Natrag

Naličje Beograda

Velegrad na staklenim nogama: mrtva trka rušilaštva i pokušaja urbanizacije

Gradnja i razgradnja

Politički, kulturni i privredni centar Srbije, grad Beograd, već godinama je najveće gnezdo urbanističkog haosa i građevinske mafije. Na početku novog veka, Beograd se našao razapet između želje za izgradnjom podzemne železnice i sukoba tog projekta sa režimskom avanturom pod imenom "Beograd na vodi". Ali, šta se stvarno nalazi ispod Beograda i nad njim, kako se stvara graditeljski kič i haos, ko ga proizvodi i kuda to vodi, specijalno za Tabloid, opisuje arhitekta Branko Bojović, jedan od poslednjih velikih urbanista Srbije i bivše Jugoslavije, član Akademije arhitekture Srbije, i čovek koji je bio član gradske Vlade Beograda u tri mandata.

Piše: ing. arh. Branko Bojović

Prvo veliko i reprezentativno popločavanje Beograda posle Drugog svetskog rata odnosilo se na popločavanje granitnim pločama pešačke staze Knez Mihajlove ulice. Formiranje te pešačke zone bilo je na liniji modernizacije i evropeizacije Beograda, dok je još izlgedalo da Beograd ima šansi da stiže Evropu. U to vreme, u Evropi su već postojale znatne pešačke zone u mnogim gradovima. Beograd je tek malo kasnio za njima.

Pre nekoliko godina (u vreme dok je gradonačelnik bio pokojni Nenad Bogdanović iz Demokratske stranke) otpočelo je popločavanje Beograda betonskim pločama - najpre Ulice Kralja Milana. Popločavanje ove ulice beogradska čaršija je otpratila mnogim pričama, od kojih ovde navodim samo neke...

Navodno, popločavanju se pristupilo da bi se uklonili kiosci kod Studentskog kulturnog centra, na Slaviji i drugde, duž ulice kranja Milana, koji su pripadali ljudima iz SPS-a. Na popločavanju je trebalo dobro zaraditi, pa se pričalo da su uzorci ploča uvezeni čak iz Australije. Cena transporta ovih ploča je verovatno nadmašivala njihovu materijalnu vrednost. Popločavanje je izvršeno bez projekta i bez građevinske dozvole, kapacitet proizvođača ove betonske galanterije bio je nedovoljan za beogradske potrebe... Glavni tehnički argument za popločavanje bio je da je njihova upotreba racionalna, jer omogućava brz i jeftin pristup podzemnim instalacijama...

U tekstu koji sledi mi ćemo se pozabaviti samo urbanističkim aspektom ovog problema... Posle ulice Kralja Milana, popločane su ulice Nemanjina, Bulevar kralja Aleksandra i niz drugih, manjih ulica. Popločavanje je danas steklo pravo građanstva, o njemu se više ne raspravlja, njegova celishodnost se smatra dokazanom. Da li je baš tako?

U isto vreme ljudi koji se bave podzemnim vodama, odnosno hidrološkim problemima Beograda, primećuju sve intenzivnije delovanje podzemnih voda. Beograd se nalazi na oko 20 vodotoka. Pored Dunava i Save, tu su i Topčiderska reka i mnogi potoci - Žarkovački, Repiški, Železnički, Banjički, Kumodraški i drugi. Najvažnije hidrološko čvorište je brdo Zvezdara, koje je poslednji izdanak šumadijskih planina koje se polako spuštaju ka ušću Save u Dunav. Ispod Zvezdare izviru Mirijevski, Bulbulderski, Mokroluški i drugi potoci.

U razvijenijem svetu postoji kultura vode, a tamo gde postoji kultura vode, prave se veštački vodotoci koji se uvode u urbani pejsaž kao bitan elemenat strukture tog pejsaža. Mi, međutim, već decenijama, prirodne vodotoke uvodimo u kanalizacione kolektore, pa čak i one vodotoke koji nikad ne presušuju, kao što je, npr. Mokroluški potok.

Međutim, mnoge od tih naših intervencija nisu izvedene tehnički korektno, tako da se radi o napola završenim poslovima. Kao dokaz za ovu tvrdnju navodim da deo voda nekadašbnjeg Čuburskog potoka, koji je tekao približno trasi Nemanjine ulice i danas teče otvorenim kanalom kroz podrume nekih važnih zgrada u Nemanjinoj ulici.

Rezultat nekompletnih i nekvalitetno izvršnih kanalisanja izvorskih voda utiče često na obilne i neočekivane pojave podzemnih voda. Tako, na primer, 11 metara ispod zemlje u bivšoj kotlarnici hotela Slavija pojavljuje se velika količina podzemne vode. Već godinama pumpe rade ispod hotela Moskve i "Ruskog cara", inženjer Miloš Kovač otkrio je fragment rimskog vodovoda na uglu Avalske i Katanićeve ulice, a voda se kretala prema Slaviji. Prilikom izgradnje nove zgrade, na samom početku Bulevara oslobođenja na Slaviji, otkrivena je serija bunara, a vode je bilo toliko da se nisu mogle ispumpati! Česta pojava podezmnih voda uslovljena je mnogim faktorima.

Najznačajniji su poniranje površinskih i oborinskih voda, geološka struktura beogradskog tla, gubici na vodovodnim mrežama zbog lošeg održavanja, zaboravljene instalacije, kao što je već spomenuti fragment rimskog vodovoda ili npr. rimske kaptaže u podnožju Zvezdare koje postoje, ali su neistražene, nedostatak kanalizacije i slično.

Jezera pod gradom

Bitna karakteristika beogradskog tla je plitka izdan. Vodonepropustljivi slojevi se nalaze na samo nekoliko metara ispod površine zemlje, što se moglo videti prilikom izgradnje podzemne železničke stanice „Vukov spomenik" sabirnog šahta za kišnu kanalizaciju na Slaviji i drugde.

Ulazak u taj vodonepropustljiv sloj od „ume" znači suočavanje sa vodama beogradskog podzemlja. Prilikom širokog iskopa za Beograđanku, pojavilo se i šesnaest izvora koji su morali da budu kanalisani, prilikom izgradnje podzemne železničke stanice„Vukov spomenik" izvršeno je dreniranje izdani, a to je izazvalo pucanje zgrade Tehničkog fakulteta. Pukla je i tavanica u holu iznad drugog sprata zgrade.

Slična stvar se desila u Skupštini Srbije u Bulevaru kralja Aleksandra, gde se, prema mojim beleškama iz 2000. godine, pojavila velika pukotina na dodiru zida i tavanice u centralnom holu, levo od ulaza što je izazvano činjenicom da je Skupština građena na neistraženim delovima pećinskog sistema Tašmajdana - tamo negde oko 1970. godine, pod jedne prostorije propao je u ponor iz koga se čuo šum vode, itd.

Mnogi problemi u izgradnji Beograda nastaju zbog postojanja i delovanja podzemnih voda. Tako je bilo sa Beograđankom, zgrada bioskopa Odeon je počela da kliza, pa je morala da bude poduhvaćena potpornim zidom u porti Vanzesenske crkve, a prilikom izgradnje Jugoslovenskog dramskog pozorišta najveći problem je bila odbrana od podzemnih voda...

Dokazi o visini podzemnih voda mestimično se mogu videti i golim okom. Tako, na primer, drvo ispred ulaska u samouslugu na Cvetnom trgu je hrast lužnjak, tipičan predstavnik tzv. hidrofilne flore, jer raste samo u uslovima visokih podzemnih voda.

Uklanjanje asfalta koji ima veoma visok koeficijenat oticanja oborinskih voda i njegova zamena betonskim pločama, znači objektivno smanjivanje koeficijenta oticanja i srazmerno povećanje poniranja oborinskih voda u zemlju. To je objektivno mehanizam hranjenja izdani koja je i pre toga u Beogradu pravila mnogo problema. Konstatacije hidrogeologa o sve upadljivijim pojavama i delovanju podzemnih voda moraju imati veze sa popločavanjem Beograda na način kako se to radi u proteklih nekoliko godina, i danas.

U isto vreme, stanari centralne zone Beograda primećuju povećanje vlažnosti podrumskih i suterenskih prostorija, što izaziva pojavu gljivica i drugih mikrorganizama, koji imaju određeno morbogeno dejstvo na korisnike podrumskih i suterenskih prostorija u tim zgradama.

Konačno, argumenat da je upotreba ploča celishodna zbog lakšeg i jeftinijeg pristupa instalacijama, mogla bi da bude prihvatnjiva samo u zonama koje su nedovoljno opremljene instalacijama, kao što su bliže i dalje periferije Beograda koje se asfaltiraju, ali ne i u centralnoj zoni Beograda koja je visoko opremljena komunalim instalacijama i na kojima su intervencije na tim instalacijama svedene na minimum.

Klizišta i koridori

Popločavanje Beograda betonskim pločama koje se odomaćilo i o čemu se više ne raspravlja jer se smatra dobrim i kvalitetnim rešenjem je ipak praksa nad kojom bi se trebalo zamisliti.

Autor ovih redova veruje da bi ozbiljne ekonomske i druge analize pokazale da popločavanje Beograda otvara mnoge probleme o kojima se trenutno ne razmišlja, da ti problemi imaju ekonomske i mnoge druge aspekte od kojih su neki direktno kontraproduktivni ili štetni kada se radi o interesima Beograda i Beograđana.

Lako se može desiti da je šteta koju trpi Beograd zbog popločavanja mnogo veća od koristi koja se ostvaruje proizvodnjom ove betonske galanterije. Upravne nadležnosti imaju pripadnici upravljačke elite od nivoa države do nivoa lokalne samouprave. Te elite, su na žalost, neobrazovane da vode ozbiljnu politiku urbanizma, odnosno prostornog razvoja, a rezultat je odgovarajući.

Prosto je dirljivo, kada slušate visokog državnog funkcionera koji javno izjavljuje da će se legalizovati skoro 100% bespravno izgrađenih objekata, a dve godine kasnije se popravi pa kaže da će se legalizovati sve, osim objekata koji su građeni na infrastrukturnim koridorima. Funkcioner koji je došao iza njega, stavio je još jedno ograničenje - objekti građeni na klizištima takođe se neće legalizovati. Mučno je pratiti napore funkcionera u Srbiji da u hodu uče urbanizam, donoseći improvizovane odluke o materiji koju inače ne poznaju.

Zbog toga nije čudno što jedna beogradska opština izdaje građevinske dozvole za izgradnju objekata između vodotoka i nasipa, u forlandu, odnosno praktično u rečnom koritu. Važno je uzeti novac za građevinske dozvole, naplatiti takse i poreze, a kada se objekti nađu u Crnom moru, o njima će se brinuti onaj ko se tamo nađe.

U evropskim zemljama koje imaju dobre planerske škole i isto tako dobre planerske prakse, politika uređenja prostora, odnosno naselja i teritorija ne vodi se po principu kako se ko čega seti, već se kompleksnom valorizacijom prostora identifikuju prostori koji se moraju štititi svim raspoloživim zakonskim, planskim i drugim sredstvima, jer se radi o stvarima od opšteg, tj. državnog i nacionalnog interesa.

Srbija je mala zemlja, i po teritoriji, i po populaciji. Ona nema problem prenaseljenosti koji ima Japan, u Srbiji se ne mora graditi po sistemu gde ko hoće, a naročito se ne mora graditi na ugroženim područjima, pa se, dakle, ne mora graditi ni na zemljištima ugroženim velikim vodama.

Ali, pošto se politika prostora u Srbiji vodi po sistemu kako se ko čega seti, fragmentarno, tj. na parče, i ja predlažem jednu parcijalnu meru za legalizaciju bespravne izgradnje. Predlažem da se ne mogu legalizovati objekti, građeni bespravno na terenima koji su ugroženi velikim vodama. Istovremeno predlažem, da se kamenjem ili nekim drugim reperima označe zone ugrožene velikim vodama naših vodotoka. Takođe, predlažem da se spreči i veoma oteža promet zemljišta u tim zonama za potrebe izgradnje i da se bespravna izgradnja u tim zonama suzbija drastičnim merama.

Ali, ako građanin uprkos upozorenjima i ograničenjima, po svaku cenu bude želeo da gradi na tim prostorima, to ne treba sprečavati. Građanin samo treba da potpiše izjavu da je upozoren na moguće posledice te svoje odluke i da u slučaju plavljenja neće ni od države ni od lokalne samouprave tražiti nikakvu pomoć niti materijalnu nadoknadu.

Bilo bi od velike koristi kada bi država Srbija nekim propisom sva zemljišta ugrožena velikim vodama izuzela iz režima izgradnje svih vrsta stambenih, privrednih, infrastrukturnih i drugih objekata. U državi Srbiji postoje mogućnosti da se prostori ugroženi velikim vodama srazmereno lako identifikuju i obeleže, a da se sprečavanjem izgradnje na ugroženim područjima zaštite i građani i država. Time bi pokazali ono što su siromašni i neobrazovani seljaci i ribari u Japanu uradili još pre 600 godina, pokazali bi inteligenciju i dobrotu, pokazali socijalnu i moralnu odgovornost prema građanima, odnosno društvu i državi. Bilo bi to veliko zaveštanje danas aktivnih generacija, veliki dar onima koji dolaze.

Konačno, treba reći i šta je kič u svemu ovome. Kič je, po definiciji, pogrešno i naopako činjenje, kvazi činjenje, u ovom slučaju činjenje kvazi-urbanističke politike, a ja bih bio spreman da branim stav da je kič i nečinjenje onoga što je normalno i logično, bez obzira na razlog. U državi Srbiji mnogo toga što bi trebalo činiti i bilo normalno da se čini, na žalost se ne čini...

Kako se ne grad grad: smeštaj Vlade Srbije i njenih organa

U ovome trenutku, Vlada Srbije i njeni organi razbacani su po Beogradu na nekoliko desetina mesta što, sasvim prirodno, otežava poslovanje republičkih organa uprkos korišćenju informacionih tehnologija. To zahteva nekakvo rešenje, i o tome će ovde biti reči. U tom kontekstu spominju se stotine hiljada kvadratnih metara koje koristi Vlada i njeni organi, ali loše raspoređenih kvadratnih metara.

Sa raspadom druge Jugoslavije početkom poslednje decenije prošlog veka, mnoge tzv. savezne zgrade došle su u posed države Srbije. Desetine loše smeštenih institucija, naročito institucija kulture očekivali su da taj fond saveznih zgrada bude iskorišćen da se poprave uslovi njihovog smeštaja. Razume se, bilo je veoma naivno verovati da će politika tadašnjih srbijanskih vlasti ustupiti ove objekte kulturi i drugim potrebama. Savezni organi su prestali da po- stoje, ali su formirani supstituti tih organa za potrebe treće Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore, a danas Srbije. I u toj promeni države i vlasti, kada se radi o prostoru saveznih institucija, malo se šta promenilo.

Posle 5. oktobra 2000. godine, nove vlasti su kritikovale birokratizam prethodne socijalističke države i ta kritika je bila umesna. Pa ipak, od 2000. godine pa do danas broj činovnika u državi Srbiji porastao je za nekoliko puta. Na prvi pogled to izgleda kao nesporazum, a na drugi pogled očigledno je da pod debirokratizacijom nove vlasti podrazumevaju modernizaciju uprave, javnih preduzeća i drugih javnih službi, a ne smanjivanje činovničkog tj. birokratskog aparata, jer se samo tako može razumeti porast broja službenika u republičkoj upravi i lokalnoj samoupravi sa oko 7.000 na oko 31 hiljada i porast broja zaposlenih u javnim i sličnim preduzećima u Republici i lokalnoj samoupravi na preko 100 hiljada ljudi.

Pošto je naša današnjica, "svetla budućnost naše prošlosti", treba se podsetiti na neke stvari iz vremena nastanka moderne Srbije...

Istorijat izgradnje

Oko 1830. godine, sa početkom nove državnosti Srbije, Knez Miloš, na uglu današnjih ulica Nemanjine i Kneza Miloša gradi dvor (kasnije Ministarstvo finansija), sud, kasarnu, Artiljerijsku školu (kasnije Vojna akademija - stara), a nešto kasnije i Vanznesensku crkvu, Državnu kontrolu i druge zgrade.

Stotinak godina kasnije, na tom prostoru grade se zgrada današnje Vlade, Ministarstvo inostranih poslova (nekada Ministarstvo šuma i ruda), Ministarstvo građevina (donedavno SDPR, a sada sud), stari Generalštab sa generalskim stanovima okrenutim prema Ulici Resavskoj, tzv. nova Vojna akademija i kompleks zgrada Nikole Dobrovića - objekat A kao dodatak Generalštabu i objekat B kao Državni sekretarijat za narodnu odbranu (danas Ministarstvo Vojske). U neposrednoj blizini, u Nemanjinoj ulici, sagrađena je nova zgrada Vlade Srbije (nekada republičko Izvršno veće).

Negde oko 1840. godine, Knez Aleksandar Karađorđević gradi svoju rezidenciju u Uzun-Mirkovoj ulici br. 1...Tih istih godina, Knez Aleksandar Karađorđević, kupuje tzv. Simića zdanje i adaptira ga u dvor. U tom dvoru 1903. godine ubijeni su Aleksandar i Draga Obrenović, a zbog kraljeubistva taj dvor je srušen 1905. godine. Pored tog dvora 1882. godine sazidan je tzv. stari dvor Obrenovića u kome je posle Drugog svetskog rata bio Prezidijum Demokratske Federativne Jugoslavije, pa STV, a od 1962. godine Predsedništvo Skupštine grada Beograda.

Godine 1912. završen je tzv. novi dvor Karađorđevića u kome je bio Muzej Kneza Pavla, pa Predsedništvo Srbije, sve do danas. Sa druge strane Bulevara kralja Aleksandra, 1907. godine, započela je izgradnja zgrade Skupštine Srbije.

Taj objekat je završen 1937. godine kao Skupština Jugoslavije, a u drugoj Jugoslaviji tu je bila smeštena tzv. Savezna skupština, sve do nedavno, kada je taj objekat ponovo pripao Skupštini Srbije. Sa druge strane ulice Kralja Milana, oko 1930. godine, sazidano je Ministarstvo spoljnih poslova (danas Ekonomski institut na uglu Kralja Milana i Dobrinjske), a oko 1950. godine završena je zgrada Republičke Skupštine u Ulici Kralja Milana.

Ovaj kratki prikaz, pokazuje razvoj Upravnog centra Kneževine, pa Kraljevine Srbije, a potom formiranje novog centra pravljenog za potrebe veće države, posle Prvog svetskog rata.

Sa krajem Drugog svetskog rata, kreće se sa izgradnjom Novog Beograda. Godine 1946. Nikola Dobrović i njegova ekipa dobijaju zadatak da hitno lociraju Prezidijum Demokratske Federativne Jugoslavije (kasnije SIV 1, danas palata Srbija), Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije, koji je sagrađen šezdesetih godina (danas poznat kao palata Ušće), i hotel za "deputate" - današnji hotel Jugoslavija.

Svi ti objekti 1946. godine locirani su uz tadašnji put Beograd- Zemun, na desnoj obali dunavskog rukavca. Novi Beograd toga vremena bio je zamišljen kao centar Balkanske federacije, a tek od 1948. godine on je objekat od interesa samo za tadašnju novu Jugoslaviju.

Oko 1960. godine formira se konačna koncepcija 9 centralnih blokova Novog Beograda sa dominatnom osovinom STV- Železnička stanica Novi Beograd. Između tih objekata nalaze se manifestacioni trg ispred STV-a, a zatim Trg uprave okružen zgradama ministarstava, poslovni trg i stanični trg. Objekti SIV-a 1, Centralnog komiteta i hotel Jugoslavija uklopljeni su u to rešenje centralnog prostora Novog Beograda, s tim što je kasnije između SIV-a 1 i CK interpolovan Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, koji danas postoji samo u temeljima.

Primarna koncepcija Novog Beograda podrazumevala je koncentraciju savezne uprave u bloku naspram SlV-a 1. Ta koncepcija nikada nije ostvarena. Pa i više od toga - srušena je cela primarna koncepcija Novog Beograda.

Najpre, umesto staničnog trga, izgrađeni su stanovi za JNA, severozapadno od STV-a izgrađen je Blok 12. Umesto poslovnog trga, izgrađena je Hala Limes, a umesto planirane koncentracije Savezne uprave preko puta SlV-a 1, grade se stambeno-poslovni objekti.

Zgrada SIV-a 1, koju danas nazivaju Palata Srbija, je najrepreznetativnija zgrada druge Jugoslavije. Objekat prestiža sličan npr. zgradi Načelstva u Požarevcu iz osamdesetih godina 19. veka. SIV 1 je zgrada sa preko 60 hiljada kvadrata, zgrada prestiža i nekadašnjih republičkih pariteta, tj. zgrada nedovoljno funkcionalna za potrebe sada jedinstvene male države.

Ona se teško može adaptirati, a uz nju se može graditi samo na prostoru prema zgradi nekadašnjeg CK (današnja palata Ušće, odnosno Tržni centar Ušće). Bilo je logično i moguće da se pravno valjanom radnjom, od Socijalističke partije Srbije oduzme nekadašnja zgrada CK, odnosno palata Ušće, za potrebe državne uprave. Ta kuća ima oko 30 hiljada kvadratnih metara. To, međutim, nije urađeno, palata sa zemljištem od oko 5 hektara prodata je za samo 10 miliona nemačkih maraka i time su sužene mogućnosti za formiranje novog upravnog centra od SlV-a 1 do Ušća Dunavskog rukavca u Savu.

Sve što je ukratko prikazano napred, pokazuje odsustvo koncepcije urbanog razvoja kada se radi o prostorima za smeštaj državne uprave. Pa i mnogo gore od toga.

Epilog opšte destrukcije

Zgrada nekadašnjeg CK, danas poslovna zgrada Ušće je u suštini obična administrativna zgrada. U njenoj lokaciji i formi nema nikakve simbolike. Veoma logična mogućnost da se u prostoru oko zgrade SlV-a 1 i palate CK formira novo upravno sedište Srbije, propuštena je na veoma dugi rok. Prodajom palate CK, (odnosno palata Ulšće) zajedno sa zemljištem, država je ostvarila malu korist, ali i veliku štetu jer je potrošena jedna veoma važna lokacija za funkciju kojoj tu nije mesto.

Istovremeno, prostor na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša, gde je nekada bila kafana "Tri lista duvana", dugo je stojao neizgrađen i mogao je da bude priveden funkcijama državne uprave, odnosno potreba Predsedništva Srbije i Predsedništva grada Beograda. Umesto toga, i ovaj prostor je prepušten privredi - na njemu je izgrađen objekat MPC-a.

Već godinama, u Beogradu stoje oštećeni objekti A i B novog Generalštaba odnosno DSNO, autora arhitekte Nikole Dobrovića. Po ličnom sudu, to je najveće delo arhitekture moderne Srbije nastalo u proteklih 200 godina. Ono što je opera u Sidneju za Australiju, to su ove dve zgrade za Srbiju -jedinstven arhitektonski simbol. Pa ipak, već godinama se govori o prodaji ili rušenju objekata Generalštaba koji su pod zaštitom, a ne govori se o njihovom privođenju funkcijama republičke uprave.

Očigledno je da se ovakvim načinom izgradnje Beograda, sve više komplikuje smeštaj Vlade i njenih organa. Zbog toga se rađaju apsurdne ideje kao što je npr. ideja o nadziđivanju SlV-a 1 za nekoliko spratova. Posledica otpuštanja mehanizama zemljišne rente i slaba kontrola tih mehanizama mogli su se predvideti još pre dvadesetak godina. Autor ovih redova je još 1985. godine u tekstu "Osvrt na zemljišnu politiku i Novi Beograd" (Izgradnja br. 4/1985 strana 31) predvideo nadziđivanje SlV-a za desetak spratova. Nedavno je lansirana priča o tome da se objekti Generalštaba ne mogu obnoviti. Taj navod nije tačan, ali je osnova ideje da se na mestu novog Generalštaba sazida soliter sa 30 spratova, a da se na mestu DSNO, odnosno današnjeg Ministarstva vojske izgradi nekoliko solitera. U tom slučaju, veoma reprezentativne zgrade Vlade i Ministarstva inostranih poslova izgledali bi kao kiosci u odnosu na planirane solitere.

Cela gradska uprava na čelu sa glavnim arhitektom i odgovarajućim službama, umesto da se bavi strategijama i koncepcijama, bavila se lokacijama. Rezultat se mogao predvideti unapred, a oni koji nemaju sposobnost da vide unapred, vide sada. Napravljene su mnoge greške koje su osujetile npr. mogućnost da se neki objekti u državnom vlasništvu prodaju ili iznajme i na odgovarajućim lokacijama izgrade novi objekti za potrebe državne uprave...

Srpska narodna poslovica kaže: Skup (tvrdica) više plaća. Ja dodajem: Sam je odabrao - tako mu i treba.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane