Natrag

Akademik Jorga i Albanci
(U vezi njegove knjige Istorija Albanije)

Piše: Prof. dr Kaplan Burović, akademik

Iako je svetska istoriografija prihvatila naučno dokazanu istinu da Albanci nisu ni autohtoni, niti Pelazgi, pa ni Iliri; iako su to prihvatili i sami najveći albanski albanolozi, konkretno i akademik, prof. dr Ećrem Čabej; iako je pre dve godine za to položio i svoj život Albanac dr Ardian Kljosi, Albanci, preko svih drugih Enverovci, upravo oni koji su nam se do jučer busali u prsa i za proleterski internacionalizam, nastavljaju da indoktriniraju svoje Albance, pa i ceo svet, falsifikovanom istorijom albanskog naroda, mitovima i mitemama o tobožnjoj njihovoj autohtonosti, o njihovom navodnom poreklu od Ilira, pa i od Pelazga, huškajući ovako svoj narod u brazdi šovinizma i rasizma prema susedima i najudaljenujim narodima.

Tako oni ne samo što sami nastavljaju da pretendiraju i pišu u toj brazdi članke i "studije", pa i čitave knjige sa stotinama stranica, već i prevode sa stranih jezika sve što je bilo ko pisao ma kada u prilog njihovih pretendiranja.

I ne samo što prevode, već i falsifikuju.

Ovih mi dana dopade u ruke knjiga rumunskog akademika, prof. dr Nikola Jorga BREVE HISTOIRE D'ALBANIE ET DU PEUPLE ALBANAIS (KRATKA ISTORIJA ALBANIJE I ALBANSKOG NARODA), prevedena na albanski jezik od poznatog Enverovca Viron Koka, objavljena u Tirani 2004.

Nikola Jorga (1871-1940), koji je bio i član Beogradske akademije, poznat je kao istoričar, književni kritičar, pesnik, dramaturg i društveno-politička ličnost, osnivač Nacionalne demokratske partije, posle PSR poslanik u rumunskom parlamentu, ministar i presednik vlade Rumunije, pa i presednik Rumunije.

U godine 1915-6 objavio je na strane jezike u Bukureštu nekoliko tomova "Belješke i ekstrati u službi istorije krstaša XV veka".

Godine 1919, na francuskom jeziku objavio je u Bukureštu pomenutu istoriju Albanije i jednu drugu, u Parizu 1925, sa naslovom "Istorija balkanskih država do 1924", gde opet piše i o Albaniji, ističući veze između Balkanaca i njihovu saradnju, diktirana od ekonomskih i političkih potreba, koje su u više slučajeva trijumfirale nad neprijateljstvom.

On je u biblioteci Laurentiana u Firenci (Italija) otkrio 1915.godine tzv."Formulu krštenja", koja je iz godine 1462. i predstavlja prvi pisani spomenik albanskog jezika, napisan rukom Srbo-Crnogorca Pavla Anđelića, tada drački episkop.

Nikola Jorga je ubijen od rumunskih fašista 1940. godine.

Stav Akademika Jorga prema istoriji albanskog naroda je prednaučan. On je indoktriniran mitovima i mitemama o tobožnjoj autohtonosti Albanaca i o njihovom navodnom poreklu od Pelazga i Ilira. Naučna otkrića akademika, prof. dr Gustava Weiganda i sledbenika ovoga, koji su nam dokazali da Albanci ne samo što nisu autohtoni, već i da nemaju nikakve veze ni sa Pelazgima i niti sa Ilirima, u vreme kad je Jorga pisao o Albaniji i Albancima, njemu nisu bila poznata.

Sledstveno, on je idealizirao istoriju albanskog naroda u poznatoj brazdi romantizma, kao i mnogi drugi njegovi prethodnici i savremenici, doprinoseći tako indoktriniranju Albanaca i celog sveta sa jednom tada nehotice falsifikovanom istorijom ovog naroda.

U to vreme, nedostajala su dokumenta i naučna otkrića u vezi porekla Albanaca. U toj situaciji, prvi albanolozi pretpostavili su da su Albanci autohtoni i rudimentarni ostatak Ilira, pa i Pelazga, što niko od njih nije ničim dokazao.

Kad je Akademik Weigand 1925.godine objavio svoja 12 argumenata, kojima dokazuje da Albanci nisu ni autohtoni i niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, Nikola Jorga je sigurno to saznao, ali nije preduzeo ništa da se ispravi iz više razloga. Pre svega on je bio veliki prijatelj albanskog naroda. A pošto su u Albaniji živeli i njegovi sunarodnici Vlasi, koje on ne razlikuje od Rumuna (Naziva ih "Rumuni Pinda", str. 130), smatrao je albanski narod kao svoj, pa je zato i očito pristrasan.

Tako on tretira Albance kao direktne genealoške sledbenike Ilira, pa i autohtone. Za njega su Albanci "najstariji narod" Evrope, "prema njegovim odlikama, najsposobniji i najobdareniji kontinenta...koje odlike njegovi susedi nemaju" (str. 136). Sloveni su za njega "barbari, divljaci" (str. 17, 37).

U vezi Albanaca on pretendira da su se ovi tračanizirali, zapostavili ilirski jezik i prihvatili trački, upravo kad su ga sami Tračani napustili i prihvatili za sebe romanski. Samo što se ovi Albanci nisu i romanizirali kao i svi ostali Tračani. Za njega je albanski jezik polaromanski, sa čime se Albanci (Viron Koka, vidi str. 29) ne slažu.

Ova hipoteza Nikole Jorga nije nepoznata u albanologiji. I drugi su pokušali da prikažu Albance kao Tračane ili kao Iliro-Tračane (Weigand, Jokl, Barić). Preko mojih studija ja sam od vremena naveo razloge zašto Albanci nisu Tračani, ponajmanje Iliro-Tračani. Da bi se prešlo sa ilirskog jezika na trački, potrebna je promena supstrata, za koju Akademik Čabej kaže i dokazuje da albanski jezik nije pretrpeo. Sa druge strane, da su se Iliri-Albanci tračanizirali, zajedno sa Tračanima i oni bi se romanizirali, jer su se romanizirali nomadski stočari Vlaha po vrletima planina, kamoli Albanci. Preko svega, latinske reči albanskog jezika treba da su ušle u albanski jezik direktno iz latinskog, a ne posredstvom romanskih jezika, kao što je slučaj.

Po Nikoli Jorga, pred invazijom Slovena u V-VI veku n.e. na Balkan, Albanci su se povukli, sigurno u oblast zvana Mat, iznad Tirane (koju on ne spominje), pa su se zatim "vratili u ova ognjišta, pošto su zaboravili njihova stara imena i videli nanovo matične oblasti" (str. 37).

Pitamo: Je li moguće da su ovi Albanci zaboravili i ime "svojih" pradedova Ilira, odnosno Tračana?! Sve do njihovog preporoda, koji je počeo 1878.godine, niko od ovih Albanaca nije znao da su poreklom od Ilira, ponajmanje od Pelazga, ili Tračana. Pa i dan-danas, da nekom starom Albancu, u nekom zabačenom selu i moguće još nepismen, reknete da je Ilir, ili Pelazg, sigurno će vas gledati sa čuđenjem, pa će moguće pomisliti i da ste izludeli.

Opet pitamo: Kako je moguće da ovi Albanci, za koje se pretendira da su direkni genealoški sledbenici Ilira, sve do njihovog preporoda niko nije stavio svom detetu nijedno ilirsko ime, ni imena tako slavnih ilirskih ličnosti kao što su Teuta i Agron, Gent, Bardhul?! Pa ni tračanska?!

Ili su i imena svojih roditelja ostavili u napuštene oblasti, pa - kad su se tamo vratili - nisu ih se više sećali?!

Nikola Jorga neće da zna da, sve do 1043. godine, kada se Albanci po prvi put pojavljuju u okolini Drača i ulaze u istoriju, da je Albanija bila teritorija skoro svačija, i Cigana, samo ne albanska. Polazeći od njegovog pretendiranja da je Albanija (I ne samo Albanija, već ceo Balkan!) bila od iskona albanska, on pretendira da su Albanci i svi ljudi sa te teritorije. Tako za njega su Albanci i grčki episkopi Teoduli i Dinati, srpski episkop Lazar (Zvani Arbanensis zato što je iz Albanije), Mihailo Komnen (vizantijski imperator, str. 59), plemići (Andre) Gropa, Pali, Zaharija, Zguri, Tanuš, (Karl) Topia, Mile, Aleksis, Arianites (za koje vrlo dobro zna da su se zvali župani, što je srpska reč, nepoznata ne samo u albanskom jeziku, već i u grčkom (str. 71), zatim Dukađin, Jonima, Kastrioti (za njega "čista albanska rasa", str. 97, iako zna sasvim dobro bar da je majka Skenderbega bila Srpkinja, str. 99), Grdan Vojvoda (str. 117), Sinan (Turski Veliki vezir), plemićka porodoca Đika (str. 122); za ime Rugina (Balšić) kaže da je albansko ime (str. 91), dok za Balšiće kaže da su "bez sumnje poreklom Rumuni". Bušatlići su za njega Albanci (str. 126). Za njega je i Jan(ko), sin Miroslava - Albanac (str. 78). Za njega su i antički Makedonci Albanci, odnosno Iliri, str. 31., što će na strani 34 prihvatiti i "marksista-lenjinista" Viron Koka. Tako nam ispadaju Albanci i Filip, Aleksandar Veliki, Piro. Moguće i Adam i Eva, ako im to dozvoli Jovan Deretić, koji ih pretendira za svoje pretke.

Za njega i Dalmatinci 1089.godine nisu ni Srbi niti Grci (str. 52). Ne kaže nam što su, ali sigurno podrazumeva da su Albanci.

Za mnoge pretendira da su i Vlasi, čime se Viron Koka ne slaže, jer ih pretendira za svoje, Albance. U tom smislu izgleda da je ova Glava (alb. Koka) arbitrarno dodao tekstu ove istorije da je ovaj i onaj poreklom Albanac. Konkretno za plemićku porodicu Đika, koja je poreklom iz Albanije, ali ne i albanske nacionalnosti. Kad je jedan od ovih Đika pretendirao na presto Albanije, pa je i pošao iz Rumunije 1913. za Albaniju brodom, ovi Albanci, koji sada pretendiraju da je ta porodica albanska, ne samo što ga nisu prihvatili, već mu nisu dozvolili ni da siđe sa broda na tlo Albanije, ne priznajući ga tako ni za običnog Albanca, jer je tada za njih bio prezreni Vlah, Čoban. A kad se rešilo pitanje prestola, onda su svi Albanci unanimno prihvatili ove Vlase za Albance, pogotovo one koji su se bilo čime istakli. Pa recite da Vlasi nisu Albanci, ako smete! Oči će vam iskopati. To se ne dozvoljava ni samim Vlasima!

Pretendiranje Akademika Jorga: "Iliri, koje su Rimljani nazivali imenom Albani (izvori citiraju jedan grad zvani Albanopolis)..." ne odgovara istini. Nikada nigde Rimljani nisu Ilire nazivali Albani (Albanoi), niti Albane-Albanoe Ilirima. To je izmišljotina onih koji falsifikuju istoriju albanskog naroda.

Albanopolis spominje Grk Ptolomej u II veku naše ere, ne govoreći o njemu ni kao o ilirskom, niti kao o albanskom gradu, jer i nije bio ni ilirski niti albanski, kao što ni sami Albani-Albanoi nisu bili ni Iliri, niti Albanci.

U vezi sa ovim vidite potankosti u mom delu „Ko su Albanci?”, poglavlje Ko su Albanoi?. Nikola Jorga pretendira da je Veliki Župan srpski proširio svoju vlast "u zoni između Skadarskog jezera i obali mora, gde su se nalazili posedi Budve, Tivara i Drivasta...Velkan imao je svoju rezidenciju na obali Jadrana..." Da li je baš tako napisao N.Jorga, ili je to tako falsifikovao albanski prevodilac ne možemo reći, jer nemamo original da ga uporedimo. Ali je sigurno da je Velkan - najstariji sin Simeona Nemanje Vukan i da je u toj zoni bio i Ulcinj, pa i Skadar, gde je Vukan prestolovao. Njegov sin Đorđe stolovao je i u Ulcinju, pa su ga Ulcinjani zvali i svojim kraljem, a i istoričari ga nazivaju Kralj Ulcinjana. Izostavljanje imena gradova Ulcinj i Skadar, kao i deformiranje imena Vukana, mislimo da nije slučajno.

Što se tiče grada Tivar (reč je o našem Baru!), verujemo da ga tako nije albanizirao N.Jorga, već njegov albanski prevodilac-falsifikator, koji je ovo falsifikovanje prakticirao i u odnosu na druge gradove i toponime. Tako od Vodenica pravi Bodonica (str. 60).

U daljem izlaganju N.Jorga, na str.131, pretendira da su odlukom Berlinskog ugovora iz 1878-81 otkinute od Albanije neke teritorije i date Crnoj Gori, što sigurno ne odgovara istini. Naprotiv, godine 1913.

Crnoj Gori su isčupali srce, njenu 1000-godišnju srednjevekovnu prestonicu Skadar, i predali ga Albancima, koji ovo mesto nikada nisu imali ni kao najobičniji grad, koji nikada za Skadar nisu prolili ni kap krvi, dok su Srbo-Crnogorci prolili reke krvi da ga odbrane 1479. od turskog napada, a 1913.godine i oko 10.000 Srbo-Crnogoraca je položilo svoje živote u borbama za njegovo oslobođenje od turskih okupatora.

Albanski enciklopedisti kažu da "Delo Jorga, iako se oslanja na idealističkom konceptiranju istorije, pretstavlja naučni interes i za Albaniju", dok Heral Sarači, u Pogovoru, piše da se ovo delo N. Jorga "propraća sa jednom notom subjektivizma" (str. 141).

Činjenica je neosporna da je ovo prva istorija koja je napisana za novo-nastalu albansku državu i da kao takva ne može biti bez nedostataka i neispravnosti.

Ali, ti nedostatci i te neispravnosti, ako se jedna ovakva knjiga baš mora prevesti i objaviti, treba da se isprave fusnotama, kao što je njen prevodilac ispravio fusnotama sve što mu se nije svidelo u toj knjizi.

Neispravljanje znači slaganje. Tako je činjenica neosporna i ovo da se ova knjiga upravo zato prevodi i objavljuje da bi se nastavilo indoktriniranje albanskog naroda sa neistinama, sa albanskom falsifikovanom istorijom, da su autohtoni, Iliri i Pelazgi, najstariji narod Evrope, najsmeliji i najplemenitiji, najpametniji (Predgovor, str.13, 22).

Autor Predgovora prof. dr Viron Koka ne samo da podvlači sve što mu se sviđa, bez obzira da sasvim dobro zna da to nije istina i ne služi zdravom vaspitanju naroda, već to delo, na kraju Predgovora i preporučuje kao "značajan izvor sa vrednostima za osvetljavanje naše istorije, posebno srednjovekovne, i za odbranu autohtonije (!!!) i kontinuiteta Albanaca na svojim teritorijama".

Carta canta!

Neosporna je činjenica i ovo da je prof. Aleks Buda, predsednik Akademije nauka Albanije, još 1972.godine, na Prvoj Skupštini Ilirskih Studija u Tirani, rekao za ove albanologe i ovakva pretendiranja da pripadaju "prednaučnoj fazi i intuitivnim, romantičnim rešenjima, koja su vladala do trećeg frtalja XIX veka" (BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historisë, u KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 47.).

Albanska istoriografija još uvek grca u tim vodama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane