski narod - i moj !

Biti neprijatelj titoizma ne znači biti i neprijatelj Jugoslavije/jugoslovenskih naroda, jer Jugoslaviju i jugoslovenske narode svako ima pravo da ih voli i želi na svoj način, u saglasnosti sa svojim društveno-političkim ubeđenjima. Biti neprijatelj titoističke Jugoslavije znači biti neprijatelj titoizma, a ne i Jugoslavije, ne i jugoslovenskih naroda, gospodo titoistički mudraci !

Polazeći od činjenice što oni negiraju pripadnost Jugoslavije i jugoslovenskih naroda onima koji ne misle kao oni - Titoisti, štoviše pretendirajući to i preko službenih dokumenata kao što su ovi koje diskutiram, zar nisu činili neprijateljsku propagandu, mnogo težu od one moje, za koju su me uhapsili, optužili i osudili?! Ili je broj vojne pošte jednog odreda kraljevske vojske, za koji su me proglasili i osudili kao narodnog neprijatelja (što ćete videti u nastavku !), veći zločin od ovog njihovog ?!

Lapsus mensis i lapsus calami nisu neprijateljska propaganda, gospodo Titoisti !

Sa druge strane, koja je ta zemlja, koja je samo njihova, a ne i naša?! Makedonija?! U mojoj se "neprijateljskoj" delatnosti Makedonija nigde ne spominje, ni makedonski narod, niti Makedonske vlasti! Da nije Jugoslavija?! Pa VI ste, gospodo Makedonci, negirali Jugoslaviju! Ja je nisam negirao ni dan-danas! Naprotiv, ja sam učinio i činim sve za tu narodnu i socijalističku Jugoslaviju, pa i žrtvovao, koliko niste učini, niti žrtvovali svi vi zajedno, vi - makedonski Titoisti !

Vi nam rasparčaste Jugoslaviju, gospodo makedonski "komunisti", a ne ja!

Vi ste postavili mine narodnoj i socijalističkoj vlasti, a ne ja!

Vi ste vršili i vršite neprijateljsku propagandu ne samo protiv Jugoslavije, već i protiv narodne, protiv socijalističke vlasti, a ne ja !

Za što nam svedoči ovaj inscenirani sudski proces?! Za što nam svedoče vaši zločini protiv mene?! A sigurno da ja nisam ni prvi niti poslednji od žrtava vaše izdaje jugoslovenstva, narodne vlasti i socijalizma!

Ili ste u vašoj nezavisnoj Makedoniji uspostavili narodnu vlast i socijalizam?! Pogledajte se u ogledalo, gospodo zločinci! Ako ga nemate, ako ste sva ogledala zaključali, sakrili, ili i razbili, evo vam ova dokumenta, koja su ogledala vaše duše, vaše svesti i vaše neprijateljske delatnosti ne samo prema meni, već prema čitavom jugoslovenskom narodu i Jugoslaviji, prema narodnoj vlasti i prema socijalizmu.

5. O drskosti

Pošto su me uhapsili, istina je da sam bio m n o g o drzak, uvek, permanentno, i pred sudom, gde sam i sudije napadao i optuživao ih da nemaju pravo da me istražuju, niti da mi sude.

Zašto?

Pre svega ja sam bio sasvim svestan da sam potpuno nevin, jer ne samo da nisam vršio nikakvu propagandu protiv Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, ni protiv narodne vlasti, socijalizma, bratstva i jedinstva, kako su mi pisali u nalogu za hapšenje i u Optužnici, već sam naprotiv bio za narodnu vlast, za socijalizam i bratstvo i jedinstvo, za što sam neprekidno militirao i militiram, pa su mi komunisti Jugoslavije, pre neki mesec, videći da sam se svetski afirmirao kao konstruktivan gradanin - komunista, ponudili i člansku knjižicu njihove nove Jugoslovenske komunističke partije (!). Ko ne veruje - nek dođe u moj stan da mu je pokažem. Sa druge strane, još pre hapšenja, meni je počelo da postane jasno da je u Jugoslaviji uzurpirana narodna vlast, proleterska diktatura, i da je uspostavljena socijal-fašistička diktatura Josipa Broza Tita i njegove crne bande, kriminalne i omražene od čitavog naroda. Vidite moju poemu BOJANA, objavljena u Dubrovniku još 1952.godine, zatim i sred Beograda i Zagreba, gde sam Jugoslaviju nazvao Golgotom, a Josipa Broza Tita i njegovu kliku otvoreno optužio da su je upravo oni učinili takvu, GOLGOTOM, koju su pritusnule ljute rane, pa njeni narodi stenju, ropću i kukaju od njihovog terora. I

zgleda da 1952.godine, kad sam pisao tu poemu, nisam bio baš sasvim svestan jugoslovenske stvarnosti, ali sam hapšenjem u Tetovu (Makedonija) postao i te kako svestan još od prvog dana da u Jugoslaviji više nemamo ni narodne vlasti, ni socijalizma, niti bratstva i jedinstva, što nam je sada - verujem - svima jasno, sasvim jasno. Ili nam nisu ovo dokazali tragični događaji koji su usledili i nosimo ih na pleća dan-danas?!

Pravni povod za tu moju posebnu d r s k o s t jeste zatvorska istraga i Optužnica, gde su jasno napisali da u Makedoniji nisam vršio neprijateljsku propagandu, pošto sam tobože p r i m e t i o da me na svaki korak prati UDB-a. Onda, pošto sam građanin-državljanin Crne Gore i pretendira se da sam upravo tamo izvršio „krivično" delo, sa kakvim pravom su me isleđivali i sudili u Makedoniji?! Po ustavu Jugoslavije i KZ trebali su da me predaju crnogorskim vlastima, da me oni islede i osude, kako sam to ustrajno tražio i pod istragom i pred sudom.

A zašto nisu to učinili?! Zato što sam u Ulcinju te godine imao samo muškaraca 253 brata i rođaka Resulbegovića, koji bi razbili ne samo vrata, već i prozore sudske sale, i upali da vide i slušaju za što se to optužujem i sudim. Šta sam to učinio?!

U Tetovo nisam imao nikoga od mojih. Ipak su i tu "suđenje" učinili iza zatvorenih vrata !!! Ovako su makedonske vlasti primile na sebe svu odgovornost za taj inscenirani sudski proces, za taj zločin, koji je sigurno izvršen naređenjem iz Beograda, od jugoslovenskih centralnih vlasti.

Samo su se inscenirani sudski procesi vršili iza zatvorenih vrata! Adema Demaći ne samo što nisu osudili iza zatvorenih vrata, već su angažovali svoje ljude da pozovu narod i vide zašto se on sudi i kažnjava!

6. Provociranja za ubistvo

U zatvorskoj ćeliji u Tetovo pravili su mi svakakva provociranja ne samo preko osobe, nekakav Albanac, koga su mi u ćeliji postavili za to, već i lično Titoisti. Svesni da su me nevinog uhapsili i da su protiv mene već učinili mnoge zločine, preko svega svesni da sam ja shvatio fašistički karakter njihovih vlasti, njihovog režima, oni su odlučili da me fizički likvidiraju.

Zato me jedno veče, oko pola noći, nesvezanog, izvode iz zatvora, tzv. Pašina kuća, i sprovode u zgradi Odseka unutrašnjih poslova, koja je bila na jedno 300 metara odstojanja. Policajac me ne vodi tamo ulicama grada, već preko nekih bašti. A beše to jedna slabašna osoba, prava mrcina, koga sam mogao oboriti najobičnijom pesnicom i uzeti mu revolver.

Čim sam ušao u kancelariji islednika, rekao sam mu: "Više me izvodite iz zatvora ni danju, kamoli noću, ni svezanog, kamoli nesvezanog, ni ulicama grada, kamoli i baštama, da me isleđujete ovde! Ako to još jednom budete učinili ovo, znajte da ja neću preći ni prag ćelije, kamoli i zatvora!"

Posle ovoga islednik je dolazio u zatvor i tu, u jednoj kancelariju uprave, vršio mi isleđivanje. Kada su me kaznili, premestiše me u jednu drugu ćeliju, sa prozorom prema školskom dvorištu, uz samo to dvorište. Moji učenici su se tu nekoliko puta skupili i pevali mi pesmu "O Zatvoru, ognjem sagoreo!", pa i klicali: "Živeo Kaplan Kaluši!"

KALUŠ-I je bio moj pseudonim, kojim su me oni poznavali, jer sam njime potpisivao moja dela, koja su oni čitali po raznim organima štampe, gde sam ih objavljivao. Ovim sam pseudonimom potpisivao ne samo ona dela koja sam objavljivao na albanski jezik, već i ona na srpski jezik, pa i na makedonski.

Gvozdene šipke tog prozora bile su pokretne i savitljive, što mi pokaza jedan mladi Grk, koji mi reče da je uhapšen za krađu. Nije imao ni 20 godina. Njemu dolazaše tu, pod prozor, skoro svako veče, moguće stvarno ljubavnica. Tako da sam ja sasvim lako mogao izaći iz tog zatvora. Jedan dan, u dvorište, za vreme provetravanja, ovaj mi Grk predloži da pobegnemo iz zatvora za Grčku, jer će mi on pokazati i put, pošto ga tobože poznaje, jer je otuda. Zahvalih mu se rečima: "Vi činite što god hoćete. Ja ne mislim bežati".

Tako je gola laž pretendiranje da su oni, vlasti zatvora u Tetovo, preko njihovog prijatelja informirani da Kaplan namerava da beži iz zatvora, čim mu se za to pruži prilika. Naprotiv, preko tog svog prijatelja oni su nastojali da me ubede da treba da bežim. Da sam imao takvih misli i namera, ja bih bar iz te ćelije pokušao bekstvo. Činjenica što ni Grk ne pokuša bekstvo dokazuje da je on bio provokator UDB-e.

Ali šta će ova Karakteristika, sa tim pretendiranjem, u moja dokumenta?!

Kad su me izveli iz zatvora u Tetovo da me sprovedu u Idrizovo, ne samo što me nisu svezali, već su mi prišili i jednog drugog "osuđenika", i on nesvezan. Pratio nas je pomenuti slabašni milicioner, pešice. Kad smo prešli most na rečici Pena i odmakli jedno 100-200 metara, ovaj se milicioner "seti" da je zaboravio naša dokumenta i reče nam da se vratimo. Na mostu nam reče da ga tu pričekamo i nestade na vrata zatvora, jedno 150 metara udaljeno. Tada mi "osuđenik" reče: "Da bežimo!" Ja, svestan da je to provokacija i da upravo to očekuju UDB-ini strelci iza prozora okolnih kuća, odgovorih mu: "Ako vi hoćete da bežite, to je vaša stvar. Ja ne bežim!" Tako im propade i ova provokacija. Kad smo stigli u Idrizovo nestade ovaj "osuđenik": apsolutno nigde ga više nisam video.

Ova Karakteristika, sa tom beleškom, trebala je da potvrdi, u slučaju da ja pokušam bekstvo i ubijem se, da sam još u zatvorskoj ćeliji planirao to begstvo. Ako sam stvarno planirao bekstvo, zašto ne nasedoh na njihove klopke ?!

Ali što nam dokazuju ove provokacije?! Da smo imali posla sa narodnim i socijalističkim vlastima, ili sa fašističkim?! Narodne vlasti, socijalističke vlasti, ne samo što ne provociraju, već i osuđuju, kažnjavaju zakonski provokatore !

.......

Ovom se karakteristikom tangentno dodiruju i neki drugi problemi, kao na primer: negiranje da sam poznavao svedoke (Bahri Brisku i Adema Demaćija); negiranje nekih pisama da su moja; ne samo negiranje autentičnosti nekih pisama, već i optužba da su falsifikovana od onih koji su mi inscenirali sudski proces, o čemu će biti reči duž analize Presuda.

Ovom karakteristikom, uneta u moj dosije, indoktrinirani su protiv mene svi koji su i samo provirili u to dosije Državne arhive Republike Makedonije. UDB-a je ovako krila, maskirala svoj žločin i izazivala protiv mene neprijateljsko raspoloženje onih koji su čitali tu karakteristiku i onih koji su verovali tim lažima, od njih širene u masi. Ona je zato i postavljena tu.

Titoistička mašinerija i arhitektura je lančano povezana svim mogućim alkama protiv nas, njenih neprijatelja.

IV.- Presuda Okružnog suda u Tetovu

Ova je presuda FALSIFIKOVANA. Ona, koju su meni dali i na koju sam se ja žalio Vrhovnom sudu, ima skoro sasvim drugu sadržinu. Ja sam tu Presudu izneo iz zatvora. Sada se nalazi u inostranstvo. Čim budem pribavio fotokopiju - objaviću je. Sada ću vam izvršiti analizu-koment ove, falsifikovane.

Ali vidite pre svega sastav ovog prvostepenog krivičnog suda: Kočo Tulevski - predsednik suda, redovan sudija Nikola Trpevski, porotnici: Živka Otunjska, Blagoje Mitruševski i Idriz Idrizi.

Ko su ovi ljudi? Koji od njih nije bio član partije na vlasti, pa i u službi UDB-e?! Da možda nije bio Idriz Idrizi - šef Otseka za prosvetu i kulturu u Tetovo?! Ili nije bila u službi UDB-e Živka Otunjska - šef Upravnog otseka UDB-e u Tetovo ?!

Kočo Tulevski je kompromitiran još pre suđenja meni: dali mu da "osudi" nekog nesrećnika, politički, a nisu mu rekli ni usmeno niti preko telefona, pa ni u dosije mu nisu postavili pismeno koliko da ga kazni. Tada on prekida suđenje, prelazi u jednu susednu kancelariju i pita na telefon šefa UDB-e (bio je tada pukovnik Đoko Mitrevski!) koliko da kazni optuženog. To je neko načuo pa prišapnuo nekom svom prijatelju, od koga je to saznao ceo grad.

Zar ovo ne znači da nas je UDB-a optuživala i UDB-a nam je sudila?! Zar nas ovo ne potseća na vreme turske okupacije, kada nas je kadija tužio i kadija nam sudio?!

Sudije političkih procesa, da bi sudili objektivno, ne smeju biti ni članovi partije na vlasti, kamoli i članovi institucije koja prati, survejira i hapsi, istražuje i optužuje osumnjičenog za bilo kakvu političku delatnost protiv vlasti. Sudije treba da budu izabrane od naroda među najistaknutijim društvenim ličnostima, afirmirani ne svojom lojalnošću prema partiji na vlasti, već prema narodu, prema pravdi i istini.

To se u zemljama sa nenarodnim režimom ne može postići, ali u zemljama sa narodnim režimom, posebno u zemljama sa socijalističkim režimom, sigurno se postiže. Gde te kadija optužuje i kadija ti sudi sigurno nemamo ni narodni, kamoli i socijalistički režim.

Ali, gde su danas ovi ljudi, koji su mene optuživali i sudili me?! Zar se svi oni, pošto su mene optužili i osudili me kao neprijatelja narodne vlasti i socijalizma, nisu upregli sami u borbi protiv narodne vlasti i socijalizma?! Pa i protiv bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda?! Pa i protiv Jugoslavije?! Pa i protiv jugoslovenskih naroda?! Pa i protiv svog naroda?! Pa i protiv samih sebe ?!

Ko otcepi Makedoniju od Jugoslovenske federacije???

Jaaa?! - koji sam od njih optužen i kažnjen za to!!! Ili ONI?!

Ko otcepi Kosmet od Srbije?!

Jaaa?! - koga oni arbitrarno proglašavaju za Šiptara, ili Šiptar-Albanac Idriz Idrizi sa njegovim američkim buržujima, koga nemaju potrebu da proglase za Albanca, jer je sam sebe proglasio za to, pa nam to i dokazao !!!

Ko priznade Kosmet za nezavisnu državu ?!

Jaaa?! - po njima Šiptar, ili oni - naša makedonska "braća" Tulevski, Trpevski, Otunjska, Mitruševski i tutti quanti ?!

Da pređemo sada na tekst PRESUDE, gde - pošto u generalije kažu za mene "do sega neosuduvan" - do sada neosuđen, doslovno nadovezuju: "Optuženi je 1951.godine neuspešno pokušao da pređe granicu FNRJ i pobegne u SAD, nakon izdržanog zatvora...", ali ne piše i da su ovom Kaplanu to inscenirali oni iz UDB-e, da bi ocrnili biografiju njegovog brata pukovnika JNA i sprečili ga da iz vojske pređe u Gardu Republike, jer su i njega persekutirali i proganjali u ime "narodne" vlasti i "socijalizma", jer su i njemu činili svakakve svinjarije! Ponajmanje pišu da sam tada bio maloletan i, kao takvog, nisu smeli da me drže u zatvor ni jedan jedini dan, kamoli i čitavo leto 1951 !

Ali što znači navod da sam 1951. pokušao da pređem granicu?! Odakle to njima?! Zar nam ovo ne dokazuje da je UDB-a i maloletnima otvarala dosije i survejirala ih u njihovoj "političkoj" delatnosti?! Pa zar se i pokušaj da se pređe granica smatrao p o l i t i č k o m delatnošću?! Jugoslovenske vlasti su tada same izdavale pasoše svim svojim građanima i dozvoljavale im da odu u inostranstvo, ne samo kao turisti, već i za rad, pa i za stalno, da se više ne vraćaju !

Što nam dokazuju ova dosijea? Zar nam ne dokazuju da smo imali posla sa jednim policijskim režimom, a ne sa narodnim, socijalističkim?! Lenjin je rekao da nema ništa strašnije od režima zemlje, gde se državna svojina nad sredstvima za proizvodnju spaja sa policijskim režimom. Ili nismo upravo ovo imali u titoističkoj Jugoslaviji ?!

1. Tekst Presude Okružnog suda u Tetovu

Evo i izvodi iz teksta Presude Okružnog suda u Tetovo, prevedeni od mene sa makedonskog jezika...

"...Optuženi KAPLAN RESULBEGOVIĆ - "KALUŠI" je kriv zato što je od početka 1956.godine pa sve do 1958.godine, sa namerom da podrije vlast radnog naroda i da razbije bratstvo i jedinstvo naroda FNRJ, preko pismenih dopisivanja sa pojedinim osobama i u ličnim kontaktima otvoreno širio da naše vlasti idu k vršenju denacionalizacije pripadnika šiptarske nacionalne manjine i da nastojavaju za gubljenje šiptarske nacije, zbog čega zatvaraju šiptarske škole, nepriznajući prava nacionalnih manjina, pri tome poziva aktivno da se bore protiv takvih mera u kom smislu je delovao u masi da ih mobilizira u borbi protiv političkih masa Narodne vlasti, a posebno se obraćao svojoj rodbini pismeno u Albaniji, iznoseći stanje u Jugoslaviji da je bilo kritično za šiptarsku manjinu i traži pomoć za navodno oslobođenje, stvarajući na taj način neprijateljsko raspoloženje prema državnom i društvenom ustrojstvu FNRJ...

Optuženi od kako je 1951.godine neuspešno pokušao da pređe granicu FNRJ i pobegne u SAD, nakon izdržanog zatvora...za vreme studija zauzima pozicije neprijatelja naše zemlje i vezujući se sa svojim istomišljenicima i bliskim drugovima još u jesen 1955.godine započinje neprijateljsku delatnost. Kao takav pri kraju 1955 i početkom 1956, kad je saznao da je, u njegovom rodnom mestu Ulcinj, u Crnoj Gori, došlo do dobrovoljnog zatvaranja šiptarskih škola, iskorišćava ovaj moment i pred intelektualcima šiptarske nacionalnosti, sa kojima je bio u vezi, kao oni u Ulcinj i u Skoplje, propagandirao je da jugoslovenske vlasti i narod ne tolerišu i ne vole nacionalne manjine i posebno Šiptare...Optuženi se isprva sa pismom obraća svedoku Bahri Brisku, a zatim i u ličnim kontaktima sa svedokom i svojim drugovima iz Ulcinja...optuženi je počeo da održava veze i sa svojim zetom u Albaniji korespondirajući i proturajući da u FNRJ Šiptari ne uživaju nikakva prava i slobode, kako su podloženi sistematskoj denacionalizaciji...pri dolasku njegove sestre iz Albanije u Ulcinj, on je upoznaje sa situacijom kako je on gleda, ukazujući joj da treba preduzeti i mere preko albanskih vlasti i slično...Iako posle ovog perioda od 1955 i 1956. god. izvesno vreme je smanjio svoju delatnost za stvaranje neprijateljskog raspoloženja prema državnom i društvenom uređenju FNRJ, optuženi ne prekida delatnost i kasnije, u 1958.godini...što se vidi od pisama upućenih svojoj ženi i kontakata sa istomišljenicima kao svedok Damači Adem iz Prištine....

...sam optuženi, pred sudom, priznaje da je pogrešno orijentiran u ovoj periodi, preduzeo mere koje su ga odvele u neprijateljsku delatnost...

...Sud konstatira da iznošenje od strane optuženog preko pisama da u FNRJ se vodi denacionalizatorska politika prema šiptarskoj nacionalnoj manjini, da Šiptari nemaju slobode i prava u FNRJ i slično, nije bilo samo sa ciljem da se samo ukaže na nepravilnu politiku pri zatvaranju škola...

...optuženi Kaplan, uživajući ugled među svoje drugove kao mlad književnik, iskoristio je ovaj položaj i u suštini (vo sašnost !) bio je ličnost koja je najaktivnije radila za narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca. K ovom zaključku suda upravljaju nas i njegova dela priložena stvari, iz kojih jasno izlazi njegov neprijateljski stav i delatnost...

...pisma upućena ženi i deponiranja svedoka Demaći Adem, dadena u prethodnom postupku (u zatvorskoj ćeliji u Prištini!- KB), koja on iz razumljivih razloga na glavnom pretresu promeni...(dokazuju) da je optuženi sve do lišenja slobode projavljivao neprijateljsku delatnost sa tom razlikom što, plašeći se da ne padne u zatvor, usilio je konspiraciju i taktivizira, pa u posebne periode miruje da bi pričinio utisak da se odrekao od ranije delatnosti...

...mesto gde se deluje (Ulcinj) je kraj naseljen sa nacionalnom manjinom...".

Da vidimo sada što je istina a što laž u ovoj Presudi...

2. Zatvaranje škola u Ulcinju

Po ovoj Presudi moja je "neprijateljska delatnost počela 1956.godine". A do te godine? Zašto do te godine nisam delovao „neprijateljski"? Šta me potstaklo da upravo te godine počnem moju „neprijateljsku" delatnost ?!

U proleće 1956.godine u Ulcinju su počeli da održavaju skupove sa pripadnicima albanske dijaspore da bi ih ubedili da ne šalju više decu u školi na albanskom jeziku. Šta li su im trebali ovi skupovi, ako su sami Albanci, dobrovoljno - kako se to pretendira od vlasti - odlučili da ih zatvore?!

Kako vidite iz Presude, oni pretendiraju da su te škole zatvorene "dobrovoljnom potražnjom samih Albanaca". Na jednom drugom mestu, nehotice upadajući u kontradikciju, ovi suci priznaju da ovo, zatvaranje škola na albanskom jeziku, nije bila vola samih Albanaca, već su to bile "političke mere Narodne vlasti". Tako ONI pišu, dok ja kažem da su to bile političke mere nenarodnih vlasti Crne Gore, jer narodne vlasti ne preduzimaju takve mere. Na kraju krajeva, ako su to bile narodne vlasti, zašto su ih smenili i kakve su sada ove, aktuelne vlast ?!

Signjifikativno je i priznanje ovih Titoista da je zatvaranje škola u Crnoj Gori bila nepravilna politika tamošnjih vlasti. Pošto je ta politika bila nepravilna i pošto je moje reagovanje, kakvo bilo, rezultat te njihove nepravilne politike, zašto se oni ne optužuju da su začetnici svega ovoga, da su oni mene indoktriniali tom njihovom nepravednom politikom, već se naprotiv optužujem ja da sam začetnik i da sam ja indoktrinirao...koga to? Njih?! Bahriju, Ismeta, Feriha Hajrula, Sabriju, Adema Gajtani, Hasana Goranu, Bajrama Selju i druge agente, koje su mi podmetali kao "vatrene" Albance i protivnike zatvaranja tih škola ?!

Da to nije bila vola Albanaca dokazuje nam činjenica što, čim je malo popustio teror UDB-e i skinut sa vlasti Aleksandar Ranković, ne samo što su ponovo otvorene škole na albanskom jeziku, već im je dozvoljeno da otvore i srednje škole, pa i fakultete, a u Prištini i u Tetovo i univerzitet, što ni nacionalnim manjinama ne pripada, kamoli dijasporama. Ili su sada otvorene škole u protivnosti sa njihovom navodnom voljom da se zatvore ?!

Istina je da je bilo i takvih koji su, i bez te propagande, pritiska i šantaža, od vremena slali decu da uče na srpskom jeziku, ali je bilo i takvih, koji ne samo što su slali decu da uče na albanskom jeziku, već su hteli i dalje da im deca uče na tom njihovom maternjem jeziku, pa i posle propagande koju su vlasti vršile za zatvaranje škola na albanskom jeziku u Ulcinju i u čitavoj Crnoj Gori.

Ja sam tada bio u Skoplje, na poslednjoj godini studija, i nisam ništa znao šta se to događa u Ulcinju.

UDB-a je videla da ću se kroz koji mesec diplomirati i, da bi to sprečila, preduzima mere protiv mene, pa i najprljavije, monstruozne, o čemu sam već govorio i pisao: razorila mi je i veridbu sa Sarajevskom T.D. i ubacila u krevet svoje provokatorke, od kojih spominjem Nadu, za koju moj brat, po službenoj dužnosti, nije dao odobrenje svom drugu majoru JNA, da se oženi sa njom, upravo zato što je bila nemoralna, a sigurno je kao takva bila i u službi UDB-e, jer su joj se samo takve žene stavljale na raspolaganje za njene protivzakonske postupke.

UDB-a je instruirala i svog agenta, Albanca Bahri Brisku, da mi piše i da mi se žali protiv zatvaranja škola, pa i da mi se hvali kako je tobože, sa svojim učenicima, sišao iz sela u grad, koji su navodno preko noći ispunili napisima po zidovima protiv zatvaranja škola na albanskom jeziku. Ja sam to pismo sačuvao i, na dan mog hapšenja, dopalo je u ruke UDB-e, koja to pismo odmah skriva.

To pismo dokazuje da nisam ja taj koji se obratio Bahriji, kako se u Presudi pretendira, već je Bahrija taj koji se prvi obratio meni. Sa druge strane, gde nađe Barija moju adresu?! Gde nađe mene, Crnogorca, pored tolikih novinara i književnika Albanaca?! Pa ovaj Bahrija je pre godinu-dve ogovarao moje pripovetke, da ja - kao Crnogorac (!) - ne poznajem albanski jezik, da mi pripovetke drugi prevode na albanski !

Treba znati da do tada ja nisam imao apsolutno nikakvo društvo sa ovim Bahrijom. Nismo se ni rukovali niti pozdravljali. Naprotiv, držao sam se daleko od njega (iako nisam znao da je agent UDB-e !).

Ali sam zato znao da je sin baliste, onih Albanaca koji su mi streljali brata od strica, koji su mi batinama ubili u zatvor strica, koji su mi sestru od strica hapsili i silovali, koji su mi i rođenog brata opkolili i zamalo ubili (probio je obruč i spasio se ranjen !), koji su nam više puta pretresli kuću, uzimali i krali sve što su mogli i hteli, pa nas - decu - i šamarali. Mojoj sestri je u školskom dvorištu, sin majora Hasana Isufija, šef fašističke policije u Skadar, postavio revolver pod grlo i pripretio da će sve Resulbegoviće streljati, jer ni pod njihovom fašističkom okupacijom niti smo pristali da stavimo albansko keče na glavu, niti smo albanizirali naše prezime.

Zato je i moj otac prošao kroz njihov fašistički zatvor.

Neospornim dokumentima je dokazano da je naša porodica srpsko-crnogorske nacionalnosti, vezana ne samo duševno, već i kroz vekove prolivenom krvlju (!) sa svim drugim narodima Jugoslavije, pa i za narodnu vlast! I upravo sam ja taj koji je ovu porodičnu istorijsku privrženost otkrtio, napisao i obelodanio, objavio, žrtvujući sebe i svoju decu, čineći ono što nijedan drugi Jugosloven dan-danas nije učinio za da se osveste naši muslimana da su slovenskog drevnoga čest! Ili ovo nije istina?! Pogledajte moja dela: RESULBEGOVIĆI-porodična istorija i BUROVIĆI-porodična istorija !

Podstaknut od Bahrije (UDB-a) ja sam odmah napisao članak u vezi zatvaranja škola na albanskom jeziku i poslao POBJEDI u Titogradu, gde je instrukcijama UDB-e već objavljen dopis od njenog dopisnika iz Ulcinja. Taj sam članak, na albanskom jeziku, svojeručno predao redakciji lista FLAKA E VLLAZNIMIT u Skoplju, lično njegovom glavnom uredniku Murteza Peza.

Ni jedan ni drugi list nisu objavili moje reagovanje. Zar ovo ne dokazuje da sam ja hteo da javno prodiskutiramo to, zakonski, marksistički-lenjinistički?! Zar neobjavljivanje mog stručno, marksističko-lenjinističkog reagovanja i, sa druge strane, provociranja od UDB-e, ne dokazuju nam da nismo imali posla sa narodnim vlastima?! Kako sam već naglasio, narodne vlasti ne provociraju, ne stavljaju nikoga u policijsku obradu!

U Presudi Vrhovnog suda se cinično pretendira da "...Ako celata aktivnost na obvinetiot Kaplan beše samo vo vrska so zatvaranjeto na školite, togaš taja ke se razvivaše na sosema drug način, so sosema drugi sredstva, kako što se, vpročem, rešavaat i mnogu drugi prašanja bilo od ekponomski ili politički karakter vo okvirot na demokratskite formi na opštestveniot sistem vo FNRJ". Koje su to demokratske forme? Nedozvoljavanje diskusije, neobjavljivanje dopisa, insceniranje sudskih procesa potiv nevinih ljudi i bratoubilački rat kojim rasparčaše Jugoslaviju u srednjovekovne feude?!

Znači, meni nije palo s neba da se bavim "neprijateljskom" propagandom. Provocirala me na to UDB-a, pa me i stavila u policijsku obradu, a sa ciljem da me aktuelno spreči da se diplomiram, kako je to pokušala i u Beogradu, na maturi, gde sam zamalo ubijen od kriminalaca, a moguće i od ruke kojeg udbaša. U perspektivi je sigurno planirano i moje likvidiranje kao književnika.

3. Monstruozna laž

Nikada ja nisam propagandirao da jugoslovenske vlasti i narod ne tolerišu i ne vole nacionalne manjine i posebno Šiptare! To je monstruozna i bezobrazna laž bezobraznih Titoista. Naprotiv, rekao sam i kažem, usmeno i pismeno, da naš, jugoslovenski narod, nije pravio razliku između sebe i nacionalnih manjina, posebno između sebe i Albanaca, iako ovi nisu bili nacionalna manjina, iako su ovi, od kad su se islamizirali, postali isukani mač turskih i drugih okupatora protiv nas.

Štaviše, ne znajući istinu o Albancima, indoktrinirani falsifikovanom istorijom albanskog naroda, i naš narod i jugoslovenske vlasti tretirali su Albance mnogo-mnogo bole nego što im to pripada po međunarodnim zakonima, onako kako ih niko drugi na svetu nije tretirao i ne tretira ih, onako kako ih ni njihov Enver Hodža nije tretirao kad su mu tamo stigli, onako kako ovaj Enver Hodža nije tretirao ni svoje Albance, pa je zato albanski narod i spevao pesmu:

Marsho përpara Sllobodan,

Mos u ndal deri n'Tiranë !

Marširaj napred Slobodane,

Ne zaustavi se do Tirane !

Oni koji su sklepali ovu Presudu znaju sasvim dobro da ja ne samo što nisam mešao jugoslovenske vlasti u problemu tretiranja albanske dijaspore u Crnoj Gori, već nisam mešao ni makedonske, pa ni srpske vlasti, jer sam svojim očima video kako u Srbiji i Makedoniji Albanci uče na svom jeziku ne samo u osmogodišnjim školama, već i u srednjim, pa i u višim, po fakultetima. Pa i do dana hapšenja, lično ja sam u Tetovo predavao Albancima njihov jezik u osmogodišnjoj školi "Lirija". Kako je moguće da ja predajem Albancima albanski jezik i da istovremeno pretendiram da jugoslovenske vlasti i narod ne tolerišu Albance?! Zar nije ovo apsurdno?! Mešanje crnogorskih vlasti sa jugoslovenskim, i posebno sa narodom, ne čini se slučajno. Titoistički kriminalci znali su sasvim dobro kako stoji stvar, ali oni nisu naređeni da sude, već da insceniraju jedan sudski proces i da sklepaju, da naduju svačime ovu njihovu Presudu, kojom su nam dokazali samo svoj titoistički bezobrazluk i monstruozitet.

Ja ne poričem da su i crnogorske vlasti bile jugoslovenske, kao što su i jugoslovenske vlasti bile i crnogorske. Ali, u mojoj aktivnosti u vezi škola na albanskom jeziku, ja ih nisam mešao, kao što nisam mešao ni predsednika opštine Ulcinja Andriju Petričevića sa predsednikom Crne Gore Blažom Jovanovićem, kome sam tražio sastanak upravo povodom škola na albanskom jeziku. Ja sam bio svestan još tada da u redovima jugoslovenskih i republičkih vlasti ima i poštenih ljudi, pravih komunista, sinova naroda i domovine, a ne samo četnika, ustaša i balista, tipusa kao ovi, koji su uzurpirali narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorili u svoju ličnu socijal-fašističku diktaturu.

4. O denacionalizaciji

U karakteristici mi pišu da sam optužio jugoslovenske narodne i socijalističke vlasti za denacionalizaciju nacionalnih manjina, konretno da sam propagandirao svima da za denacionalizaciju Albanaca su krivi "jugoslovenski narodi i narodna vlast". To je i centralna optužba, sva usredsređenost Optužnice, kao i obeju Presuda.

Istina je da sam bio protiv denacionalizacije-asimilacije. Istina je da sam optužio - ne jugoslovenske vlasti, ponajmanje narodne i socijalističke, pa ni makedonske (!), već antinarodne i antisocijalističke vlasti Ulcinja, lično Andriju Petričevića, da su oni vršili denacionalizaciju - ne nacionalnih manjina, već albanske nacionalne "manjine"! Ovo proširenje moje "neprijateljske" delatnosti sa teritorije Ulcinja (Crne Gore) na teritoriji čitave Jugoslavije, sa albanske nacionalne "manjine" na sve manjine, sa mog neprijateljstva prema nenarodnim vlastima - na narodne vlasti, ne čini se nesvesno, već sasvim svesno i namerno, jer su ovi udbaši pre mene i bolje od mene znali da ta vlast više nije bila narodna, ponajmanje socijalistička, pa i da se ja nigde nikada nisam izrazio da se ono što se činilo u Ulcinju (Crnoj Gori) činilo i u čitavoj Jugoslaviji, da se ono što se činilo sa albanskom "manjinom" - činilo i sa svim drugim manjinama!

Pod istragom i pred sudom, kao i u mojoj Žalbi Vrhovnom sudu ja sam ustrajno tvrdio da nikad nikome nisam rekao da ovu denacionalizaciju vrše jugoslovenski narodi i narodna vlast. Vidite Presudu Vrhovnog suda, gde se to izričito naglašava, da Kaplan "nikade ne izjavil da se denacionalizacija nad šiptarskoto malcinstvo vrši od strana na organite na narodnata vlast"!

Apsolutno nijedan dokaz nisu izneli pred sud da ovo moje tvrđenje obore! Apsolutno nijedan svedok me za to nije optužio! Naprotiv, ja sam taj koji sam i pred sudom, i u toku izdržavanja kazne, i posle puštanja iz zatvora, tamo - u inostranstvo, u Albaniji i u kapitalističkom svetu, tada i dan danas, mojim stavom i mojim delima, književnim i naučnim, krvavom borbom na društveno-političkom poprištu i krvlju napisanim značajnim delima, ponovio i svestrano dokazao da nisam bio protiv narodne vlasti, već protiv izdaje te vlasti!

Nasuprot ovome, moji suci su dokazali da su upravo oni bili protiv narodne vlasti, protiv socijalizma, protiv bratstva i jedinstva. Ili ovo nije istina?! Gde su oni danas?! Na kojoj su barikadi ?!

Istina je da sam za denacionalizaciju otvoreno optužio titoističke vlasti, lično predsednika Opštine Ulcinj, Andriju Petričevića, i da sam za to nastojao da aktiviziram ne samo pripadnike albanske dijaspore, već i konstruktivne građane Jugoslavije, Crnogorce i Srbe, pa i Boža Kostića, mog profesora istorije, koji se pre mene sudario sa ovim Andrijom Petričevićem, isto tako u odbrani Albanaca, pa me time tako vaspitao i mene od malih nogu.

Istina je da sam predvodio moje istomišljenike i na demostracije, da smo demostrativno blokirali "Narodni" odbor u Ulcinju, gde je ovaj Petričević izvadio revolver na mene, a zatim i na mog oca, sred grada, preteći mu: "Zauzdaj sina, inače ću i njega i tebe ubiti!" Za ovo je trebalo da se oni uhapse i izvedu pred sud, a ne ja.

Moj stav i moje suprotstavljanje denacionalizaciji, iako nisam bio član KPJ, bio je marksistički-lenjinistički, pa sam savetovao i druge da takav stav zauzmu, pogotovo Bahri Brisku, Ismeta Lamo, Hasana Goranu, koji su se - instruirani od UDB-e - izražavali ekstremno nacionalistički, šovinistički i rasistički. Da je ovo istina postoji dokumenat: pismo koje sam poslao Bahriji iz Skoplja, gde ga najiskrenije savetujem da se u borbi protiv zatvaranja škola pridržava Marksa, Engelsa i Lenjina, a ne Đerđa Fište. Ovo se ogleda i u Presudi Vrhovnog suda, ali izopačeno, kako to oni objašnjavaju sve. Tamo piše da sam ja pisao Bahriji "da treba da se krijat zad sentencite, mislite i postapkite na Marks, Engels i Lenin". Nigde u tom pismu ne piše da sam ga poručio da se krije, već da se pridržava i oslanja. Zar ovo nije falsifikovanje mojih pisama ?!

Aktuelno, ovi Titoisti, ovog Bahri Brisku, koga su izveli pred sud kao svedoka Optužnice, sada izvode kao predvodnika tih demostracija, koji je stvarno bio u našim redovima, ali u službi UDB-e, kao špijun, provokator i policijski obrađivač.

Ovaj B. Brisku, instruiran od UDB-e, a podržan svestrano i od albanske mafije, piše sada ne samo kilometarske paskvile protiv mene, već i knjige, sa monstruoznim neistinama, lažima, klevetama i najprljavimim psovkama, uvredama, kojima me provocira za lično obračunavanje, na što me navode i aktuelne vlasti Crne Gore, koje moju tužbu protiv njega i njegove knjige odbijaju da uzmu na razmatranje. Za opširno vidite moju knjigu "Tužba - protiv koga?", Ulcinj 2012.

Što se tiče optužbe da sam govorio da crnogorske vlasti (!), ne i makedonske, ne i srpske (!), idu na tome da denacionaliziraju pripadnike šiptarske nacionalne manjine, - istina je. Istina je i da sam tako govorio i da se tome ciljalo od crnogorskih vlasti. A da zašto su im zatvorili škole?!

I koja je to nenarodna vlast koja ne cilja denacionalizaciju i asimilaciju nacionalnih manjina?! U Albaniji naša, srpsko-crnogorska i makedonska nacionalna manjina dan-danas nema ni bukvara. Lično mene su 10 puta na živo odrali tražeći mi da poreknem moju jugoslovensku, srpsko-crnogorsku nacionalnost i da se izjavim za Albanca !

Doduše jugoslovenske titoističke vlasti nisu dotle stigle sa albanskom dijasporom u Jugoslaviji. Štaviše - ni kraljevske vlasti Jugoslavije nisu učinile one zločine nad Albancima, koje su učinile "komunističke" vlasti Envera Hodže nad jugoslovenskom nacionalnom manjinom u Albaniji.

Da se ciljalo denacionalizaciji-asimilaciji, priznao je i sâm pomenuti Andija Petričević, na našem suočenju u "Narodnom" odboru Ulcinja, kad nam reče: "Hteli vi ne hteli albanska nacionalna manjina će se vremenom asimilirati!".

Na to sam mu ja odgovorio: "Moguće, ako nastavite ovako, ali po principima narodne vlasti ne treba da se radi za asimilaciju, već za integriranje i slivanje, pošto je asimilacija praktika nenarodnih režima i kontraproduktivna".

Tako sam ja faktički branio Ustav i zakone Crne Gore, a oslanjajući se na principe marksizma-lenjinizma, po kojima asimilacija se stigmatizira kao kontraproduktivna, jer integriranje i slivanje nacionalnih manjina sa ostalim stanovnicima zemlje treba da se čini preko ravnopravnih nacionalnih prava, koja dijaspori ne pripadaju.

Ovde naglašavam: Indoktriniran od jugoslovenskog Ustava i zakona republika, stava jugoslovenskih vlasti i jugoslovenskih učitelja, koji su me indoktrinirali falsifikovanom istorijom albanskog naroda, da su oni - Albanci - autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi, kako to po spsko-crnogorskim i makedonskim školama dan-danas nastavljaju da indoktriniraju bezazlene mališane. Tako indoktriniran tada sam mislio da su Albanci kod nas nacionalna manjina, pa sam ih kao takve i tretirao, a srpsko-crnogorske i makedonske vlasti ih i dan-danas tako tretiraju, iako sam ja pre više godina otkrio i dokazao da Albanci eks-Jugoslavije nisu nacionalna manjina, već dijaspora, emigracija. Kao dijaspori, emigraciji, njima ne pripadaju prava nacionalne manjine, pa im nigde po svetu i ne priznaju to, do samo u našoj "marksizmom-lenjinizmom" ošamućenoj Jugoslaviji, odnosno, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji. Stavih u navodnike marksizam-lenjinizam, jer to nije bio nikakav marksizam-lenjinizam.

Moji roditelji, koji su se školovali u školama Knjaza Nikole pre Prvog svetskog rata, umrli su ne naučivši reči autohton, Ilir i Pelazg. Oni nisu imali tu s r e ć u , koju sam ja "imao". Tako, pošto mi roditelji nisu naučili te reči, naučiše mi ih Titovi učitelji posle Drugog svetskog rata !

Da sam tada znao o Albancima ono što sam saznao posle hapšenja u Jugoslaviji i, posebno, posle hapšenja u Albaniji, sasvim drukčiji bih stav imao prema njima, kao što ga konkretno i imam. Iako sam albanskom narodu doprineo i nastavljam da doprinosim sa pozicija internacionalizma više od ma kojeg drugog stranca, mene su Albanci proglasili za svog najvećeg neprijatelja i, preko medija, govore i pišu da je najveća greška Envera Hodže što me nije ubio! I to ne ko drugi, do lično eks-albanski ambasador u Turskoj, akademik, prof. dr Skender Škupi, koji se do jučer busao u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam.

Moje stigmatiziranje denacionalizacije u Crnoj Gori nije bilo ni najmanje neprijateljska propaganda protiv narodne vlasti, već moja dužnost konstruktivnog građanina, što je istakao pred sudom ne moj advokat, kome je to bila dužnost, već lično okružni javni tužilac Gavril Nešeski, za što mu opet zahvaljujem. Posebno mu zahvaljujem što je pred sudom, u njegovoj zadnjoj reči, izjavio i ovo: "...Vlasti u Ulcinju su se ponele nezakonito u vezi zatvaranja albanskih škola. Odbrana koju je Kaplan Resulbegović učinio tim školama bila je zakonski ispravna. On se ponašao kao konstruktivan građanin i ja sam ubeđen i nadam da će on i u buduše biti konstruktivan građanin Jugoslavije!"

5. Moja sestra Sebija

U nastavku njihove Presude pretendira se da sam ja "počeo da održavam veze i sa svojim zetom u Albaniji korespondirajući i proturajući da u FNRJ Šiptari ne uživaju nikakva prava i slobode, kako su podloženi sistematskoj denacionalizaciji...pri dolasku njegove sestre iz Albanije u Ulcinj, on je upoznaje sa situacijom kako je on gleda, ukazujući joj da treba preduzeti i mere preko albanskih vlasti i slično".

Ništa od ovoga nije istina. Ja sam vezu održavao sa mojom sestrom, udata u Albaniji za albanskog komunistu Avdo Derviši, koji je od albanskih vlasti bio persekutiran upravo zato što nije pristao da razvede Jugoslovenku, kako su to, po naređenju njihove "komunističke" partije, učinili skoro svi koji su bili oženjeni Jugoslovenkama i Ruskinjama, pa i drugim ženama iz "socijalističkog" lagera. Kako se zna taj lager je prekinuo i diplomatske odnose Albaniji.

Ovog su mi zeta Enverovci i ubili, da ih ne bi ometao u insceniranju sudskog procesa protiv mene! Ubili su mu i starijeg sina, zato što mi je otvorio vrata svoje kuće i primio me kao ujaka! Persekutirali su mu i ostalu decu svakako.

U Presudi Vrhovnog suda se pretendira da sam pisao tri pisma Avdu Derviši, od kojih je jedno i poslato, a kojim sam tobože tražio intervenciju protiv navodne denacionalizacije šiptarske manjine i za ujedinjenje sa Albanijom!

Ja sam sestri, a ne njenom suprugu Avdo, pisao javno, preko jugoslovenske pošte, koja se sigurno kontrolisala od UDB-e. Da je u tim pismima imalo bilo što neprijateljskog prema Jugoslaviji i jugoslovenskim narodima, UDB-a bi ih zaplenila i iznela pred sud.

Ako sam tamo pisao da se u Ulcinju zatvaraju škole na albanskom jeziku, pa pre mene je o tome pisao preko lista POBJEDA njen dopisnik iz Ulcinja i stavio to na znanje ne samo Albaniju i tamošnje stanovništvo, već ceo svet!

Ako sam tražio (Ne verujem da je ovo istina!) da interveniraju protiv denacionalizacije, nisam tražio da interveniraju ni protiv narodne vlasti i socijalizma, kamoli i protiv Jugoslavije i jugoslovenskog naroda. Ili su jugoslovenske vlasti, svojom intervencijom protiv denacionalizacije jugoslovenske manjine u Albaniji, ciljale bilo što protiv postojećeg režima u Albaniji i protiv Albanije i albanskog naroda ?! Da možda za Titoiste quod licet Jovi je i non licet bovi ?!

Moje je pravo bilo i jeste da protiv nepravde pozovem ceo svet da se mobilizira i bori! Mojim mobiliziranjem ja sam pre svega vršio moju građansku dužnost jugoslovenskog konstruktivnog građanina. Preko svega, ja sam ovim mobiliziranjem obelio obraz jugoslovenskom narodu, dokazujući ovako da nepravde (Ako je uopšte to bila kakva nepravda !), koje su učinjene albanskoj dijaspori kod nas, nisu delo jugoslovenskih naroda, već izdajničke socijal-fašističke klike Josipa Broza Tita, koji je te nepravde, pa i veće, činio i protiv samih naroda Jugoslavije.

Ni u jednom mojem pismu nema nikakvo pretendiranje za ma kakvo ujedinjenje naših, jugoslovenskih teritorija, sa Albanijom! Naprotiv, pred sudom je dokazano da sam ja aktivno radio za bratstvo i jedinstvo, iako indoktriniran od Titoista albanskom falsifikovanom istorijom.

I dok su ovi Titoisti na kraju i priznali otcepljenje Kosmeta, dokumenta su neosporna da do danas niko nije radio tada i ne radi sada protiv tog otcepljenja, a za novo ujedinjenje ne samo eks-jugoslovenskih naroda, već i čitavog Balkana, Evrope i celog sveta. JA sam član Jugoslovenske komunističke partije, a ne ONI! Pošto su izdali Komunističku partiju Jugoslavije, nek nam sami kažu u koje su to antikomunističke partije prešli?! Ili nisu antikomunističke partije u koje aktuelno militiraju ?!

Oni priznaju da je samo jedno pismo poslato. Kako je ono dopalo u njihove ruke, ako oni nisu persekutirali moju poštu? I zašto su mi persekutirali poštu?! Zato što sam sestri pisao ono što su oni preko lista POBJEDA rekli celom svetu?!

A dva druga pisma, kako su dospela u njihove ruke kad nisu poslata?! Ja se dobro sećam da sam ih napisao i nisam ih poslao, pošto sam hteo da se koji dan razmislim da li da ih pošaljem ili da koješta izmenim? U međuvremenu su ta pisma nestala i ja sam ih uzalud tražio po stanu mog brata oficira JNA, gde sam živeo tada, prva polovina godine 1956, kao student VPŠ. Da ih nije dostavila UDB-i njegova žena, preko koje su ovi udbaši nastojani da me "snabdu" i revolverom, kojim sam trebao da pucam na njih ?!

Ja sam od malih nogu bio u mreži UDB-e, opkolen sa svih strana njenim agentima, koji su učinili sve što su mogli da me dezinformišu, da me indoktriniraju i policijski obrade kako su ih to kriminalci UDB-e instruirali. Ili nije bilo kriminalno instruiranje žene moga brata da mi stavi u ruke revolver, a zatim i Brisku Bahrije da se skupimo na jednom tajnom sastanku kod kuće mojih roditelja, gde smo trebali da se uhapsimo, a ja, mecima ispunjenim peskom ili neispravnim eksplozivom, da "pucam" na njih, na udbaše?!

A pošto žena moga brata nije uspela da mi stavi "njen" partizanski revolver u ruke, onda su instruirali Ismeta Lamo da me on snabde sa revolverom, ali i preko ovoga im to ne upali.

Ali, odakle se zaključuje da sam ja pisao takva pisma "zetu"? Gde su ta pisma?! Zašto nijedno takvo pismo nije izneto pred sud ?! Pa ni u Optužnici nije citirano ! Zašto su ta pisma brže bolje uništili, da ih ni moj brat ne vidi i da ne sazna da mu je žena u službi UDB-e ?!

Istina je da je moja sestra došla iz Albanije u leto 1956.godine u poseti svojim roditeljima u Ulcinj, ali nije istina da sam je ja "upoznao sa situacijom", jer ona nije ni imala potrebu za to, pošto je svojim očima videla zatvraranje škola na albanskom jeziku i kako se tretiraju Albanci. Preko svega, ni albanske vlasti nisu imale potrebu za nju, jer su u Beogradu imali svog ambasadora, a u Ulcinju puno svojih od vremena isprobanih špijuna, koji su prodrli i u redove Komunističke partije Josipa Broza Tita. U poslednje vreme se kao špijun albanskih vlasti iskompromitirao i Bahri Brisku!

Kažu da je i puk. Đoko Mitrevski završio u zatvor kao bugarski špijun! Na kraju krajeva, kako to već naglasih, i POBJEDA je pisala o "dobrovoljnom" zatvaranju škola na albanskom jeziku, dok albanske vlasti nisu imale potrebu da im ja objasnim što to znači i čemu to vodi, jer su za to imale svoje specijaliste !

Ali, čime se dokazuje da sam ja bilo što rekao mojoj sestri, tom parčetu mesa sa 4 razreda osnovne škole?! Na što se baziraju za to sklepači ove Presude?! Na naređenja odozgo da insceniraju sudski proces i da sklepaju tu Presudu, ili na njihovu antikomunističku i antimuslimansku mržnju prema meni?! Da možda nemamo i onu antisrpsku mržnju, koju su otvoreno demonstrirali kasnije, prilikom otcepljenja od Jugoslovenske Federacije i priznavanja "nezavisnog" Kosova?!

Setite se samo Šekerinske i njene potražnje da se Srbi iseljen iz Makedonije !

Stanimo za momenat ovde: kod prethodnih mojih reči da ja ne manifestiram neprijateljstvo prema makedonskom narodu, ni prema makedonskim vlastima, državnom i društvenom uređenju! Ovaj je Kaplan učinio za makedonski narod ono što ni sami Makedonci nisu učinili! Zato me Makedonska akademija nauka i umetnosti uvela pozitivno i u svojoj Enciklopediji, gde nećete naći nijedno od imena sklepača ove Presude! MOJE su albanološke teze izbezumile albanske šoviniste i rasiste protiv te Enciklopedije, a ne PRESUDA, koju su sklepali protiv mene makedonski Titoisti?! Kao komunista ja sam bio i jesam neprijatelj svih antinarodnih režima na svetu, a ne naroda i narodnog režima. I delovao sam, pa i delujem, ali istinom i - uvek zakonski. Nema tog zakona koji mi zabranjuje da stigmatiziram nepravdu i zločine! U zemljama gde se to zabranjuje, neka me ne prime ! Da me hapse i kažnjavaju za to - nemaju pravo!

Sasvim druga je stvar što ne samo nacionalne manjine, već ni mi - čistokrvni Jugosloveni, nismo uživali prava i slobode?! Ili smo ih uživali?! Ako smo ih uživali, zašto se onda digoste protiv tog režima?! Zašto ga "oboriste" ?!

6. Adem Demaći kao svedok

Priznajem da nisam imao pravo kad sam optužio UDB-u da su falsifikovali i izjavu Adema Demaći. Kako se pokazalo pred sudom, ona je bila autentična, napisana od Adema, njegovom rukom, ali sa takvim neistinama koje su mene navele na to da pomislim da je i ona falsifikovana od UDB-e, kao i moja pisma, kao i pismo Bahrije. Te su me laži i podstakle da optužim islednika da je ta izjava falsifikovana od njih, na što su mi odgovorili pesnicama i udarima nogu, cipelama, klocama, on i pukovnik Đoko Mitrevski, sef UDB-e. Oni su mi naneli više teških rana, oblili me u krvi i, kad sam pao u nesvest, izbacili me iz kancelarije u dvorište zatvora. Svi koji su me tu videli pomislili su da su me ubili. Tako je o mojoj smrti stigao glas u KPD Idrizovo pre mene.

Adem je pred sudom sâm porekao komplet tu izjavu, sve što je tamo, u toj izjavi, izlajao protiv mene i tako, od svedoka Optužnice, obrnuo se u svedoka moje odbrane iznoseći činjenice o mojoj nevinosti, o mojoj privrženosti Jugoslaviji i Jugoslovenima, jugoslovenskim narodima, pa i prema narodnoj, socijalističkoj vlasti. On je pred sudom doslovno rekao da je tu izjavu dao pod istragom, u zatvorskoj ćeliji u Prištini, koja je sva bila u ledu, gde mu je pretila smrt od sleđivanja.

Dao je tu izjavu pošto su ga maltretirali, muči, da bi se spasio smrti. U nastavku Adem je dodao da sam mu ja, pred samo njegovo hapšenje, preporučio da se oženi Srpkinjom, da bismo i tako skovali bratstvo i jedinstvo naroda FNRJ.

Tako je pretendiranje Optružnice da sam radio za "razbijanje bratstva i jedinstva naroda FNRJ", u celosti oboreno. Moj advokat Anton Pop Todorov odmah je interpelirao: "Tražim da se moj klijent oslobodi optužbe da je radio za razbijanje bratstva i jedinstva!"

O ovoj mojoj preporuci Ademu Demaći UDB-a je znala sasvim dobro, jer je sigurno obaveštena od svog agenta Adema Gajtani, koji je bio prisutan zajedno sa jednim drugim mladim pesnikom albanske nacionalnosti, čini mi se da se zvao Gasper. Znajući ovo, a i da će pred sudom Adem Đemaći poreći tu izjavu iz zatvorske ćelije, UDB-a je pokušala da me kazni bez suočenja sa Ademom, tražeći od suda da se pročita ta njegova izjava, a ne i da mi ga izvedu na suočenje. Tada se kod mene udvostručila sumnja da to nije Ademova izjava, što mi je udvostručilo drskost, pa sam uporno insistirao i tu, pred sudom, da je ta izjava falsifikovana. Da bi mi dokazali da nije falsifikovana, odloženo je suđenje za mesec dana i izveli mi Adema na suočenje.

Svedok Optužnice Adem Demaći, novom izjavom pred sudom se obrnuo ne samo u svedoka moje odbrane, već i u svedoka moje optužnice protiv vlasti pred sudom, protiv UDB-e, da su mučili do smrti ljude po zatvorskim ćelijama da bi iznudili od njih lažne izjave protiv nevinih ljudi, kojima su se ovako inscenirali sudski procesi i kažnjavali.

Ili ovo nije istina?!

O čemu nam svedoče sudski procesi protiv pripadnika, pa i viših oficira UDB-e, koji su razvijeni protiv njih posle obaranja sa vlasti njihovog kapo-bandite Aleksandra Rankovića 1966?! O čemu nam svedoče događaji koji su sledili?! O čemu nam svedoči jugoslovenska krvava tragedija, koju dan danas još uvek nosimo na leđa ?!

Koliko da se zna: U leto 1956. godine ja sam se verio Srpkinjom iz Valjeva, po imenu Ivanka. Ovu mi je veridbu razorila UDB-a, jer je planirala da mi uvede u krevet svoju agentkunju, za koju će biti govora u produžetku.

Neka se zna i ovo: u našoj porodici je tradicionalno bratstvo i jedinstvo. Naš otac je svima nama, osmoro dece, našao kumove (osoba koja nam je uzela po prvi put kosu !) ne samo među hrišćanima, već i među pripadnicima drugih nacija. Ja imam tri pobratima: dva su Srbi iz Niša i treći je Albanac iz Ulcinja, svi hrišćani. Sav moj život i moje stvaranje posvećeno je bratstvu i jedinstvu, ne samo jugoslovenskih naroda, već i naroda celog sveta. U skopskom list FLAKA E VLLAZNIMIT sam o tome objavio i jednu pripovetku - MAJČINO PISMO, baš pred hapšenje. Upravo zato što sam bio za bratstvo i jedinstvo i podržao sam albansku dijasporu Ulcinja u njihovom zahtevu da im se ne zatvori škola, jer sam im prišao kao internacionalista, a ne kao Albanac.

Pitam, kakvu sam ja neprijateljsu propagandu činio Ademu Demaći, Ademu Gajtani i onom trećem Albancu, poručujući Adema Demaći da se ženi Srpkinjom?! Iako znaju sasvim dobro da nisam ja činio neprijateljsku propagandu nikome, već su naprotiv oni - Titoisti - činili meni najprljaviju neprijateljsku propagandu, oni pretendiraju da sam ja činio neprijateljsku propagandu svim Ademima i neademima?!

U njegovoj izjavi pod istragom Adem je jasno istakao da nisam JA njemu ništa rekao, nisam činio nikakvu neprijateljsku propagandu, već je naprotiv ON meni rekao ovo i ono. Zato se ta izjava ne unosi u dosije Arhive.

Ako ja to nisam dostavio vlastima, nisam činio nikakvo krivično delo, jer nisam bio dužan da to dostavim fašističkim vlastima Josipa Broza Tita, onim vlastima koja su mi namestila emigriranje za Italiju i koja su me na svaki korak provocirala, gurala da učinim koje krivično delo !

Ovo je istina sa moje strane, dok je sa strane ovih koji mene optužuju bila i jeste istina upravo razaranje bratstva i jedinstva. Ili nam ga ne razoriše?!

I da sam ja odbio da priznam poznavanje svedoka, gola je laž, svojstvena Titovim udbašima. Koji je to svedok za koga sam izjavio da ga ne poznajem?! Pred sudom su izašla samo dva svedoka: Adem Demaći i Bahri Brisku. Adem, kako naglasih, pred sudom se okrenu u mog svedoka i optužioca jugoslovenskih vlasti, dok sam Bahriju, tu - pred sudom, raskrinkao kao agenta UDB-e, koji me instrukcijama UDB-e stavio u kriminalnu policijsku obradu i gurao da učinim neki zločin. Sada je ovaj Bahrija i svojom knjigom POLEMIKË (Polemika, Skadar 2011) javno priznao da je bio u službi UDB-e i da je pred sudom "svedočio" onako kako su ga to instruirali oni iz UDB-e.

Da je Adem pred sudom u Tetovo, na glavnom pretresu, porekao svoju izjavu, vidi se i iz Presude, gde doslovno piše: "deponiranja svedoka Demači Adem, dadena u prethodnom postupku (u zatvorskoj ćeliji u Prištini!- KB), koja on iz razumljivih razloga na glavnom pretresu promeni".

Izjavu da ja nisam bio neprijateljski raspoložen prema Jugoslaviji, Adem je ponovio preko medija i po izlasku iz zatvora, sada naravno kao moj neprijatelj i instruiran za to od albanskog SIGURIMI-a, od Enverovaca, moguće i od UDB-e, Titoista, koji su protiv mene preduzeli mobing i sataniziranje još pre mog puštanja iz albanskog zatvora, da bi me izolirali od albanske mase, koja me obožavala kao književnika i kao borca za slobodu i demokratiju na obe strane granice Albanije i Jugoslavije.

Naglašavam da u Presudi Vrhovnog suda ime Adema Demaći se spominje samo kao osoba kojoj sam tobože ja vršio neprijateljsku propagandu. Ništa drugo! Ni da je porekao svoju pismenu izjavu, što dokazuje ekstremnu tendencioznost te Presude je i Vrhovnog suda.

U Presudi Vrhovnog suda piše doslovno: "Žalba e neosnovana" ! Kako je neosnovana, kad - od ukupno dva svedoka Optužnice - jedan je likvidiran od sasvim osnovane odbrane optuženog ?! Obrtanje svedoka Optužnice u svedoka odbrane, pa i u svedoka i optužioca protiv vlasti, je vrhunski osnovana odbrana, najveći poraz i najveća sramota za tužioce, sud i vlasti koje organizuju ovakva suđenja.

Ovako ja sam osuđen samo na bazi laži samo jednog svedoka, Bahri Brisku, koji je dokumentiran kao agent UDB-e, instruiran i naređen da me provocira i policijski obradi, da me navede da učinim koji zločin, a zatim i da laže pred sudom, kako je to sâm priznao u njegovoj critiranoj knjizi POLEMIKË.

O Ademu ja sam napisao i objavio 2003. godine čitavu knjigu memoara ADEM DEMAČI, koja je doživela 2005.godine i drugo izdanje. Tamo sam detalno opisao svedočenje Adema pred sudom u Tetovo, demaskirajući ga za sve što je zaslužio.

7. Moji drugovi i "drugovi"

Eto ko su bili ti moji "drugovi"! Znači ne samo što ja nisam vršio nikakvu neprijateljsku propagandu kod njih, kako se to pretendira Presudom, već naprotiv, UDB-a me preko njih stavila u policijsku obradu i svim silama gurala da učinim neki zločin, kako bi time opravdala moje hapšenje, za što ih je sprečavalo ne samo javno mnenje masa, već i moj brat pukovnik JNA, koji je od vremena ustao u moju odbranu od persekutiranja, koja su mi činjena od strane UDB-e. Setite se samo njegovog interveniranja 1958.godine u Komandu Treće Vojne oblasti protiv Komande vojne kasarne u Gostivar, gde su me maltretirali i provocirali da ubijem komandanta čete kapetana Sava Nikolića, da bi tako imali čime da opravdaju moje hapšenje! Setite se njegove intervencije 1959.godni lično kod šefa UDB-e, pukovnika Đoka Mitrevskog, protiv mučenja i krvavih rana, koje mi je lično ovaj kriminalac naneo u zatvoru Tetova! Ranu na nozi sam pokazao i pred sudom, naglašujući da mi je nije učinila narodna vlast i socijalizam, već pukovnik Đoko Mitrevski.

Da bi nekako opravdali suđenje u Makedoniji, u obe Presude se više puta naglašava da sam ja vršio neprijateljsku propagandu i u Makedoniji, među mojim istomišljenicima u Skoplju, o čemu sam već pisao. Koji su to? Nijedno ime ne navode i nigde ničim to ne dokazuju! Naprotiv, ja sam dokazao i dokazujem, da sam najbliže drugove u Skoplju imao upravo Srbe i Makedonce: književnik Duško Kalić, koji mi je objavlivao i pripovetke u listu TRUDBENIK, Đoko Kjurčievski - kojim sam stanovao pod istim krovom i odrastao, pa i kad je postao oficir JNA, Zoran Janković i Branko Varošlijevki - moji školski drugovi, pa i disidentni književnik, komunista i istaknuta društveno-politička ličnost pesnik Venko Markovski, štaviše i sa komesarom odreda, majorom JNA Anton Pristov, kao i mnogi drugi.

U Skoplju sam imao tesno prijateljstvo i sa Albancima: spikerkom Radio-Skoplja Paraskeva Manasieva, novinarkom Nili Pagrija - koja mi je bila kao sestra, šefom Katedre za albanologiju dr Petar Janura, sa književnikom Memet-Ali Hodža, koji mi je objavljivao pripovetke u listu FATOSI i posebno sa novinarom lista FLAKA Muhedin Hadri, koji mi je prevodio pripovetke na albanski sa srpskog, kako sam ih ja pisao (pošto još nisam znao albanski!).

Družio sam se i sa Murteza Pezom i njegovom suprugom, Lufti Rusi, Ćani Pagrija, Adem Gajtani i sa kojim drugim, za koje sam znao da su u službi UDB-e, izuzev ovog poslednjeg, koga mi je ubacila UDB-a da me provocira i indoktrinira, pa i da me ubedi da treba da bežimo za Albaniju.

Najveće prijateljstvo imao sam sa svima poznatim albanskim književnikom dr Esat Mekuli, komunista i društveno-politička ličnost sa Kosmeta, koji ne samo što mi je prevodio i objavljivao pripovetke i novele u časopisu JETA E RE, već mi je bio, kako bih rekao - mecena. Kod njega, u Prištini, više puta sam jeo i hleba, pa i spavao, kao kod svoga brata. Pred sudom ja sam i tražio da mi ga dovedu kao svedoka moje odbrane, ali mi ga ne dovedoše, jer su znali da će me smelo braniti od svih optužbi, kao što je branio i neke druge, kao što je to dokazao i prema meni - oslobađajući me inscenirane optužbe da sam tobože ugrabio mojim učenicima pretplate na časopis JETA E RE, koju su mi na dan hapšenja ugrabili upravo ovi - udbaši Josipa Broza Tita.

8. Moj pseudonim

U OPTUŽNICI je bila, pa se i pred sudom tretirala, navedena je i u Presudi Okružnog suda koju su meni dali, i jedna druga moja neprijateljska aktivnost protiv narodne vlasti i socijalizma, bratstva i jedinstva, kao i protiv Jugoslavije i njenih naroda: moj pseudonim Risto Silić, kojim sam potpisao jedno pismo poslato preko pošte na adresu Brisku Bahrije.

U Presudi koju diskutiram nema o tome ni pomena. Zašto? Da možda nisu shvatili da su se tom optužbom demaskirali i diskreditirali pre svega kao falsifikatori sudske dokumentacije, upravo tih pisma koja navode kao moj corpus delicti?! Ili su naknadno usvojili moju odbranu, pred sudom i u Žalbi, da upotreba pseudonima nije zločin, jer ne predstavlja nikakvu protivzakonsku delatnost?! Ponajmanje neprijateljsku propagandu ?!

Vrhovni sud pretendira: "Kaplan do svidetelot Bahri Brisku...mu dava instrukcii kako da raboti a da ne bide otkrien od narodnata vlast". Znači, iako se ne govori otvoreno o pseudonimu, ne spominje se, ovde se jasno misli na to.

A da kako da priznam da sam ja tražio od Brisku Bahrije da se dopisujemo pseudonimima, kako to piše u njegovom falsifikovanom pismu izvedeno pred sud?! Vidite što tamo piše: „Ja se ne slažem sa vašim predlogom, Kaplane, da pisma potpisujemo pseudonimima, pošto mi nemamo ništa tajno i protiv naše narodne vlasti i socijalizma". Kad su ovo pročitali pred sudom, ja sam tražio da se pred sudom pročita i moje originalno pismo, onaj deo gde govorim o pseudonimima. I lično presednik suda pročita: „„Ja se ne slažem sa vašim predlogom, Bahrija, da pisma potpisujemo pseudonimima, pošto mi nemamo ništa tajno i protiv naše narodne vlasti i socijalizma, ali pošto mi vi tražite ovo, eto gde počinjem da ih potpišem kako me vi savetujete."

Zar ovo ne dokazuje da je pismo Bahrije falsifikovano?! Na licu mesta ja sam od sudske porote tražio da se Bahrija odmah uhapsi, tu - na licu mesta, i optužio ga da je on vršio ne samo neprijateljsku propagandu, već je, po instrukcijama UDB-e, učinio i sve što je mogao da me policijski obradi i navede da učinim i koji zločin, kako bi vlasti imale čime da opravdaju moje hapšenje. Posebno treba da se uhapsi i za to falsifikovano pismo - u konkretnom slučaju sudski dokument, za što su pre njega odgovorni oni koji su mu to tražili.

U jednoj ovakvoj situaciji kako sam mogao da ne budem i drzak?! Pa zar oni to nisu zaslužili?! Zar nisu zaslužili i da ih pljunem u lice?!

Koliko da znate, Bahrija je njegova pisma potpisivao imenom Đerđ Fišta (Poznati albanski šovinistički, anticrnogorski i antisrpski književnik!), dok sam ja to jedino pismo potpisao Risto Silić (Poznati Crnogorac, književnik i veliki prijatelj albanskog naroda, koji je i pisao na albanskom jeziku značajna dela, čiji sam primer i ja sledio! Ili ovo nije sinjifikativno ?!).

I ne samo Bahrija! Čitava banda UDB-inih ližisahana angažovana je da me kriminalno policijski obrade i učine da izvršim koji zločin, iako su Titoisti bili svesni da je policijska obrada zakonom zabranjena.

UDB-a je pokušala da mi stavi u ruke i revolver, sa namerom da me provocira da pucam na njih, pa mi je uvela u krevet i svoje provokatorke! Ne samo onu koju mi je obesila o vrat kao suprugu, već i žene drugih, udate, sa decom. Treba li, sem Nade, da iznesem i ostala njihova imena?! Degenerišući ih ovako zar nije ova UDB-a rušila porodice ne samo običnim građanima, već i članovima partije, pa i visokim partijskim i državnim organima, ličnostima, članovima Predsedništva Jugoslavije i samim predsednicima, ministrima i generalima ?!

Uhapsili su me pošto su im sve provokacije propale.

Tako, ne samo da ja nisam vršio neprijateljsku propagandu, već su vlasti te koje su meni vršile najprljaviju neprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti, socijalizma, bratstva i jedinstva. Ili tretman koji mi je učinjen nije bio jedna flagrantna propaganda protiv narodne vlasti, socijalizma, bratstva i jedinstva?!

Svom srećom, tada sam već bio sazreo i znao da razlikujem uzurpatore narodne vlasti, kriminalce UDB-e, od doslednih pretstavnika narodne vlasti, od doslednih komunista i sinova radnog naroda, kojih je još uvek bilo u redovima tih vlasti, jer Tito nije stigao da ih sve likvidira.

Ili nisu hapšeni i kažnjeni ovi kriminalci 1966.godine od vlasti FNRJ upravo za zločine koje su činili nad nama, od njih nevino uhapšenim, kako sam to već naglasio ?!

Kao pomenuto falsifikovano pismo Bahrije, bila su i ostala pisma, pa i moja, napisana od UDB-e mojom pisaćom mašinom. Upravo zato nijedno od tih pisama ne nalazi se više u moj dosije. Sva su uništena od UDB-e, da niko ne sazna istinu, dok se u Presudi Vrhovnog suda priznaje i ovo: "ne e relevanten ni navodot za sodržina na prevedenite pisma...(za koja) obvinetiot ukažuva da prevodite bile pogrešni", FALSIFIKOVANI !

Ali kakav to smisao ima moj pseudonim RISTO SILIĆ?! Da ne znači da sam Šiptar?! Nema Albanca koji će za svoj pseudonim uzeti jedno srpsko ime, posebno i u takvoj situaciji!

9. Super optužba

U OPTUŽNICI piše da na teritoriji Makedonije Kaplan nije vršio nikakvu neprijateljsku propagandu. Sklepači Presude nastoje svakako da izmene to i da mi natovare jednu njihovu super optužbu, pretendirajući da sam i na teritoriji Makedonije vršio neprijateljsku propagandu, medu mojim istomišljenicima, što nije ničime dokazano, a što se vidi i iz njihove Presude, gde pišu i govore isključivo o zatvaranju škola u Crnoj Gori, konkretno u mom rodnom mestu Ulcinj.

Makedonija i makedonski narod, makedonske vlasti i makedonski režim se ni o čemu nisu ni spomenuli ni u toku predsudske istrage, ni u Optužnici, ni pred sudom, ni u Presudama koje su meni dali u zatvorskoj ćeliji. Pa i Presuda, o kojoj je reč, dokazuje nam da na teritoriji Makedonije nisam vršio nikakvu neprijateljsku propagandu do dana hapšenja. Iz njih se jasno vidi da nisam ma koju nepoželjnu reč rekao ni protiv makedonskih vlasti, kamoli i protiv Makedonije i makedonskog naroda. U vezi sa ovim oni i u Presudi naglašavaju da je mesto moje "neprijateljske" delatnosti "...mesto gde se deluje (Ulcinj), kraj naseljen sa nacionalnom manjinom...".

Posle hapšenja, u kontaktu sa islednicima i šefom UDB-e puk. Đoko Mitrevski, pa i sa sucima, optužujući ih da su falsifikovali moja pisma i pisma svedoka Bahri Brisku, da su me provocirali, da su me oblili u krvi i naneli teške rane na telo, istina je da sam vršio neprijateljsku propagandu, ali ne protiv narodne vlasti, već protiv njih samih i njihove vlasti, koja nije bila narodna, već kriminalna i fašistička. Ili nije bila takva?

Ova super optužba mi se ne čini slučajno: ja sam ne samo pod istragom, već i pred sudom zatražio da se ispratim crnogorskim vlastima za suđenje, tamo - u Ulcinj, pošto - kako se to jasno vidi i iz OPTUŽNICE - na teritoriji Makedonije, do dana hapšenja, nisam vršio nikakvu neprijateljsku propagandu.

Iz sada poznatih razloga, ne samo što me nisu ispratili crnogorskim vlastima, već su mi i tu, u Makedoniji, učinili suđenje iza zatvorenih vrata, da niko ne sazna istinu.

Kako se zna širom sveta, presude, kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, treba da sude o materijalnim provama, koje su iznete pred sud i o svedočenjima svedoka, tu - pred sud. Njihovim Presudama jesu li to učinili Okružni i Vrhovni sud?! Zar oni, proširujući Optužbu, optužujući me i za ono što se u Optužbi ne optužujem, pa se i ne spominje, zar ne prelaze sa pozicija suda na pozicije državnog tužioca?! Njihove Presude, zar ne prelaze sa pozicije presude na pozicije optužnice?! Onime što su mi napisali u njihove Presude, zar oni - umesto da sude o optužnici - zar ne nastoje ne samo da je dokažu kao osnovanu, već i da je proširuju, sa novim optužbama ?!

Znači - ni Okružni i niti Vrhovni sud nisu se bavili svojim poslom, svojom zakonskom i pravnom nadležnošću, već su se angažovali u brazdi onih koji su mi inscenirali ovo suđenje, koji su svakako nastojali da dokažu moju krivicu i da tako opravdaju svoje zločine prema meni.

Sledstveno, ovo nisu Presude! Ovo su OPTUŽNICE !!!

Za ovo ću podneti, u nastavku, i nove dokaze.

10. Pogrešna orijentacija

Istina je da sam pred sudom priznao da sam pogrešno orijentiran u ovoj periodi, ali ne i da sam učinio neku neprijateljsku delatnost protiv narodne vlasti, socijalizma, bratstva i jedinstva, pogotovo ne protiv Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, jer tako nešto ne samo što nisam učinio, već nisam ni pomislio. Kritika grešaka, stigmatiziranje zločina i slično nije neprijateljska propaganda. To smatra za neprijateljsku propagandu samo jedan socijal-fašistički režim, kakav je bio režim Josipa Broza Tita i njegovih slugetina-gaulajtera po republikama, koji dan-danas drže po svojim kancelarijama sliku ovog superfašističkog monstruuma, kasapa jugoslovenskih naroda i, posebno, komunista. Setite se samo groznog Golog Otoka! Nešto ovako nije učinio protiv nas ni Musolini, pa ni Hitler! Uhapsio je Musolini italijanskog komunističkog prvaka, našeg druga Antonio Gramši, ali mu nije razorio i porodicu, nije mu masakrirao decu, niti mu ih je uhapsio. Josip Broz Tito, sa njegovim kolegom Enverom Hodža, iako ja nisam bio ni najobičniji član nijedne političke partije, ni komunitičke niti antikomunističke, ne samo što su me uhapsili, već su mi razorili i porodicu, prostituirali mi ženu, masakrirali mi decu, hapsili sina, ubili dete od 5 meseci u utrobi njegove neveste, razorili i njemu porodicu, dok su mi kćerku od 4 godina, 3-4 dana nakon mog hapšenja, silovali. Grozno je i pomisli na ovo, kamoli i pretrpeti ! Ko se ne gadi i samo kad ovo čuje ?!

Sa druge strane, pogrešna orijentacija okle mi stiže?! Sa neba?! Zar nisu udbaši ti koji su učinili sve da me pogrešno orijentišu, počev sa učiteljima u klupama osnovne škole, pa sve do Bahrije, Ismeta, Ferihaje Hajrula, Sabrije, Adema Gajtani i tutti quanti ?!

Pogrešna orijentacija je bila i u Centralnom Komitetu KPJ, pa i u njegovom Politbirou. Štaviše i u Jugoslovenskoj akademiji nauka i umetnosti, gde i dan danas, u odnosu na Albance imaju pogrešan stav i orijentaciju. Setite se samo Dobrice Ćosića, koji je kao presednik Jugoslavije predložio da se podeli Kosmet između Jugoslavije i Albanije. I dok njega nisu za ovo pozvali ni na saslušanje, meni - koji sa mojih nepunih 22 godina života nešto tako nisam ni pomislio - podmeću svoju notornu laž, da sam tobože propagandirao nešto tako, pa me - na bazi te njihove laži - i hapse i osuđuju strogim zatvorom.

I dok je UDB-a, preko ovih svojih agenata, nastojala i učinila sve da me upravo tako indoktrinira protiv narodne vlasti i socijalizma, pa i protiv Jugoslavije i naroda, optužuju mene da sam svoj postignuti ugled kao književnik koristio da bi pogrešno orijentirao razvoj mladih albanskih intelektualaca, a ne Dobricu Ćosića, koji je ne samo kao književnik, već i kao presednik Jugoslavije stvarno pogrešno orijentirao ne samo razvoj mladih albanskih intelektualaca, već čitav srpski narod, pa i jugoslovenski, pa i celog sveta.

Tu pogrešnu orijentaciju, pre Dobrice Ćosića, prljavije od Dobrice Ćosića, učinili ste VI, Titoisti, a ne JA !

Vi ste i Dobricu Ćosića indoktrinirali tako!

Činjenica je da sam ja ne samo shvatio moju pogrešnu orijentaciju, moju indoktrinaciju, otkrio njene koreme i grane, ispravio sebe, već sam i učinio sve, i žrtvovao sve da se isprave i drugi, pa i oni udbaši, koji nastavljaju sa tom njihovom pogrešnom orijentacijom dan-danas, nastavljaju da truju bezazlenu decu po školama falsifikovanom istorijom albanskog naroda, tretiranjem albanske dijaspore kao nacionalne manjine. Ili ovo nije istina ?!

U obe Presude ima puno kontradiktornih stavova, o kojima sam već govorio. Koliko za primer navodim Presudu Vrhovnog suda, gde se kaže da sam mojom žalbom tražio da se oslobodim "od sekakva krivična odgovornost", da nisam priznao ni da poznajem svedoke i da su prevodi pisama pogrešni, dok sa druge strane se preko iste ove Presude pretendira da "I samiot obvinet Kaplan priznava da ušte porano, pred zatvaranjeto na šiptaskite školi, bil veke neprijateljski raspoložen prema FNRJ".

Ne samo što ovde imamo očitu kontradiktornost, već se i preko pomenutih Presuda jasno vidi da ja to nisam nikako priznao. Ni to niti ma što drugo krivično. Ponajmanje da sam i sâm priznao da sam bio na pozicije neprijatelja naše zemlje i da su me te pozicije odvele u kontakt sa nekim takvim elementima u Skoplje, dok sam zatvaranje škola u Ulcinju iskoristio za razvijanje šire njeprijateljske delatnosti, kako se to pretendira. To je i u flagrantnoj kontradikciji sa mojim životom i stvaranjem, umetničkim i naučnim (Disertacija O DETERMINACIJI DRUŠTVA I DRUŠTVENOG UREĐENJA, Skoplje 1954), u kontradikciji i sa Presudama i čitavom citiranom Karakteristikom, o kojoj sam već pisao, pa je to i objavljeno na sajtu SPONA, Skoplje, 17.avgust 2014, preštampano na sajtu FACEBOOKREPORTER, Beograd, 25.avgust 2014.

11. Pripovetka književnik

U Presude se tretiraju kao neprijateljska propaganda i moja književna dela. Presuda Okružnog suda spominje neka moja dela "priložena stvari". Ja sam u dosije, od mojih dela, video samo pripovetku KNJIŽEVNIK, o kojoj je bilo reči i u predsudskoj istrazi, u Optužnici, u istrazi pred sudom i u Presudi suda u Tetovo, koja je meni data, kao i u Presudi Vrhovnog suda, koja je isto tako meni data. Jasno i - kako bismo rekli - glasno. Kako vidite u verziji Presude Okružnog suda u Tetovo, koja je uneta u pomenuto dosije Arhive, to je sasvim zamagleno, ali je nešto jasnije u verziji Presude Vrhovnog suda, koja se čuva u pomenutoj Arhivi. Tu se doslovno spominje nekakav "Fragment": "a sadržina priloženog "Fragmenta" ovo isto tako potvrđuje" - navodno neprijateljski stav i delatnost autora, kaže se tamo.

Ja ne znam zašto mi to delo nazivaju "Fragmenat", kad je i u Optužnici napisano jasno KNJIŽEVNIK - pripovetka, koju sam svojeručno predao 1958.godine glavnom i odgovornom uredniku lista FLAKA, pomenutom albanskom književniku Murteza Peza, koji mi tu pripovetku nije objavio, ali jeste - predao je UDB-i, kao što je UDB-i predao i moj članak o zatvaranju škola na albanskom jeziku u Crnoj Gori.

U toj pripoveci se ne spominje ni Jugoslavija, kamoli Makedonija, pa ni Crna Gora. Tu se ne spominju ni Jugosloveni, kamoli Makedonci, pa ni Crnogorci, ponajmanje Albanci. Tu se govori o nekakvom vodniku Vladimiru, neke stare, kraljevske vojske, moguće i Bugarske, koji, čim saznaje da je u njegovu četu prispeo za otsluženje vojne obaveze jedan književnik, koji je napisao za majora tod vojnog odreda dugačku reportažu, za koju su majoru dali 100.000 dinara, poziva književnika u magazin hrane i zatvara mu vrata sa rečima: "Napišite i za mene jednu priču, kao za majora, pa ću vas pustiti iz magazina!" Naravno da mu je u magazin stavio na sto, sem sveske i olovke, i dovoljno hrane. Ovo je sadržina ove "neprijateljske" pripovetke. Znači, radnja se odvija u kraljevskoj vojsci, a ne u vojsci sultana Josipa Broza Tita, iako se desila meni lično, od reči do reči, upravo u vojsci pomenutog sultana.

Ja sam se ustrajno branio da nije reč o JNA, gde mi je tada rođeni brat bio major. Ali me ovi pametnjakovići suočiše sa rečima da je taj vojni odred imao Vojnu poštu - recimo 667788, jer mi se sada ne seća.

-Pa što, ako je imao tu vojnu poštu?- upitah iskreno ne razumevajući ništa.

-Kraljevska vojska nije imala vojne pošte. Vojne su pošte samo naše, jugoslovenske, socijalističke!- reče mi islednik.

Ja to nisam znao, jer - da sam znao - kao što sam uredio da sve bude kao u kraljevskoj vojsci, uredio bih i to. I eto, zbog te moje greške, te vojne pošte, iako je sva ta istorija istinita, što su oni sigurno proverili, mene treba uhapsiti, pa i ubiti! Ili nisu pokušali više puta da me ubiju ?!

Za jedan moj lapsus calami, ili lapsus mensis, mene su uhapsili, osudili i kaznili, a za njihovo ustrajno pretendiranje dan-danas da je Jugoslavija samo njihova zemlja, njih - Titoista, a ne i naša - Antititoista, zar ne treba bar danas da ih uhapsimo i da im tražimo računa ?!

Ali, zašto me ovi optužuju za neobjavljenu pripovetku KNJIŽEVNIK, koja je i na albanskom jeziku, a ne optužuju me za poemu BOJANA, koja je na srpskom jeziku, objavljena u Dubrovnik (1952.gonine), preštampana u Beograd (1953) i u Zagreb (1953)?! Pa u ovoj poemi ja sam jasno nazvao Jugoslaviju zemljom, koju su prekrile ljute rane, gde narodi ropću, stenju, kukaju, plaču i jadikuju, koju sam nazvao i G o l g o t o m !

Odgovor je prost: u toj poemi ja isto to kažem i za Albaniju Envera Hodže! Da me nazivaju Šiptarom i albanski nastrojenim, da me optužuju da sam pozvao Albaniju da oslobode albansku dijasporu od jugoslovenskog terora, i - u isto vreme - da me optuže za jedno ovakvo delo, za poemu BOJANA, sigurno da nisu mogli, jer su u suprotnosti.

A postoji i jedan drugi razlog: Titoisti su još od 1954.godine počeli da rade na tome da istaknu kao disidenta Br. 1 Jugoslavije njihovog Milovana Đilasa; makedonski Titoisti - Venka Markovskog. Moja ih je poema smetala za to ne samo u vezi V.Markovskog, već i u vezi M.Đilasa.

Mislim da je ovo razlog što su prećutali poemu i naduli mi pripovetku, gde nema apsolutno ništa ni protiv Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, niti protiv narodne vlasti i bratstva i jedinstva.

12. Pesma IZDAJNICIMA NARODA

Ali - vidite, vidite! Po ovim Titoistima ja nisam vršio neprijateljsku propagandu samo sa pripovetkom KNJIŽEVNIK, već i sa jednom pesmom: IZDAJNICIMA NARODA, u originalu na albanski jezik TRADHTORVE TË KOMBIT.

Ova pesma nije moja. Nju je napisao na albanskom jeziku pomenuti Crnogorac Risto Silić (1882 - 1936), književnik i društveno-politička ličnos Albanije, iz Skadra. I to godine 1915, kad se ja još nisam bio rodio. Pa je i umro jedno dve godine posle mog rođenja.

Pesma nema ništa ni protiv Jugoslavije, niti protiv Jugoslovena, Srba, Crnogoraca i Makedonaca. Naprotiv, pomenuti se narodi spominju tu u sasvim pozitivnom smislu, iznose se kao primer albanskom narodu.

Ne samo islednik, već i pomenuti javni tužilac, duž predsudske istrage stavljeni su na znanje da je to pesma Rista Silića, pa im je to i dokazano, jer su iz moje biblioteke uzeli antologiju albanske književnosti, koju je islednik držao na stolu i, ne samo on, već i javni tužilac su je na moje oči prelistali i videli tu predmetnu pesmu. I pored toga je uneta u Optužnici kao moje delo, pa su me i pred sudom optužili kao njenog autora. Vaistina, u Presudi Okružnog suda u Tetovu, u ovoj što ja diskutiram, a ne u onoj koju su meni dali. U ovoj - kako vidite - ona se i ne imenuje. Zataškava se, prelazi se u ćutnji. Tu se samo kaže: "K ovom zaključku suda (da sam delovao neprijateljski,- KB) upravljaju nas i njegova dela priložena stvari, iz kojih jasno izlazi njegov neprijateljski stav i delatnost..." .

Dok u Presudi Vrhovnog suda, u ovoj koju diskutiran, ne u onoj koju su meni dali, piše: " A sadržina priloženog " Fragmenta " ovo isto i tako potvrđuje (da je Kaplan vršio neprijateljsku propagandu- KB). Bazirajući se na sve ovo, po mišljenju Vrhovnog suda ne može da ima nikakvo značenje okolnost da pesma potpisana sa pseudonimom Risto Silić, nije napisana od optuženog, kako je to primio prvostepeni sud. I bez ove pesme, prvostepeni sud je izveo dovoljno dokaza i ustanovio dosta činjenica i okolnosti, koje su bitne za postojanje krivičnog dela po čl. 118 st. 1 KZ. Nasuprot, ako pesma nije pisana od optuženog, ona je od njega korišćena za širenje neprijateljske propagande ". (Podvukao K.B.)

Znači - i Vrhovni sud proširuje prvostepenu Presudu, čini mi jednu super optužbu. Izlazi i protiv stava Okružnog suda. Koliko se sećam, ja sam se žalio Vrhovnom sudu na ono što se pretendira Presudom Okružnog suda, a ne da me oni nanovo sude i da mi tovare nove stvari, o kojima nema reči u prvostepenoj Presudi! Kad je reč o nekom kriminalnom delu, moguće i da imaju pravo na to. Ali kad je reč o nekriminalnom delu, kao u konkretnom slučaju, drugostepeni sud nema pravo na to. Treba da se razlikuju kriminalno-ordinarna dela od krivično-političkih dela.

Kako je moguće da se jedna pesma, koja nema ništa neprijateljskog protiv nijednog naroda na svetu, protiv nijedne vlasti i nijednog režima na svetu, da se koristi za neprijateljsku propagandu?! Izgleda da je za ove Titoiste i sâm albanski jezik bio neprijateljska propaganda protiv njih. Moguće i sâm srpski jezik! Sve i svašta što se isprečilo njihovom teroru !

Ali vidite podvučeno! Šta ovo znači ? Prvostepeni sud je prihvatio moju odbranu da nisam ja autor te pesme! Gde to piše u Presudi prvostepenog suda, koju diskutiram?! Nigde! Kako je to moguće, ako drugostepenom sudu, Vrhovnom sudu, nije dostavljena ova Presuda, koju diskutiram, već jedna druga, koja nije uneta u dosije Arhive?!

Zar nam ovo ne dokazuje da su ove Presude, ove koje su unete u dosije Državne arhive Republike Makedonije, FALSIFIKOVANE ?!

Sigurno da ih nije falsifikovala ista ličnost. Jednu su falsifikovali oni iz Okružnog suda - u Tetovo, a drugu - oni iz Vrhovnog suda - u Skoplju. I neupoređujući ih, oni su ih poslali Državnoj arhivi.

Zaista se zaklela Zemlja Raju da se sve tajne saznaju !

Ja sam u zatvorskoj ćeliji u Burelju-Albanija, godine 1972.napisao moje memoare u vezi ove pesme Rista Silića, na albanskom jeziku, koje sam dao osuđenicima da ih pročitaju. Kad sam se spasio albanskog zatvora, ja sam to i objavio u mom delu NGADHËNJIMI MBI VDEKJEN (Trijumf nad smrću), koje sam privatno objavio u Tirani, u štampariji "Marin Barleti", 2009.godine. Na dan kad sam otišao da uzmem knjigu, tu i tri druge knjige, plaćene od mene, spaljene su mi od prijateljice Titoista, albanske pesnikinje Mimoza Ahmeti, inače poreklom iz Plava - Crna Gora. Od vatre je spašeno samo nekoliko primeraka, koji se sada čuvaju u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umetnosti u Podgorici, ako i tamo nije stigla ruka Enverovaca, ili Titoista, da ih unište, kako su to učinili po bibliotekama Ženeve!

13. Turkinja Feriha Hajrula

Autodemaskiranje sebe i svoje zločinačke delatnosti Titoisti su učinili posebno svojom prijateljicom Feriha Hajrula, Turkinja iz Tetova, koja je po svemu bila školovana za provociranje i od vremena isprobana, isprakticirana.

Kao Turkinja, ona je znala ne samo turski, već i albanski, pa i makedonski i srpski. Moguće je znala i koji drugi jezik. Za ova četiri garantujem, jer sam je na sva ova 4 jezika čuo da govori, pa sam i ja govorio sa njom.

Kao i svi drugi agenti širom sveta, i u titoističkoj Jugoslaviji agenti UDB-e su krili svoje specijalno policijsko obrazovanje, maskirajući se kao da su završili ovu ili onu uobičajenu školu. Bahri Brisku se maskirao kao da je završio učiteljsku školu na Cetinje (!), gde nije bilo nikakve učitelske škole, ali je bio kurs policijskog obrazovanja. Ferihaja se maskirala kao da je završila domaćinsku školu. Godinama redom ona je služila UDB-i kao provokatorka prema Albancima, naravno - praveći se da je Albanka, a i prema Turcima. Pa i prema Makedoncima, Srbima i pripadnicima drugih nacija. Dok je Albance obično provocirala politički, Turke je provocirala, posebno one koji su se selili za Tursku, da im otkrije gde to kriju zlato, koje su prebacivali u Tursku. Ostale je provocirala da otkrije oklen im novac koji su trošili za nju i drugo. Mlada i jako lepa, mladići su padali na kolena pred njom, pa - u njenom zagrljau - i ispovedali su joj se. Jedan Turčin, pošto su mu carinarnici pri kontroli otkrili skriveno zlato i - naravno - konfiskovali, shvati da ga Feriha špijunirala. Čim je stigao u Tursku tražio je da se tobože kao turista vrati u Tetovo, da bi se osvetio ovoj, ali mu UDB-a nije dala vizu.

Ja sam se u leto 1956.godine verio Ivankom, iz Valeva. UDB-a mi je prekinula svaku vezu sa njom da bi mi ubacila u krevet Ferihaju, a misleći da sam ja stigao tu, u selo Tearce, na padine Šar Planine, da formiram ilegalnu veliko-albansku organizaciju, po instukcijama iz Albanije, koje mi je - kako su oni mislili - donela sestra Sebija u Ulcinj, gde je stigla iz Albanije u leto 1956.godine, u poseti svojim roditeljima. Treba znati da je negde u proleće 1956.godine otkivena i uhapšena u Tetovo jedna takva ilegalna organizacija, pa se očekivalo organiziranje nove.

Ja sam stigao u Tearce i počeo posao kao nastavnik albanskog jezika i književnosti 01.septembra. Posle nekoliko dana stiže sa instrukcijama UDB-e Albanac Ismet Lamo, moj školski drug iz osnovne škole u Ulcinj, koji zato napušta studije u Sarajevo i, u slubi UDB-e me prati na svaki korak, a sve u očekivanju da ga ja među prvima regrutujem, u tu moju ilegalnu organizaciju.

Početkom oktobra stiže u Tearce i Ferihaja, kao nastavnica domaćinstva.

Ona se u početku prilepi Ismetu, misleći da je on osoba za koju je stigla tu. Posle nedelju dana, otcepi se od njega i priljepi se meni. Tačno nakon 7 dana, idući ponedeljak, ja sam čitavu noć proveo u njenom zagrljaju. Kad sam sutradan ujutro otišao u školi, na moje najveće iznenađenje, svi mi učitelji i nastavnici osmogodišnje škole čestitaju ženidbu.

Šta se to desilo? Ferihaja je stigla pre mene u školu i razglasila da se udala za mene. Ja ne verujem da je i za ovo instruisana od UDB-e. Ona je bila u drugom stanju sa mužem svoje sestre, Turčin Zija Tresi i, pošto je htela da to dete rodi, smislila je da ga meni obesi oko vrata.

Ja sam tada imao 22 godine i dva meseca, dok je ona bila nekoliko meseci mlađa od mene. Ne znajući ništa ni o čemu, pa i ne sumnjajući ni u šta, bi mi žao da poreknem ženidbu i da je tako diskreditiram. Ovako se ja oženih ovom Turkinjom, koja mi se petstavila kao Albanka, i to od jedne persekutirane albanske porodice, kojoj su Srbi "ubili" oca i td. i td.

Ona je svake subote išla u Tetovo kod svoje majke i vraćala mi se u našem stanu, u Tearce, u ponedeljak ujutro, pa smo sve do naredne subote bili zajedno. Preko cele nedelje ona me provocirala i stavila u policijsku obradu po instrukcijama UDB-e. Kad je u subotu išla kod majke u Tetovo, pre nego sa majkom ona se sastajala sa onima iz UDB-e i raportirala im. Oni su sigurno o tome sastavljali zapisnike, koje im je ona potpisivala, i instruirali je za nove provokacije.

Pošto je krišom od mene i primitivno pobacila svoje kopile, jer je videla da mi ga neće moći obesiti oko vrata, ona se razbolela i jedno 2-3 meseca, mart-april 1957, provela u Ginekološkoj klinici u Skoplje. Posle tog pobačaja ona više nikad ni s kim nije ostala u drugom stanju, pa će i umreti kao nerotkinja.

Ja sam u međuvremenu završio vojni rok i stigao u grad Tetovo, gde sam počeo da radim isti posao, sada u osmogodišnjoj školi "Lirija". Ona nije radila. Agenti UDB-e i pogotovo njena najstarija sestra Hureme, moguće i sama UDB-a, potsticali su joj misao da ću je ja razvesti, ostaviti, pošto ona ne može da mi rodi nasljednika. Ovo je dovelo do našeg sporečkanja, svađe, i ona pobeže iz stana kod svoje majke, prvih dana februara meseca, ako sve ovo nije inscenirano od UDB-e, radi novih provokacija, da mi u njenom odsustvu ubace u krevet moju učenicu, što im nije pošlo za rukom. Posle nedelju dana Ferihaja mi se vrati i reče: "Šef UDB-e mi je rekao da će te uhapsiti! Bežimo za Albaniju!"

Ja joj rekoh: "Reci tom tvom šefu neka dođe da me uhapsi, jer mu ja mojim nogama neću upasti u klopke koje mi namešta !"

Tada sam shvatio da me i Sabri Ramiz Sadiku provocirao na vrh Šar Planine, instruiran od UDB-e, i da mi je učenica kucnula na vrata stana poslata od njih. Ferihaji rekoh otvoreno da se stavila u službu UDB-e. Ona mi se zakle da će umreti pred vrata zatvora starajući se za mene.

Tih sam dana zatražio sastanak sa puk. Đoko Mitrevski i rekao mu da mi ne zabija nos u porodicu i ne huška ženu protiv mene: "Evo gde sam! Ako mislite da sam bilo što uradio protivzakonito, izvolite me uhapsiti, ali prekinite sa vašim provokacijama !"

Tom sam mu prilikom tresnuo u oči provokacije koje su mi učinili sa njihovim agentom Sabri Ramiz Sadiku. Zbog ovoga, moguće, niti su mi ga spomenuli pod istragom, niti u Optužnici i Presudama. Ali jeste, kako ste videli, oni pretendiraju da sam ja ovima, njihovim provokatorima, vršio neprijateljsku propagandu !

Posle nekoliko dana učiniše mi novu provokaciju, u školi, preko direktora škole Albanca Nedžat Idrizi. Pošto im je propao pokušaj da mi, u otsustvu žene, ubace u krevet 16-to godišnju učenicu, degenerisanu od UDB-e i regrutiranu za špijuniranja i provokacije, pokušali su da me lažima iskompromitiraju kao nemoralnog, stvar ova koju su činili svakom političkom protivniku pre hapšenja. Nastavnički savet se u većini sastojao on žena. Ono malo muškaraca su bili skoro svi Albanci. Srpkinje i Makedonke ustaše u moju odbranu, pa i jedan Turčin. Od Albanaca niko se ne usudi da me brani. Tu sam održao jedan snažan i drzak govor. Otvoreno sam optužio šefa UDB-e da se bavi insceniranjem provokacija protiv mene da bih pokušao bekstvo za Albaniju, te da tako imaju opravdanje da me uhapse. Otvoreno sam ga optužio da mi je i tu učenicu on podmetnuo! I opet sam, sada javno, pozvao šefa UDB-e da me uhapsi, ako misli da sam ma što krivično uradio, ali da prestane sa ovim prljavim provokacijama.

Ferihaja je nastavila da me provocira svakodnevno, pa i da me policijski obradi, ali više ne na političkom planu. Ona me provocirala i policijski obrađivala na seskualnom planu, ne samo iscrpljujući me svakodnevno, dano-noćno, već i pripravljajući me ovako za zatvor, a sigurno instruirana za to od UDB-e. Ova žena, koja je kroz ceo naš zajednički život bila frigidna, sasvim hladna, sasvim neosećajna, ili mi se pravila takva, odjednom postade histerična, vatrena, još prvog dana posle povratka sa sastanka sa šefom UDB-e. Pošto je upitah što se to tako desilo sa njom, ona mi reče da je bila kod lekara, koji joj je dao lekove za to, a koje ja nisam ni video očima, niti nju ikada video da ih pije. Svoju seksualnu "požudu", "nenasitost", ona je opravdala željom da nadoknadi godine koje je provela bez te slasti.

U zatvorskom dvorištu, gde su me dva puta na dan izvodili na provetravanje, postaviće mi golubove, koji su se na moje oči parili, kako se to pare golubovi. Sve je to trebalo da psihički deluje na mene da se slomim, da padnem na kolena pred islednikom i da ga molim da me puste iz zatvora, da se najhitnije vratim mojoj "histeričnoj" ženi, pre nego li mi je uzjaše neko drugi.

Ali im sve propade, jer sam ih odmah prozreo: "Kaplan e izvanredno sposoben čovek" !- napisali su ovi Titoisti u mojoj pomenutoj karakteristici.

Tih sam se dana spremao da odem u Skoplje kod brata, da mu sve ispričam i da zajedno odemo do ministra Unutrašnjih poslova Makedonije, da mu se požalimo na tog šefa, koji je za to sigurno stavljen na znanje od Ferihaje. Ali me pukovnik preduhitri i, u utorak, 4.marta 1959, posla svoje ljude da me uhapse kod kuće, u momentu mog vraćanja sa posla.

Duž prethodne istrage ime Ferihaje mi islednik nije ni spomenuo. I u Optužnici se njeno ime ne spominje. Duž sudske istrage se opet njeno ime ne spominje. Pa ni u Presudi, koju su meni dali u zatvorskoj ćeliji. Ni njeno ime niti ma kakva pisma koja sam tobože ja njoj pisao !!!

Sada pogledajte obe Presude iz Arhive! U prvoj piše da je moja neprijateljska delatnost činjenica: "što se vidi od pisama upućenih svojoj ženi". U drugoj Presudi, onoj Vrhovnog suda: "U ovom smislu (neprijateljskom/-KB) su pisana i pisma optuženog ženi još od novembra 1956 pa i od januara i februara 1957, kada je pisao ženi kako je bio u usta vuka".

Od novembra 1956. do februara 1957.godine ja sam tu ženu imao u krevet i, kako se zna, ženi u krevetu do danas niko nije pisao pisma, ni ljubavna, kamoli politička!

Onda o kakvim se to p i s m i m a radi?! Zar nemamo posla sa i z v e š t a j i m a, koja je ona davala UDB-i u to vreme, a za koja ne mogu da kažu da su izveštaji, jer bi se iz toga zaključilo da mi je ta žena ušla u krevet instrukcijama i naređenjem UDB-e?! Prestavljanje njenih izveštaja kao pisma, sa kojima mene ne samo što me nisu suočili nikada i nigde, već mi ih, kao i njeno ime, nisu ni spomenuli, imalo je za cilj prikrivanje njene delatnosti, njenog zanimanja i angažovanosti, službenog impenjiranja, kako bi je i dalje upotrebili za svoje potrebe ne samo protiv mene, već i protiv drugih: Još dok sam bio pod istragom ona je poslata da provocira mog brata pukovnika Dževdeta, književnika Esat Mekuli, književnika Murteza Pezu, šefa Katedre albanologije dr Petro Janura i posebno pesnika Adem Gajtanija, kome će je i obesiti oko vrata kao suprugu. Preko nje su provocirani skoro svi makedonski pisci, stvaraoci, i tadanji presednik Saveza književnika Makedonije, i akademik, prof. dr Gane Todorovski, kojima se predstavljala kao eks-supruga Adema Demaćija, jer se tako sporazumela jugoslovenska UDB-a sa albanskom UDB-om (SIGURIMI), u nastojanju da moje ime izbrišu i iz svesti naroda, pa i iz svesti moje dece iz narednog mog braka, isto tako porušen, ali ovaj put ne od UDB-e, već od SIGURIMI-a.

Ferihaju su iskoristili i u sudskoj Sali, na mom suđenju: U momentu kad je predsednik suda K.Tulevki, čitajući Presudu, rekao da me kažnjavaju sa 18 meseci strogog zatvora, ona je uskliknula:

-U-u-u, kako malo ?!

Ciljalo se da me ovim ubede pre svega mene da su me sasvim malo kaznili, što znači da ne treba da se žalim, a zatim i mog oca, koji je u drugoj seanci suđenja stigao iz Ulcinja.

Posle ovoga ja nju više nisam video, do dana kad su nas pred sudom u Skoplje suočili za razvod. Ovako je ona umrla pred vrata zatvora starajući se o meni !

14. O smanjenoj delatnosti

Sklepači Presude pretendiraju da "posle ovog perioda od 1955 i 1956. god. izvesno vreme (Kaplan) je smanjio svoju delatnost za stvaranje neprijateljskog raspoloženja prema državnom i društvenom uređenju FNRJ". U Optužnici se pretendira "da je optuženi prekinuo sa tom delatnošću, pošto je primetio da ga UDB-a prati na svaki korak".

Istina je sasvim drugčije: ja nisam primetio nikakvu nepravdu, nikakvu nezakonitost ni jugoslovenskih, niti republičkih vlasti, jer da sam je primetio, opet bih istupio protiv, sa pozicija Jugoslovena i konstruktivnog građanina, a ne sa pozicija Šiptara i neprijatelja narodne vlasti i socijalizma, ponajmanje naroda i Jugoslavije !

Na jednom sastanku prosvetnih radnika u "Narodnom" odboru Sreza Tetovo, nekoliko dana ili nedelja pred moje hapšenje, ja sam kritikovao makedonske vlasti što, za škole na albanskom jeziku, kupuju knjige iz Prištine - Kosmeta, koje obiluju nepravednim i nepoželjnim stavovima njihovih sastavljača, i tražio da se te knjige pišu od konstruktivnih građana Makedonije, da se štampaju u Makedoniji i da albanska deca iz njih uče svoj maternji jezik, pa i sve drugo. Ovime sam ja jasno pokazao i dokazao da ne stojim na neprijateljskim pozicijama prema narodnoj vlasti i socijalizmu, već na neprijateljskim pozicijama prema svemu što nije narodno i socijalističko, a što sam još tada počeo da primećujem kod pripadnika albanske dijaspore u Jugoslaviji i konkretno upravo kod Adema Demači, kod koga sam odmah počeo i da delujem kako bih ga odvratio od toga, što je on i pred sudom posvedočio. UDB-a je sigurno odmah obaveštena o ovome, ali se ovo od nje ne uzima u obzir za otkrivanje stvarne istine, jer je njen cilj bio i ostao da me svakako ocrne i prikažu onako kako se to njima svidelo i trebalo, za što su joj se stavili na raspoloženje i sudija sa sudskom porotom, sastavljači ove Presude.

Napominjem ovde i ovo: Za proslavu Nove 1957 Godine, došli su mi Albanci Bahri Birsku i Ismet Lamoja, u moj stan u Tearce, gde sam radio kao nastavnik. Došli su! Ja ne samo što ih nisam pozvao, već im nikada nisam ni prešao kućni prag! Oba, sigurno instruirani od UDB-e, počeše pa pevaju jednu nacionalističku albansku pesmu. Ja tada nisam znao da su oni u službi UDB-e, ali sam znao da me ispod prozora stana prisluškuju agenti UDB-e. Ne samo zato, već i zato što se ja nikako nisam slagao sa nacionalističkim tekstom te pesme ovih Albanaca, ne samo što im se ne pridružih, već odmah im prekinuh tu pesmu "mojom" pesmom: "Enver Hodža kukala ti majka,/ Nije ovo partija kulaka!"

Verujem da je UDB-a odmah izveštena detaljno o ovome ne samo od Bahrije i Ismeta, već i od "moje" supruge, koja je bila prisutna.

U septembru 1958, znači nekoliko meseci pred hapšenje, pomenuti albanski učitelj Sabri Ramiz Sadiku me odvede na vrh Šar Panine, u selo Šipkovica, kod svojih roditelja i, pokazujući mi albansku granicu, predloži mi da pobegnemo. Rekoh mu: "Sabrija, književnika kao ja i učitelja kao ti Albanija ima na pretek. Nema potrebu za nas. Ova zemlja i ovaj narod ima potrebu za nas, da ga prosvetimo, da ga izvedemo iz ekonomske i kulturne zaostalosti, da ga osvestimo i oslobodimo od indoktrinacije neistinama".

Kad sam legao da spavam, postavio mi je preko jastuka nacionalističku albansku zastavu. Skinuo sam je i rekao mu: "Ova zastava ne pripada meni iz više razloga. Glavni razlog je što ova zastava nema petokraku, nije komunistička, već nacionalistička !"

Ja tada nisam ni posumnjao da je ovaj Sabrija u službi UDB-e, ponajmanje da mi je sve to činio po instukcijama UDB-e.

O čemu govori sve ovo, ako ne da sam od UDB-e stavljen u policijsku obradu, što je Ustavom i zakonom zabranjeno?! Sa druge strane, zar ovo ne govori sasvim jasno o mojoj komunističkoj nastrojenosti?! A komunistički nastrojeni ljudi nit su bili niti su protiv narodne vlasti i socijalizma, ali su bili i jesu protiv "narodne" vlasti i "socijalizma" u navodnicima, protiv t i t o i z m a. Nijednim članom zakona se nije tražilo da budemo za titoizam i da će nas uhapsiti i kazniti zatvorom kao neprijatelje naroda i domovine Jugoslavije, ako budemo protiv titoizma !

Naprotiv, rečeno je to ako budemo protiv narodne vlasti i socijalizma! A protiv narodne vlasti i socijalizma je prvi bio sâm Josip Broz Tito! On je prvi minirao i detronizirao narodnu vlast i socijalizam, pa smo zato i zbog toga ustali protiv njega !

15. Borac za narodno oslobođenje obespravljenih

U Presudi se pretendira da "...optuženi Kaplan, uživajući ugled među svoje drugove kao mlad književnik, iskoristio je ovaj položaj i u suštini (vo sašnost!) bio je ličnost koja je najaktivnije radila za narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca. K ovom zaključku suda upravljaju nas i njegova dela priložena stvari, iz kojih jasno izlazi njegov neprijateljski stav i delatnost...".

Ovde imamo jednu kontradiktornost. Kako vidite, ispada da sam ja bio "ličnost koja je najaktivnije radila za narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca". Pa zar je ovo moja neprijateljska delatnost, moja protivzakonska delatnost?! Zar su me zbog ovoga uhapsili?! Moj ugled kao mlad književnik i moj rad za "narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca" je neprijateljska propaganda?! Pa zar su oni bili protiv ovoga?!

Da, da, oni su upravo protiv ovoga bili i ovo je sva suština mog hapšenja i likvidiranja kao književnika, kao društveno-političke ličnosti, koja je radila ne samo za narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca, već i obespravljenih naroda Federativne Narodne Republike Jugoslavije! Setite se samo moje poeme BOJANA iz 1952.godine! Ili možda nju nisu uneli u moj dosije, jer nije bilo mesta, pošto je sav prostor zauzeo moj pokušaj begstva preko granice iz 1951.godne?!

Pošto je ovo suština mog hapšenja, trebalo bi da se upravo ovim zauzmem, da ovo tretiram i razjasnim. Ipak ostaviću ovo za koju narednu analizu, jer smatram da je preča analiza Presude Okružnog suda u Tetovo.

Istina je da sam radio za narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca i da radim dan danas za to, naravno - uz moj rad za oslobodenje naroda, pre svega mog naroda, jugoslovenskog, a zatim i ostalih naroda Balkana, Evrope i sveta. Moguće sam sada i jedan od najaktivnijih, ali u to vreme ne znam da sam bio baš najaktivniji. Radnička klasa Jugoslavije imala je i pre mene ovakvih sinova. A ako sam i bio najaktivniji, skljepači ove Presude, pošto su bar tada pretendirali da su komunisti, trebali su to da mi zavide, a ne da me za to uhapse i osude.

Koliko da znate, srpsko-crnogorska manjina u Albaniji proglasila me za svog POČASNOG ČLANA upravo zato što sam se i tamo borio i doprineo kao i koliko nijedan drugi njen član za njena legitimna prava, koja im se tamo osporavaju. Isto tako i vlaški etnos Albanije. A ovo znači da ja nisam radio samo na jugoslovenskom terenu za narodno oslobođenje obespravljenih manjinaca, već i na albanskom! Za što nam svedoči ovo? Da sam bio neprijatelj narodne i socijalističe vlasti, ili da sam bio neprijatelj nenarodnih, neprijatelj antisocijalističkih vlasti?!

Ali je za čuđenje da su me i sami Albanci Albanije proglasili za ličnost koja je žrtvovala sebe za odbranu i oslobođenje obespravljenih manjinaca, obespravljenih naroda, pa i za rušioca lažnih idola, za Mandelu Albanije.

Tražili su i da mi sred Tirane podignu spomenik nad svakim drugim spomenikom. Naravno - Antienverovci! Enverovci su mi opevali opelo i pozivaju svoje junake da dođu u Švajcarskoj da me ubiju !

Mojim ponašanjem i mojim delom, pred hapšenje i pred sudom, u zatvor i po oslobođenju, dokazao sam pred čitavim svetom da sam Jugosloven iznad svakog drugog Jugoslovena mog vremena i mog uzrasta, i da sam se borio i borim se za FNRJ, kao što se još niko nije borio i ne bori se ni dan danas, pa sam za to i doprineo koliko i kao niko drugi, i žrtvovao koliko i kao niko drugi, za što me srpski narod proglasio ne samo za SRPSKOG VITEZA, već i za SVETOG RATNIKA.

Ovo je istina o meni, gospodo falsifikatori sudske dokumentacije !

Satis superque!

Mislim da je ovo dovoljno za svakoga ko hoće da shvati i prizna istinu. Naravno, za Titoiste, što im ne konvenira - nije ni istina, jer za njih je i stratište komunista Goli Otok bio narodna, pa i socijalistička vlast.

V. PRESUDA Vrhovnog suda NR Makedonije

- Kako možete videti, prema Presudi Okružnog suda u Tetovo ja sam kažnjen na 18 OSAMNAEST MESECI strogog zatvora i da platim troškove krivičnog postupka od 15.000 dinara. Svojom presudom Vrhovni je sud odbacio moju žalbu KAO NEOSNOVANU, i potvrdio, ostavio na snazi KAO ZASNOVANU Presudu Okružnog suda, te me tako ovaj Vrhovni sud kažnjava SAMO GODINU DANA, plus novčana kazna od 15.000 dinara za krivični postupak. Izvolite videti! Imamo ovde kakav lapsus calami, ili su Vrhovnom sudu oni iz Okružnog suda u Tetovo podmetnuli kakvu Presudu gde pišu tako, da sam kažnjen samo GODINU DANA ?! I jedno i drugo je moguće !

Činjenica je da sam izdržao GODINU IPO - 18 MESECI, što se sasvim jasno vidi i iz NAREĐENJA Državnog sekretarijata unutrašnjih poslova Makedonije da se pustim iz zatvora 4. septembra 1960. godine, što je i učinjeno.

Druga činjenica da u mojoj žalbi nema ni reči o ovom moguće lapsus-u calami za što svedoči, ako ne da ovu Presudu Vrhovnog suda moje oko nije videlo, jer su mi podmetnuli drugu, a ne ovu koju su Titovi "komunisti" podmetnuli u dosije Arhive.

Ma da je tekstualno skoro ista sa Presudom Okružnog suda, ova ipak ima i neke razlike, pa i kontradikcije sa njom, koje nam svedoče i dokazuju da nije sastavljena direktno na bazi diskutirane Presude Okružnog suda, već na bazi Presude Okružnog suda koju su meni dali u zatvorskoj ćeliji, plus tajno dosije, koje je pridodato javnom dosiju, tretiranom pred sudom, a koje meni nisu dozvolili da vidim. Ja sam ove razlike i kontradikcije već potencirao duž analize Presude Okružnog suda, tako da nije potrebno da sada vršim i jednu posebnu analizu ove druge Presude.

........

Što se tiče ostalih dokumena ovog dosijea, koja nemaju toliku važnost, a ipak su važna u vezi tretmana koji mi je učinjen, ostavljam ih za analizu u kojem drugom osvrtu na njih.

Ali, zar su me stvarno uhapsili zato što sam činio "neprijateljsku" propagandu?! Ne! Ne! Ne! Kako sam već to naglasio, za nešto sasvim drugo su me uhapsili, ali su to maskirali "neprijateljskom" propagandom !!!

A šta je to?

E, o tome ću pisati jednom drugom prilikom.

Ipak, i samo ovo, zar nam ne dokazuje da su Presude, koje sam prodiskutirao, FALSIFIKOVANE, da su njima smenjene Presude koje su meni dali u zatvorskoj ćeliji?! Zar ovo ne dokazuje da su, sem dosija, koje su meni dali da vidim pod istragom i koje je tretirano pred sudom, sastavljeno i jedno drugo, dopunsko dosije, koje ja nisam video, jer o tamošnjim stvarina nije bilo govora ni pod prethodnom istragom, niti u sudskoj istrazi, jer su te stvari bile tajna UDB-ine protivzakonske delatnosti ?!

Ili nije bilo protivzakonsko provociranje i policijska obrada?! Ili nije bilo protivzakonsko degenerisanje učenica ispod 15 godina starosti, stvaranje veštačkih policijskih brakova i razaranje brakova, ne samo naših, koji smo se suprotstavili njihovoj socijal-fašističkoj diktaturi, već i onih njihovih kolega, pa i najviših predstavnika partije i vlasti, predsednicima republika, ministrima i generalima?! Ili nije bilo protivzakonsko ovo insceniranje sudskog procesa, ovo moje kažnjavanje ?! Ili sam ja jedini kome su inscenirali sudski proces, koga su kaznili nevinog ?!

Da su ove Presude FALSIFIKOVANE zar nam to ne dokazuje i činjenica što u to dosije Aršive nisu uneli apsolutno ništa od mog pera, napisano mojim rukopisom, ni ma koje pismo, pa ni Žalba Vrhovnom sudu ?!

Ali što nam dokazuju ova falsifikovana dokumenta? O čemu ona govore?! Da smo imali posla sa narodnom, pa i socijalističkom vlašću?! Narodna i posebno socijalistička vlast ne inscenira sudske procese protiv nikoga, ni protiv svojih neprijatelja, kamoli protiv svojih sinova?! Narodna i posebno socijalistička vlast ne falsifikuje nikakva dokumenta protiv nikoga?!

Onda kakva je bila ova vlast, koja nam je sve to činila, a busajući se u prsa za narodnu vlast i za socijalizam?!

Falsifikovana dokumenta iz mog dosija govore ne samo o mojoj punoj nevinosti, već i o mnogo čemu drugo. Teško onima koji neće znati da ih razumeju i da iz njih izvedu potrebne zaključke! Blago onima koji će ih razumeti i zauzeti stav, koji nam nalažu ne samo ova dokumenta, već i aktuelna stvarnost Jugoslavije, rezultat ne samo spoljašnje neprijateljske intervencije kapitalističkog Zapada, već prvenstveno i iznad svega rezultat izdaje, uzurpiranja proleterske diktature od strane kriminalne klike, mafije Josipa Broza Tita, koji je tu diktaturu zamenio svojom ličnom socijal-fašističkom diktaturom.

Narode moj, ja nisam ni prvi, niti poslednji, kome su inscenirali sudski proces, koga su nevinog kaznili! Ovo je bila praksa Titoista! A praksa je kritičar istine. Iz ove prakse mi izvodimo zaključak kakav je karakter imala njihova vlast, vlast Josipa Broza Tita: narodni i socijalistički, ili socijal-fašistički ?!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane