Natrag

Feljton

Britanski sociolog mađarskog porekla, Frank Ferenc Fuerudi u knizi "Politika straha" tvrdi da je zapadna civilizacija na prekretnici (1.)

Ili će svet biti bolji, ili ga neće biti

Sociolog Frank (Ferenc) Fueredi (1947), profesor je na Univerzitetu Kent, u Engleskoj, autor je više knjiga i naučnih radova o društvenim pokretima i njihovim anomalijama. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz njegovog dela (objavljenog u originalu 2005) pod nazivom "Politika straha" (Politics of Fear), jer se autor u njemu bavi fenomenom zastrašivanja građana u zemljama Zapada, kako od strane političkih elita, tako i od strane medija, a vreme i okolnosti u kojima žive i građani Srbije, nameće pitanje boljeg upoznavanja vladavine strahom.

Frank (Ferenc) Furedi

Javnim životom u zapadnjačkim društvima dominira politika straha. Postali smo dobri u međusobnom zastrašivanju i u našem ličnom strahu. Danas iskazujemo svoje nezadovoljstvo nekom osobom u javnosti, govoreći svetu da je smatramo onom koja uteruje strah u kosti. "Mislim da je Buš zaista strašan", ili, "Stvarno se bojim onoga što bi Bler mogao učiniti."

Ovo predstavlja jedan drukčiji način kazivanja da se ne slažemo s onim što čine. Strahujući od hrane koju konzumiramo, do straha zbog dece, prestrašenost prožima sve aspekte života. Pa ipak, i dalje se vrlo često trudimo da umanjimo razmere ovog fenomena. Komentatori često okrivljuju određenog političara ili stranku za sprovođenje politike straha. Na žalost, ona se ne odnosi samo na neku pojedinu stranku. Kao što ću pokazati u ovoj knjizi, takvu praksu je preuzela celokupna politička klasa, i ona je postala institucionalizovana u javnom životu.

Tokom poslednjih trista godina, teorijama zavere su se bavili uglavnom desničari, koji su ih koristili za objašnjavanje neočekivanih i neugodnih razvoja događaja. Prebacivanje krivice na spoljne faktore, poput Jevreja i Masona, koji su navodno stajali iza nasilnih društvenih prevrata i nemira, predstavljalo je sastavni deo repertoara desničarske političke imaginacije.

Događaji poput rata u Iraku ili borbe protiv terorizma, kao i Bušova pobeda na izborima 2004., prikazani su kao rezultat zavere koju je skovao uski krug neokonzervativaca. Bez obzira na razliku u polazišnim tezama, čini se da su komentatori različitih profila došli do zajedničkog i uznemirujućeg zaključka: svet je postao sve opasnije mesto koje više nije moguće držati pod kontrolom.

Politika straha predstavlja simptom sveprožimajućeg osećaja iscrpljenosti i distanciranja koji utiču na javni život. Vrlo je lako prevideti činjenicu da ovo nije tek problem kojim bi se bavili profesionalni političari. Cinizam i sumnja spram politike, u krajnjem slučaju predstavljaju cinizam i sumnju jednog spram drugog. Izjave poput "ne verujem političarima" ili "ne verujem u ono što kažu" jednostavno racionalizuju povlačenje iz javnog života. One u sebi sadrže duboki osećaj fatalizma, sugerišući kako je politika besmislena delatnost.

Studija koju je proveo BBC 2002. godine, pokazala je kako veliki broj ljudi mlađih od 45 godina, smatra političare "prevarantima", "lažljivcima" i "gubitkom vremena". Tokom devedesetih godina, gubitak javne podrške odrazio se na nacionalni osećaj sumnje u sam politički sistem. Pojavio se i negativan stav prema politici, cinično odbacivanje izabranih političara i opsesija razmerama korupcije i licemerja u Vestminsteru i Vašingtonu.

Čitava Klintonova era, prošla je u znaku skandala, a kontroverze koje su pratile izbore na kojima je pobedio Buš, sledio je niz korporativnih skandala koji je rezultirao novim slomom. Optužbe za finansijsku proneveru protiv Toma De Laja, vođe republikanaca u Kongresu, dovele su u pitanje moralističke teme za koje se zalagao kao predvodnik takozvane religijske desnice.

Pesimizam i politička nepismenost

U prethodnom razdoblju, ljudi su na političare kojima nisu verovali, reagovali tako, da bi ih se rešili ili čak pokušali promeniti sistem. Danas će ljudi radije reagovati tako da se udalje i odmaknu iz javnog života. Upravo se to dogodilo na parlamentarnim izborima u Britaniji 2005. godine, iako je tada na izbore izašlo više ljudi nego 2001. Političari i komentatori neprestano su aludirali na politiku straha, a ljudi su samo klimali glavom i odlazili na spavanje.

U Americi se parničenje i zahtev za odštetom i dalje povećava, dok je u Velikoj Britaniji došlo čak do drastičnog povećanja takvih zahteva. Čini se kao da su ova napola službena tela, preuzela na sebe breme nezadovoljstva izraženog u individualnom obliku, s obzirom da se doseg kolektivnih protesta smanjio.

Ukoliko je politika stvarno postala besmislena, onda imamo pravo i da se plašimo. U moderno doba, politika je omogućila ljudima neku vrstu kontrole nad svojim životima i sudbinom. Još od doba prosvetiteljstva u osamnaestom veku, ona je bila povezana s projektom osvajanja religije. Jedno od važnijih postignuća takvog procesa jeste to da je čovečanstvo bilo manje spremno da prihvati sudbinu koja mu je nametnuta spolja. Ljudi su postali manje spremni da prihvate epidemiju i smrt. Još manji broj ljudi je bio je spreman na nedaće koje su ih zadesile, da protumače kao Božju volju. Sve više i više ih je počelo verovati da se njihovi životi mogu promeniti i poboljšati.

Politika je prihvaćena zato što je obećavala mogućnost izbora i alternativne puteve prema budućnosti. Na svu sreću, mnogi od nas ne žele da se pomire sa sudbinom.

Ljudi troše milione na zdravstvenu zaštitu, pokušavaju da uspore proces starenja, pa čak i da menjaju svoj lični izgled. Neki putuju na stotine ili hiljade kilometara u potrazi za novim životom. Međutim, dok pokušavamo steći kontrolu nad smerom u kojem se kreće naš život, istovremeno nemamo kontrolu nad onim što se zbiva u javnoj sferi kojom, čini se, dominira osećaj političke iscrpljenosti. Najočitija manifestacija takvog trenda, jeste sklonost da se ljudi smatraju objektima, a ne faktorima promene.

Ova knjiga bavi se načinom na koji je iscrpljenost javnog života proporcionalna s raspadom prosvetiteljskog ideala ličnosti, i u njoj zagovaram stav da interakcija između ta dva aspekta stvara politiku straha.

Cilj ove knjige nije tek razmotriti jedan ozbiljan fenomen s kojim se suočava društvo, nego da se suprotstavi dominantnoj tezi, pomoću koje se on interpretira. Čini se da ne postoji volja za prihvaćanjem i suočavanjem s problemima koje donosi dominantni režim političkog i društvenog neangažovanja. Zapravo, postoji jasno odvojiva tendencija da se taj problem negira, pa čak i da se stvori predstava kako je ovo kroz što prolazimo, tek zrelija i u većoj meri demokratska politička era. Nasuprot onome što takvo stanje narušenog javnog života intuitivno percipiramo, nismo to spremni da priznamo. Mnogi komentatori odbacuju ideju da apatija predstavlja problem.

Oni očajnički pokušavaju da izmisle ili otkriju nove oblike aktivizma, novu politiku ili nove društvene pokrete; oni neprekidno proširuju značenje sudelovanja, tako da se članstvo na nekom internetskom forumu, u nekoj grupi za samopomoć, ili pri potpisivanju peticije, predstavlja kao dokaz najvišeg nivoa kulture civilnog društva. U ovoj knjizi takav odgovor nazvao sam- politikom poricanja.

Ona se može shvatiti na dva različita načina. Ona pre svega poriče značaj politike, tvrdeći kako živimo u svetu u kome postoji vrlo malo perspektive za političko delovanje. Drugo, ona poriče stvarnost duboko usađenog osećaja političkog neangažovanja. Uveren sam da takav osećaj spokojnosti i konformizma koga šire neki delovi političkih elita, ovu lošu situaciju čini još gorom.

Međutim, svet nije u bezizlaznoj situaciji. Bez obzira na sve snažniji pesimizam i političku nepismenost, čovečanstvo pokazuje da je sposobno za velika postignuća. Teško je biti pesimističan u vezi s budućnošću, sve dok ljudi i dalje iskazuju želju za promenama. U ovoj knjizi govorim o tome da se suprotnost pesimizmu nalazi u perspektivama humanizovanja čovečanstva. Put kojim se može prevladati dominantna kultura pesimizma nalazi se u nasleđu humanističkog prosvetiteljstva i njegovog daljnjeg humanizovanja.

Iscrpljenost javnog života takođe dovodi u pitanje i značenje mnogih političkih kategorija modernog doba. U ovoj knjizi želim da pokažem da pojmovi kao što su levica i desnica više nemaju sadržaja, te da njihova upotreba ima uglavnom retorički karakter.

Politika je ostala bez teksta

Javne osobe teško se više mogu brinuti za jezik politike. Umesto da se ljudima obraćaju s njihovim uverenjima, principimili doktrinama, oni tek skromno govore o "temama" ili "projektima". Autori govora, i oni koji političarima govore što da kažu često nude fraze poput one Džordža Buša, o "viziji" i neprestano ponavljaju neku "Veliku Ideju". Na njihovu nesreću, politički život se pretvorio u područje u kojem više nema mesta za vizije. Primetno je da su političari postali vrlo privrženi terminu "vizija". Čak ni Bušovi suparnici više ne osporavaju ovaj termin kao proizvod intelektualno prizemne imaginacije. Od januara 2004. velik broj demokrata je svoj poraz dožveo je kao kaznu, jer nisu koristili fraze poput"vizije". Džordž Orvel je u svom poznatom eseju Politika i engleski jezik iz 1946. godine, bio izuzetno zabrinut zbog propasti uobičajene političke retorike njegova vremena. Takođe ga je uznemirio način na koji je korišćen žargon da bi se prikrila stvarnost.

"...U naše doba, politički govori i pisanje u velikoj meri predstavljaju odbranu onog neodbranjivog", kazao je Orvel, zapazivši kako su britanska politika upravljanja Indijom, staljinističke čistke ili bacanje atomske bombe na Hirošimu, bili opravdani korištenjem eufemizama i besmislene frazeologije. Nema sumnje da politička retorika i danas nastavlja opravdavati ono neodbranjivo. Termini poput "onemoćalosti" i "podrške" i dalje predstavljaju otvoren teren za ulazak birokratije. Reč "izbor", kad se veže uz pojmove zdravstva i obrazovanja, označava nedostatak alternativa. Fraza"kolateralna šteta" služi odvraćanju pažnje od brutalnih posledica ratnog delovanja na civile.

U Iraku ljudi nisu ubijani nego degradirani. Ali, odbrana onog neodbranjivog, nipošto ne predstavlja tipičnu odliku savremenog političkog rečnika. Čini se da je politika danas zaokupljena opravdanjem svog sopstvenog opstanka. Retorika koju su političari usvojili ostaje i dalje puka retorika. Čak i neki od najraširenijih slogana i termina, zapravo su tek reči koje su u potrazi za svojim značenjem.

Teško je oteti se utisku, da je ključna funkcija današnjeg političkog rečnika odvlačenja pažnje. Uzmimo za primer "Treći put". Nesumnjivo je taj pojam morao značiti nešto vrlo važno, jer, zašto bi se inače odvijale tolike rasprave i konferencije posvećene analizi krilatice novih laburista "Treći put"? Postoji brojna literatura posvećena otkrivanju pravog smisla te fraze.

Mnogi politikolozi i dalje se ne mogu pomiriti s mogućnošću da "Treći put" zapravo ne znači mnogo, te da se ne može puno reći o njegovom skrivenom značenju. Akademicima koji se bave analizom koncepata često je vrlo teško prihvatiti istinu "car je go!".

Retorika koju su usvojile političke elite, sve više se koristi da bi prikrile činjenicu kako, ne samo da one nemaju neku veliku ideju, nego im nedostaje čak i onih malih! S vremena na vreme, neki političar izađe iz tog kruga i javno obznani isprazni karakter takvog savremenog javnog diskursa.

Uoči Božića 2004., Tesa Jowel, državna sekretarka za kulturu u vladi britanskih novih laburista, kazala je da na sastancima beleži "apsurdni jezik kojeg koristimo" i "zapisuje ga u svoj mali notes koji je prepun takvih budalaština". Besmisleno i nerazumljivo trućanje političara o kojem je govorila odnosilo se na termine kao što su "ponovno isticanje troškova", "održivi obroci u školama", "povratni izveštaj o podacima u regionalnoj kulturi" ili "strateški ciljevi evaluacije"...

Naravno da se možemo samo rugati sa takvim orvelovskim žargonom, koji u potpunosti prožima političke rasprave s obe strane Atlantika. Međutim, političari poput Tese Jowel i dalje će teško priznati činjenicu da je takva upotreba žargona postala norma! Većina pompeznih političkih termina koje koriste ona i njene kolege u vladi, takođe su neprecizni i lišeni sadržaja.

"...Do vraga, to je ekonomija!"

Konzervativizam straha izgubio je svoje uporište u prošlosti. Najsuvislije zagovornike konzervativizma straha naći ćemo među onim ljudima koji su na ulicama Sijatela, Đenove, Kvebeka ili Londona, koji protestvuju "protiv kapitalizma". Govori koji su održani u Porto Alegreu i na ostalim skupovima antikapitalističkog Svetskog socijalnog foruma, daleko bi se više svideli Edmundu Burku nego Karlu Marksu.

Taj pokret zaokuplja i pokreće strah od budućnosti i od posledica koje promene mogu doneti. Etos održivosti, dogma o merama opreza koje treba preduzeti, idealizacija prirode i svega "organskog", sve je to izraz jednog mizantropskog nepoverenja u ljudske mogućnosti. Antikapitalistička pobuna na ulicama Sijetla ili Londona, ne utelovljuje stari san o ljudskoj slobodi, nego strah od budućnosti i odlučnost da se utočište potraži u statičnom i predvidljivom postojanju!

Spomenuti antikapitalisti znatno više vole (barem u intelektualnom smislu) onakav način života kakav se vodio u vrijeme kad su ljudi živeli u statičnim seoskim sredinama kojima su upravljali zakoni prirode.

Postoji li uopšte neka alternativa? Peri Anderson, jedan od vodećih britanskih levičarskih intelektualaca, smatra da "prvi put nakon reformacije više nema nijedne značajne alternative - odnosno ozbiljnog suprotstavljanja".

Za vreme izbora, politički analitičar očajnički pokušavaju da otkriju bilo kakve naznake ideološke razlike među pojedinim kandidatima. Međutim, ono po čemu se Buš razlikuje od Kerija, ili Bler od Hauarda, samo su razlike u stilu i ličnom pristupu.

U razdoblju kad toliko mnogo tema povezanih s antikapitalizmom (korumpirane korporacije, pohlepne velike kompanije, nepošteni trgovački sporazumi i sl.) odjekuje u popularnoj kulturi, teško je pronaći entuzijastičnu intelektualnu podršku neoliberalizmu.

Čini se da među pristalicama kapitalizma postoji osećaj i sumnje u sebe. Umesto čvrstog stava o preuzimanju rizika u poslovanju, čini se da su šefovi kompanija više skloni etici poslovanja i odgovornosti spram zajednice.

Na međunarodnim konferencijama tzv. neoliberali su uglavnom ćutljivi i spremni na odbranu. Nakon Svetskog ekonomskog foruma 2005., Ser Digbi Džons, generalni direktor Konfederacije britanske industrije, bio je vrlo nezadovoljan odbrambenim stavom svojih kolega, kazavši da je bio "zabrinut i frustriran zbog toga što se nisu veličali oni koji preuzimaju rizik u poslovanju i stvaranju dobiti", ali i nesretan jer su se poslovni ljudi zatvorili za one "koji žele da se biznis samome sebi izvinjava".

Raspoloženje onih koji zagovaraju preduzetništvo nije raspoloženje trijumfalizma, nego dezorijentacije. Neoliberalizam će trijumfovati, sve dok to bude u suprotnosti s padom i dezintegracijom levičarskih alternativa. Od 1980. godine, politička klasa prihvatila je stav prema kojem će ekonomska stvarnost uvek nadvladati političke ambicije. Klintonova banalna izjava - "do vraga, to je ekonomija!"- stekla je status nepobitne političke istine. Političke stranke u vladi i izvan nje priklonile su se takvom pristupu i preuzele stav da je država preslaba.

Radi se o Klintonovoj izjavi za vrijeme predsedničkih izbora tijekom1992. Frazu je skovao Klintonov vođa kampanje želeći naglasiti kako Klinton veći naglasak polaže na ekonomiju od Buša, koji mu je tada bio protivnik.

(Nastaviće se)

A 1.

Nemoć, ili strah mase?

Tokom proteklih decenija, decenije, na neke od najvećih građanskih pokreta u Evropi, uticao je trend iskazivanja "ličnih potreba". U leto 1997. godine, u Španiji, došlo je do masovnih demonstracija, da bi se odala počast Miguelu Angelu Blanku koga su ubili baskijski separatisti. Taj događaj pobudio je snažnu emocionalnu dinamiku. Na trenutke je masa bila toliko emotivno nabijena da se činilo kako će se ubrzo dogoditi neka tragedija. Međutim, odgovor samosvesne mase bio je takav da su, stavljajući ruke na leđa, hteli da pokažu da izgledaju kao zarobljenici. Sličan odgovor mogao se čuti i od okupljene mase za vreme sahrane pape Ivana Pavla II u Rimu. Na žalost, i masa koja je napunila rimske ulice, kao i oni koji su tog dana usmerili svoj gnev prema Džordžu Bušu, nije bila ništa više angažovanija od onih koji su ceo događaj pratili preko televizije.

GLOSA

Neprijateljski stav prema multinacionalnim kompanijama poput MTV, Najk, Koka Kola, Mek Donalds ili Starbaks, postao je sastavni deo opšte građanske svesti. Kako naglašava jedan od zastupnika takvih stavova, "povezivanje političkih poruka s korporativnim brendovima postaje korisno sredstvo za uvođenje često radikalnih ideja u raznolike forme, koje oblikuju nečiji privatni život..."

GLOSA

Danas smo svedoci nezaustavljivog razvoja proizvodnih snaga i globalne ekspanzije zapadnjačke civilizacije, na koju sve više gledamo kao na pretnju

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane