Natrag

Na nišanu

Zašto srpska politicka scena nema opoziciju koja bi srušila samovlašce Aleksandra Vucica i njegovih zapadnih mentora?

Nema mira bez Sibira

Politicka scena u Srbiji, vec dve godine nema opoziciju. Dok traje vladavina jednog coveka okrenutog prema svojim zapadnim finansijerima, bivša vladajuca koalicija predvodena Demokratskom strankom postoji još samo u tragovima. Za to vreme, zapadne diplomate haraju u Srbiji, što preko medija, što uz pomoc svojih placenika i agitatora u Vladi Srbije. Šta u takvoj situaciji radi ambasada Ruske federacije u Beogradu i cime se bavi sadašnji ruski ambasador Cepurin, dok gleda potpunu dezorjentaciju Srbije i njenih institucija? Ko ima monopol na status "ruskog coveka" u Srbiji, i mogu li se rusko-srpski planovi ostvariti sa postojecim ljudima u vrhu države i vrhu energetskog sektora? Zašto Rusija nema medijsku dominaciju u Srbiji, nego, umesto nje, ovdašnjim novinama i televizijama haraju evro-americke kompanije?

Nikola Vlahovic

Nesumnjivi vladari srpske politicke scene, ambasadori nekoliko najveci zapadnih zemalja u Beogradu, doslovno kroje unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, projektuju ekonomiju, odreduju medijske i kulturne trendove, a kad treba, preko svojih sveprisutnih obaveštajnih službi, i komanduju srpskim podzemljem.

Povremene izjave pojedinih zapadnih diplomata, da njihova diplomatska predstavništva nemaju nikakve veze sa kljucnim politickim dogadajima u Srbiji, obicna su laž i licemerje, jer je svako od njih pripreman, da se ovde ponaša onako kako se ponašaju sve kolonijalne sile u malom balkanskom protektoratu.

Gde je u takvoj situaciji moc velike Rusije, u koju Srbija polaže sve nade?

Cinjenica je da Ruska federacija, zahvaljujuci direktnom delovanju Vladimira Putina i najmocnijih ljudi u Kremlju, poput Dimitrija Rogozina, Sergeja Lavrova, Sergeja Šojgua i drugih, pomaže Srbiji da se nekako još uvek drži "iznad vode", i samo zahvaljujuci toj cinjenici, ona još nije sasvim potonula.

Ali, na žalost, zvanicnu politiku Rusije u Srbiji, po svemu sudeci, nema ko da sprovede. Neverovatno je da ambasada Ruske federacije u Beogradu, nakon odlaska prethodnog ambasadora Aleksandra Konuzina, ne pokazuje ni najmanju interesovanje da nekim svojim akcijama, u okviru svojih diplomatskih ovlaštenja, pokaže da je Rusija prisutna u Srbiji i da ce zaštititi svaki detalj medudržavnih sporazuma do sada postignutih izmedu dve bratske države.

Najvecu odgovornost za to, svakako snosi sadašnji ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Cepurin, koji od pocetka svoga manadata do danas nije izgovorio nijednu oštru, kriticku recenicu, povodom nasilja koje sprovode diplomatske službe zapadnih zemalja nad srpskim institucijama. Bivši ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin, nije se oko toga mnogo dvoumio, nego je u svakoj prilici stavljao do znanja zapadnim diplomatama da vode agresivnu propagandu protiv Srbije, a znao je da kritikuje i srpske politicare, koji su se prodali zapadnim interesima.

Ali, uprkos tome, cinjenica je da ruska ambasada u Beogradu vec godinama ima obicaj da saraduje sa svakom vlašcu u Srbiji, bez kritickog odnosa prema njoj. Sadašnji ambasador Cepurin, umesto da, na primer, javno skrene pažnju Majklu Devenportu, predstavniku EU u Srbiji, da se ne nalazi u svom toaletu, nego u jednoj stranoj državi, on radije cuti. Umesto da se konfrontira bahatom ponašanju i drugih zapadnih diplomata u Beogradu, Cepurin precutno aminuje izdajnicku politiku Vucicevog režima.

Kome bi Popovic da popuje?

Ništa bolje nije ni ponašanje rukovodilaca NIS-a i drugih predstavništava ruskih kompanija, koje je prema Vucicevom režimu u najmanju ruku-servilno. Ogromne kolicine novca preko tih kompanija otišle su na finansiranje marketinške mreže vladajuce partije. Generalni direktor NIS-a, Kiril Kravcenko, najveci je prijatelj režimske elite u Srbiji. Ako je Dušan Bajatovic, direktor "Srbijagasa", kljucni covek ruskog energetskog potencijala u Srbiji, onda treba reci da je u pitanju najgora i najvulgarnija antipropaganda rusko - srpskih veza. Ako je bahati, alkoholisani i primitivni Bajatovic slika "ruskog coveka" u Srbiji, onda se treba dobro zamisliti nad sudbinom Srbije. Srecom, neke druge cinjenice, posebno one iz vojno-bezbednosnog dela saradnje Srbije i Rusije, ulivaju nadu da ce srpsko-ruska strategija u novom veku, naci nacina da se udalji od epskih stereotipa, gde pijana pravoslavna braca nazdravljaju, dok im neprijatelj sprema zamku.

Naivno je i pomisliti da je Srbija manje važna od drugih zemalja, dok traje otvoreni privredno-diplomatski, pa i vojni sukob Zapada sa Rusijom, u kome se za sada samo cilja, ali još ne puca iz svih oružja. Srbijom uveliko haraju zapadne obaveštajne službe, a glavni im je cilj da osujete ruske energente i rusku vojnu i ekonomsku pomoc. U tome i uspevaju, pre svega zbog politike Aleksandra Vucica, koji je "dušu prodao davolu" i spreman je da to i dalje cini, dok ga neko ne spreci. Zapadu savršeno odgovara ovakvo stanje, dokle god naprednjacka vlast slepo bude izvršavala naloge iz Brisela. Ali, da li je to ono što Rusiji odgovara? Svakako nije. Rusija bi imala velikog interesa da stane iza jednog novog, jakog opozicionog pokreta spremnog da sruši Vucicevu izdajnicku vladu.

Na žalost, i ovde se pokazuje da neko ne želi to da uradi kako treba. Naime, takozvani "ruski covek" u Srbiji, doskorašnji potpredsednik Demokratske stranke Srbije, Nenad Popovic , multimilioner koji se obogatio na privataizacijama, napustio je DSS i formirao svoju stranku, Srpsku narodnu partiju, zajedno sa predsednikom opštine Cajetina, Milanom Stamatovicem. Najavljujuci da ce ta partija biti ozbiljan faktor na politickoj sceni, Popovic je rekao kako ce to biti "na poziciji desnog centra", te da ce joj glavni zadatak biti "...jacanje domace ekonomije i privrede i snažno razvijanje sveobuhvatnih odnosa sa Ruskom Federacijom, ali i sa ostalim partnerima u svetu...".

Nakon prvih iskustava sa novom Popovicevom partijom, mnogi koji su pokušali da se nadu u njenom clanstvo, odustali su. Razlog je više nego jasan: i Popovic, kao i drugi lideri i lidercici u Srbiji, boluje od mitološke ubedenosti u sopstvenu važnost. Sebican, sujetan i plašljiv, Popovic nije covek koji bi mogao da okupi oko sebe stranku vecu od putnika u dva beogradska tramvaja.

Ukoliko Popovic zaista uživa politicku podršku Ruske federacije, to bi se, valjda, odmah i videlo. Ali, sa njim nije zvanicna Rusija, nego jedna interesna grupa sastavljena od domacih i ruskih "poslovnih ljudi", koja traži za sebe deo politickog prostora, radi lakše trgovine i finansijskih nagodbi i mimo regularnih tokova.

Od kako je Vojislav Koštunica otišao u politicku istoriju, nekadašnja stranacka koleginica Nenada Popovica, Sanda Raškovic, stala je na celo DSS. I ona tvrdi da ce ta stranka uskoro biti "stožer okupljanja nacionalnog bloka, zbog toga što za tim postoji ogromna potreba medu gradanima Srbije". Kaže Sanda Raškovic ovih dana, da se "...u parlamentu svih 250 ljudi zalaže za Evropsku uniju i samo se razlikuju u tome ko bi bolje priveo Srbiju u EU, a pedeset odsto gradana je protiv ulaska Srbije u EU i oni nemaju svoje predstavnike u Skupštini Srbije".

Istina je sasvim drukcija. "Novi" DSS i Sanda Raškovic, poslužice samo Aleksandru Vucicu i njegovim zapadnim prijateljima. Minijaturna partija, bez uticaja, to je ono što Zapadu treba kako bi u Srbiji bio stvoren privid kakve-takve opozicije.

Vucic racuna i na Borisa Tadica i njegovu "sobnu partiju", od imenom Socijaldemokratska stranka. Umesto da odgovara za kriminal u dve vlade koje je, fakticki on, kao predsednik vodio, Tadic se sprema da preuzme mesto ministra spoljnih poslova i nastavi tamo gde je stao, ovaj put rasterecen obaveze da prizna Kosovo. Vucic je to umesto njega uradio, uz malu pomoc zapadnih prijatelja.

Demokratska stranka, uništena, kompromitovana, slomljena i svedena na nivo omanjeg udruženja gradana, sišla je sa politicke scene, ali njeni vodeci ljudi to još nisu shvatili. Jedan od retkih ljudi koji znaju u šta se Demokratske stranka pretvorila, Borislav Stefanovic, ovako je odgovorio na pitanje hoce li se DS i dalje komadati: "...To je prosto fizicki nemoguce, jer svako cepanje bi znacilo da ta stranka više ne postoji!".

Preporod, ekonomski i politicki, sa novim ljudima

Zašto u Srbiji nema ozbiljne opozicije koja bi se suprotstavila anglo-americkom teroru, koji kroz razne oblike pritisaka ekonomskih i politickih pritisaka, uporno traje vec godinama? Zašto velika i snažna Rusija do sada nije uložila ozbiljnija sredstva da rastera medijski mrak i uspostavi drugaciji medijski poredak u Srbiji, dok, istovremeno, novinama i televizijama haraju zapadne kompanije? Kako to da je medu novinskim izdavacima u Srbiji dominantan austrijsko-švajcarski "Aksel-Špringer", a da velikih ruskih medijskih kuca nema nigde? Kako je moguce da se NIS u ruskom vlasništvu oglašava u medijima koji su u vlasništvu zapadnih kompanija a ne u medijima ciji bi osnivaci i finansijeri bile ruske medijske kompanije?

Kako je moguce da grcki konzorcijum (iza koga stoji SAD), vlada sa TV B92, a da tome ne postoji ruski pandan, makar u obliku regionalnog studija globalne mreže "Raša tudej"? I da tu medijsku kucu novcem snabdevaju Kiril Kravcenko i Dušan Bajatovic!

Ova pitanja otvaraju jedno drugo, kljucno pitanje: ko zastupa zvanicnu Rusiju u Srbiji? Da li je cutanje ruskog ambasadora Cepurina pred ocevidnom zapadnom propagandom (koja je koliko antisrpska, istovremeno i antiruska), deo jednog neusaglašenog ruskog nastupa u Srbiji? Ili je zvanicna Rusija odlucila da podanicku politiku Aleksandra Vucica (ranije Borisa Tadice, a sutra ko zna koga), prepusti realnom "sudu stvarnosti"? Da nužda, ekonomska beda i izolacija odrade svoje? Teško je za verovati da je tako nešto odlucio Vladimir Putin. Naprotiv, sve govori da je ruski predsednik u nameri da Srbiju tretira kao prioritetnu zonu. To bi trebalo da obraduje gradane Srbije, ali, sigurno nije obradovalo izdajnicku družinu koja je duboko zagazila u komadanje ovoga što je preostalo od Srbije.

Nedavno je ekonomista, dr Stevica Dedanski, politikolog iz Vršca, ovako prokomentarisao razloge zbog kojih Srbija danas nema svoju politicku opoziciju: "...Novi režim ima sva obeležja prethodnih antisrpskih režima od 2000-te naovamo. Nije im ništa važno sem EU. Zadužuju se istim pa i vecim intenzitetom nego ovi pre njih. Spomenike albanskim teroristima ne ruše mesecima. Vidaju se sa albanskim prvacima i daju im legitimitet. Ekonomski je sunovrat a ništa pametno ne cine da se iz njega izvucemo...Prodaju srpsku zemlju muslimanima koji svojim gradanima seku ruke i koji su finansirali mudžahedine koji su Srbima sekli glave i sa njima igrali fudbal. Ne hapse srpske generale jer su svi vec pohapšeni, ali nikad se ne zna na šta ovo može da izade...Podigli su granicu na Kosovu, nude stolicu Kosovo u UN...".

Ukratko, Vucice i njegovi naprednjaci rade sve što je zapadnim oligarhijama po volji, kako bi ostvarili svoje pozicioniranje na Balkanu i sprecili ostvarenje ruskih interesa u Srbiji (a samim tim i interesa Srbije).

U takvim okolnostima, zapadu ne treba opozicija da ruši ovako podanicku vladu. Ali, šta rade predstavnici ruske države i ruske ekonomije u Srbiji? Ambasada Ruske federacije u Beogradu, i sadašnji ambasador ove najmocnije zemlje sveta, nikada se, od pocetka mandata, nije javno suprotstave politici koju zastupa Majkl Devenort, mada je poznato da je ovaj britanski "kuferaš", više kao americki nego kao evropski tutor u Srbiji.

Takode, predstavnici ruskih energetskih kompanija u Srbiji, nikada nisu postavili pitanje procesuiranja onih koji su opljackali NIS, pre njegove kupovine. Posebno, direktor NIS-a, Kiril Kravcenko, nikada, od svog imenovanja na funkciju direktora NIS-a, nije zahtevao da se ta imovina vrati ili da se njeni otimaci procesuiraju. Naprotiv, kad mu je Aleksandar Vucic, po nalogu zapadnih mešetara, najavio "preispitivanje kupovine NIS-a", umesto da mu, zajedno sa kompletnom ruskom diplomatijom oštro odgovori, da je NIS bio opljackan pre privatizacije, Kravcenko je tražio da se o tome ne govori. Zašto?

Poznato je da je iz NIS-a pre privatizacije opljackano više od milijardu evra, kako bi veštacko pretvaranje uspešne kompanije u gubitaša, pod komandom DS-a, lakše omogucio izvlacen novca preko firmi „Dilojt i Tuš" i „Rafinerija". Tadiceva miljenica, Biserka Jeftimijevic Drinjakovic, koja je tada bila na celu upravnog odbora NIS, omogucila je da „Dilojt i Tuš", konsultantska kuca Danka Đunica i Aleksandra Vlahovica, dobije posao privatizacionog savetnika za NIS. Sve ostalo je bilo montiranje pljacke. Kravcenko to odlicno zna. Administracija ruske ambasade u Beogradu takode. Vrh ruskog "Gasromnjefta" u Moskvi takode sve zna.

U diplomatiji i obaveštajnim poslovima, vreme zna da bude i najbolji saveznik i najgori neprijatelj. Ako je do sada važilo pravilo cekanja, sada je zadnji cas da Rusija spašava Srbiju od potpunog raspada. Vreme je za stvaranje ozbiljne opozicije u Srbiji, koja bi pružila otpor nasilju takozvanih evroatalanskih integracija. Vreme je za sveobuhvatnu medijsku "tranziciju", da se ukloni mrak i dogma o putu ka Evropskoj uniji "koji nema alternativu". Ali, to nece moci da se desi dok se ne uklone razni Bajatovici i Popovici, kao vlasnici monopola na prijateljstvo sa Rusijom. Nece moci ni sa inertnim ljudima poput sadašnjeg ambasadora Rusije u Beogradu, Aleksandra Cepurina. Blagorodno bi bilo i uklanjanje Kirila Kravcenka iz NIS-a i dovodenje pravog coveka, koji zna da protumaci šta govore i rade Putin, Rogozin, Lavrov, Šojgu...Jer, nece Rusija pomoci ni sebi ni Srbiji samo sa jednom vojnom bazom u Srbiji, niti sa kontrolom aerodroma u Nišu. Preporod Srbije uz pomoc Rusije mora da bude sveobuhvatan.

A 1.

Bespilotni Vucic

Od kako je u maju mesecu 2012. godine Demokratska stranka i zvanicno otišla u istoriju, zahvaljujuci licnoj vladavini Borisa Tadica i pljackaških klanova okupljenih oko njega, Srbijom je zavladao još crnji mrak. Nestalo je opozicije sa politicke scene, a na vlast je došla stranka na cije celo se stavio Aleksandar Vucic, covek koji je nastavio tamo gde je Tadic stao. Vuciceva bolesna autokratija je otišla još dalje od njegove. Sve procene Zapada da ce sa takvim covekom u kratkom roku rasturiti preostali suverenitet Srbije, bile su ispravne. Americki pritisak na Srbiju da prizna Kosovo, uspeo je sa Vucicem. Amerika i Velika Britanija upravljaju Vucicem kao sa bespilotnom letilicom. Dižu ga i spuštaju, okrecu ga i obrušavaju, prema odabranim ciljevima i po svojim potrebama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane