Natrag

Reportaža

(Nad) Realna Srbija, ili: Ibi i Radovan na putu za EU

Nema hleba, ima cirkusa

Srbija se prometnula u smrtonosno opaku politicku burlesku. Njena najnovija sramna predstava, posle letošnje pederijade, nedavnog dovlacenja zastave velike Albanije nad Beogradom i kultnog zasedanja NATO žreca-Trilaterale, je trijumfalni dolazak albanskog premijera Rame. Došao je albanski premijer da uzme kljuceve od Preševa, iz ruku svog srskog kolege, i obavi prvu polovinu posla- zvanicnog priznavanja Kosova od strane Beograda. Istovremeno, ambasador SAD Majkl Kirbi i tutor Srbije u ime Evropske unije, Majkl Devenport, sve su uvereniji da Srbija odlicno igra u ovom kabareu. Kao i ovdašnji vlastodršci i ideolozi zombirane srpske realnosti. Iz svog ugla, o tome piše dugogodišnji novinar Dragan Milosavljevic, nekadašnji dopisnik agencije Tanjug sa africkog kontinenta i autor više publicistickih knjiga.

Dragan Milosavljevic

Mnogi medu Srbima, zastrašeni mukama i poniženjima kakva u novoj istoriji nije pretrpeo nijedan narod, sa iskustvima muckog napada od strane najvece sila sveta i njenih trabanata, nadaju se da ce im javno popišavanje albanskog premijera Rame, po celom Beogradu i Srbiji, doneti neki boljitak. Do novog dana i nove uvrede. U tome prednjace današnji vlastodršci.

Oni bestidno, ali uspešno, ovde i sada, pred nama, okrecu sve važece civilizacijske pojmove naglavacke. Bežanje u ludilo nadrealnog i nepriznavanje stvarnosti, ni sebi ni drugima, poznato je kao sindrom osudenih na doživotnu robiju. Hoce da žive, makar kako.

U toj klimi, vidljivo je bujanje moralnog kukolja, zasejanog u velikim polomima prošlih vremena, pogubnih po Srbe, tokom svetskih ratova iz kojih su naoko izašli kao pobednici.

A, ustvari, izašli su uništenih najkvalitenijih gena. Vidimo danas bezobzirni prodor skorojevica, lopova, secikesa i nazovi elite, sklone raznim hohštaplerskim precicama.

To je mizanscen i kulise tranzicije koje pogoduju ovakvim vodama. I samo u toj i takvoj scenografiji, moguce je da bivši "skojevac" i miljenik Slobe i Mire, Tahir Hasanovic, dovede Trilateralu u Beograd kao prvi mason Srbije. Da Vuk (Draškovic), od igraca kozarackog kola i pravovernog komuniste, pa kasnije i lažnog Draže, postane evroatlanski guru Aleksandru Vucicu. Vele, on je ministar inostarnih poslova u senci! Tu je, kažu, da bude kljucna karika sa našim dumšanima, da nas kroz obecane evrointegracije što lakše odvuku na sporedni kolosek istorije. U ništavilo.

Samo u miljeu izdaje, oni dželatskom, neinventivnom kontrolom istine, opravdavaju razloge svog opstanka. Kao i posle nedavnih brutalnih uvreda albanskog premijera Rame, stara frajla "Politika", ne konsultuje svoje omiljene „analiticare", razne Andelkovice, vec pita penzionere šta misle o izjavi kabadahije iz Tirane.

I baš zato su kao vodeci likovi iz tekuce nadrealne srpske predstave, izabrani nadrealni predsednik (u odori Kralja Ibija) i nadrealni premijer, toliko po elokvenciji i grimasi slican tragikomicnom pozorišnim liku, Radovanu III. Vucic se i zaista se našao, konacno, pri kraju svoje balade, na celu protivnickih Vilotica, baš kao u slavnoj pozorišnoj predstavi. Smešteni su srpski nadrealisti pod istu šatru, u jednu zajednicku predstavu. I to kao dva junaka jedne tragikomedije...

U pitanju su najupadjivili likovi najnovije "iste" vlasti, angažovani u najzapaženijoj u najomiljenijoj politickoj disciplini, od "oktobarskog preumeljenja"! U sprdacini.

Ali prigušene poruke pridavljene istine, ipak se probijaju. One, na žalost, nedovoljno jasno dopiru do onih kojima je vec presudeno, ali još toga nisu svesni. Jer, sadašnji "kralj", u kostimu verbalnog žonglera, uz asistenciju ministarstva sile, ponegde još i izmami neki meki aplauz.

Ali, na letošnju pederijadu su izveli cak 7.000, gladijatora, da zaplaše javnost. To je Srbima, koji nisu razumeli suštinsku poruku dramaturga i glavnog glumca, zaslužena kazna za neodgovorno uživanje i podsmevanje samom sebi. Svojevremeno, za vreme lagodnog samoupravljanja i grickanja Titove kapare, za buducu propast Srbije, pogrešno smo ucitavali poruke lažnog kralja Ibija u pozorištu.

Onaj koji je pažljivo pratio srpsko politicko glumište poslednjih decenija, pa i sva druga pozorišta oko nas, sve do do sadašnjeg muka, shvata kako je to našim dželatima bila sjajna inspiracija za razumevanje naših mana. Tako su nas "procitali" gde smo najtanji. Bila je to prednost za vec pripremljeni i eksperiment sumanute tranzicione predstave. A, ona uopšte nije komicna.

Naprotiv, kasno se shvatilo da u instaliranoj prevari od 5. oktobra, ne samo odabrani glumci, vec i elitni deo publike, inteligencija, kao placenik, ucestvuje u jednoj pošasti. Naknadna analiza ce, nadajmo se, ipak pokazati da je i politicki i intelektualnu kukolj, dao ocekivane plodove. Da li je kasno da mu se ipak doaka, i svakom drugom štetocinstvu?

U njihovom ansamblu se razigrano kerebece CESID-ovi borci za demokratiju. NVO za ljudska prava nastupaju redom kao i kostimirani EURO-cetnici i lažni socijalisti, domaci dopisnici stranih medija, koji pogane svoju sopstvenu zemlju. Naravno, i razne Žene u crnom i LGBT. Ovaj vrtlog u kome se (tragi) komicno prave nevešti glavni junaci, predsednik i premijer, recito govori o tome ko su i kakvi su.

Ta dva komedijanta sa, zapravo, tragicnim ulogama, kako je to dobro sagledao Vladimir Putin prilikom poslednje posete Beogradu, predvodnici su gubitnicke nadri-elite sa kojom smo skoro izgubili suverenost. Ali, i rupa u koju su vec upale današnje vode, sve je dublja i šira. Oni više nisu smešni. Nema za njima onog razdraganog smeha, kao nekada što se cuo za velikanom glumišta, iz Ateljea 212, slavnim tumacem Kralja Ibija i Radovana III.

Sada gledamo samo likove najgorih imitatora. Jedan od njih dvojice je letos viden u Njujorku, sa pregolemom svitom i još golemijom gospodom, ruralnog izgleda. Drugi je skoro posato razrok, gledajuci jednim okom na Merkelovu i Obamu, a drugim na Putina. I sve to u rijeliti šou programu koji se ne prekida ni nocu. Burleska u dnevnim novinama traje kao TV serija u nastavcima. Koju mi placamo vec ispražnjenih novcanika.

Veliki srski glumac, Zoran Radmilovic, zbog koga su pojedini obožavaoci njegovog cuvenog lika Radovan III, gledali i svih 200 predstava, išao je daleko u tumacenju naših sihologija, istraživao je, koliko su Srbi spremni da u svemu, ama baš svemu, vide priliku da se sebi narugaju, pa i mazohistici samoponize. Sve, ne bi li bili drugaciji i nedodirljivi za uobicajene vrednosti.

Za razliku od slavnog glumca, koji je tu zlatnu žicu za performans negovao, sve do poslednjih predstava koje je odigrao, njegovi neuspeli dvojnici su svoje uloge karikirali po meri svojih bednih scenarija, negde van Srbije napisanih. Skloni jeftinom posprdivanju, na racun svih smrtno realnih i ozbiljnih tema današnje srpske stvarnosti, oni ne odlažu kostime i ne odlaze kuci bez šminke. Ne, oni se maksimalno trude da improvizuju na temu opstanka države. I ovako razmišljaju: "...Vlast, to sam ja, a Vi ste se rulja, nezahvalna i neradna, podložna svakoj manipulaciji, i zato ste naša idealna publika."

I uprkos svemu, oni se ne udaljavaju od scenarija pogroma istorijske i duhovne vertikale Srbije, ni za sekund. Tako šire novu dogmu, po receptu Orvela, koja glasi: hrabrost je kukavicluk, a kukavicluk je prihvatljiva realnost.

Oni šenluce na temu „promene svesti", pijani razvaljuju riznicu srpske prošlosti, pretvaraju je u Ali Babinu pecinu, arce Srbiju na medunarodnoj sceni, bez trunke zazora, i ne dozvoljavaju da se ta predstava završi a publika razide. Da odahne i razmisli. Da uvidi realnost.

Život je cudo, pogotovo posle spavanja. Ponekad se ljudi probude jednog jutra u cudnim odorama i sa scenarijom koji znaju naizust (ni sami ne znaju kako) i koji ce postati njihova nova suština, šta god to znacilo.

Pošto bi skinuo šminku i kostim, veliki Zoran radmilovic bi odlazio svojoj kuci. Do sledece predstave. U neprikosnovenu privatnost. Imao je istinske prijatelje i istinske obožavaoce. Ovaj današnji Kralj Ibi i ovaj Radovan III, ako se užasna burleska nastavi, poverovace na kraju da je ona „ogromna vecina" koju su medijski i statisticki izmislili stvarna, a aplauzi iskreni. E, to je još preostala enigma u cemu ce sve ovo završiti istorijskim paralelama. Hocemo li nemi i nepokretni cekati?

Jer, sve dok se ne pokrenemo, odvijace se predstava pod naslovom "Srbija na putu bez alternative".

Covek bi se upitao dobronamerno, ima li još igde ovako trpeljive i namagarcene publike. Koja, reklo bi se, nece da vidi golim okom vidljivo. Golotinju cak bez smokvinog lista. Ili je ta publika nesposobna da se bilo cemu zapanji posle gostovanja Radovana III (Vucica), kod Milomira Marica i svih prethodnih emisija, ovog sarkazmom obdarenog kljucnog novinara svih režima.

Neki, na žalost, još nisu shvatili da je to što živimo mešanja stvarnog i nadrelanog, da bi se uništio interes za autenticnu istoriju Srba i neosporive istine. A to je da Srbi uprkos svemu, pa i svoj sklonosti samopotcenjivanja i samoporicanja, kad izgube putokaz, uvek imaju temelj za novi zalet i ugled vec overen od istorije.

Pre svega, da su pre više od dva veka stekli casno pravo na državu i samobitnost kao nacija. Ogromnim žrtvama i samoodricanjem. Sve to lukavo "latinski i ekumenski", osporava im se u serijalima dnevne politike koja nudi cirkusa umesto hleba...

Drugim recima cirkus i sprdnja je nadograduju svuda oko nas kao paralelna stvarnost i to na racun smrtno ozbiljnih stvari...I zato Srbi " špikovani " dugotrajnim (samo)ponižavanjem, valjda izdržavaju kao pokusni kunici. Zato dobijaju za eliti ovakve lidere, ljude koji bi su svome amaterizmu zaista bili komicni.

Zahvaljujuci i njima i njihovim mentorima, kako rece istoricar Batakovic u jednoj TV emisiji: "...Srbija ce biti svedena na Beograd i nešto širu okolinu, a naša deca ce biti šoferi medicinske sestre, a ako dobro izgledaju, bice ženske i muške prostitutke...".

To ne kaže komicar, nego ugledni istoricar i valja mu verovati. A predstava ce trajati sve dok uslovi za ovakav kraj tranzicionog kalambura ne budu u potpunosti realizovan. Delom na oci publike kao veština srpskog Hudinija, ali, suštinski, tamo van šatre. Gde se glumcima i klovnovima i madionicarima isplacuju tantijeme.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane