Natrag

Amerika

Pocetak kraja politickog Obame

Suocenje sa istinom

Amerika je tokom svoje istorije imala nekolicinu velikih predsednika i, ako bi kriterijumi zaista bili oštriji, dvojicu giganata. Prvi beše Abraham Linkoln, a drugi Franklin Delano Ruzvelt. Teodor Tedi Ruzvelt i Lindon B. Džonson nisu proglašeni gigantima, ali su tu negde, veoma blizu. Barak Husein Obama, od koga su u pocetku mnogi ocekivali cudesa, nije uspeo da se popne visoko. Ocekivalo se da je on covek koji je imao odgovor na sva pitanja, a od kada je shvaceno da ih nema, Amerika mu to nece nikada sasvim oprostiti. Sasvim je druga stvar da li ce Sjedinjene Države ikada ponovo imati predsednika giganta i da il im je, uopšte, tako nešto potrebno. Svetu možda i jeste potreban div-junak, ali Americi je možda i dovoljan predsednik-domar. Neko ko zna da popravi i slavinu i utikac. Obama je Americi držao savršene govore i slao poeticne poruke, ali Amerikanci hoce da im slavina besprekorno radi i nisu zainteresovani da dižu revoluciju, konstatuje Milan Balinda, Tabloidov urednik spoljne politike i dugogodišnji novinar americkog "Majami Heralda".

Milan Balinda

Administracija Baraka Obame, kojoj je ostalo još pune dve godine da nešto korisno i vredno secanja uradi, veoma je dobra kada dode do toga da artikuliše neke svoje planove i neke svoje reakcije na nastale probleme, a takode je veoma talentovana kada je potrebno održati govore, ali kada je sve to bilo potrebno pretvoriti u prave akcije na terenu, nastajali su problemi. Tokom poslednjih šest godina ispostavilo se da iz Bele kuce nisu umeli da upravljaju. Kako bi se to današnjim terminima reklo - nisu baš najbolji u menadžmentu. Da li je Obama efektivan? Da li je daroviti voda, kako kod kuce tako i širom sveta? Neko je, poredeci Džordža V. Buša sa Obamom istakao da je Buš "voda koji nije voleo da misli, a Obama je mislilac koji ne voli da vodi".

U poslednjih šest godina u Sjedinjenim Državama nezaposlenost se znacajno smanjila, na ispod šest odsto, berza se nalazi na rekordnom nivou i oko deset miliona ljudi dobilo je opšte zdravstveno osiguranje. Uprkos svemu tome, prošlog 4. novembra na „meduizborima" pokazali su da su Amerikanci veoma nezadovoljni ucinkom predsednika Obame i Demokratska partija teško je poražena u trci za upražnjena mesta u oba doma Kongresa. Takode su izgubili u nadmetanju za fotelje guvernera u nekoliko americkih država. Poraz je bio ocekivan, ali su krajnji rezultati poražavajuci za Obaminu partiju. On sam, naravno, nije biran ovim glasanjem, ali je ipak ostao pokunjen verovatno pitajuci se šta je mogao drugacije da uradi.

Americki kongres (parlament) sastoji se od dva doma: Predstavnicki dom (Dom) i Senat. I pre ovih izbora predstavnici u Domu iz republikanske partije imali su znatnu brojnu vecinu, koju su sada samo povecali, ali su senatori iz demokratske stranke izgubili svoju premoc u Senatu i tako ostavili Belu kucu kao jedini bastion Demokrata. U Senatu sedam senatorskih fotelja promenilo je vlasnike. Republikanci sada imaju 52 predstavnika, demokrate 45, tri senatora se vode kao „nezavisni". U stvarnom životu, Dom i Senat mogu da izglasaju bilo koji zakon po njihovoj volji i pošalju ga Obami na potpis. Obama jedino što može da uradi je da stavi veto na te zakone.

U teoriji je moguce da to traje sledece dve godine, pre nego što bude izabran novi predsednik i novi clanovi parlamenta, ali najverovatnije je da se taj scenario nece dogoditi. U praksi jacoj stranci ne odgovara da naljuti glasace druge strane i svi se trude da izgleda kao da dve partije tesno saraduju. Aktuelna politicka tema su sledeci predsednicki izbori i vecina znacajnih odluka bice tome podredena. Odmah nakon izbora obe strane su izjavljivale da ce tesno saradivati, a predsednik Obama je tvrdio da ce nastaviti svoj kurs. Taj kurs je bio da ce njegova administracija pomoci srednjoj klasi i familijama koji „predano rade" da udu u tu srednju klasu. Amerikanci su procenili da mu to nije uspelo.

Jedan od razloga za njegov neuspeh je taj što su ga republikanci blokirali u Domu, a drugi je bio taj što Obama nije uspeo da se u mnogim slucajevima dogovori sa svojim demokratskim kongresmenima i senatorima. Naime, bilo kojoj partiji da pripadaju, parlamentarci u mnogim situacijama glasaju po svojim ubedenjima i ona uglavnom zavise od raspoloženja gradana u njihovim državama gde su izabrani. Oko mnogih pitanja stavovi glasaca se donekle menjaju, a takode su podložni propagandi koju uglavnom placaju lobisti. To formiranje mišljenja glasaca nije karakteristicno samo za Sjedinjene Države, niti samo za kapitalisticki sistem, ali je u Americi ono najskuplje.

Sve je proracunato do najsitnijih detalja, toliko da je Obami receno da ne ucestvuje i ne pomaže mnogim kandidatima na prethodnim izborima jer se smatralo da bi njegovo zalaganje samo pogoršalo šanse demokratskim politicarima. U državama naklonjenim republikancima Obama je bio „politicki otrovan". Njemu kao da je svega vec bilo dosta i odavao je utisak coveka koji bi najviše voleo kad ne bi imao još dve godine u predsednickoj stolici. Najverovatnije je da jedva ceka da otpocne kampanja za sledeceg predsednika kada bi oci javnosti bile uprte u drugom pravcu i kada bi on mogao malo da predahne. Naravno da od predaha nece biti ništa i da ce morati da ucini sve što je u njegovoj moci da i sledeci predsednik, ili predsednica, bude iz demokratske partije. Ako mu je za utehu, nije samo njegov rejting na veoma niskom nivou, slicno je i sa poverenjem koji gradani imaju u republikanske politicare, u Domu i Senatu.

"Ljuljaška glasaca"

Barak Husein Obama je duže vreme bio „covek sa svetlom buducnošcu" i najverovatnije da ce pokušati da se politicki oporavi i još ostavi neko istorijsko nasledstvo. Deluje umorno, ali zasigurno da sprema kontranapad. Predsednik Amerike ima mnogobrojne mogucnosti da donosi odluke bez saglasnosti Kongresa, a Obama ce pokušati sa onim politickim potezima koje republikanci nece biti voljni da zaustave jer su popularni medu glasackim masama. Uglavnom medu demokratama, ali republikanci ni njima nece smeti uvek da se suprotstave. Bice to odluke o imigraciji, infrastrukturi i obdaništima i jaslicama. Njegovi saradnici zrace optimizam kada tvrde da „udariš u dno i onda se dogodi Obama-povratak". Mogu da budu i u pravu jer nas nedavna istorija uci s nekoliko primera.

Naime, kada je Džordž V. Buš bio na dnu, i tako pomogao Obami da stigne u Belu kucu, promenio je šefa Pentagona, napravio promene gde je oduzeo njegovom potpredsedniku Diku Cejniju potpunu kontrolu nad ratom u Iraku i aktivno preuzeo uzde u Beloj kuci. I baš kad je izgledalo da se Buš „vraca u formu", srušila se americka ekonomija. Bil Klinton je, nakon svih skandala, završio svoje službovanje u Beloj kuci sa podrškom od 62 odsto gradana. Dobar deo njegove popularnosti duguje se oporavku ekonomije i cinjenica da je preživeo pokušaj republikanaca da ga uklone sa predsednickog mesta (impicment - impeaching). Taj potez republikanaca nije se dopao mnogim umerenim glasacima.

Ovi izbori ukazuju na cinjenicu da, kako je to jedan analiticar rekao, postoje „dve Amerike". Jedna je Amerika „meduizbora", a druga godina-predsednickih-izbora Amerika. Za dve godine birace se novi predsednik i Obama ce biti ponovo potreban demokratama jer je u bazi demokratskih pobornika on i dalje popularan politicar. Kako je onda moguce da su demokratski kandidati ovoga puta toliko loše prošli? Jednostavno, mnoge demokrate nisu izašle da glasaju, a republikanci jesu. Istina, radi se o izborima gde je u državama naklonjenim republikancima izašao samo delic glasaca. Po nekim podacima veoma mali broj Afroamerikanaca je glasalo ovoga puta, isto tako ni Latinoamerikanci se nisu potrudili. Istovremeno, glas mladih, onih od 18 do 29 godina života, blago je prevagnuo na republikansku stranu. Americki mladi glasaci nisu više vecinski pobornici demokrata.

Nekada su mladi spadali u grupu takozvanih „ljuljaška glasaca", ali su kasnije prešli na stranu demokrata i to pre svega zahvaljujuci lošim akcijama republikanske Bele kuce nakon uragana Katrina i dva rata, u Avganistanu i Iraku. Na „milenijumce", kako je ta generacija nazvana, demokrate ne mogu više da racunaju. Iako se smatra da je to „post-rasisticka" generacija, neka ispitivanje pokazuju da i kod njih rasna pripadnost igra znacajnu ulogu. Na primer, 31 odsto mladih belaca odobrava ucinak Baraka Obame, ali 78 mladih crnaca podržavaju aktuelnog predsednika. Latinoamerikanci su negde u sredini - 49 odsto njih smatraju da Obama zaslužuje hvale. Jedna stvar se kod mladih ne menja, smatraju da bi njihov udeo u društvu bolje se iskazao volonterskim radom nego bavljenje politikom.

Prethodnog leta, baš kada je Bela kuca htela da fokusira na rešavanja kucnih budelara, teme kao minimalne zarade, jednake plate za žene i tome slicno, serija medunarodnih dogadaja usmerila je pažnju na sasvim druge stvari. Kriza u Ukrajini, epidemija Ebole u Zapadnoj Africi i radanje džihadista Islamske države koji su, zaklavši dva Amerikanca, naterali Obamu da pokrene dve vojne akcije, u Iraku i Siriji. Kada je Džordž V. Buš brzopleto rešio da napadne Irak, Obama je vec tada odlucio da bi Sjedinjene Države trebalo da ogranici svoje vojne intervencije. Potom je u jesen 2013. promenio mišljenje rešivši da bombarduje Siriju, cak je i Hilari Klinton bila protiv takve odluke, a onda je zbog neodlucnosti saveznika i pritiska iz Moskve, odustao od napada na Bašara al-Asada.

Jednostavno, svi americki predsednici su se suocavali sa kriznim situacijama, narocito na svetskoj sceni, i mnogi su reagovali na pogrešan nacin, ali Obama se neprestano koleba. Cini se da Amerikanci lakše opraštaju greške od kolebanja. Moglo bi cak, donekle u šali, reci da Americi nije potreban predsednik koji je mnogo pametan, vec onaj koji nije preterano glup. Samo dve godine nakon što je bio izabran za drugi mandat, Obama je izgubio poverenja mnogih glasaca. Na svaka dva glasaca koja su podržala Obamu, tri su glasala protiv njega. Nije mu cak ni pomoglo to, što je veliko iznenadenje, da je u periodu pred izbore cena benzina znatno pala. Nije toliko bitno šta su od Obame ocekivali glasaci republikanske partije, ali su demokrate zasigurno ocekivali više.

Obama ce morati sa Iranom

Samo tri dana nakon izbora na poziv Bele kuce republikanci su bili na rucku sa predsednikom Obamom. I sevale su varnice. Zakonodavci su tražili od Obame više vremena da bi pripremili neke zakone, a to se njemu nije dopalo i pripretio je da ce upotrebiti predsednicka ovlašcenja „da bi se neke stvari završile".

Kada je kongresmene i senatore upitao potpredsednik Džo Bajden koliko bi im vremena trebalo, Obama ga je oštro prekinuo. Inace, Obama je takode napomenuo da „gubi strpljenje". Voda republikanaca u Senatu, nakon rucka u Beloj kuci, izjavio je za štampu da ne razume „...zašto bi on (Obama) hteo da sabotira svoje dve poslednje godine predsedništva radeci ovako nešto provokativno... kao mahanje crvenom zastavom ispred bika".

Republikanski senator iz Vajominga, Džon Baraso, tvrdi da predsednik „još nije prihvatio realnost izbora i njihovim posledicama... Njegov ton i tenor ne reflektuju nekoga cija je politika znacajno odbijena i to širom zemlje samo pre tri dana".

Zakonodavci su rekli Obami da su spremni da zajedno rade na novom odobrenju za slanje vojnika protiv džihadista Islamske države. Odmah nakon rucka, Bela kuca je objavila da Vašington šalje dodatnih 1.500 vojnika u Irak da služe kao savetnici, instruktori i snage obezbedenja. Bela kuca ce tražiti dodatnih 5,6 milijardi dolara na ime troškova proširenja vojnih i špijunskih operacija protiv islamista. Svi zakonodavci su pri izlasku sa rucka dobili pakovanje od po šest piva proizvedenog u Beloj kuci.

Odmah nakon izbora takode je objavljeno da je sredinom oktobra Barak Obama poslao, u to vreme tajno, pismo vrhovnom vodi Irana Ajatolahu Ali Hamneiju. U tom pismu americki predsednik zagovarao je kooperaciju u borbi protiv Islamske države, ali pod uslovima da Iran do 24. novembra ispuni uslove za dogovor o iranskom nuklearnom programu. Potom je Bela kuca razjasnila da SAD nece vojno saradivati sa režimom iz Teherana, kao i da Amerika ne deli svoje špijunske podatke sa Iranom, vec da su im samo ciljevi isti. Istovremeno izraelski mediji, a i neki u Americi, podvlace da ce Obama morati svoju politicku ostavštinu da gradi na pitanjima Bliskog istoka. Dnevnik "Džeruzalem post" tvrdi da ce Obama morati da se sa Iranom, i drugim svetskim silama, dogovori oko nuklearnih ambicija Teherana i sve to da bude prihvatljivo izraelskoj vladi.

Dodaje: „I kao oba predsednika pre njega, on hoce da ponovo pokrene ukocene napore za postizanje mira izmedu Izraela i Palestinaca - ili makar da izbegne njihov konacan kolaps". Post podvlaci da je „sat poceo da otkucava Obamine finalne dane u Ovalnoj kancelariji". Odmah nakon izbora Obama je objavio da je njegov izbor za državnog tužioca - Loreta Linc. Ukoliko Senat potvrdi njenu nominaciju, ona ce biti prva crnkinja na toj poziciji. Zamenice prvog Afroamerikanca, Erika Holdera, državnog tužioca koji je na toj poziciji bio šest godina a podneo je ostavku pre šest nedelja. Obama ga je zvao „narodni advokat". Gospodin Holder se cesto sukobljavao sa republikancima iz Kongresa, uglavnom oko pitanja kontrole licnog naoružanja i istopolnih brakova.

Pol Krugman, kolumnista Njujork tajmsa i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, u svom tekstu objavljenog 7. novembra kaže da „politika odlucuje ko ima moc, ne ko je u pravu". Govoreci o rezultatima izbora napisao je: „Ipak, ne dogada se cesto da partija koja greši o toliko mnogo stvari, postigne veliki uspeh kao što je to uradila Republikanska prošlog utorka".

Krugman tvrdi da su Republikanci grešili po pitanjima ekonomije, reforme zdravstva i klimatskih promena. To su, inace, bila najvece teme ovih izbora. Nobelovac i kolumnista tvrdi da se Republikanci u ekonomiji drže konzervativnih dogmi koje odbacuju bilo kakvo regulisanje tržišta u ime „svetog gonjenja" profita.

Tvrdi da je vreme pokazalo da je politika koja smanjuje poreze bogatima s namerom da se podigne ekonomija omanula. Krugman je istakao da ni jedan od ovih „dokaza iz stvarnog života" nije ubedilo ni jednog republikanca da prizna da nije bio u pravu. Na kraju teksta Krugman nije imao ni hvale za glasace koji su dali svoj glas za pogrešnu politiku. Objasnio je da su vodeci Republikanci kamuflirali svoju politiku, ali da najveca tajna njihovog trijumfa leži u otkricu da opstrukcija na ivici sabotaže je pobednicka politicka strategija. Siže njegove kolumne je da je ono što je bilo loše za Ameriku bilo dobro za Republikance. Glasaci nisu shvatili o cemu se radi i jedino su odlucili da kazne predsednika što im nije isporucio prosperitet.

A 1.

Nobelovci prozivaju kolegu

Dvanaest dobitnika Nobelove nagrade zahtevaju od predsednika Obame da razjasni slucajeva torture zarobljenih u ratu protiv terorizma. Specificno, Nobelovci hoce da se objavi izveštaj Senata o CIA i njihovim metodama ispitivanja, od kojih su neke bile torture, nakon teroristickog napada od 11. septembra 2001.

Ta grupa Nobelovca predložila je nacrt koraka koje bi Sjedinjene Države morale da preuzmu ukoliko žele da „ožive standarde po kojima je ta zemlja osnovana i da se ponovo vrate medunarodnim konvencijama kojima su pomogli da stupe na snagu". U pismu koje je poslato krajem oktobra takode se zahteva da se zatvori zatvor Gvantanamo koji se nalazi u americkoj vojnoj bazi na Kubi.

Zatvaranje Gvantanama je bila jedno od predizbornih obecanja na kome je Barak Obama insistirao u svojoj prvoj predsednickoj kampanji. U tom se pismu pominje da je takva vrsta ispitivanja u suprotnosti sa Ženevskom konvencijom kao i sa konvencijom Ujedinjenih Nacija protiv torture. Bilo kako bilo, Obama ni posle šest godina nije ukinuo zatvor u Gvantanamu i malo ko sumnja da on to nije hteo, ali izgleda da stanovnik Bele kuce neke stvari ili ne sme, ili ne ume da uradi. Obelodavanje izveštaja Senata nalazi se u limbu dok CIA, Obamina administracija i Kongres diskutuju šta iz tog izveštaja sme da se objavi, a šta je državna tajna. Obama je dobio Nobelovu nagradu 2009. godine za „izuzetne napore u jacanju medunarodne diplomatije i kooperacije medu narodima".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane